Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi predsedniče Vlade, ministri i koleginice i kolege, mi danas i tokom jučerašnjeg dana govorimo o Predlogu rebalansa budžeta i četiri prateća finansijska zakona i danas ću pokušati da u okviru vremena koje dozvoljava moja poslanička grupa obrazložim koji su to razlozi zbog kojih će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ovaj Predlog rebalansa budžeta.
Za početak to smo u nekoliko puta mogli da čujemo danas i juče, rebalansom budžeta za 2024. godinu predviđeno je, odnosno planirano je povećanje prihoda za iznos od 132 i po milijarde dinara, što je za 6,5% više u odnosu na ona sredstva koja su planirana od prihoda u inicijalnom budžetu.
Ono što je sada važno u ovom trenutku jeste da je neophodno da taj novac rasporedimo na odgovarajući način, odnosno da ga rasporedimo tako da pokaže najbolje moguće efekte u onim aspektima odnosno oblastima koje su obuhvaćene ovim rebalansom budžeta. To nije nimalo lak zadatak, on zahteva i jednu ozbiljnu analizu koje su to oblasti u koje treba u ovom trenutku uložiti neka dodatna sredstva kako bi pokazali neke efekte u nekom budućem periodu i zahteva zaista jedno veliko poznavanje samog sistema upravljanja javnim finansijama. Mislim da je ovim Predlogom rebalansa budžeta upravo to i učinjeno.
A, zašto to kažem? Zato što je veliki iznos izdvojen pre svega za oblast kapitalnih investicija, zatim saobraćajnica, sa druge strane veliki je iznos izdvojen i za zdravstvo, za obrazovanje, za socijalnu zaštitu, pa je tako recimo rebalansom predviđeno dodatnih 18 milijardi dinara za poljoprivredu čime će budžet, mislim da neko to već pomenuo, čime će budžet tog sektora dostići i 7,3% od ukupnog budžeta Republike Srbije.
Zatim rebalansom je dalje predviđeno povećanje u oblasti socijalne zaštite za iznos od 25,6 milijardi, pre svega sa ciljem promovisanja, ali i nastavka neke pozitivne politike pronatalitetne politike naše zemlje. Mi kao Socijaldemokratska partija Srbije u potpunosti podržavamo jednu ovakvu nameru da se porodicama sa decom pomogne u onoj meri ukoliko to, odnosno u onoj meri koliko naš budžet i naše finansije u ovom trenutku dozvoljavaju, naravno sve u skladu sa prioritetima.
Dalje, ovim budžetom, odnosno Predlogom rebalansa budžeta predviđena su i dodatna izdvajanja za obrazovanje. O obrazovanju se dosta govori ne samo kada se donose posebni zakoni koji su stručno vezani samo za obrazovanje već i u nekom svakodnevnom životu. Osećamo potrebu da se obrazovanje na svaki mogući način unapredi. To isto važi i za zdravstvo za koje ovim je rebalansom izdvojeno oko 28 milijardi dinara više.
Možda bih od svih ovih izdvajanja koja sam pomenula izdvojila ona koja podrazumevaju najveći novčani iznos od 111 milijardi dinara, a predviđena su za kapitalne projekte, za kapitalne investicije i projekte. Tu se pomenuo Ekspo 2027, zatim brza saobraćajnica, upravljanje otpadnim vodama, a za mene možda najznačajniji jeste izgradnja i rekonstrukcija prateće infrastrukture na aerodromu Konstantin Veliki u Nišu za šta je planirano dodatnih dve i po milijarde dinara.
U ovom trenutku mogu da kažem, pošto dolazim iz Niša da je u Nišu urađena nova terminalna zgrada i da je prateća infrastruktura u potpunosti završena. Ne znam da li je neko od vas imao prilike da putuje sa aerodroma u Nišu pre nego što je nova terminalna zgrada izgrađena. Ukoliko jeste onda savršeno razume kakav je to značaj ne samo za grad Niš već i za građane, ali i sve one ljude koji iz privatnih ili poslovnih razloga gravitiraju ka jugu Srbiji i u kojoj meri je ovaj aerodrom za njih predstavlja, kako da kažem, jedan veliki skok van juga Srbije. Nišlije pre nekoliko godina nisu ni mogle da zamisle da će putovati iz svog grada. Mislim da je ulaganje u aerodrom Konstantin Veliki i te kako dobra stvar i da će ona pokazati svoje efekte u nekom narednom periodu.
Zašto to kažem? Pa, primera radi, od početka ove godine Niš je posetilo do danas, Niš je posetilo oko sto hiljada turista što je oko 23% više u odnosu na period od pre 2020. godine, pri čemu je takođe jedan od važnih podataka i taj da je od tih sto hiljada turista čak 77% stranih turista. To znači ukoliko budemo imali povećani broj polazaka sa niškog aerodroma da ćemo imati i povećani devizni priliv, ali da će to generalno uticati i na turistički potencijal grada Niša.
Moram da kažem, bilo bi nepravedno da to ne učinim, da niški aerodrom u ovom trenutku ima mali broj polazaka, odnosno mali je broj destinacija na koje možete odleteti iz Niša i to jeste tačno. Sa druge strane, tačno je da i mali broj kompanija, avio kompanija leti iz Niša i to su uglavnom loukost kompanije, ali je isto tako tačno da Nišlije zaista vole da lete iz svog grada i da će ovakva ulaganja zaista strateški jednog dana doprineti većoj atraktivnosti samog aerodroma i da će kao takve privući strane avio kompanije, što će naravno biti omogućeno kada se završi planirana infrastruktura oko aerodroma, kako bi se omogućilo da ona bude privlačna svim onim kompanijama koje planiraju svoje letove iz ovog grada.
Kao socijaldemokrata želim da kažem i da pohvalim pre svega neki pozitivni trend koji se oseća u odlukama Vlade, a odnosi se na povećanje minimalne zarade koja je sada u ovom trenutku iznosi 50 hiljada i prilično je izjednačena sa minimalnom potrošačkom korpom. Nadam se u ime SDPS da će se ovaj pozitivni trend nastaviti, jer od njega u velikoj meri zavisi i životni standard građana, ali i to kakav će kvalitet života moći da priušte u sopstvenoj zemlji. Socijaldemokratska partija Srbije uvek insistira na tome da je uvek pojedinac na prvom mestu i da mu treba omogućiti da pošteno radi i zarađuje i da zaštiti i sebe i svoju porodicu. Mislim da sa jednim ovakvim pozitivnim trendom i nastojanjem Vlade Srbije tako nešto i ostvaruje.
Na kraju samo bih rekla da iznoseći zaključke jednog ovakvog predloženog rebalansa budžeta, mi smo uvereni da će on dati pozitivne efekte, da će se odraziti na privredni rast i razvoj naše zemlje, ukoliko usvojimo, a nadam se da hoćemo ovaj Predlog rebalansa budžeta iz tog razloga naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati predložene zakone. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedniče.
Poštovani predsedniče, uvažene koleginice i kolege, tragični događaji koje smo kao društvo doživeli pre evo više od mesec dana kao što se i po raspravi može zaključiti nikoga od nas ne mogu ostaviti ravnodušnim, ali prosto to su stvari i dešavanja na koja se ne možete unapred pripremiti i smatram da je bilo ko u tom trenutku posumnjao ili na bilo koji način mogao da predvidi da će se nešto ovako strašno dogoditi da bismo svi mi reagovali na odgovarajući način da to i sprečimo.
Vreme nažalost, ne možemo da vratimo, ali imamo obavezu i odgovornost da pokažemo saosećanje sa porodicama preminulih i da kao društvo pogledamo gde smo u stvari pogrešili.
Sada nakon četiri nedelje razgovora na ovu temu, ukoliko posmatramo iz ugla običnog građanina, onog koji je duboko potresen ovim tragičnim događajima, očekivalo se da će rasprava na ovu temu u Skupštini možda imati malo drugačiji ton, da ćemo možda imati malo više razumevanja jedni za druge, da ćemo ostaviti svoje političke razlike po strani, da ćemo prestati sa uzajamnim optuživanjima i na kraju, da ćemo svi zajedno pokušati da pronađemo uzrok jednog ovakvog nezapamćenog tragičnog događaja u našoj zemlji.
Upravo iz tog razloga, mislim da je potpuno bespotrebno da nastavimo sa prebacivanjem krivice jedni na druge i da izazivamo dalju uznemirenost ljudi. Smatram da je na nama da se potrudimo da svako iz svog ugla, u svojoj porodici, okruženju, na poslu, da sve od sebe, da svojim primerom prenese određeni sistem vrednosti mlađim generacijama, učeći ih i poštenju, i empatiji i pravim vrednostima, ali učeći ih i o tome da naspram svakog prava koje imaju istovremeno stoje i obaveze koje društvo koje od njih očekuje.
Sistem obrazovanja i vaspitanja danas u velikoj meri se razlikuje u odnosu na vreme kada se moja generacija školovala i mislim da ćemo se oko toga složiti, da škola nije jedino mesto na kome deca i uče, ali i usvajaju modele ponašanja. Ukoliko posmatramo ovaj problem van porodičnog konteksta i pokušamo da prebacimo odgovornost i na vladajući sistem, i na školski sistem i na neadekvatno okruženje, pa i na vršnjake, mislim da smo potpuno pogrešili u pristupu rešavanja jednog ovakvog problema.
Dakle, deca traže uzore, traže da budu saslušana, traže da se uvaže njihova mišljenja, traže da rastu, traže da budu deca, a mi smo ti koji moramo omogućiti i stvoriti uslove da se kao takvi i razvijaju i rastu. Znate, učitelji, nastavnici i profesori mogu u nekoj meri usmeravati svoje učenike, đake ili studente, ali ukoliko dete nema jasno izgrađen sistem vrednosti koji se primarno stvara u samoj porodici, onda takav isti rad sa detetom ili neće imati efekta ili će imati vrlo malo efekta i vrlo će malo uticati na sam razvoj i formiranje sistema vrednosti kod takve dece.
Takođe, u prethodne dve, tri nedelje smo dosta govorili o tome šta bi se moglo pojaviti kao uzrok ovakvih događaja i često smo govorili o tome da je činjenica da su savremene tehnologije i društvo u kome živimo danas potpuno drugačiji, da deca danas imaju drugačiju percepciju života i načina na koji on uopšte i funkcioniše. Deca jesu digitalno pismenija od nas danas i mi to moramo da prihvatimo hteli mi to ili ne. Recimo, sa druge strane, ja pripadam generaciji one dece koja je svoj prvi mobilni telefon dobila za 18 rođendan. To je danas u ovim uslovima nezamislivo i mi to moramo da prihvatimo, pre svega da prihvatimo da su savremene tehnologije i društvene mreže način života ove generacije dece, a mi smo tu da ih upozorimo da i društvene mreže, ali i savremene tehnologije imaju svoje prednosti, ali i nedostatke kako bismo sprečili da dođe do zloupotrebe istih.
Tu dolazim do jedne teme o kojoj bih samo ukratko govorila, pošto smatram da za nju treba malo više vremena, pa možda i nekog malo drugačijeg okruženja, apsolutno i teme o kojoj govorimo, a to je nasilje na internetu. Psiholozi su se dosta bavili ovom temom, negde se došlo do zaključka da je daleko lakše pridružiti se nasilniku na društvenim mrežama i putem upotrebe digitalnih tehnologija i da to nasilje na internetu stvara neki privid da će takvo ponašanje ostati nekažnjeno sa jedne strane, a sa druge strane deca su i te kako inteligentna i vrlo dobro znaju da ono što jednom završi na internetu pratiće ih kroz čitav njihov život i kasnije kroz karijeru. Upravo je to jedna od tema o kojoj treba razgovarati malo više i možda na malo drugačiji način, uz potpuno razumevanje te iste dece koja možda ne znaju da se snađu u savremenom svetu digitalnih tehnologija i načina na koje ono funkcioniše, pa smo mi kao odrasli ljudi dužni da im u tome i pomognemo.
To je tzv. generacija "Z", kako istraživači kažu to je generacija koja je rođena između 1990. i 2010. godine i oni zaista pokušavaju da se snađu u jednom ovakvom svetu, sa svim svojim složenostima koje danas postoje. Isto tako, oni predstavljaju generaciju koja jeste nestrpljiva, koja jeste manje fokusirana, ali i te kako inteligentna i i te kako dobro zna i šta radi i kako radi. Zato smatram da svako od nas može predstavljati uzor toj istoj generaciji i toj istoj deci.
Razgovor u Skupštini je primeren, pogotovo na ovu temu onoliko koliko smo mi u stanju da tome doprinesemo. Zato postavljam pitanje svima nama - da li mi kao narodni poslanici zaista dajemo dobar primer toj deci? Da li mi kao predstavnici naroda pokazuje dovoljno empatije, da li pokazujemo dovoljno spremnosti da saslušamo jedni druge, da ostavimo svoje političke razlike po strani i da li uopšte pokazujemo bilo kakav nivo tolerancije za uzajamne političke razlike?
Mislim da treba da pođemo od sebe i da će nam to dati najbolji odgovor na rešavanje ovog problema, odnosno na koren rešavanja ovog problema. Znate, mišljenja sam da nije ovo ni mesto, ni vreme, ni tema, ali ni način na koji treba da razgovaramo u ovoj Skupštini u ovom trenutku.
Da li zaista mislite da će ostavka ministara, pa i Vlade na kojoj se ovde insistira ili ukazivanje na krivicu samo jednog lica ili nekolicine njih, zaista rešiti problem? Da će vratiti decu roditeljima, da će umanjiti njihov bol? Neće. Neodgovorno je prebacivati odgovornost samo na jednu osobu ili prebacivati odgovornost na vlasti ili vladajući sistem, već treba posmatrati problem u daleko širem kontekstu.
Možda zato i postoji Narodna skupštine, da se u toj istoj Narodnoj skupštini odvija jedan dijalog koji će biti civilizovan, koji će biti dostojanstven ne samo ove zgrade i ovog doma, već i teme o kojoj danas razgovaramo.
Između ostalog, jedna od stvari o kojima danas pričamo jeste formiranje anketnog odbora koji bi trebao da utvrdi okolnosti koje su dovele do ovih tragedija. Socijaldemokratska partija Srbije će apsolutno pružiti podršku u radu ovog anketnog odbora u nameri da da sve od sebe da se ovakvi događaji više nikada ne ponove.
Što se tiče namere države i o tome smo dosta razgovarali u prethodnom periodu, mislim da je namera države u pogledu reakcije na ove događaje i te kako jasna, odnosno i više nego jasna i da je u tom smislu država preduzela niz konkretnih mera kao vid reakcije na njih. Pre svega govorimo o nultoj toleranciji na nasilje i mislim da je to tema koju treba pomenuti svaki put kada analiziramo ove tragične događaje.
Samo ću ukratko pomenuti ove mere pošto se vrlo često, bar je moj utisak takav, vrlo često stavljaju po strani sve ove mere koje je država preduzela u nameri da se marginalizuje ono što je povodom ovih događaja i učinjeno. Pre svega pokrenut je projekat za uspostavljanje nacionalne platforme "Čuvam te" koji treba da objedini način funkcionisanja svih službi i državnih institucija koje učestvuju u sprečavanju nasilja, u isto vreme uključuje i samu decu. Dalje, uveden je dvogodišnji moratorijum za izdavanje dozvola za nošenje i držanje oružja. Sprovedena je akcija dobrovoljne predaje oružja od strane stanovništva. Najavljena potencijalna izmena Krivičnog zakona i smanjenje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnih lica sa 14, na 12 godina. O tome ću malo više govoriti kasnije.
Formirana je Grupa za bezbednost dece na internetu, to je ona tema o kojoj smo malopre pričali i kojoj treba posvetiti pažnju, možda baš u okviru ove grupe koja će tu bezbednost dece na internetu i razmatrati. Pošto dolazim iz Niša, mogu da kažem da je u Nišu pokrenuto formiranje Saveta za bezbednost na lokalnom nivou, verujem da to i ostale lokalne samouprave rade. Sproveden je inspekcijski nadzor u osnovnoj školi. Dakle, kada nabrojite mere na jedan ovakav koncizan način, onda se može jasno videti da država zaista jeste onoliko koliko je mogla u trenutku preduzela mere kako bi se u isto vreme moglo sprečiti, hajde da kažem, u budućem nekom periodu mogle sprečiti ovakve i slične tragedije.
Rekla sam da ću samo ukratko pomenuti krivičnu odgovornost dece, odnosno najavljenu izmenu Krivičnog zakonika i smanjenje krivične odgovornosti starosne granice sa 14 na 12 godina. Naše zakonodavstvo nije nimalo drugačije u odnosu na zakonodavstvo u okruženju. Ta starosna granica od 14 godina postoji i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i u većini zemalja EU. Ne kažem da je to dobro, ali prosto Srbija prati trend i zemalja u okruženju, ali i zemalja u EU, kada je reč o ovoj starosnoj granici, što je verovatno procenjeno na osnovu nekog psihofizičkog razvoja same dece i mogućnosti da ona zapravo shvate značaj učinjenog krivičnog dela u svom dobu, da kažem, odnosno u uzrastu u kome se nalaze, sa izuzetkom Velike Britanije kod koje je ta granica 12 godina, verovatno zbog povećane stope kriminaliteta kod dece u tom uzrastu.
Na kraju, rekla bih samo da je u ovom trenutku o ovoj temi i te kako važno, ja znam da ne možemo, ali je važno da bar probamo da prevaziđemo međusobne političke razlike, da probamo da se ujedinimo oko jedne teme koja je svima nama bitna i da pokušamo da sebe sagledamo kao deo jednog sistema koji nije idealan, ali idealan sistem i ne postoji, ali i takav kakav imamo je naš i moramo se potruditi, ukoliko zaista imamo želju da menjamo taj sistem, da učestvujemo u izmeni tog sistema u granicama onoga što nam je dozvoljeno.
Zato, pošto smo protekle nedelje čuli da je Srbija, i sa jedne i sa druge strane smo mogli da čujemo da je Srbija naša zemlja, pa eto, ukoliko je naša zemlja, a jeste, pođimo od toga da u toj istoj našoj zemlji menjamo našu decu, da našoj deci prenesemo prave vrednosti, da od njih stvorimo ljude koji će se učiti i toleranciji i poštovanju različitosti, jer je to jedini način da im damo primer kako treba postupati i da ih na to podstičemo da bi bili bolji ljudi. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, za nama je jedan uspešno okončan postupak ustavnih reformi. Kao rezultat toga početkom ove godine Narodna skupština je usvojila set zakona koji su doneti po najvišim standardima i pristupila je sprovođenju procedure za izbor istaknutih pravnika za prvi izbor članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva.
Visoki savet sudstva je po zakonu nezavisni državni organi koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i suda i sudija i predsednika suda, ali i sudija porotnika i ima ukupno 11 članova, od kojih šest sudija biraju sudije, a četiri istaknuta pravnika bira Narodna skupština. Osim njih kao jedanaesti se nalazi predsednik Vrhovnog suda kao član po položaju.
U čitavom ovom postupku izmena Ustava mi smo vrlo često mogli da čujemo izvesne kritike koje se odnose baš na ovaj deo o kome danas razgovaramo, odnosno na deo promena koji se tiču samih članova, odnosno izbora istaknutih pravnika.
Dozvolićete mi da kao poslanica Socijademokratske partije Srbije iznesem argumente o ovoj temi.
Najpre, današnja rasprava predstavlja jednu potpuno novu etapu u funkcionisanju sudske grane vlasti. Mi danas po prvi put biramo članove Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva na jedan ovakav način. Smatramo da su usvojeni ustavni zakoni dobri i da će nesumnjivo dati odgovarajuće rezultate. Ja ću se potruditi da vam sada u svom izlaganju objasnim i zašto.
Za početak, mandat članova Saveta traje pet godina. To nije slučajno. Upravo je to prvi korak ka njihovoj nezavisnosti, uzimajući u obzir to da im se mandat ne poklapa sa mandatom narodnih poslanika. Namera je dobra i ima za cilj otklanjanje svake sumnje u pogledu izbora članova Saveta koje bira Narodna skupština.
Sledeća stvar koja govori u prilog ovome o čemu govorim jeste da su sednice Saveta javne, što omogućava apsolutnu transparentnost u radu i odlučivanju. Na kraju, Narodna skupština od ukupno osam predloženih kandidata od strane Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu bira četiri istaknuta pravnika i ne samo to - ona ih ne bira prostom, odnosno običnom većinom, već dvotrećinskom većinom, što jasno ukazuje na pojačanu potrebu za davanjem većeg legitimiteta članova ovih saveta.
Izborom dela članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva na ovaj način šalje se jedna i te kako moćna poruka, a to je da te iste članove kontinuirano podseća na teret odgovornosti koje imaju, ali i na obavezu postupanja po svojoj savesti kako bi se obezbedilo da se pravda zadovolji na način na koji je to regulisano zakonima i Ustavom ove zemlje.
Složićete se sa mnom da je biti član Visokog saveta tužilaštva ili član Visokog saveta sudstva jeste privilegija malog broja pripadnika pravične profesije kojima je društvo oličeno u predstavnicima naroda, a to smo mi koji danas sedimo u ovoj sali, dali i poverenje, ali i ovlašćenje da odlučuju o zaštiti prava i sloboda svih građana.
Potpuno je legitimno voditi jednu konstruktivnu raspravu, kakvu mi danas ovde u plenumu imamo o ovoj temi, ali ono što je nesumnjivo jesu ove ustavne promene i te kako značajne i da su postavile dobre temelje za uspostavljanje standarda nezavisnosti sudstva i tužilaštva i da će sama uloga ovih saveta u nekom budućem periodu biti ključna iz više razloga.
Ja bih iz tog razloga rekla da bi možda njihov rad u narednom periodu morao da ima dve do tri ključne stvari kojima bi se trebalo baviti. Za početak, to je odgovornost, efikasnost i integritet. Kada kažem odgovornost to znači da delovanje Visokog saveta sudstva mora jačati ne samo institucionalnu, već i funkcionalnu nezavisnost i sudija, ali i sudova. On mora imati ulogu posrednika između tri nezavisne grane vlasti, odnosno mora ih međusobno povezivati.
Evo, recimo uvođenje javnosti u radu Visokog saveta sudstva predstava i te kako važan i snažan instrument za proveru kvaliteta rada, ne samo sudova već i sudija pojedinačno. Da bi se sve ovo ostvarilo mislim da je i te kako važno ostvariti neku dublju vezu i neki bolji kontakt sa medijima, odnosno uspostaviti sa njima jedan partnerski odnos, jer je to jedini način da se kroz otvorenu i jasnu komunikaciju postignuti odgovarajući rezultati koji se od Visokog saveta sudstva, ali i Visokog saveta tužilaštva u narednom periodu i očekuje.
Što se tiče druga dva cilja, ona su međusobno povezana. Mislim na efikasnost u radu i na integritet nosioca sudijske funkcije, odnosno tužilačke funkcije. Vrlo često u svojim razmišljanjima o načinu njihovog rada i funkcionisanja zanemarujemo taj aspekt koji podrazumeva merljivost rezultata njihove efikasnosti, ali i integriteta nosioca sudijske i tužilačke funkcije.
Moram u tom kontekstu reći da analiziranje svakog pojedinačnog slučaja, ali i razmišljanja o njemu, sudija ne može tek tako odložiti u fioku do nekog sledećeg slučaja i suđenja. Njegov posao ne prestaje ni onda kada prestane jedan radni dan.
Istina je da svaka stranka u postupku očekuje da ima pravično i fer suđenje, da ima suđenje u razumnom roku, da se ostvari sa što manje troškova, ali isto kao što niko ne očekuje od lekara da što pre i što brže operiše i pregleda pacijenta, isto tako i svaki čovek očekuje da u postupku ostvarivanja svojih prava pred sudom svi aspekti njegovog slučaja budu sagledani, što bi sa druge strane značilo da svi sudovi i sudije moraju imati potpuno jednake uslove rada.
Međutim, u uslovima u kojima su pojedini sudovi u Srbiji u potpunosti opterećeni velikim brojem predmeta, složićete se sa mnom da ovaj zahtev objektivno nije moguće ispuniti, a da se to ne odrazi na kvalitet sudskih odluka. Ja sam uverena da će u budućnosti Visoki savet sudstva u ovom sazivu i na ovaj način izabran da će pozabaviti ovom temom na jedan sistematičniji način, da će pokušati da prevaziđe sve ove nedostatke koji dovode do procesa koji mogu trajati i dugi niz godina.
Kao što sam rekla, naspram prava svakog čoveka stoji obaveza države da svoj pravosudni sistem uredi tako da svima omogući jednak pristup pravdi i upravo iz tog razloga njihov zadatak jeste da se edukuju, da se međusobno povezuju, da unapređuju svoja stručna znanja i veštine kako ne bi uzaludno crpeli svoju energiju i kako ne bi trčali u mestu, kako se to u žargonu kaže.
Još jedna od stvari koja je i te kako važna u njihovom budućem radu jeste informacija, kao i te kako važan instrument na osnovu koga se mogu i moraju donositi objektivne odluke. To znači da informacije međusobno moraju biti koordinirane, da moraju biti usaglašene, odnosno dovoljno javno dostupne i da se međusobno razmenjuju, pa i korišćenjem savremenih tehnologija, kao što se to inače radi i u ostalim zemljama, što će svakako dovesti do smanjenja troškova u javnoj administraciji, ali i veće efikasnosti.
Da završim ovaj segment koji se tiče članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, ja ću se rukovoditi izrekom – slušaj učitelja, ali ne idi za njim, i tako očekujemo da će budući članovi Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva znati da prepoznaju sve ove nedostatke o kojima sam govorila, a koji se tiču oblasti pravosuđa i da će se za njihovo prevazilaženje boriti makar onoliko koliko su se svojim trudom i radom borili da mi danas o njima ovde i razgovaramo. Zato želim sa ovog mesta da im uputim jednu poruku da je pravo u stvari postojana i neprekidna volja da se svakom dodeli šta mu pripada. Zato nemojte izgubiti tu volju, već se njome i rukovodite.
Danas razmatramo i Predlog odluke o izboru Zaštitnika građana. Ja ću se samo na kratko osvrnuti na instituciju Zaštitnika građana kao član Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, jer će o tome u nekom kasnijem vremenskom periodu govoriti moj uvaženi kolega Muamer Bačevac kao predsednik Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova.
Dakle, Zaštitnik građana je uveden u naš pravni sistem Zakonom o zaštitniku građana 2005. godine i istorijski posmatrano od tada do danas retko koja institucija uspela je da u toj meri doživi popularnost i rasprostranjenost kao što je to slučaj sa institucijom Zaštitnika građana. Može se reći da još od njegovog nastanka u Švedskoj davne 1809. godine do danas njegove ingerencije, odnosno ovlašćenja nisu se u velikoj meri promenila. A zašto, je to tako?
Verovatno iz razloga što savremeno doba zahteva jedan potpuno drugačiji pristup i koncepciju koju čoveka stavlja kao centralno biće svih dešavanja i upravo potreba za zaštitom čoveka i njegovih ljudskih prava i sloboda jeste predmet interesovanja ali i delokruga rada samog ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana sa druge strane, skup nadležnosti kojima on raspolaže jasno pokazuju da pred sobom ima sasvim dovoljno instrumenata da ukoliko ih upotrebljava na odgovarajući način od zaista može dati ogroman doprinos i u zaštiti prava građana, sprečavanju diskriminacije, ali i u napređenju rada javne uprave. Na kraju, više od 130 hiljada obraćanja građana žalbama na rad državnih organa upravo pokazuju značaj ali i važnost ove institucije koju imamo ne samo u Srbiji, već i u drugim Evropskim zemljama.
Sa stanovišta potrebe zaštite specifičnih ranjivih grupa, ja ću samo pomenuti da posebno važnu ulogu u zaštiti građana ima u pogledu davanja izveštaja ali i inicijative za izmene propisa i mislim da je to upravo segment u kome je Zaštitnik građana postigao najvidljivije i najbolje rezultate. Jedna od takvih aktivnosti jeste bilo istraživanje u vezi sa praćenjem strategije za unapređenje položaja Roma od 2009. do 2015. godine, koje je pokazalo da su od svih predviđenih mera zapravo samo dve imale suštinskog smisla. To je naravno kasnije rezultiralo jednim posebnim izveštajem o sprovođenju strategije, što jasno pokazuje da mehanizmi koji se koriste od strane Zaštitnika građana zaista jesu dovoljni da ukoliko postoji dovoljno volje i namere oni mogu poslužiti svojoj svrsi.
Složićete se sa mnom da od pozicije, ugleda i integriteta onoga ko predstavlja instituciju Zaštitnika građana kao i od njegovih sposobnosti da u javnosti na pravi način predstavi svoj rad, zavisiće i položaj te institucije u društvu, zavisiće i nivo zaštite i poverenja građana u tu instituciju.
I na kraju, sve dok budemo svesni ove teme, znaćemo da se nalazimo na jednom dobrom putu. Mi jesmo obavili jedan i te kako važan zadatak u pogledu promene Ustava, doneli smo sve prateće zakone neophodne za sprovođenje Ustava, stvorili smo odličan pravni ambijent na funkcionisanje jedne nove etape nezavisnog pravosuđa i ostaje nam samo da sa puno poverenja u buduće članove Visokog Saveta sudstva i Visokog Saveta tužilaštva sačekamo rezultate njihovog rada.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.
Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.
U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?
Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.
Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.
Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.
Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.
Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.
Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.
Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.
Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.
Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.
Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.
Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.
Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.
Hvala.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.
Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.
Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.
Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.
Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.
U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.
Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.
(Niš, 29.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 34000.00 | RSD | 03.08.2020 - 01.08.2022. |
| JKP Medijana Niš (izvršni direktor za pravno-ekonomske poslove) | Grad | Mesečno | 90000.00 | RSD | 01.08.2020 - | |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 34000.00 | RSD | 01.08.2022 - |