| 17.10.2022. | Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima |
usvojen
|
Hvala, predsedniče.
Uvažene ministarke sa saradnicima, gospodine Vinš, mi današnjom raspravom najverovatnije završavamo, odnosno zaokružujemo rad parlamenta u delu koji se odnosi na promenu Ustava. Ovi predlozi zakona zapravo predstavljaju nastojanje da pravnim odredbama suštinski sprovedemo ono što Venecijanska komisija od nas u budućnosti i očekuje, a to je da se smanji uticaj politike na dva, rekla bih ključna faktora, odnosno ključne karike pravosuđa. To su Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca.
Ovo pitanje, iako izuzetno važno, do sada sistematski nije rešavano do kraja na način na koji to sada ovim ustavnim izmenama činimo. Mislim da je sada pravo vreme da se pozabavimo ovim pitanjem na jedan potpuno drugačiji i ozbiljniji način.
U samom procesu ustavnih promena mi smo često mogli da čujemo kritike na račun transparentnosti čitavog ovog procesa, bilo u pogledu procesa izrade ili u pogledu procesa donošenja pravosudnih zakona. Međutim, Venecijanska komisija se ne bi baš složila sa time. Čak naprotiv, ona je upravo istakla ovaj segment čitavog procesa ustavnih promena koje sprovodimo kao dobar primer onoga što Srbija zaista jeste uradila po tom pitanju, a to je transparentnost čitavog procesa koji je sproveden.
Socijaldemokratska partija Srbije je učestvovala u ovom procesu od samog početka i razgovarali smo i sa Venecijanskom komisijom iz Ministarstva pravde, zaista smo imali jednu dobru saradnju i odličan vid razjašnjavanja svih onih pitanja koja nam nisu bila u potpunosti jasna pre nego što smo se upustili u pružanje podrške o svim ovim izmenama.
Upravo zato, mislim da se kao rezultat svega toga javljaju ovako dobri predlozi zakona koji će u budućnosti nesumnjivo dovesti do nekih značajnijih izmena u samom pravosudnom sistemu, odnosno stvoriti neki pravni ambijent koji će kao takav predstavljati odličnu bazu za jačanje vladavine prava u našoj zemlji, što opet sa druge strane nije moguće bez nezavisnosti sudija i samostalnosti javnih tužilaca u njihovom radu.
Što se tiče pravosudnog sistema Srbije, on se nalazi pred velikim izazovima u narednom periodu i tu ne mislim samo na promene koje će nužno nastati kao posledica ovih predloga zakona o kojima razgovaramo, već tu imamo i neke, da tako kažem, zaostale nerešene probleme u pravosuđu koji datiraju iz nekih ranijih godina i iz godine u godinu se ponavljaju. Tu mislim na stare predmete, tu mislim na kadrovska rešenja, mislim na administraciju i na trajanje sporova.
Ako pogledamo malo bolje, podaci nam u potpunosti ne idu u prilog kada govorimo o broju sudija kojima raspolažemo. Nekoliko puta smo čuli argumente na tu temu, da će u narednih desetak godina skoro 60% sudija otići u penziju. Mislim da je to jedan od velikih problema kojima ćemo se pozabaviti u nekom narednom periodu, pre svega iz razloga što među diplomiranim pravnicima i ne postoji neka specijalna motivacija da se pozabave ovim i te kako važnim zanimanje i zvanjem.
Možda bi trebalo razmisliti o tome na koji način ih motivisati, da li će to biti kroz povećanje zarada ili stvaranje nekog boljeg ambijenta i okruženja za njih, videćemo. Ono što je sigurno, jeste da moramo učiniti ovaj posao atraktivnijim za buduće mlade pravnike, kako bismo imali sudije u nekom narednom periodu, koji preti da nam zaista predstavlja neki ozbiljniji problem koji kasnije nećemo moći tek tako da rešimo i nećemo ga rešiti preko noći. Taj generacijski jaz ne možemo preko noći prebroditi, ali možemo se potruditi da stvorimo ambijent koji će biti atraktivan za buduće diplomce.
Usvajanjem predloga ustavnih zakona mi ćemo imati potpuno drugačiji i princip, ali i pristup izbora sudija i tužilaca, u kome će uloga samog Visokog saveta sudstva biti potpuno drugačija u odnosu na dosadašnju situaciju i od njega se zaista očekuje da pruži punu podršku integritetu sudija, ali i samih sudova. Nadam se da će tako i biti.
Ukoliko posmatramo promene Ustava sa aspekta principa, možda je najizraženiji princip nezavisnosti sudija. Uloga sudija u poslednjih nekoliko godina zaista jeste postala i kompleksnija i složenija i ona očekuje od sudija da tumače ne samo zakone i druge pravne akte, već da uporište nalaze u samom Ustavu i da tumače ustavne norme i primenjuju u skladu sa onom strukom za koju su se školovali, a na kraju i za koju su izabrani.
Još jedna od novina koju smatramo i te kako važnom kada je reč o ovim predlozima zakona, to je ukidanje trogodišnjem mandata sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Mi smo na taj način vratili stalnost sudijske funkcije, kao jednu istorijsku, civilizacijsku tekovinu, tamo gde joj je i mesto. Sudije bi i trebalo da imaju stalnost funkcije jer im ona omogućava trajnost u njihovom radu i mogućnost da se usavršavaju i da iz godine u godinu napreduju, potpuno rasterećeni time do kada će im mandat u suštini i trajati.
Justinijan je svojevremeno govorio da je pravo postojana i neprekidna volja da se svakome dodeli šta mu pripada. To mora biti postulat kojim će se voditi svi oni koji predstavljaju pravosuđe u našoj zemlji. Ja sam malopre samo kratko pomenulo problem starih predmeta. Samo ću se ukratko osvrnuti na jedan segment u ovom smeru. Mi godinama unazad imamo problem sa starim predmetima i malim brojem postupajućih sudija. Međutim, nije nemoguće prevazići ovaj problem.
Možda najbolji primer za to jeste Apelacioni sud u Nišu, koji godinama unazad zaista ostvaruje sjajne rezultate kada je reč o rešavanju i efikasnosti u radu, pa tako i sada. On je u toku prošle godine imao oko 16.000 predmeta, na kojima je radilo svega 36 postupajućih sudija. Pitaćete se kako. Pa, tako što su radili preko norme, rešeni da u potpunosti rasterete apelacioni sud starih predmeta i da se posvete tekućim, kako bi sporovi išli u rokovima koji su im određeni i u kojima su dužni da postupaju. Mislim da je to jedan dobar primer koji može poslužiti i ostalim sudovima u Srbiji kako je moguće, ukoliko imate dobru organizaciju, da se postigne i te kako značajna efikasnost u radu.
U svakom slučaju, kada pogledamo u suštinu ovih predloga zakona, jasno je da se radi o korenitoj reformi, pre svega kada je reč o sastavu Visokog saveta sudstva. Ovo telo i dalje ima 11 članova, ali broj članova na položaju smanjen je sa tri na jedan, a broj onih koje Skupština neposredno bira smanjen je sa osam na četiri, dok se preostalih šest članova bira od strane sudija iz redova sudija.
Na ovaj način u radu Visokog saveta sudstva isključeni su predsednik nadležnog skupštinskog odbora, ali i Ministarstvo pravde, kojima kao predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti donekle i nije mesto u telu koje treba da garantuje nezavisnost sudske grane vlasti. Njihovo mesto zauzeće istaknuti pravnici.
Ovakvim predlogom ciljano je da se uloga Skupštine umanji, što je Venecijanska komisija i očekivala od nas, međutim da se ne ukine u potpunosti, već da se uspostavi svojevrsni balans i održi veza sa predstavnicima građana preko nas koji ovde sedimo.
Visoki savet sudstva dodatno je osnažen i kroz prošireni opseg njegovih nadležnosti i sva ona ovlašćenja koja su bila u nadležnosti Narodne skupštine, mislim na izbor i razrešenje nosilaca sudijskih funkcija, ustavnim amandmanima su preneti na Visoki savet sudstva.
Da zaključim, legitimno je postaviti pitanje da li su ovi predlozi zakona dovoljno dobri da pruže neophodne garancije nezavisnosti sudske grane vlasti. Venecijanska komisija je u tom pogledu bila potpuno nedvosmislena i njen stav je da ustavne promene koje sada sprovodimo zavređuju pozitivnu ocenu, sa čime se u potpunosti slaže i naša poslanička grupa.
Jedan od najvećih rimskih pesnika Horacije je rekao da se istina izgubi u suvišnom raspravljanju i ja ću zato završiti svoje izlaganje zaključkom da ako pogledamo postojeći ustavni okvir, predlozi pravosudnih zakona o kojima danas razgovaramo zaista predstavljaju korak napred u stvaranju nezavisnosti i jačanju uloge svih pravosudnih organa u Srbiji i zato ćemo mi u danu za glasanje podržati sve ove zakone koje imamo na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Hvala, predsedniče.
Uvaženi predsedniče Republike, predstavnici Srba sa Kosova i Metohije, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću pokušati i u narednih nekoliko minuta da iznesem stav SDPS po pitanju rešavanja kosovskog problema, kao i ovih dokumenata o kojima mi danas razgovaramo, oslanjajući se pre svega na izveštaj koji danas imamo ispred sebe.
Od početka jugoslovenske krize čini se da je kakav god predlog stigao za rešavanje kosovskog problema, svaki naredni ukoliko prethodni ne bismo prihvatili bio bi lošiji od prethodnog. Slažem se sa predsednikom da to nije pravilo, ali jeste učestali izuzetak. Ono što je činjenica jeste da međunarodno pravo u ovom trenutku i uopšte međunarodnu realnost mi ne možemo da promenimo, ali sa druge strane možemo da jednim racionalnim razmišljanjem i jedan pragmatičnim postupcima pokušamo da pronađemo najbolje rešenje za Kosovo i za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Ja ću se samo ukratko osvrnuti na međunarodno pravo i pomenuti da međunarodnopravne norme postoje još od antičkog sveta i one su se paralelno sa državama i razvijale. Jedan od prvih dokumenata kao izvor međunarodnog prava pominje se sporazum koji je zaključen između tadašnje Mesopotamije i Ume oko 3100. godine p.n.e. Tadašnjim sporazumom regulisane su njihove međusobne obaveze i prava i ono što je možda za nas u ovom trenutku najvažnije, definisane su njihove granice, ali i nepovredivost njihovih granica.
Evo nas sada u 21. veku i razgovaramo o približno istoj temi, ali na možda jedan potpuno drugačiji način. Nekako prirodno je da se nametne pitanje da li na način na koji danas tretiramo međunarodno pravo u stvari mi sebi postavljamo granice, odnosno test postojanja i poštovanja međunarodnopravnih normi, kao istorijskih tekovina.
Ono što je sigurno kada je reč o pregovaračima na Kosovu i Metohiji jeste da su strane na Kosovu i Metohiji oduvek bile saglasne samo oko jedne stvari, a to je da se ni oko čega ne slažu. Sa jedne strane Albanci su insistirali na tome da znaju šta hoće, mi smo isticali da znamo šta nećemo. Albanci su uglavnom bili vođeni etničkim principima, mi smo se vodili istorijskim pravom i tako ukrug.
Opštepriznato pravilo međunarodnog prava je da države ne mogu da se oslanjaju samo na svoj unutrašnji pravni sistem kao izgovor za neispunjenje međunarodnih obaveza, odnosno onih obaveza koje su preuzete međunarodnim ugovorima. U tom slučaju, pošto je Priština pre nekih deset godina pristala potpisivanjem Briselskog sporazuma da ispuni svoju obavezu, a to je formiranje Zajednice srpskih opština, da će ona tu svoju obavezu morati i da ispuni.
Da li će ona menjati zakon ili će prilagoditi svoj Ustav, kao unutrašnji pravni akt koji mora biti u skladu sa međunarodnim, mislim da to nije stvar kojom treba da se bavimo, nego da treba da nastavimo da insistiramo na tome da se sprovedu sve one obaveze koje su preuzete međunarodnim ugovorima. Sve drugo predstavljalo bi izbegavanje poštovanja međunarodnog prava i to bi suštinski značilo da svaka država u bilo kom trenutku, kad god to njoj odgovara i njenim političkim, geopolitičkim, ekonomskim ili bilo kojim drugim uslovima, da se pozove na svoje unutrašnje pravo, kao razlog za neispunjenje obaveza koje je preuzela u skladu sa međunarodnim principima.
Upravo iz tog razloga ja zaista očekujem da kakvi god pregovori u ovom trenutku bili, kako god oni izgledali u ovom trenutku, da će pre ili kasnije Priština zaista i ispuniti ovu obavezu, jer drugu opciju u suštini i nema.
Kakav god da je naš stav o planu, pre svega mislim na francusko-nemački plan, ali i izveštaj koji danas imamo pred sobom, mi moramo da prihvatimo činjenicu da od minimuma koji nam je ponuđen izvučemo maksimum onoliko koliko možemo. Nije nimalo lako niti jednostavno sedeti u vašoj stolici i nije nimalo lako izvući zaključak kako postupati, da li pregovarati, u kom smeru pregovarati i da li odustati od pregovora.
Sa jedne strane, prema planu o kome smo ovih dana razgovarali, ukoliko ga prihvatimo, Srbija će sigurno imati neku bolju evropsku perspektivu, to će faktički značiti jačanje postojećih investicija, veći broj finansijskih sredstava iz pretpristupnih fondova i sveukupno vodiće ka članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kada se, ukoliko za to postoji volja naroda u trenutku kada se to pitanje zaista i bude postavilo.
Opet sa druge strane, ukoliko odbijemo da prihvatimo ovaj plan, mislim da će se Srbija naći u jednoj teškoj i ekonomskoj, ali i političkoj situaciji i to bi na neki način dovelo do svojevrsne političke, ja bih je nazvala, oseke u odnosu sa Evropskom unijom i nisam sigurna koliko bi povlačenje investicija, smanjenje sredstava iz fondova, pa i ukidanje bezviznog režima zaista bilo štetno za Srbiju, odnosno u kojoj meri bi ono nas dovelo do održivog funkcionisanja u nekom narednom periodu, ako uzmemo u obzir sve činjenice koje postoje, kao i međunarodno okruženje i uslove u kojima se danas vode pregovori, kada je reč o Kosovu i Metohiji.
Sve ovo kažem iz razloga što mislim da je danas neko od kolega pomenuo u kojoj meri je EU važna za trgovinu koju Srbija ima. Ja ću se samo kratko fokusirati na taj deo i moram da kažem da je EU najveći trgovinski partner Srbije. Ponoviću još jednom ona je najveći trgovinski partner Srbije i tržište EU predstavlja najvažnije izvozno odredište za naše poljoprivrednike. O tome je danas neko govorio i ukoliko želimo da zaštitimo našu poljoprivredu i proizvođače mi moramo uzeti u obzir sve one aspekte koje bi sa sobom povuklo i povlačenje Srbije iz pregovora, odnosno potpisivanja plana ukoliko je on postavljen na način na koji jeste.
Primera radi 2021. godine izvoz naših proizvoda na tržištu EU iznosio je preko 14 milijardi evra i pre nego što donesemo odluku o tome da li treba razgovarati o ovom planu i na koji način mi moramo da uzmemo u obzir sve ove činjenice koje sam sada navela i posledice koje će ono izazvati.
Samo ukratko za kraj da kažem u ime SDP ovaj plan treba shvatiti kao, ja bih ga nazvala inovirani Briselski sporazum, a zašto to kažem? Kažem iz razloga što smatram da je Briselski sporazum u nekoj svojoj pravnoj primeni dostigao svoj maksimum i sada se trenutno nalazi u fazi neprimenjivosti. Kako bismo ga odblokirali potpuno je neophodno da preduzmemo određene radnje i da pokažemo otvorenost za to da se pristupi nekom drugačijem inoviranom i promenjenom Briselskom sporazumu, a sigurna sam, odnosno želim da verujem u to da ovaj plan to i jeste.
Za kraj mislim da je naša Vlada, naš predsednik, da su vodili pregovore na način na koji to dostojno predstavlja našu zemlju. Mislim da bi u narednom periodu trebalo insistirati na tome da se obezbedi neposredna zaštita bezbednosti Srba sa Kosova i Metohije i da treba voditi računa o očuvanju našeg integriteta i da Srbija mora pokazati da nije faktor nestabilnosti kao što se često predstavlja u medijima, već upravo suprotno. Ona je ta koja svojim primerom i načinom postupanja u nekoj mirnoj politici koja podrazumeva razgovore i pregovore na svim nivoima zapravo pokazuje da jeste i da može biti faktor stabilnosti.
Ludilo nije ništa drugo nego raditi isto što i do sada, a očekivati neki drugačiji rezultat. To je izgovorio Anštajn i mislim da treba podržati sve one promene koje vode ka tome da Srbija ide napred. Socijaldemokratska partija Srbije će kao i do sada pružiti snažnu podršku i predsedniku, ali i premijerki da istraju u svojoj nameri, da pokažu da je Srbija jedna mirna zemlja i da jednim političkim mirnim govorom zaista može doći do istorijskog rešenja za našu zemlju.
Poštovani predsedniče, ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, kolege iz moje poslaničke grupe su tokom jučerašnjeg dana govorile o svim ovim zakonima koje mi danas imamo na dnevnom redu, pa ću se ja danas osvrnuti samo ukratko na zakon, na Predlog zakona o izmeni zakona o državnim službenicima.
Dakle, Zakon o državnim službenicima propisuje obavezu i to smo tokom jučerašnjeg dana i mogli da čujemo od strane ministra, propisuje obavezu sprovođenja javnog konkursa za prijem u radni odnos na određeno vreme zbog privremeno povećanog obima posla.
Poslednjim izmenama ovog zakona ova odredba je odložena, odnosno početak primene ove odredbe odložen je za 2023. godinu, koliko se ja sećam, a sa ciljem da se državni organi na vreme pripreme, odnosno da stvore listu kandidata koji su učestvovali u javnom konkursu i ispunili tražene uslove za izbor, ali nisu bili izabrani tom konkursnom postupku, kako bi se oni uključili u proces rada, a da ne bi ponovo sprovodili taj konkurs odnosno konkursni postupak od početka.
Moram da kažem da je još od trenutka kada je uvedena tzv. zabrana zapošljavanja 2013. godine donošenjem Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru a zatim i kroz Uredbu o postupku za pribavljanje saglasnosti za prijem za stalno, što bi se reklo, mi imamo zaista i negativne, ali i pozitivne efekte jedne ovakve mere koju je država sprovela.
Što se tiče pozitivnih efekata možemo reći da je donekle usporen, da kažem, proces prijema za stalno u javnim službama, ali sa druge strane prema podacima u periodu od 2013. do 2019. godine samo šest posto je smanjen broj zaposlenih u javnim službama i mislim da tu još uvek ima dosta posla.
Ona jeste dala određene efekte u trenutku kada je ovaj zakon donet. Sada, pošto ova obaveza ne postoji, ona postoji samo u ograničenom obimu, ona i dalje sprečava da se sprovede jedna sveobuhvatna kadrovska kontrola, odnosno kontrola planiranja ljudskih resursa i upravo iz tog razloga je i podnet predlog da se primena ove odredbe odloži za naredne dve godine kako bi se omogućilo da se sastave te liste kandidata, odnosno da se na taj način ljudski resursi bolje planiraju.
Najpre, važno je pomenuti i činjenicu da je u Srbiji, koliko god se to činilo nelogično, broj zaposlenih u javnom sektoru znatno manji u odnosu na broj zaposlenih u javnom sektoru u predelu centralne i istočne Evrope, pa tako recimo u Srbiji na svakih 100 zaposlenih samo sedmoro radi u javnom sektoru.
Prema podacima Zavoda za statistiku 2016. godine Srbija je imala blizu 450 hiljada zaposlenih u državnom sektoru i imajući u vidu i to da pretendujemo da postanemo članica EU lično smatram da će se taj birokratski aparat povećavati, ne zbog toga što mi to tako želimo nego što ćemo morati da prilagodimo način svog rada, ali i institucije i službe koje će morati da rade kako bi usaglasile i svoje poslovanje, ali i svoju politiku sa politikom EU.
Mislimo da je ovaj predlog dobar i podržaćemo ga u danu kada se o njemu bude odlučivalo. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.
Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.
U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?
Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.
Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.
Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.
Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.
Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.
Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.
Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.
Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.
Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.
Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.
Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.
Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.
Hvala.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.
Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.
Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.
Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.
Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.
U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.
Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.
(Niš, 29.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 34000.00 | RSD | 03.08.2020 - 01.08.2022. |
| JKP Medijana Niš (izvršni direktor za pravno-ekonomske poslove) | Grad | Mesečno | 90000.00 | RSD | 01.08.2020 - | |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 34000.00 | RSD | 01.08.2022 - |