(Isključen mikrofon.)Povređen je član 27. vi kao predsedavajuća treba da se starate o povredi Poslovnika. Već drugi put mi ne date da govorim po Poslovniku. Prvi put kada je govornik vladajuće koalicije vređao naše članove stranke i porodicu… da se držimo.. Mi smo svedoci koliko se vređa… i za to se nikada nismo… kao što se drže članovi vaše stranke.. da sve što je govorio prethodni govornik… pravosudnim organima… što nije slučaj sa članovima njegove porodice…nabrojali sve… gospodina Obradovića…

Poštovani narodni poslanici, građani Srbije, evo, dobili smo priliku da kažemo koju reč o amandmanima o Zakonu o bezbednosti saobraćaja, pošto sa ovakvim načinom rada Skupštine Srbije, mnogi zakoni koji su izuzetno važni ne mogu da dođu na red da se o njima raspravlja.

Predlog amandmana koji smo podneli na član 5. zakona, glasi – briše se, zato što smatramo da ni sam ovaj član zakona nije dobro definisan, na koga se odnosi, da li će kazne plaćati svako lice koje je suvozač, jer ovde u ovome zakonu se provlači stalno jedna stvar, a to je da je smisao celokupnog ovog zakona da se kompletan teret i opterećenje opet stavi na običan narod i na proste građane.

Videli smo neke članove zakona da su dodate novčane kazne. Ona stvar koja se pokazala kao ispravna, što su mnogi narodni poslanici ovde govorili kada je bila rasprava o Zakonu o bezbednosti, da se poveća brzina, sada je uneta. O čemu to govori? To govori o tome da taj period, pošto prolazim često autoputem i video sam kolike su kolone bile i koliko je, nažalost, naša policija morala da reaguje, ljude da zaustavlja zbog nepoznavanja činjenica da je ograničenje brzine na autoputu 120. Ja smatram da i ovaj član zakona koji se menja jeste pritisak ljudi sa zapada koji su u ogromnim kolonama bili zaustavljeni na autoputu zbog ograničenja brzine.

Poslanička grupa Dveri i tada, kada se raspravljalo o zakonu, dala je amandman da se brzina poveća na 130, međutim, nije tada usvojeno, ali izgleda na određene pritiske, kao što se ovde stalno radi, taj amandman je sad stavljen u ovaj član koji se menja.

Još jednu stvar koju želim da naglasim jeste da većina naroda u Srbiji je opterećena sa kaznama koje se izriču za saobraćajne prekršaje. U Srbiji, gde je plata prosečno 400 evra, mi plaćamo 10.000 za pojas. Evo, samo ću vam navesti primer da je u Italiji kazna za nevezivanje pojasa 70 evra. Takođe, i mnoge druge stvari koje su ovde u ovom zakonu stavljene, opet ponavljam, jeste samo globa na običan narod, jer ljudi koji imaju mogućnosti kada prekrše i naprave prekršaj u saobraćaju, imaju mogućnost po članu 314. zakona, što omogućava diskreciono pravo načelniku Uprave saobraćajne policije da se mnoge kazne opraštaju. Tako imamo podatak da na mesečnom nivou preko 2.000 saobraćajnih prekršaja se obustavi prekršajni postupak, a pretpostavljam da su to ljudi koji imaju mogućnost da stupe u vezu i u lični kontakt sa ljudima koji vode saobraćajnu policiju i da se na taj način obustave njihove kazne, a pitanje je da li će običan narod moći da se oslobodi plaćanja ovih kazni koje su stvarno neprimerene za Srbiju.

To je jedna stvar koja se ponavlja već unazad dve, tri godine i ljudi koji su imali prilike da sastavljaju zakon, videli su da se najveća kazna i najveći novac sliva u budžet upravo od kazne za nevezivanje pojasa. Zato smatram da je neprimereno. Samo se stvara još veći jaz između bogatih i siromašnih ljudi. Opet ponavljam, ovde se selektivno radi. Mnogi ljudi imaju pravo da im se oslobode i zaustave procesi i krivične prijave po pitanju saobraćajnih prekršaja, a nekim ljudima to nije dozvoljeno.

Sad ovde postavljam pitanje – da li nama treba da budu uzori neke zemlje gde je jaz između bogatih i siromašnih sve veći? Mi smo imali prilike da se uverimo proteklih dana da nama uzor treba da bude Azerbejdžan, gde je prosečna plata 220 evra, 5% ljudi živi na izuzetno visokoj nozi, a 95% ljudi radi za 150 evra platu.

Znači, insistiramo i uvek ćemo se boriti da razlika između bogatih i siromašnih ljudi u Srbiji bude što manja. Srbiji ne može da se kapitalizam na taj način, kako se ovde kroz ovaj zakon pokušava primeniti, ne može nikada da bude usvojen od strane običnog naroda zato što je i Srbija uvek bila zemlja gde su razlike bile male, gde su postojala obična i socijalna prava radnika, tako da smatramo da su ove kazne izrazito visoke i da neće doprineti poboljšanju bezbednosti u saobraćaju.

Kao što smo videli, ovde se govorilo da upravo i mogućnost ljudi da za vreme prolaska na autoputu stanu da odmore dok se ne ispuni vreme, pokazuje da ovaj način merenja brzine i uopšte ovih članova koji su doneti u proteklom periodu nije ispravan.

Još jednom ponavljam da sam način na koji se ovaj zakon primenjuje nije ispravan, zato što ljudi i dan danas nemaju svest o tome na pravi način da poštuju bezbednost saobraćaja. Tako da, smatramo da je ovaj naš amandman važno bilo usvojiti upravo zbog razloga bezbednosti saobraćaja i zbog poštovanja običnog naroda koji nema mogućnosti da plaća kazne za neprimerene i ovako visoke cene koje su ovde predstavljene.

Predsedavajući, povređen je član 109. Poslovnika.

Vi ste bili dužni da opomenete prethodnog govornika na uvredljive izraze koje je govorio ovde. Mi smo pre neki dan od Ministarstva za državnu i lokalnu samoupravu dobili odgovor na pitanja da dverine baštine, bilo kakve tradicije koje nisu u skladu sa vrednostima srpskog naroda, i to ovde treba naglasiti svima koji se pozivaju na to, a za to će odgovarati jednog dana sigurno, što nam spočitavaju neke stvari, i imali ste obavezu da reagujete na to, jer sam ja u govoru koji sam, vezano i za amandman govorio o stvarima koji se tiču običnog naroda i to su stvari koje su propisane zakonom, da načelnik saobraćajne policije ima diskreciono pravo i koji je iskoristio 319 puta u toku jedne godine.

Znači, to diskreciono pravo se koristi i ja sam zbog toga govorio da se koristi za ljude koji imaju mogućnosti da stupe u kontakt s njima, a ne za običan narod. Tako da vam je to sve i o tome je govorio bivši načelnik uprave saobraćajne policije. Znači, ta praksa postoji da se pojedini prekršeni postupci zaustavljaju. Imali ste obavezu da reagujete na ovakve, i stalno ćemo ustajati čim se spomene kontekst Dveri i neke fašističke tradicije, koje nisu sklone narodu našem i koje nisu u programu Dveri, gde se Dveri nikad za njih zalagala nisu, a ne pogotovo, čiji su preci stradali od tih istih fašista, imate obavezu da reagujete, a ja ću reagovati svaki put.

Teško je meriti i ne postoji ni jedan instrumentni uređaj koji može da izmeri nečiji patriotizam, tako da smatram da je apsolutno ova ideološka rasprava besmislena i da nema smisla pričati o nečijem patriotizmu, ali postoje razlozi zašto imamo pravo da podnesemo amandmane, jer smatramo da posle 70 godina perioda gde su se svi srpski simboli i atributi izbegavali, imamo pravo da tražimo ovo i da upravo sada bude vreme kada će se sve ono što može biti na ponos srpske vojske, staviti u naslovu zakona, a i u drugim državnim institucijama.

Ne slažem se sa govornicima koji su govorili pre mene, jer postoje mnoge države koje u prefiksu državnih institucija imaju svoje nacionalno obeležje i nacionalno značenje. Nije samo to na istoku tako i na zapadu, a mi danas imamo ovde i svedoci smo šta se u proteklom periodu samo u parlamentu Republike Srbije dešavalo, kada su ljudi koji vode Vojsku Republike Srbije, izražavali svoja nacionalna osećanja.

Podsetićemo vas na nastup načelnika kopnene vojske. Podsetiću vas na posetu 200 pripadnika srpske vojske, koji su 8. maja posetili srpske manastire i srpsku Ravnu Goru, koliko se ovde diglo buke u parlamentu, koliko su se mnogi ljudi uzburkali sa time što se poštuju nacionalne tradicije srpske vojske iz Prvog svetskog rata, jer oni i dalje smatraju da je Vojska Republike Srbije Jugoslovenska vojska i za to imaju argumente što tako misle. Oni nisu svesni da je Jugoslavija prošla i da se više nikada neće ponoviti takva tvorevina, ali danas u nazivu jednog sportskog društva imate prefiks „jugoslovenski“ klub.

Tako da, to postoji u srpskom narodu i gospodine ministre, mi apsolutno imamo pravo da, što vi kažete, delima ali i rečima kroz ovu malu stvar može da se pokaže patriotizam i smatramo da bi ovo bio, ako vi usvojite ovaj amandman, da bi ovo bilo korisno za podizanje morala pripadnika srpske vojske.

Tako da, sa te strane apsolutno smatramo da je ovaj amandman ispravan, da je na svome mestu i da imamo pravo da svoj politički stav iznesemo, baš zbog svega onoga, pogotovo u proteklih 16 godina što se uradilo sa srpskom vojskom.

Znači, srpska vojska je uništena i ponos srpskog vojnika je spušten na najniži mogući nivo i upravo ovakve stvari mogu da poprave prvenstveno moral i ponos kod srpskog vojnika. Hvala.

Smatramo da se ovim našim amandmanom može još jasnije definisati kriterijumi za dobijanje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, jer mi imamo jednu i danas, lošu praksu u svim ministarstvima, da je ogroman broj činovnika Vlade Republike Srbije koji su u v.d. statusu.

Postavljam pitanje – da li ti ljudi koji su u v.d. statusu mogu da učestvuju na ovom konkursu? Da li će biti isti uslovi za njih i za ljude koji su u redovnom statusu u ministarstvima zaposleni? Praksa je pokazala da je izuzetno veliki uticaj strančarenja u mnogim ministarstvima. Nažalost i mnoga kadrovska rešenja koja su u proteklih par godina urađena na važnim funkcijama u sektoru bezbednosti, pokazuju da je prvenstveno bitna stranačka pripadnost od stručnosti.

Znam dosta ljudi koji imaju izuzetno visoke činove u vojsci, a da nisu mogli da konkurišu, jer nisu bili stranački podobni. Takođe i dan danas imate mesto zamenika načelnika Generalštaba vojske Republike Srbije koje nije popunjeno, što je izuzetno loše za sve ljude koji se zanimaju vojskom, koji rade u vojsci, da na takvo mesto još nije postavljen čovek, jer upravo taj sukob između struke i politike i dalje je prisutan u Vojsci Republike Srbije.

Sa te strane, apelujemo da se pojasne kriterijumi za dobijanje stanova, da se reši status v.d. pripadnika Vojske Republike Srbije koji su zaposleni u Vojsci Republike Srbije, da se popune mesta koja su neophodna da budu popunjena i da se na taj način pokaže dobra volja da se neke stvari reše.

Takođe, smatram da još ima dosta stvari u ovom zakonu koje su vezane za naš amandman, ali ovo su neke osnovne stvari koje se moraju rešiti baš za te ljude koji imaju takav status u vojsci. Hvala.

Predsedavajući, povređen je član Poslovnika 104. stav 1. Hteo bih samo da kažem ovde, pošto se uvredljivo govori o predsedniku naše poslaničke grupe, da gospodin Obradović nije izneo svoj stav, on je citirao samo stav najvećeg srpskog pesnika, Petra Petrovića NJegoša iz 2. avgusta 1837. godine, gde on iznosi svoj stav o Dositeju, za šta i ja smatram da je ispravan, pa bih voleo samo da pročitam da vidite šta smo mi tada citirali.

„Ja bih Dositeja poštovao da je umeo svoj dar duševni obratiti u korist našeg naroda, ali ga obratiti nije umijo i zato ga prezirem. Kako čoveka koji nije video u šta se sadrži sreća naroda, što li mu može pričiniti nesreću i kako čoveka koji je bio nekome oruđe podsmevača nad blagočestem srpskog naroda“.

To je 1837. godine rekao NJegoš o svom radu Dositeja Obradovića, o njegovoj kritici srpske narodnosti, tako da eto, želim samo da ukažete sledeći put narodnim poslanicima kada vređaju, da se malo suoče sa istorijskim činjenicama. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, bliži se 28. jun, Vidovdan, koji je zvanično proglašen za Dan dijaspore.

Međutim, nažalost, mi već petu godinu za redom nećemo imati Skupštinu dijaspore Srba u regionu, sastanak zajedno sa predstavnicima svih državnih institucija.

Pre nekoliko dana imao sam priliku da razgovaram sa jednim kolegom, narodnim poslanikom, koji me je pokušao uveriti da država Srbija, predsednik i njene najvažnije institucije pomažu Srbe u regionu i ja želim da kažem da pozdravljam svaku pomoć koju Srbi iz regiona dobijaju. Reč je bila o pomoći Srbima u Hercegovini i smatram da su takve pomoći izuzetno važne u momentu u kome se nalazi srpski narod.

Međutim, želim da kažem i to sam pokušao i njemu da kažem da država Srbija kroz svoje institucije i kroz nadležnosti koje ima Zakonom o dijaspori i Srbima u regionu, ne radi ono što bi trebala da radi.

Zato želim ovde da kažem pred građanima Srbije, pred ljudima iz dijaspore, iz regiona, koji gledaju Skupštinu Srbije, da već četiri godine je vrlo mala pomoć državnih institucija po pitanju stvari koje mogu da se reše kroz Zakon o dijaspori iz 2009. godine.

Hteo bih da kažem da Uprava za dijasporu, nažalost, i pored mnogo pokušaja da se postavi direktor, taj direktor nije postavljen već skoro tri godine, tri i po godine. Rekli smo da Skupština dijaspore ne funkcioniše već četiri godine i sigurno ni ove godine za Vidovdan se ovde u Skupštini taj skup neće održati.

Takođe, Zakonom o dijaspori postoji mogućnost da se formira i savet za Srbe u regionu, čiji su članovi predsednik države, premijerka i određeni ministri koji su nadležni za poslove dijaspore, tj. Srba u regionu. Taj savet ne postoji.

Budžetski fond za dijasporu i Srbe u regionu koji postoji zakonom ne postoji i na taj način kroz državne institucije, kroz nadležna ministarstva, Srbi u regionu i dijaspori ne dobijaju pomoć koja im se omogućava kroz ovaj zakon.

Zato želim i ovde da kažem da nama ne trebaju pomoći selektivne za određene grupacije i zajednice u regionu i dijaspori. Znači, nama treba konkretna pomoć države Srbije, Srbima u regionu i dijaspori kroz državne institucije i kroz Zakon o dijaspori i Srbima u regionu koji sve to omogućava.

Mi smo ovde nekoliko puta i kritikovali i iznosili kada je bila sednica o budžetu i hvala Bogu neke stvari su urađene. Ono što smo predlagali ovom deklaracijom, da se osnivaju konzularna odeljenja i da se osnivaju škole pred tim odeljenjima je urađeno u Austriji.

Zato još jednom pozivam da se ova deklaracija stavi na dnevni red i da se usvoji od strane vladajuće većine. Hvala.

Ne prođe ni mesec dana, a da državni vrh Republike Hrvatske ne učini nešto što se može slobodno nazvati oživljavanjem neofašizma i neonacizma u savremenoj Evropi.

Imali smo prilike pre nekoliko dana u Blajburgu da vidimo veliki deo državno vrha Republike Hrvatske da je prisustvovao toj svečanosti i da je taj način dao podršku svim fašističkim strukturama u Republici Srbiji koji veličaju ustaštvo i koji se automatski odnosi na izuzetno težak položaj srpskog naroda koji u budućnosti opet može doživeti ono što je doživeo i 1941. i 1995. godine.

Prošli put sam govorio o jednoj ozbiljnoj rezoluciji koju je usvojio Odbor za ljudska prava UN od 17.11.2016. godine i želim ovde to da ponovim, koliko je ova stvar važna i koliko je ova stvar aktuelna u savremenoj Evropi, a koja je izuzetno važna i za položaj našeg naroda.

Znači, 2016. godine Odbor za ljudska prava UN na predlog Rusije je usvojio Rezoluciju o suzbijanju glorifikacije nacizma, neonacizma i drugih praksi koje doprinose podsticanju savremenih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i netolerancije. Na predlog Rusije, Rezolucija je usvojena sa 131 glas za, 48 uzdržanih i tri protiv. Važno je naglasiti da su protiv bile Amerika, Ukrajina i država Palau.

Znači, u UN se usvaja Rezolucija o neonacizmu i neofašizmu u savremenom svetu. Nemački Bundestag 2016. godine sa 630 glasova za, jednim uzdržanim i jednim protiv, usvaja Deklaraciju o zločinima nad jermenskim i drugim hrišćanskim narodima 1915. godine, a srpski parlament ne može da usvoji deklaraciju ili rezoluciju o stradanju našeg naroda u Drugom svetskom ratu.

Meni stvarno nije jasno zašto se ova tačka ne stavi na dnevni red. Ovo nije predlog ni rezolucija Srpskog pokreta Dveri, nekoliko i organizacija i poslaničkih grupa su ovo već podnosile. Stiglo je i do predsednika Vlade, stiglo je i do Ministarstva spoljnih poslova. I ako mi svoju istoriju ne rešimo na ovaj način, da jednom za svagda osudimo genocid nad našim, jevrejskim i romskim narodom u Drugom svetskom ratu, ne znam da li treba da čekamo nemački Bundestag da to uradi umesto nas. Hvala.

Koristim se prilikom da svim građanima Srbije, rodoljubima i patriotima i antifašistima čestitam Dan pobede nad fašizmom, 9. maj. Ujedno pozivam sve vas da sutra budete na šetnji Besmrtnim pukom, koja počinje u 17 časova, od Spomen parka Oslobodiocima Beograda, preko puta Novog groblja u Beogradu. Učesnici akcije prošetaće ulicama više gradova Srbije, noseći portrete svojih bližnjih i tako pokazati lica onih koji se nisu pokoreli zlu i koji su pobedili fašizam.

S tim u vezi, upućujem sledeća pitanja predsedniku Republike Srbije, predsedniku Vlade Republike Srbije, ministru unutrašnjih poslova, direktoru BIA, ministru pravde, ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ministru kulture i informisanja, Republičkom javnom tužiocu, predsedniku Višeg suda u Beogradu, a prema svojim nadležnostima: kada će država Srbija da otkrije grobno mesto generala Draže Mihajlovića i dostojno ga obeleži, uz državne počasti, prvom gerilcu u okupiranoj Evropi pod nacizmom u Drugom svetskom ratu? Ako su pripadnici oba antifašistička pokreta izjednačeni, zašto je i dalje nepoznato mesto mučeničke smrti generala Mihajlovića?

Kada će Srbija pokrenuti postupak za utvrđivanje identiteta ličnosti koja je sahranjena, ili možda i nije sahranjena, na Dedinju u Kući cveća i zašto država Srbija i dalje slavi čoveka bez identiteta, jednog od najvećih uništitelja srpske nacije?

Kada će biti otkrivene sve masovne grobnice žrtava komunističkog terora posle završetka Drugog svetskog rata i sve žrtve biti dostojno sahranjene?

Kada će biti otkrivena imena svih doušnika koji su radili za komunističku tajnu službu, zbog čega je mnogo nevinih ljudi stradalo? Podsećam da je Srbija jedna od retkih država pod kojom je bio komunizam a da ovo nije urađeno.

Kada će biti vraćena sva oteta imovina svim privatnim licima u Srbiji od strane komunističke vlasti? Zašto restitucija nije završena i gde su smetnje da se ona sprovede do kraja?

Kada će se saznati ko su ubice koje su radile za komunističku tajnu službu likvidirale niz najistaknutijih srpskih emigranata i antikomunista u dijaspori?

Želim ovde da naglasim da su Dveri od početka svog političkog delovanja kao svoj primarni politički cilj imali uspostavljanje nacionalnog pomirenja i nacionalne sloge i kao čovek iz čije je porodice cvet mladosti u najlepšim godinama stradao, pre 75 godina, na Sutjesci, ali takođe i 1945. godine na Zidanom Mostu, smatram, dok ne dođe do nacionalnog poverenja, prvenstveno i ovde u parlamentu Srbije, ova država ideološki neće moći ići napred. Dosta nam je podele na četnike i partizane, nama treba novi patriotizam i nama treba sloga za vremena koja dolaze.

Pitanje za ministra državne uprave i lokalne samouprave, gospodina Branka Ružića. Tokom Četvrte sednice redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, 3. maja 2018. godine, u periodu između 15.55 i 16.50, a nakon povrede Poslovnika koju je reklamirao Boško Obradović, ministar odbrane u Vladi Republike Srbije, Aleksandar Vulin, koji nije služio vojsku, izneo je niz paušalnih ocena i političkih pamfleta, kao i niz kleveta i uvreda usmerenih prema predsedniku poslaničke grupe Dveri, Bošku Obradoviću i celoj poslaničkoj grupi Dveri, kada je, između ostalog, prema stenografskim beleškama, rekao: „Komunistima antifašizam osporavaju u celoj Evropi fašisti, svi do jednog. Svaki fašista u Evropi smatra da su komunisti zlo, svi do jednog. Nema nikakve dileme. Ne mogu da govore o njima, to je jače od njih. Otkud to da u srpskoj Skupštini dođe ideja iz Hrvatske, da se vade kosti, da se ponovo nešto premerava i nešto broji. Ne može Narodna skupština to da uradi, a posebno ne mogu LJotićevi sledbenici to da rade, jer nemaju pravo na to. ponosni smo na svakog antifašistu, bilo da je nosi petokraku ili nešto drugo, ali znam da ni jedan ljotićevac nije nosio antifašistički znak.“

Dakle, ministar Vulin je označio ideologiju u stavu i aktivnosti Srpskog pokreta Dveri kao fašističke i sada postavljamo pitanje ministru Ružiću da pošalje odgovor da li je Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je donelo rešenje o upisu Srpskog pokreta Dveri 19. oktobra 2015. godine, u Registar političkih organizacija Republike Srbije, inače za vreme vladavine SNS, kada je Vladu formirala ista skupštinska većina, kao što je u ovom sazivu pronašlo bilo kakve Ustavom i zakonima Republike Srbije zabranjene ideje, stavove ili zalaganja prilikom analiza Programa i Statuta Srpskog pokreta Dveri kao neophodne aktivnosti prilikom donošenja rešenja o upisu u Registar političkih organizacija.

Sa istim tim Programom i važećim Statutom Dveri su izašle na republičke izbore 2016. godine i ušle u Narodnu skupštinu, gde se i danas nalaze kao Poslanička grupa Dveri. Hvala.

Predsedavajući, prekršili ste član Poslovnika 103. i 107.

Uvek kada krene da se priča argumentima o nekim stvarima koje se tiču zakona koji su na dnevnom redu, poslanici vladajuće koalicije kreću da vređaju narodne poslanike sa ove strane sale.

Interesantno je i mogu reći smešno i licemerno da o Hilandaru priča jedan levičar, a o moralu da priča čovek čiji su najuži članovi porodice uzeli, da ne kažem opljačkali ovu državu i za šta postoje i krivične prijave.

Što se tiče Pokreta Dveri i Hilandara, mi redovno odlazimo na Hilandar. Gospodin Boško Obradović i ja… (Isključen mikrofon.)

Poštovani narodni poslanici, građani Srbije, Srbi iz rasejanja i regiona, pokret Dveri je pre sedam meseci podneo deklaraciju o zaštiti Srba iz rasejanja i regiona, zato što smo svesni da se trenutno sa nacionalnog nivoa sistemski ne rešavaju problemi Srba u regionu i rasejanju.

Naravno da postoje pokreti i naravno da postoje promene od strane državnih institucija u smislu pomaganja pojedinaca iz regiona. Međutim, smatramo da je to nedovoljno, zato što srpski narod, posle raspada Jugoslavije, trenutno je jedan od najugroženijih naroda u savremenoj Evropi.

Ovde nije samo problem pitanje jezika i pitanje identiteta. Napomenuo bih da mi već šest, sedam meseci čekamo deklaraciju koju su mnogi državnici i rukovodioci ove države najavljivali da će biti usvojena, a pogotovo što se govorilo da će biti usvojena ne deklaracija o zaštiti Srba u regionu, već aneks sporazuma o specijalnim vezama, na kraju, između Republike Srpske i Srbije.

Postavljam pitanje - šta je sa ostalim predstavnicima našeg naroda koji žive u državama bivše Jugoslavije? Svedoci smo da je čak predsednik Republike Srbije pre nekoliko meseci javno prozvao slovenačkog premijera da Srbi ni dan danas nemaju status nacionalne manjine u Sloveniji.

Znači, šta je poenta ove deklaracije? Poenta deklaracije jeste da se problemi Srba u regionu, od strane ljudi koji vode ovu državu, ne rešavaju na selektivan način, nego da se rešavaju sistemski.

Mi stalno imamo izlive patriotizma u pojedinim momentima kada je sprski narod ugrožen u zemljama regiona. Međutim, evo već dve godine nijedan amandman, nijedan predlog zakona u ovoj Skupštini nije donet da bi se položaj srpskog naroda u regionu popravio.

Zato smatramo da je neophodna nacionalna strategija po pitanju položaja Srba u regionu i rasejanju, jer kao što znamo, jedna trećina Srba živi van granica države Srbije.

Tako i ovde apelujem na sve narodne poslanike koji se bave pitanjima privrede, pitanjima ekonomije, da se malo pozabave i pitanjima investicija naše dijaspore, jer ovde do sada u proteklih dve godine nijedan konkretan predlog za poreske olakšice naših ljudi koji žive u dijaspori nije iznesen od strane Vlade ili od strane vladajuće koalicije.

Zato, još jednom, smatramo da je ova deklaracija neophodna, da je neophodno popraviti položaj srpskog naroda u regionu i rasejanju od strane državnih institucija, od strane ljudi koji vode ovu državu, i da to će, kao što je porodična politika jednom došla na dnevni red Vlade, nadamo se da će i ovo pitanje doći da se o njemu raspravlja ovde u Skupštini. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, verujem da svako od vas u svojoj široj porodici ima nekoga ko je stradao ili čiji su preci stradali u koncentracionim logorima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Danas, nekoliko dana posle obeležavanja 73 godine od proboja ljudi i mučenika iz Jasenovca, koji su sami na svoju ruku probili žicu i izašli iz logora, a treba ovde naglasiti pred građanima Srbije da je Jasenovac oslobođen tri meseca posle Aušvica. Toliko o tadašnjem stanju svesti ljudi koji su vodili državu, a nažalost, nije baš tako i danas, ali mnoge stvari moraju da se promene po ovom pitanju.

Mi smo bili svedoci 27. januara ove godine kakva je reakcija bila ljudi, hrvatskih državljana, hrvatskih rukovodioca, nemačkih medija, nemačkih rukovodioca po pitanju izložbe koja se održala ove godine na Svetog Savu u NJujorku. Nažalost, nekoliko dana je trebalo da se državni rukovodioci koji vode Srbiju oglase po ovom pitanju. Ovo je bila jedna izuzetno važna stvar koja se desila. Ja smatram da je to velika pobeda naše diplomatije, ali opet treba naglasiti da je izložba o Jasenovcu, koja je održana u UN u NJujorku, opet nije sistemsko delo svih državnih institucija u okviru jednog integrisanog projekta.

Smem ovde da kažem i da javno pohvalim ambasadorku LJiljanu Nikšić iz Ministarstva spoljnih poslova, koja je na svoju ličnu inicijativu, na svoje požrtvovanje uspela da ovaj projekat iznese u UN, iako je bilo velike opstrukcije od strane Hrvatske, od strane Nemačke i njihovih predstavnika u UN:

Takođe, želim da kažem da ovo što se danas dešava u Hrvatskoj i što smo imali prilike da vidimo u proteklih par dana nije ništa novo i da se ništa neće promeniti u odnosu Srbije i odnosu Hrvatske dok se ovakve stvari ne stave na dnevni red i dok se ove stvari kao jedan obavezujući pravni dokument ne usvoje u Skupštini Republike Srbije.

Sa te strane, mogu da kažem da je Skupština Republike Srbije, a i naši nesavesni političari, u zadnjih 30 godina najneozbiljnije institucije u srpskoj državi. Svaka institucija i SPC i SANU su obeležile i na pravi način istakle ono što se desilo pre 73 godine u Jasenovcu. Mi danas imamo da Skupština Srbije prvi put temu Jasenovca spominje pre dve godine ovde na javnom slušanju. Samo ću vam ovde naglasiti koliki je značaj ove teme i koliko su ljudi koji se bave ovom temom izuzetno prepoznali problem koji se sada javlja u Evropi.

Samo jedan sekund, molim vas, predsedavajući, 17. novembra 2016. godine Odbor za ljudska prava UN usvojio je na predlog Rusije Deklaraciju o neonacizmu i neofašizmu u Ukrajini, a mi ne možemo da uradimo ovde u Skupštini ono što se našem narodu desilo. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, građani Srbije, postavljam pitanje ministru za rad i socijalna pitanja, Zoranu Đorđeviću po pitanju Sporazuma o socijalnoj bezbednosti i sigurnosti između Srbije i Rusije.

Naime, delegacija Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije je prošle nedelje bila u Rusiji. Imala je prilike da se sretne sa predstavnicima nadležnih komiteta Ruske Dume i u razgovoru sa predstavnicima naše dijaspore i sa Ambasadom Republike Srbije smo čuli o jednom velikom problemu koji se tiče srpske dijaspore, to jest naših radnika koji rade u Rusiji i koji imaju izuzetno loše uslove za svoje poslove.

Naime, trenutno svi srpski radnici koji rade u Rusiji imaju pravo za dobijanje radne dozvole na maksimalno mesec dana, što je izuzetno manje i mnogo manje nego predstavnici drugih nacionalnosti koji rade u Rusiji.

Pre nekoliko godina je potpisan sporazum koji bi trebalo da predvidi da naši radnici mogu da rade u Rusiji godinu dana, da za to vreme mogu da menjaju mesto boravka, da prelaze iz jednog grada u drugi i da za to vreme ne snose nikakve sankcije ako im taj period od mesec dana prođe, jer oni na taj način bivaju deportovani iz Rusije ili privrednici naši plaćaju velike kazne.

Već tri godine taj problem traje i sada postavljamo pitanje Ministarstvu rada i za socijalna pitanja, kada će se napokon taj problem rešiti i kada će naši radnici koji rade u Rusiji imati pravo da borave godinu dana, da im radna dozvola traje godinu dana i da imaju iste uslove kao radnici iz Turske i Azerbejdžana.

Takođe, postavljam pitanje premijerki Ani Brnabić i predsednici Skupštine, da li će u budućoj rekonstrukciji Vlade i možda u nekom novom zakonu o ministarstvima biti mesta za ministarstvo za evroazijske integracije, a takođe i za odbor za evroazijske integracije u okviru Skupštine, jer mi vidimo koliku podršku ova Vlada i ova država traži od Rusije u međunarodnim institucijama kada se postavlja pitanje zaštite suvereniteta Republike Srbije, zaštite naših ljudi na KiM, a kroz praktičnu delatnost, kroz rad Vlade i kroz rad Skupštine?

Mi ne vidimo dobru volju da se unapredi ta saradnja. Mogu slobodno reći da je saradnja između Rusije i Srbije izuzetno mala, da su sastanci na nivou Skupštine izuzetno mali i da ovde apelujem na sve predstavnike i predsednike odbora da u skladu sa sporazumom koji je potpisan 2009. godine, koji je počeo da se primenjuje kada je ova Vlada došla 2015. godine, insistiraju na učestalim susretima između predstavnika odbora naše Skupštine i Ruske Dume.

Jedino na taj način će moći da se pokrene i ekonomska saradnja o kojoj mi pričamo, jer na žalost mi ni dan danas nemamo distributivni srpski centar u Moskvi. Saradnja na nivou prehrambenih poljoprivrednih proizvoda je izuzetno mala i tu postoji jedan ogromni kapacitet da se ta saradnja razvije, zato apelujem ovde na sve ljude koji vode odbore da krenu da sarađuju sa predstavnicima Ruske Dume.

Takođe, želim da postavim i pitanje Ministarstvu prosvete, gospodinu i ministru Mladenu Šarčeviću, kada namerava da izjednači status svih srpskih studenata iz regiona, jer smo svedoci da mnogi studenti koji dolaze iz Albanije, Mađarske i Makedonije nemaju ista prava kao naši studenti i kao studenti srpske nacionalnosti koji dolaze iz Crne Gore i Republike Srpske.

Znači, status svih naših studenata koji se vode kao studenti srpskog porekla iz regiona mora biti jednak. Studenti iz Makedonije i iz Albanije moraju imati pravo da studiraju u Srbiji na budžetu, da mogu da konkurišu da dobijaju domove i ne samo da mogu da konkurišu i da budu privilegovani, nego treba i Ministarstvo prosvete da se angažuje da što više studenata iz regiona studira u Srbiji da bi upravo ti ljudi sutra bili naši ambasadori u državama, jer vidimo kakvo je stanje, kakav je položaj srpskog naroda u regionu. Hvala.

Predsedavajući, povređen je član 109. Poslovnika i smatram da treba da izreknete opomene narodnim poslanicima koji su za vreme izlaganja gospodina Boška Obradovića dobacivali i govorili mu najpogrdnije izraze da laže, da laže, non stop.

Posle vaše pobede na izborima, smatramo da imamo pravo da i dalje nastavimo svoju borbu i da nas ne prekidate dok pričamo.

Zašto sada to mi ne smemo vama da kažemo? Jednostavno, ovakav način diskusije nije primeren parlamentu i treba da se držite one narodne poslovice: „u dobru se ne uzvisi, u zlu se ne ponizi“.

Vi ste osvojili veoma puno na procentima. Uskoro vas čekaju zadaci po pitanju Kosova, pa će narod napokon videti da li je ova vaša politika održiva.

Hvala vam.

Želim da dam doprinos kvalitetnoj raspravi, kao što je rekao prethodni narodni poslanik. Po pitanju stranih investicija, mi kao narodni poslanici u budžetu za 2018. godinu nismo imali prilike da vidimo za šta je predviđeno 11 milijardi subvencija koje izdvaja Ministarstvo privrede. Znači, ovde se ne može govoriti samo o pomoći domaćim investicijama, da je Vlada mnogo uradila po pitanju pomoći domaćim privrednicima, jer je sigurno mnogo veći izdatak dat za strane investitore.

Zato smatramo da nije sve ovako bajno kao što pričaju predstavnici vladajuće koalicije. Navešću vam primer jedne fabrike u Novom Sadu koja je u februaru 2016. godine pompezno otvarana, gde je najavljivano da će podići nivo i bolji standard građana Novog Sada, gde je zaposleno tada dve hiljade ljudi.

Međutim, ljudi non-stop beže iz ste fabrike i sada je, pre nekoliko meseci, opet ponavljam, konkurs, gde se traži nekoliko stotina radnika, jer ljudi neće da rade za 30 hiljada dinara.

Mi govorimo o stranim investitorima koji su spremni da stvarno investiraju u tržište i u bolji život građana Srbije, a ne da investiraju u svoja tržišta, a da koriste našu jeftinu radnu snagu za poboljšanje života svojih građana u državama odakle dolaze. Nemojte da se hvalite kako privlačimo više investicija nego Rumunija. Naravno, da će strani investitori da dolaze ovde kada su prosečne plate u Rumuniji 700 evra, a u Sloveniji 1000 evra. Za svakog investitora je bolje da dođe u Srbiju gde 50% ljudi radi ispod 300 evra. To treba da znaju građani Srbije.

Samo neka ljudi odu u fabriku „Delfi“, gde su non-stop konkursi, gde ljudi 10 sati stoje i vežu neke kablove i da non-stop posle tri meseca primaju nove radnike, jer radnici napuštaju, a menadžeri i komercijalisti idu po selima Banata i Bačke i traže od kuće do kuće traže radnike. To vam je stanje u fabrici „Delfi“. Zato ljudi beže iz Srbije, zato ljudi nikada neće ni pristati da rade u ovoj državu za 300 evra plate koju im nude strani investitori. Zato smo mi za domaću privredu, za domaću poljoprivredu.

Sada postavljam pitanje ovde građanima Srbije – da li se i PKB planira da se proda strancima, da se proda Arapima, a ne da ostane u vlasništvu države Srbije, ili u vlasništvu nekog domaćeg investitora, kroz javno i privatno partnerstvo? Hvala vam.