Zahvaljujem. Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SVM i Poslanički klub manjina pozdravlja i podržava što danas raspravljamo i za nekoliko dana donosimo novi zakon o finansiranju političkih aktivnosti, naravno, kao jedan od uslova za dobijanje statusa kandidata, ali i kao jedan od uslova na putu evropskih integracija. Međutim, ne samo zbog toga.
Smatramo da je potrebno doneti novi zakon koji reguliše ovu oblast zbog nas samih, da bi zaista finansiranje političkih stranaka bilo transparentnije i radi što bolje kontrole istog. Smatramo da je zajednički cilj svih nas razvoj političkog sistema, razvoj parlamentarizma, razvoj višestranačkog sistema i da je vrlo značajno da političke stranke imaju novac unapred, kako za kampanju tako i za svoje radne aktivnosti.
Zanimljivo je i zahvaljujem ministru što je spomenuo rad, kako ''šire'' tako i ''uže'' Radne grupe. Lično sam bila član ''šire'' Radne grupe koja je radila na izradi ovog zakona, ali, želela bih da postavim vrlo zanimljivo pitanje. Radnu grupu su, kao što smo čuli, činili predstavnici Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo finansija, Ministarstvo pravde i predstavnici Agencije za borbu protiv korupcije, a ''širu'' Radnu grupu činili smo svi mi, predstavnici različitih parlamentarnih stranaka, ja kao predstavnica SVM i nevladine organizacije, tj. predstavnici raznih nevladinih organizacija koje se bave ovom tematikom. Zanimljivo je da je Radna grupa radila celo prošlo leto i da je, zapravo, konačni tekst, koji je Radna grupa predložila Vladi, bio gotov pred kraj prošle godine. Prvobitni radni plan je bio da se on nađe pred Vladom u oktobru, novembru, onda su novinari, mediji, nekoliko puta spomenuli da će se on naći pred Vladom, pa da nije prošao Vladu, da bi konačno 28. aprila Vlada poslala delimično izmenjen Predlog zakona u skupštinsku proceduru. Za svaku je pohvalu, što je danas već praksa, da Narodna skupština organizuje javno slušanje, naročito kada se radi o temama koje su od izuzetne važnosti.
Što se tiče ovog predloga zakona o finansiranju političkih aktivnosti, javno slušanje je bilo održano 12. maja. Zanimljivo je da danas, kada se nalazimo na plenumu i kada zaista treba da raspravljamo o nekim detaljima, nema ministarke pravde, ovde je vrlo malo ljudi iz Radne grupe koji su nekoliko meseci prošle godine radili na ovom predlogu i ne znam ko može da odgovori na neka naša pitanja. Ali, nadam se da ćemo, ako ne danas, bar u raspravi u pojedinostima, dobiti odgovore.
Predlog zakona o finansiranju političkih aktivnosti je vrlo sličan, odnosno bazira se na Predlogu zakona o finansiranju političkih stranaka iz 2003. godine, uz manja ili veća proširenja obuhvata. Zašto kažem da je proširen obuhvat? Baš zbog toga što ovaj predlog zakona ne reguliše finansiranje samo političkih stranaka, već, kako se to naziva, političkih subjekata, odnosno grupa građana i koalicija koji imaju svoje predstavnike, kako u Narodnoj skupštini i Skupštini AP Vojvodine ili u skupštini jedinica lokalnih samouprava.
U svom obraćanju najviše ću se bazirati na to šta smo mi kao Radna grupa uradili, šta je Poslanička grupa Manjina, a šta je SVM tražio i zašto i kako i koliko je to uključeno u ovaj predlog? Zbog toga ću se najviše bazirati na finansiranje iz javnih izvora. Što se tiče finansiranja iz javnih izvora ili iz budžeta i tzv. starog, odnosno trenutno još uvek važećeg finansiranja, odnosno raspodele sredstava, zanimljivo je da je na primer na prošlim parlamentarnim izborima učestvovalo više lista. Ali, šta se dogodilo?
U parlament je ušlo svega pet lista posle proglašenih rezultata i tri manjinske liste. Međutim, bez obzira na to, u jednom trenutku se iz budžeta finansiralo 23 parlamentarne stranke, a to znači da je u većim koalicijama na većim listama ušlo jako puno manjih političkih entiteta, i oni su kod finansiranja iz budžeta, svi tretirani kao pojedinačni entiteti.
Novi predlog donosi velike novine, samo radi javnosti da razjasnim, po trenutno važećem Zakonu, finansiranje, znači, tih 0,15% tada ne još rashodne strane, a sada je već predlog da bude rashodna strana, delilo se tako što je 30% sredstava ravnomerno išlo svim parlamentarnim strankama, a njih je uvek oko dvadesetak, odnosno trenutno 21 ili 22, i tih 30% sredstava se deli ravnomerno, a 70% sredstava se delilo na osnovu broja osvojenih mandata, što znači da je parlamentarna stranka koja ima samo jednog poslanika, odnosno koja je imala, dobijala mesečno blizu 900.000 dinara.
Novi predlog, prvobitni, koji je bio pred Radnom grupom prošlog leta, predviđao je da se ukine linearna raspodela sredstava iz javnog izvora i da raspodela izgleda tako da se ceo iznos, sada 0,15%, sada već rashodne strane, deli na osnovu broja osvojenih glasova i da oni koji u parlament ulaze u koaliciji, bez obzira koliko ima posebnih političkih entiteta u koaliciji, taj novac dele na osnovu koalicionog ugovora. SVM podržava to da novac treba da se deli na osnovu koalicionog ugovora, a ne da se ti entiteti smatraju pojedinačnim, ali na ovaj način nije došlo ni do kakvih promena, ponovo bi se diskriminisale manjinske stranke, jer je do sada u praksi takva situacija da se skoro potpuno isto tretiraju manjinske stranke koje pojedinačno sa samostalnom listom ulaze u parlament, ili one male stranke koje sa nekom većom koalicijom izlaze na izbore.
Zbog toga smo mi tražili da se primeni načelo pozitivne diskriminacije, rešenje koje se našlo i koje se, zahvaljujući nama, insistiranju manjinskih stranaka, sada nalazi u ovom predlogu zakona, jeste da se tih 0,15% rashodne strane deliti na osnovu broja osvojenih glasova na izborima, ali s tim da će se broj glasova do 5% množiti koeficijentom 1,5%.
Još jednom želim da naglasim da Poslanički klub manjina i SVM samo žele da ukažu na specifičnost organizovanja manjinskih stranaka, na težinu samostalnog izlaženja na izbore, na samostalnom učestvovanju u izbornoj trci i tu bih želela da naglasim kako je izgledao predlog Radne grupe, a kako ovaj predlog koji se nalazi pred nama. Prema tome, finansiranje rada na ovaj način je dobro regulisano, međutim, kada pričamo o finansiranju kampanje, predlog Radne grupe i eksperata iz nevladinih organizacija koje se bave ovom tematikom bio je da svi učesnici na izborima dobiju jednak iznos sredstava posle proglašenja izborne liste, u zavisnosti od toga koliko ih ima, na koliko delova se deli 0,1% budžeta koji je pripremljen za izbore.
Međutim, kada je ovaj predlog prošao na Vladi i kada je došao do nas, onda je ostao stari način finansiranja izborne kampanje, dakle, onaj stari, postojeći, a on izgleda tako što se 20% sredstava od ovih 0,1%, daje ravnomerno svim učesnicima u izbornoj trci, a 80% naknadno, posle proglašenih rezultata na osnovu broja mandata, na osnovu toga kako su prošli na izborima.
Ne želim da ulazim u detalje da li je ovo dobro ili ne, ali moram da prenesem komentare stručne javnost, a to smo čuli i na samoj raspravi kada smo imali javno slušanje, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije i određeni predstavnici nevladinih organizacija, kada su pokušali da odgovore na razna pitanja vezano za izborno jemstvo, da su rekli da Radna grupa, ni ''šira'' ni ''uža'', nema odgovor, zato što ovaj predlog nije predlog Radne grupe, već je on ušao u ovaj predlog zakona na osnovu kompromisa koji je postignut na Vladi.
Kada sam već pomenula izborno jemstvo, želela bih da naglasim da je to jedna od najvećih novina i gospodin ministar je u svom obraćanju pomenuo isto jemstvo. Naglasio je da izborno jemstvo može da se da u formi gotovog novca, bankarske garancije, hartije od vrednosti ili stavljanja hipoteke na nepokretnu imovinu, on je samo kratko pomenuo da je izborno jemstvo vrsta garancije i da oni koji na izborima dostignu rezultat od 1% ili ako se radi o manjinskim strankama 0,2%, što je dobro, a na tome smo gospodin Riza Halimi i ja nekoliko puta insistirali na Radnoj grupi, da se ponovo napravi razlika, jer nije isto 1% za malu stranku i 1% za manjinsku stranku,, dakle, ako postignu taj rezultat, ne moraju da vraćaju novac koji su dobijali.
Međutim, ukoliko ne postignu, moraće da vrate taj novac ili ako ne mogu da ga vrate on će se naplatiti iz te garancije, iz tog izbornog jemstva, što je dobro. Postavljalo se pitanje, čemu to izborno jemstvo, mi smo svi svesni činjenice da se dešavalo u prošlosti da bude jako puno proglašenih izbornih lista, da svi oni učestvuju, imaju kampanju, a posle na izborima ne dobiju ili jedva dobiju 10.000 glasova, koliko je bilo potrebno potpisa podrške da bi predali liste, a dobijali su novac iz budžeta za finansiranje njihove kampanje.
Predlog Radne grupe je da se ovim uvođenjem izbornog jemstva, zapravo, izbegnu zloupotrebe i da zaista u izbornoj trci učestvuju oni koji mogu da postignu rezultat bar od 1% ili 0,2%, što se tiče manjinskih stranaka.
Kao što je uopšte poznato, ja sam se najviše bazirala na finansiranje iz javnih izvora, ali politički subjekti mogu da se finansiraju kako iz javnih, tako i iz privatnih izvora. Prema ovom predlogu zakona, privatne izvore finansiranja čine članarina, prilog, nasledstvo, legat, prihod od imovine, ali najnovije što je uvedeno jeste da može da se uzme i kredit.
Ono što bih još želela da naglasim i ono što se promenilo od prvobitnog predloga koji je izradila ''uža'' Radna grupa vezano je za korišćenje sredstava za finansiranje redovnog rada političkih subjekata.
Prva formulacija je bila vrlo nejasna, ali kasnije se proširila, što je vrlo dobro i biće primenjivan član 19, koji se odnosi na ovu temu. A, ono što je zaista značajno ukazuje na to da sredstva dobijena iz javnih izvora u iznosu od 5%, treba da se koriste za obuku članstva i za stručno usavršavanje, osposobljavanje sa međunarodnom saradnjom, za obuku članstva i to je vrlo značajno. Smatram da svi koji učestvuju i rade po političkim strankama, treba da prođu obuke.
Ono što smo, takođe, čuli u uvodnom predstavljanju Predloga zakona i o čemu se manje pričalo u javnosti jeste da je ovo predlog sličan prethodnom – što se tiče zabrane finansiranja od strane stranih država, ali ovog puta se napravila razlika, pošto je većina naših parlamentarnih stranaka koje su ovde predstavljene, u raznim međunarodnim asocijacijama, SVM je u Evropskoj narodnoj partiji.
Značajno je da od tih udruženja možemo da dobijemo pomoć, ne u formi gotovog novca, već učešća na konferencijama, stručnog usavršavanja, saveta itd.
U preostalih nekoliko minuta, koliko mi je ostalo, želela bih da se osvrnem na ono što sam rekla na samom početku. Donošenje ovog zakona je bitno, ne samo zbog EU i zbog toga što je to jedan od uslova za sticanje statusa kandidata, već zbog nas samih, da bi se rešilo transparentnije, vidljivije finansiranje političkih stranaka, političkih subjekata i zbog kontrole.
Znamo da je donošenjem Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kontrola finansiranja političkih subjekata sa Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije prešla na Agenciju za borbu protiv korupcije, međutim, u Agenciji su se žalili da nisu imali zakonsku osnovu, nisu imali uslove, novac itd. za vršenje ove kontrole.
Ovaj zakon donosi nekoliko novina za Agenciju za borbu protiv korupcije, a konkretne novine su da Agencija može da izriče opomene i da podnosi prekršajne prijave protiv raznih političkih subjekata, ukoliko utvrdi da je došlo do određenih nepravilnosti u finansiranju. U ovom predlogu su konkretno, egzaktno regulisane visine raznih kazni i one su veće, kao što smo čuli, od 200.000 do dva miliona, ali regulisano je i pod kojim uslovima može da se izgubi pravo na finansiranje iz budžeta. Naravno, to može da se desi od 10% pa nadalje, čak može i 100%.
Ono što je još značajno i što se tiče kontrole javnih evidencija, odnosno odgovornosti političkih subjekata, politički subjekti koji imaju predstavnike u predstavničkim telima dužni su da vode posebnu evidenciju o svim poklonima, prilozima, pruženim uslugama, bez nadoknade, dakle, bilo kojim uslugama koje su im pružene, bez određenih tržišnih uslova. Naravno, politički subjekti su dužni da vode evidenciju o imovini. Sve priloge i poklone koji su na godišnjem nivou veći od jedne prosečne plate, politički subjekat, stranka je dužna da objavi na svom sajtu. Politička stranka je dužna da predaje godišnji finansijski izveštaj Agenciji za borbu protiv korupcije, koja će ga objavljivati na svom sajtu, a tako i u "Službenom glasniku RS". Slično tome, ukoliko je izborna godina i politički subjekt dobija novac za kampanju, on je dužan da evidenciju troškova izborne kampanje dostavi Agenciji, koja je ponovo dužna da to objavi na svom sajtu.
Mi smatramo da će se na ovaj način finansiranje učiniti transparentnijim i dostupnijim javnosti, jer često stižu kritike da se finansiranje, kako redovnog rada tako i troškova kampanje političkih stranaka, nekako uvek drži pod velom tajne i da javnost, članstvo, birači nemaju uvida u to. Ovaj zakon to treba da obezbedi.
Pomenula sam da Agencija za borbu protiv korupcije može da izriče opomene i da pokreće prekršajni postupak. Prema ovom novom zakonu, ona može da izriče mere upozorenja političkom subjektu ukoliko u postupku kontrole utvrdi da je došlo do nekih nepravilnosti. Data je mogućnost da se do okončanja pravosnažnog krivičnog, odnosno prekršajnog postupka obustavi prenos sredstava iz javnih izvora.
Nadam se da sam u ovom kratkom vremenu uspela sve da kažem i da će, kako ministar, tako i ostale kolege aktivno učestvovati u ovoj raspravi. Nadam se da ćemo u danu za glasanje dobiti jedan zaista kvalitetan i dobar zakon, kako zbog nas samih, tako i zbog građana Republike Srbije. Hvala. (Aplauz)

Hvala poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 76. Ustava garantuje da se ne smatraju kao posebne mere, odnosno diskriminacijom one mere koje dozvoljavaju ravnopravnost, ali želela bih samo da odgovorim ukratko, jer izgleda kao da mi ne čitamo isti predlog zakona, zato što u ovom predlogu zakona član 17. stav 2.  stoji: ''Broj glasova političkog subjekta koji se uzima kao osnovica za raspodelu sredstava obračunava se tako što se broj glasova do 5% važećih glasova množi sa koeficijentom 1,5, a broj glasova preko 5% važećih glasova množi se koeficijentom 1.'' Dakle, svačiji, ne samo broj glasova koje osvoje stranke nacionalnih manjina i ovo želim da objasnim radi javnosti da ne misle da se naši glasovi drugačije obračunavaju. Svačiji glasovi do 5% množe se sa koeficijentom 1,5, a oni iznad 5% množe se koeficijentom 1 i ovo pomaže svima, a ne samo strankama nacionalnih manjina.
S druge strane, želim da naglasim, da smo mi na ovom zakonu radili nedeljama, mesecima i da su sve parlamentarne stranke bile pozvane da učestvuju u ''široj'' Radnoj grupi. Vrlo malo njih je dolazilo redovno i problem određenih parlamentarnih stranaka jeste što nisu učestvovali, nisu radili na tome. Mi smo poslali čak i pismo GREK-u, gde smo tražili da se stranke nacionalnih manjina pozitivno diskriminišu i posle sastanka u GREK-u, jer do tada niko nije imao konkretno rešenje, došlo je do ovog rešenja koje nije diskriminatorno ni prema kome drugom i ne možete reći da mi uzimamo pare, prema tome, za nas, samim tim oštećujući nekog drugog.
Dakle, zarad javnosti želela bih ovo da naglasim i trebalo bi da pročitate bolje član 17. stav 2. ovog predloga zakona. Hvala. (Aplauz)

Ne želim da ulazim u diskusiju, samo ponovo da naglasim, ne množe se samo naši glasovi sa 1,5 već svačiji. Piše da se broj glasova ispod 5%, svačiji broj glasova, množi koeficijentom 1,5, a broj glasova iznad 5% samo koeficijentom 1, odnosno ostaje taj broj glasova koji je. To je rešenje koje je prihvatljivo za sve. Molim vas da pogledate, dakle, to nije naš broj glasova.
Sa druge strane, na početku obraćanja rekli ste da mora da se postigne 5% glasova, cenzus je smanjen, odnosno za stranke nacionalnih manjina postoji prirodni trag zato što svi građani ove zemlje jesu ravnopravni, kako pripadnici mađarske, tako i bošnjačke, albanske itd. nacionalne zajednice imaju prava da njih predstavljaju autentični predstavnici, odnosno političke stranke nacionalnih manjina, možda neki glasaju za neke druge stranke, ali oni koji glasaju za te stranke imaju pravo da imaju svoje predstavnike ovde koji se zaista zalažu za njihove interese.
Ja sam kao deo Poslaničke grupe manjina zamenik člana u jednoj od naših delegacija i tamo radim kao predstavnica Narodne skupštine Republike Srbije, stranke kojoj pripadam i Poslaničke grupe manjina, gde se u Savetu Evrope zalažem za prava manjina, najpre za prava nacionalnih manjina. Svako ima svoj politički program i taj politički program pokušava da realizuje, da se bori za te građane i za te ljude koji su glasali za tu stranku i trudi se da ih predstavlja na najbolji mogući način. Zaista ne želim da ulazim u diskusiju, ali, molim vas, da se prvo upoznate sa zakonskim predlogom. Hvala.

Hvala. Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, saradnici, poslanici Saveza vojvođanskih Mađara su podneli amandman i čuli smo da je taj amandman odbijen sa objašnjenjem da je došlo do tehničke greške, ali pošto nismo dobili odgovor da li je amandman sa ispravkom prihvaćen, očekujem da nas ministar obraduje i kaže da je amandman sa ispravkom prihvaćen. On to mora da kaže sada ovde kada je prisutan, ali radi javnosti, želela bih da malo detaljnije objasnim šta smo mi to tražili ovim amandmanom.
Znači, tražili smo izmene u članu 24. Predloga zakona, a one se odnose na stav 3. i na to da društvo može u poslovanju koristiti prevod poslovnog imena ili prevod skraćenog poslovnog imena na jeziku nacionalne manjine ili stranom jeziku, pri čemu se naziv ne prevodi, kao i da se posle ovog stava 3. člana 24. Predloga zakona doda novi stav 4. koji glasi: „Prevod poslovnog imena iz stava 3. ovog člana registruje se u skladu sa Zakonom o registraciji privrednih subjekata.“
Kao obrazloženje i potporu ovog amandmana bih želela da naglasim da je stavom 1. člana 79. Ustava Republike Srbije utvrđeno da pripadnici nacionalnih zajednica odnosno nacionalnih manjina imaju osnovno pravo na korišćenje svojih jezika i pisama, kao i da je spomenutim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama regulisano da su na područjima Republike Srbije gde pripadnici nacionalnih manjina žive u službenoj upotrebi, zajedno sa srpskim jezikom, i jezici i pisma pripadnika nacionalnih manjina i da se službenom upotrebom jezika i pisama smatra i upotreba jezika i pisama pri ispisivanju firmi.
Ovim amandmanom se, dakle, predlaže obično usklađivanje sa Ustavom i sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama, kao i sa onim što je već doneto u Zakonu o udruženjima i u Zakonu o zadužbinama i fondacijama. Nadamo se da ćemo čuti pozitivan odgovor ministra. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine potpredsedniče, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o PIO, imali smo spojenu raspravu, tada se razgovaralo o budžetu i malo smo pričali o tome.
Danas ponovo na dnevnom redu imamo sedam predloga zakona. Sigurno ću uspeti u svojih 20 minuta da spomenem svaki, ali ću se, slično prethodniku, najviše koncentrisati na izmene i dopune Zakona o dobrovoljnim penzijsko-invalidskim fondovima i planovima.
Ako mi dozvolite, trudiću se da povežem zakon koji smo doneli u decembru i ove izmene i novi zakon koji donosimo danas, uz malu digresiju. Jutros sam se srela s nekim ljudima koji su me pitali šta je na dnevnom redu i kada sam rekla koliko je značajan set, ljudi koji nažalost još uvek nemaju veliko poverenje u Narodnu skupštinu iskreno su se iznenadili da raspravljamo o tako značajnim stvarima. Šteta što nas trenutno nema više.
Jedan od osnovnih ciljeva SVM je, naravno, obezbeđenje životnog standarda penzionera. U skladu sa osnovnim ciljevima penzijskog sistema, koji su obezbeđenje apsolutnog životnog standarda i održavanje relativnog životnog standarda penzionera, penzijski sistem svih zemalja se sastoji od tri osnovne komponente: prva je obavezna komponenta za obezbeđenje minimalnih prihoda u starosti, druga je takođe obavezna komponenta koja dozvoljava održavanje prihoda u starosti, a treća je dopunska komponenta koja je bazirana potpuno na dobrovoljnoj osnovi.
Najveće kontroverze i polemike oko izmena, rekonstrukcija penzijskog sistema su uglavnom vezane za drugu komponentu, koja je po pravilu taj državni sistem. On se prilično razlikuje po zemljama i zavisi od različitih rešenja vezanih za osnovne elemente penzijskog sistema, kao što su vrste penzija, finansiranje ili upravljanje tim penzijama.
Kao što svi znamo, u Srbiji je aktuelno tekuće finansiranje obaveznih penzija koje je nekada u prošlosti bilo popularno, baš zbog toga što je bilo relativno mlado stanovništvo, bio je veliki broj zaposlenih i zarade su bile relativno lepe. Ovaj način finansiranja penzija se bazira na tome da penzioneri dobijaju svoje penzije od onog novca koji im tekuće generacije obezbeđuju, a samim tim mi, tekuće generacije radnika, dobijamo pravo na penzije od onih para koje će uplaćivati buduće generacije.
Nažalost, zbog promene strukture stanovništva, stanovništvo je sve starije, zbog povećanja nezaposlenosti i drugih negativnih posledica, ovaj sistem ne smem da kažem da doživljava krah, ali sve je teže i teže obezbeđivati obavezne penzije.
Drugi problem lično smatram da je u tome što građani nisu dovoljno upoznati sa sistemom i vladaju nedoumice ili čak poluistinite informacije, kao što je npr. da je stopa doprinosa za PIO u Srbiji visoka. Upoređujući našu zemlju sa ostalima i zemljama u tranziciji, ova stopa od 22% nije visoka, pošto treba uzeti u obzir da ovim penzijama obezbeđujemo tri vrste rizika, ne samo od starosti, da se iz ovog novca obezbeđuje i zdravstveno osiguranje penzionera itd.
Naravno, ne smemo izostaviti iz vida da ona zavisi od karakteristika tržišta rada, od visine zaposlenosti, zarada koje su, nažalost, vrlo nepovoljne u Republici Srbiji.
Jedno od osnovnih rešenja za ovaj problem kada se plašite da ćete imati dovoljno prihoda u starosti su upravo dobrovoljna štednja za stare dane, koja bi obezbedila dostojne prihode za tzv. treće doba.
Međutim, moramo shvatiti da u našoj zemlji veliku prepreku za dobrovoljnu štednju, za još veću popularnost dobrovoljnih penzijskih fondova, predstavlja najjednostavnije rečeno strah ili nepoverenje građana koji su, složićemo se, svi u prošlosti imali nekoliko loših iskustava sa hiperinflacijom, s piramidalnim šemama, tim građanima je oduzeta stara devizna štednja, tako da oni nemaju poverenje čak ni u banke.
U poslednjih nekoliko godina, kao što je spomenuto, donet je Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima. Poslednjih nekoliko godina ipak građani, zbog straha od toga da neće imati dovoljno prihoda u starosti, uključuju se i uplaćuju novac u penzijske fondove.
Međutim, ponovo, ako pogledamo od 2008, 2009. godine, zbog opšte besparice i finansijske krize nekako su ovi dobrovoljni penzijski fondovi stavljeni u pozadinu i skoro su zaboravljeni, ali sigurni smo da će u budućnosti oni dobiti na svom značaju.
Prethodnik je govorio dosta o detaljima ovih predloga zakona i dopuna zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i svi znamo da je suština donošenja ovog zakona pre pet godina da se dobrovoljnom akumulacijom sredstava, dobrovoljnom štednjom obezbede prihodi u budućnosti.
Ono što je značajno kod ovih izmena i dopuna koje sada donosimo je da je osnovni cilj izmena i dopuna da se jednostavno još više obezbede ili zaštite interesi članova dobrovoljnih penzijskih fondova, a sve da bi se ojačalo poverenje kako postojećih, tako i potencijalnih budućih članova pojedinaca dobrovoljnih penzijskih fondova.
Nažalost, kao što sam spomenula, postoji bojazan u okviru građana da će se smanjivati visina penzije koja se isplaćuje iz državnog penzijskog fonda, tako da moram još jednom naglasiti da su procene takve da će se povećati značaj dobrovoljne penzije i da će značajnije dobiti na interesovanju.
Zanimljivo je da sam naglasila jednu od najpozitivnijih stvari izmena i dopuna, da su ovim predloženim izmenama date mogućnosti da se imovina člana u dobrovoljnom penzijskom fondu može koristiti kao garancija za njegove obaveze prema Republici i prema bankama u vezi s prvom kupovinom stana.
SVM smatra da je ovo vrlo značajno. Zanimljivo je da se kod pravila povlačenja i raspolaganja akumuliranim sredstvima menja granica, godište, jer to pravo je bilo moguće ostvariti sa navršenih 53 godine, dok se sada povećava na navršenih 58 godina. Treba spomenuti da je takođe zanimljivo jednokratno povlačenje, tu se dozvoljava 30% sredstava, što je bitno da bi sprečili zloupotrebe.
Naravno, zbog onih koji se pitaju šta ako sam ranije, pod drugim uslovima potpisao ugovor, treba naglasiti da oni još uvek mogu da povuku i raspolažu svojim sredstvima sa navršene 53 godine i da mogu da povuku 100% sredstava, a oni koji će potpisivati ove ugovore u budućnosti, odnosno posle donošenja ovih izmena i dopuna, to će raditi po novom.
Zanimljivo je da nije zaboravljena mogućnost da se ova akumulirana štednja može koristiti i ranije, ukoliko se ustanovi trajna nesposobnost za rad, kao i da se naglašava da u slučaju smrti korisnika akumuliranih sredstava te prihode može da koristi onaj koga je on sam naglasio. Ukoliko nije nikoga naglasio ili tako neko ne postoji, ne može da se nađe, onda se tu primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju.
Gospodin potpredsednik Vlade je na samom početku izlaganja govorio o krovnom sistemskom zakonu, o zakonu o tržištu kapitala, i osvrnula bih se na njega. On je sistemski, a svi ostali se grade na tom zakonu.
Naravno da je postalo jasno da posle nekoliko godina, da se razvojem novih institucionalnih investitora, kao što su upravo spomenuti dobrovoljni penzijski fondovi i investicioni fondovi, došla je do izražaja izuzetno nepovoljna situacija, nedovoljno je razvijeno tržište kapitala i nedostatak kvalitetnih i raznovrsnih hartija od vrednosti.
Poslanici SVM smatraju da je neophodno zaštititi, odnosno učiniti što atraktivnijim i što povoljnijim naše tržište kapitala, kako za domaće, tako i za strane investitore.
Pozdravljamo donošenje ovog sistemskog zakona, naročito delove koji se odnose na veću zaštitu investitora, na obezbeđenje pravednog, efikasnog i transparentnog tržišta kapitala, kao i smanjenje sistemskog rizika.
Konkretna pozitivna rešenja u ovom predlogu zakona koja bih naglasila su na prvom mestu transparentnost u vidu obelodanjivanja podataka, obaveza sačinjavanja izveštaja i obaveznih javnih društava da sačinjavaju izveštaje o svom poslovanju.
Naravno, pozdravljamo i samostalnost i nezavisnost Komisije za hartije od vrednosti, koja će za poslovanje odgovarati jedino nama, ovom visokom Domu Narodne skupštine Republike Srbije.
Zanimljivo je i uključivanje medija, internet stranice sajta kao medija. Preko internet stranice će se građani informisati, kao i vršiti obaveza vođenja evidencije investicionog društva o svim izvršenim uslugama i transakcijama, i ono što smo čuli u uvodnom izlaganju i što ćemo svi naglasiti, zaista je bitno zaštititi interese manjinskih akcionara, jer većina naših građana su zapravo manjinski akcionari, i efikasnije i jače sankcionisanje raznih zloupotreba na tržištu.
Predlog zakona o tržištu kapitala obezbeđuje i adekvatno upotpunjuje regulisanje tržišta kapitala u Republici Srbiji, a sve u skladu sa regulativom EU u ovoj oblasti.
Svesni smo činjenice da je ovaj predlog zakona bilo moguće sastaviti uz uzimanje u obzir postojeće mogućnosti našeg tržišta kapitala koje nije idealno.
Sledeći predlog zakona je predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o platnom prometu. Najznačajnija novina koja će biti zanimljiva, kako za fizička i pravna lica, a koja obavljaju delatnost, da se njihova obaveza svakodnevnog uplaćivanja pazara menja, da dinare primljene u gotovom po bilo kom osnovu sada moraju uplaćivati najkasnije u roku od sedam dana.
SVM se, pored razvoja domaćeg tržišta kapitala, zalaže i za razvoj i modernizaciju platnog prometa u našoj zemlji. Ono o čemu se već govorilo danas jeste da je, nažalost, u trenutnoj situaciji nemoguće ustanoviti broj menica i ovlašćenja koja su izdata i da su poverioci u veoma teškoj situaciji, pošto ne mogu da ustanove koliko su potencijalni njihovi dužnici zapravo zaduženi i koliki je rizik poslovanja s njima.
Zbog toga pozdravljamo novine izmena ovog zakona, kojima se nalaže donošenje javnog registra menica i ovlašćenja, koji bi ponovo bio dostupan putem interneta i na ovaj način bi poverioci mogli da vide da li su dužnici bili u blokadi, koliko dugo itd. Iskreno se nadamo da će stvaranjem ažurne baze podataka ovog jedinstvenog registra menica i ovlašćenja zaista dovesti do većeg procenta naplate potraživanja, to je uvek problematično, višeg stepena finansijske discipline, pravne, ekonomsko-finansijske sigurnosti i, na kraju krajeva, konačno do uvođenja kakvog-takvog reda u naše finansijske tokove.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu je takođe značajan, jer SVM smatra da je neophodno obezbediti uslove za dalji razvoj tržišta finansijskog lizinga. Finansijski lizing kao forma je vrlo popularan u razvijenim zemljama, dok se kod nas tek poslednjih nekoliko godina razvija, a to je jedna od formi koja je doživela najveći udar zbog svetske finansijske krize.
Ove izmene i dopune Predloga zakona otvaraju novu mogućnost, kako za dalji razvoj tržišta finansijskog lizinga, tako i za dalji razvoj tržišta nekretnina, pošto se upravo predmet finansijskog lizinga proširuje i na nekretnine.
Ono što je značajno, u Predlogu zakona naglašeno je da davalac lizinga mora da ima dozvolu izdatu od strane Narodne banke Srbije za obavljanje poslova finansijskog lizinga, kao i da treba da obavlja poslove finansijskog lizinga kao pretežnu delatnost i da ne može da daje novčane zajmove, a smatram da je to zbog izbegavanja zloupotreba vrlo značajno.
Doduše, nekim članovima se omogućava davaocima lizinga da pored te osnovne pretežne delatnosti, finansijskog lizinga, obavljaju delatnost davanja u zakup vraćenih predmeta lizinga, kao i delatnosti koje se uobičajeno javljaju uz poslove finansijskog lizinga.
Značajno je da u ugovoru o lizingu mora biti naglašeno da se pravo svojine nad predmetom lizinga prenosi sa davaoca na primaoca lizinga istekom roka na koji je zaključen ugovor i po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade. Ono što je još značajno i smatram da je potrebno naglasiti, to je da davalac lizinga, mi sada spominjemo proširenje predmeta lizinga na nekretnine, da davalac lizinga ne sme staviti pod hipoteku predmet lizinga.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima je takođe izuzetno bitan, jer je neophodno obezbediti stabilnije, racionalnije i sigurnije poslovanje investicionih fondova, čak i sada kada još uvek osećamo, možda malo blaže, ali udare svetske finansijske krize. Smatramo da je vrlo značajna adekvatna primena ovih odredbi, da bi nadležni organi efikasnije nadzirali poslovanje investicionih fondova, a sve radi odgovornijeg ponašanja subjekata na tržištu.
Za sam kraj ću još malo govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Mi iz SVM i poslaničkog kluba manjina smatramo da je neophodna veća liberalizacija tokova plaćanja i naplate potraživanja u poslovanju sa inostranstvom.
Zanimljivo je da je jedan od predloga među ovim izmenama i dopunama da se izdavanje dozvola za obavljanje menjačkih poslova i kontrole prenese sa NBS na Devizni inspektorat i da se to radi zbog pozitivne uporedne prakse, kao i ono što je gospodin potpredsednik Vlade spominjao, da se ukida obaveza za unos dobiti koju rezidenti ostvaruju izvođenjem investicionih radova.
Pitala sam se zašto je to tako i kada sam čitajući shvatila da je to jedan od uslova Svetske trgovinske organizacije da bi Republika Srbija postala član te organizacije, za koju se svakako zalaže i stranka kojoj pripadam, SVM, naravno da podržavamo ispunjavanje uslova Svetske trgovinske organizacije.
Ono što je takođe značajno je da se predloženim izmenama omogućava da će Narodna banka Srbije, na osnovu podataka koje će elektronskim putem dostavljati banke, formirati jedinstveni registar deviznih računa, kao što to već radi sa dinarskim računima, i na osnovu toga će imati uvid u spoljni dug i potraživanja prema inostranstvu.
Zahvaljujem se predsednici koja mi je dozvolila da iskoristim svoje vreme. Iskreno se nadamo da će adekvatna primena ovih zakona ubuduće zaista obezbediti finansijski održiv sistem u Republici Srbiji. Zbog toga će poslanici SVM i poslanička grupa manjina u danu za glasanje podržati ove predloge.

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, meni je žao što je gospodin ministar upravo izašao, nadam se da će se vratiti u toku moje diskusije. Da najavim da ću na samom početku koristiti vreme ovlašćenog predstavnika Poslaničke grupe manjina.
Dame i gospodo narodni poslanici, bilo je nekoliko problema vezanih za amandman koji su zajedno podneli poslanici SVM. Radi javnosti bih želela da naglasim da smo mi podneli amandman na član 82. 24. februara, nešto malo pre 12.00 časova, u 11.50 časova; taj amandman smo povukli u 13.45 časova, ali smo istovremeno u 13.45 časova podneli ovaj amandman o kojem želim da raspravljam.
U Predlogu zakona koji stoji pred nama stoji da pravo na novčanu i socijalnu pomoć pripada onome pojedincu, odnosno porodici koja ima zemlju površine do 0,5 hektara. Složila bih se sa prethodnim govornikom i mislim da se svi mi, bez obzira na stranačku pripadnost, slažemo da je 0,5 hektara zemlje izuzetno malo i da je ovakav predlog, ukoliko ostane u ovakvoj formi, izuzetno striktan i nepovoljan prema malim poljoprivrednim gazdinstvima. Stoga su poslanici Saveza vojvođanskih Mađara za to da se ovo ograničenje sa 0,5 hektara poveća na 1,5 hektara.
Slažem se delimično i sa odgovorom Vlade da su onaj pojedinac koji je nesposoban za rad i one porodice čiji su svi članovi nesposobni za rad već pozitivno diskriminisani, jer u njihovom slučaju je ovih 0,5 hektara u samom predlogu povećano na jedan hektar. U skladu s tim, u našem amandmanu stoji da onda ovaj jedan hektar povećamo na dva. Iskreno smo se nadali, i u raspravi u načelu sam to naglasila, da ćemo imati razumevanje Vlade.
Onda je pre nekoliko dana stiglo mišljenje Vlade. Zaista moram pohvaliti i saradnice i ministra zbog toga što je izuzetno veliki broj amandmana prihvaćen, ali nažalost, naš amandman nije bio ni među prihvaćenima niti među onima koji su odbijeni. S jedne strane, to nekad, ovo kažem radi javnosti, može da bude dobro, jer onda mislite da Vlada možda razmišlja o tome da prihvati vaš amandman. Ali, članica sam Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i na samom Odboru sam saznala da je amandman problematičan i da Vlada o ovom amandmanu nije raspravljala zato što je u međuvremenu u Vladu iz Narodne skupštine Republike Srbije stigao dopis da je amandman poslanika SVM povučen.
Još jednom želim da naglasim, pošto nam se pridružio i gospodin ministar, da naš amandman, ovaj o kome raspravljamo, nije povučen, a o tome Vlada nije obaveštena, tako da Vlada nije raspravljala o tome. Nadam se da sada od vas lično možemo da dobijemo odgovor da je ovaj amandman prihvaćen.
Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je na kraju raspravljao o ovom amandmanu. Nažalost, bez obzira, to je za mene zanimljivo, kao i za sve poslanike Saveza vojvođanskih Mađara, i to je možda jedna poruka, bez obzira na činjenicu da smo se složili da je 0,5 hektara izuzetno malo i da bi to trebalo povećati – neki su predložili da se poveća sa 0,5 na jedan, većina, mi smo predložili na 1,5, ali za one koji su nesposobni za rad da se sa jedan poveća na dva, to su mnogi predlagali – na Odboru poslanici koji su imali sličan amandman nisu podržali moj amandman. Pitam se zašto? Ovom prilikom želim da pozovem kolege poslanike, najpre vas, gospodine ministre, da prihvatite taj amandman, pa da olakšate posao, a i kolege poslanike, bez obzira na stranačku pripadnost, da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman.
Neko sam ko živi u malom selu, a i oni koji ne žive na selu znaju da je 0,5 hektara izuzetno malo i da mala poljoprivredna gazdinstva jedva sastavljaju kraj s krajem. Njih isključiti, oduzeti im pravo da dobiju novčanu socijalnu pomoć po nama nije fer, naročito kada znamo da je poljoprivreda naša budućnost, a nažalost, to nismo dokazali i pokazali, pa se nadamo da će vaše ministarstvo, gospodine ministre, ovom prilikom da nam izađe u susret. Hvala.

Zahvaljujem vam se na odgovoru. Juče smo na resornom Odboru za rad, boračka i socijalna pitanja razgovarali o hipoteci. Želela bih da naglasim, sastajala sam se sa ljudima koji se bave poljoprivredom i razgovarala sa njima, oni ne znaju da je ova mogućnost postojala već i u prethodnom zakonu; smatram da zajedno treba da radimo na promociji zakonskih rešenja i da proverimo. Naš rad, pored našeg zakonodavnog rada, odnosi se na kontrolu primene tih zakona. Poljoprivrednici ne znaju za ovu mogućnost. Oni je ne koriste, bez obzira na to što je ona postojala i u prethodnom zakonu. Znači, možda je vaše rešenje dobro, a ljudi ne znaju, ljudi su nezadovoljni i trebalo bi to njima objasniti.
S druge strane, kada sam govorila o ovom zakonu u načelu rekla sam da on nije odličan, ali da je dobar, bolji nego što je bio, baš zbog toga što se proširuje krug korisnika. Svi znamo da je njegovo donošenje kasnilo baš zbog toga što prethodnim budžetima nismo uspeli da obezbedimo dovoljno finansijskih sredstava za njegovu primenu. Smatram da vi, gospodine ministre, treba da se izborite, naravno, zajedno sa svima nama, prilikom donošenja novog budžeta za sledeću godinu da se obrati pažnja na ovaj krug korisnika, pošto svi znamo da socijalna zaštita nikad nema dovoljno sredstava iz budžeta. Žalosna je činjenica situacija u kojoj živimo, ali moraju se povećati finansijska sredstva da bi ti ljudi mogli da budu ispoštovani i da im pomognemo, jer zaista mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem. Hvala.

Poštovana potpredsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u sledećih nekoliko minuta ću kao članica Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja i kao neko ko je do pre par godina radio u tadašnjem Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, a u ime Poslaničke grupe manjina i SVM, izneti, odnosno složiti se sa ministrom u nekim stvarima šta je dobro, ali ću izneti i neke zamerke, vezano za Predlog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na samom početku svog izlaganja bih želela da naglasim da je Predlog zakona o socijalnoj zaštiti zaista jedan od retkih u čiju izradu je bio uključen širok dijapazon svih relevantnih aktera. Samim tim, njegova izrada je trajala veoma dugo, možda i duže nego što smo očekivali. Očekivali smo ga ovde pred narodnim poslanicima ranije. Očekivali smo raspravu ranije, možda već u drugoj polovini prošle godine, ali šta je tu je, bitno je da je on stigao.
Dobro je što je rezultat ove duge javne rasprave i rada radne grupe jedan dobar zakon. Nažalost, ne mogu da kažem da je odličan, ali je vrlo dobar i više je nego neophodan danas kada smo svi svesni da je nezaposlenost u našoj zemlji na veoma visokom nivou i da je broj siromašnih izuzetno velik. Pre neki dan smo na Odboru razgovarali o tome da li je statistički broj siromašnih koji žive na nivou ili ispod egzistencijalnog minimuma već možda dostigao i dvocifren broj.
Dobro je što su sugestije formulisane od strane nadležnog pokrajinskog sekretarijata uglavnom u većoj meri, skoro sve, ušle u ovaj predlog zakona, i to svakako SVM podržava, međutim, ostaje, kao i uvek, nedoumica oko finansiranja tih nadležnosti AP Vojvodine.
Po čemu je ovaj predlog zakona bolji od starog, koje novine nam donosi, uglavnom smo čuli od gospodina ministra. Zahvaljujem vam se na veoma konstruktivnom uvodu u ovu raspravu, jer je retko da jedan ministar toliko detaljno predstavi zakon svima nama. Ranije se dešavalo da mi vidimo samo obrazloženje, ali neki poslanici su zainteresovani pa izvršavaju svoje obaveze.
Najznačajnija novina koju mi kao poslanički klub manjina podržavamo je svakako da je ovim zakonom obuhvaćen veći broj korisnika i da zaista ti najugroženiji, najsiromašniji dobijaju veća prava i da, oko čega ćemo se svi složiti, samohrani roditelji i lica koja su nesposobna za rad dobijaju veći iznos novčane socijalne pomoći.
Osnovni cilj donošenja ovog zakona, kao što su nam i saradnici Ministarstva na Odboru naglasili, jeste da se pomogne najsiromašnijima, to se popularno zove tzv. marginalizovanim ili osetljivim grupama, kod kojih postoji najveća opasnost od socijalne isključenosti. Mislim da ovaj predlog to pokriva i služi tom cilju.
Kao što sam spomenula, iznos za samohrane roditelje i za lica nesposobna za rad povećava se za 20%, što svakako podržavamo. I, ono o čemu smo razgovarali, zanimljivo je da se definicija lica koja su nesposobna za rad proširuje. Ono što je za mene kao mladu osobu zanimljivo, to je da su uključeni i studenti, mladi do 26 godina. Zanimljivo mi je da su tu uključene i trudnice itd. Podržavamo to što se proširuje taj broj; sada ne idemo samo do petočlane porodice nego do šestočlane. Mislim da ćemo se oko toga složiti.
Ono što ministar u početnom izlaganju nije naglasio a što takođe želim da pozdravim u ime naše poslaničke grupe je sledeće – pošto novčana socijalna pomoć pripada pojedincu odnosno porodici, smatram da je izuzetno bitno da prihod i imovina izvršioca nasilja u porodici ne utiču na pravo žrtve nasilja u porodici da ona ostvari svoje pravo na novčanu socijalnu pomoć. Vrlo je zanimljivo što prvi put ovaj predlog zakona prepoznaje žrtve nasilja u porodici, zanemarivanja, trgovine ljudima, o čemu vrlo malo pričamo u našoj zemlji.
Sve u svemu, primena ovog zakona trebalo bi da obezbedi poboljšanje kvaliteta života marginalizovanih grupa i, što je mnogo značajno, da ih osposobi za produktivan život. Stoga su ove predložene nove socijalne usluge, odnosno mreža usluga u zajednici, dobre. Vidi se da zaista ceo Predlog zakona teži ka tome da afirmiše porodicu kao najbolji okvir zaštite. Stoga predlaže hraniteljstvo, usvojenje, o tome je ministar pričao, usluge dnevnih centara, kućne nege i pomoći.
Međutim, svi smo svesni činjenice da postoji bojazan da će u praksi neki ljudi zloupotrebiti ovo, kao što se i danas dešava. Ne želim da pričam loše o tim ljudima, ali neki smatraju da je hraniteljstvo biznis i uzimaju decu da bi došli do para. Posle ih... da ne kažem da se ponašaju kao u robovlasništvu.
Zanimljiva novina u ovom predlogu zakona je i aktivacija, prema kojoj centar za socijalni rad i organizacija nadležna za poslove zapošljavanja imaju obavezu da međusobno sarađuju u sprovođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika novčane i socijalne pomoći. Prema ovom predlogu, nezaposleni korisnik novčane i socijalne pomoći ima pravo na posredovanje pri zapošljavanju, pravo na obuku, na učešće u javnim radovima i druga prava. Iskreno se nadam da će ovo u praksi zaživeti i da će delimično pomoći da smanjimo tu ogromnu nezaposlenost.
Sistem licenciranja je takođe novina koja je značajna u socijalnoj zaštiti u Republici Srbiji. Jasno je da on jednostavno proizilazi iz potrebe unapređenja kvaliteta socijalne zaštite i, što je vrlo značajno, kontrole pružanja usluge socijalne zaštite. Međutim, problematično je što je osnovni cilj donošenja ovog zakona zapravo decentralizacija, to se naglašava, a neke vrlo značajne odluke, na primer, baš odluka oko izdavanja licence, donosiće se isključivo centralizovano.
Problematično je što iz ovog predloga zakona nikako ne vidimo bliže uslove i standarde za pružanje i ostvarivanje usluga socijalne zaštite, kao ni bliže uslove za korišćenje usluge porodičnog smeštaja, ili za procenu podobnosti lica za pružanje usluge porodičnog smeštaja. Ne vidimo ni standarde za pružanje podrške, a ni bliže uslove za korišćenje usluge domskog smeštaja, druge vrste domskog smeštaja itd. Sve ovo će da se propiše kasnije, resorni ministar će doneti odluku, to ste rekli u svom izlaganju. To je jedna od najvećih zamerki upravo tih relevantnih aktera koji su bili uključeni u izradu ovog zakona, zašto se sve to ostavlja da se reši kasnije nekim podzakonskim aktom.
Kao što sam u uvodu spomenula, sada bih prešla na nadležnosti AP Vojvodine. Što se tiče nadležnosti AP Vojvodine, AP Vojvodina je i u prošlosti imala pravo da osniva određene institucije koje je ona finansirala, ali su postojale i institucije čiji je osnivač AP Vojvodina a finansijer Republika. Ovde se ništa značajno nije promenilo. Stvari su ostale potpuno iste i to će i sada biti tako. U realnosti, na terenu to izgleda tako što je AP Vojvodina osnivač određene institucije i onda ne postoji dovoljno sredstava za finansiranje ovih institucija, pa se čak nekad dovodi u pitanje i njihovo normalno funkcionisanje zbog nedostatka finansijskih sredstava.
U članu 53. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine (to je član koji reguliše pitanja koja se baš tiču socijalne zaštite) u stavu 1. tačka 1) piše: „AP Vojvodina, preko svojih organa, uređuje, u skladu sa mogućnostima, druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava od prava utvrđenih zakonom, povoljnije uslove za njihovo ostvarenje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva.“ Naglasila bih ključne reči: „u skladu sa mogućnostima“ i „ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva“, i vratiću se na ovo.
Ovaj novi Predlog zakona o socijalnoj zaštiti je usklađen sa ovim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine koji sam spomenula. Prema ovom Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti o kojem raspravljamo, iz budžeta autonomne pokrajine se finansiraju programi unapređenja socijalne zaštite autonomne pokrajine, program rada Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu kao indirektnog budžetskog korisnika. Tu bih samo želela da spomenem da je, na primer, u ovogodišnjem budžetu planirano za Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu oko 17,2 miliona dinara, od kojih će na plate zaposlenih u tom zavodu da se potroši oko trinaest miliona, pa vam je jasno koliko zapravo ima sredstava za ove namene.
Iz budžeta AP Vojvodine se finansiraju i programi rada centara za porodični smeštaj, za usvojenje, što je potpuno novi momenat. Kao što znamo, ovo se sad tek predviđa. Ovi centri još nisu ni osnovani, ali će biti u budućnosti. Međutim, pitanje je odakle će se i kako finansirati, kao i programi rada ostalih ustanova čiji je osnivač autonomna pokrajina, osim ustanova domskog smeštaja. U Predlogu zakona se još naglašava da će se odavde finansirati inovacione usluge, odnosno usluge socijalne zaštite od posebnog značaja za autonomnu pokrajinu. Pitanje je odakle, od kojih para će da se finansira sve ovo? Kako Vojvodina da ispoštuje sve ove obaveze? To se, verujte mi, pitaju i u Pokrajinskom sekretarijatu za finansije.
U članu 211. Predloga zakona o socijalnoj zaštiti čak stoji da se sredstva za izgradnju, održavanje i opremanje ustanova socijalne zaštite koje se finansiraju iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno iz budžeta jedinica lokalne samouprave, obezbeđuju upravo u budžetu AP Vojvodine ili budžetu jedinice lokalne samouprave. Pitanje je samo, od kojih para?
Dozvolite mi da u nastavku svog izlaganja postavim još nekoliko pitanja, možda ne direktno upućenih ovom ministru, već Vladi Republike Srbije, vezano za finansiranje AP Vojvodine. Zakon o budžetskom sistemu govori da postoje različiti izvori finansiranja nadležnosti AP Vojvodine. Jedan od izvora finansiranja su po ovom zakonu, između ostalog, i drugi porezi ili deo poreza po posebnom zakonu, ali ni dan-danas, nažalost, nemamo ovaj posebni zakon. Pitanje je – kada će se konačno doneti zakon o finansiranju AP Vojvodine? Zašto ga nemamo? Kada će se konačno naći pred nama i kada ćemo ga usvojiti?
Nažalost, nije donet ni zakon o javnoj svojini. Srbija je još uvek jedina država gde ni lokalne samouprave, ni autonomne pokrajine nemaju svoju imovinu.
Zbog svega navedenog, jako je teško da pokrajina izvršava sve obaveze, da funkcioniše i da zaista preuzme te nadležnosti, da ima sadržaja. Jako je teško, kada su jedini izvori njenog funkcionisanja republički izvori, kojih ima ili nema.
Vratiću se na naš dnevni red. Poslanici SVM i poslanički klub manjina će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smatramo da je vrlo dobar i neophodan, kao što sam i naglasila. Svakako, predlažemo da se u što skorijoj budućnosti donese zakon o javnoj svojini, zakon o finansiranju AP Vojvodine i da konačno prekinemo praksu da Vojvodina bude zavisna od tih para koje dobija ili ne dobija od Republike.
Pošto mi vreme još dozvoljava, iznela bih, odnosno naglasila da su poslanici SVM podneli i amandman na ovaj predlog zakona. Gospodine ministre, na početku svog izlaganja dotakli ste se te teme. Podneli smo amandman na član 82, koji se odnosi na opšte uslove za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć. To su ti problematični hektari. I na Odboru smo razgovarali o ovoj temi.
Želela bih da naglasim, radi javnosti, da je prema ovom predlogu zakona koji se nalazi u proceduri danas pred nama, o kojem raspravljamo, predloženo da pravo na novčanu i socijalnu pomoć može da ostvari pojedinac, odnosno porodica koja ima zemljište površine do 0,5 hektara, ili pojedinac koji je nesposoban za rad, odnosno porodica čiji su svi članovi nesposobni za rad, a imaju zemljište površine do jednog hektara.
Smatramo da je ova površina izuzetno mala i da je nedovoljna za održavanje porodice. Smatramo da je ovaj predlog vrlo striktan i nepovoljan za ruralna područja. Naš predlog je bio da se 0,5 poveća na 1,5 hektara, a ni to nije mnogo, ali je bar nešto. Kada ste već videli i, što je pozitivno, što se tiče porodice gde su svi nezaposleni ili pojedinca koji je nesposoban za rad, tu ste već povećali sa 0,5 na jedan, tu mi predlažemo povećanje sa jedan na dva hektara. Nadamo se da ćete razmatrati naše amandmane.
Još jednom da naglasim, zakon je vrlo dobar, nije odličan, a glasaćemo za njega jer je neophodan. Dvadeset godina čekamo ovaj zakon. Da naglasim da čekamo i rešenje za pravo finansiranje Vojvodine, kako bi ona zaista mogla da preuzme nadležnosti što se tiče socijalne zaštite. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman u istovetnom obliku, kojim smo želeli da se iz predloženog zakonskog teksta briše da se odredbe ovog zakona odnose na kratkoročno volontiranje.
Ministarstvo je odbilo ovaj amandman, ali želim da naglasim da je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja trudeći se da suštinski poboljša ovaj tekst doneo amandman, i nadam se da ćemo sada od predlagača zakona čuti da je on i prihvaćen, koji se odnosi na član 3. i u kome se dodaje: „Obavljanje ad hok aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro trećeg lica, koje ne traje duže od deset časova nedeljno, najduže 30 dana, bez prekida ili sa prekidima u toku kalendarske godine“.
Ovim amandmanom resornog odbora se precizira da će se ovaj zakon odnositi kako na dugoročno tako i na kratkoročno volontiranje, ali ako se radi zaista o kraćim, ad hok aktivnostima koje bi preterano regulisanje normativa i administracija jako opterećivali. Zbog toga smo na ovaj način poboljšali ovaj predlog. Hvala.

Najverovatnije ću odustati, ali moram da naglasim da sam i ja htela da reklamiram povredu člana 103. stav 1, da ga citiram – govornik može da govori samo o pitanju koje se nalazi na dnevnom redu. Naravno da smo svi svesni pitanja, ali bih želela da naglasim, radi javnosti, da mi ovde danas raspravljamo u pojedinostima o zakonu o volontiranju. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, vratila bih se dnevnom redu. Na dnevnom redu imamo izmene i dopune zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, a ne iznošenje stenograma, prepričavanje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja. Ja jesam član spomenutog resornog odbora i žao mi je što mediji ne prate rad tog odbora jer smatram da je pitanje socijale jedno od vrlo bitnih pitanja; trebalo bi da radimo još više na tome i trebalo bi da nam mediji i javnost pomognu.
Kada govorimo o predloženom tekstu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, nažalost, zaista predloženi zakonski tekst nije bio idealan. (Inače, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.) To sam rekla i u raspravi u načelu, ali želela bih radi javnosti da naglasim da narodni poslanici iz raznih poslaničkih grupa rade, pored odbora, u radnim grupama i u neformalnim parlamentarnim grupama. To sam danas zaista rekla na Odboru, da mi imamo neformalnu parlamentarnu grupu koja se bavi poboljšanjem položaja osoba sa HIV-om.
Prihvatam odgovornost da, bez obzira na to što nas tamo ima devetoro iz osam različitih poslaničkih grupa, mi nismo na vreme formulisali amandmane te neformalne parlamentarne grupe. Mislila sam, s obzirom na voljnost koja se vidi iz toga da je, kao što smo čuli iz izlaganja gospodina Miše Petronijevića, Ministarstvo prihvatilo dvanaest amandmana i da je danas i Odbor prihvatio još deset amandmana, da će se drastično promeniti tekst zakona. On je sada za nas prihvatljiv, ali mi je žao što nismo imali prilike da razgovaramo o osam amandmana neformalne parlamentarne grupe za poboljšanje položaja osoba sa HIV-om. To je jedna stvar.
Da razjasnimo, mi smo delimično krivi što mi kao pojedinačni poslanici u roku nismo predali te amandmane, pa smo mogli ovde sada da pričamo o njima. Verovatno nismo imali većinu u Odboru. Neki članovi iz opozicije su hteli da ga podrže, ali verovatno ostali članovi nisu, kao što smo čuli od predstavnika Vlade da ti amandmani nisu dobri.
Što se tiče amandmana o kojima raspravljamo, da ne bih tražila reč povodom svakog amandmana, amandmani Odbora su zaista dobri i poboljšavaju zakonski tekst. Čak se radilo na tome, kao što smo čuli, ne želim da ponavljam, da su određeni amandmani doneti u tom duhu da oni zamenjuju tri-četiri amandmana, jer je bilo nemoguće od sedamdeset i nešto predloženih amandmana prihvatiti sve. Videli ste da je razlika u određenim amandmanima bila minimalna. Da bi se došlo do kompromisa, doneti su novi amandmani koji pokrivaju taj deo koji su poslanici, bez obzira na to da li su iz opozicionih ili stranaka vladajuće većine, predložili.
Kada sam već uzela reč, ako mi dozvolite, ukratko ću da govorim – nadam se da neću prekršiti Poslovnik, pošto su se ovde spomenule i nevladine organizacije, rad našeg odbora itd. – o drugom zakonu, o kojem su pričali i predsednik Odbora i gospodin Šarović, a to je zakon o volontiranju.
Tu je bila još veća debata, baš zbog toga što je zaista naš Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja organizovao javnu raspravu, što je, moram da naglasim pred javnošću, jedan od najboljih načina da mi narodni poslanici zaista predstavljamo građane i da zaista uključimo svakog, i nevladin sektor i građane koji nas biraju, u poboljšanje zakonskog teksta. Mislim da je to zajednički cilj svih nas.
Ponovo prihvatam odgovornost da je propust Odbora to što od 27. oktobra do dana današnjeg nismo uspeli da organizujemo još jedno javno slušanje, a sada se već oba zakona, koja dugo čekaju u skupštinskoj proceduri, nalaze na dnevnom redu. Prošle nedelje smo imali raspravu u načelu, ove nedelje raspravu u pojedinostima.
Još jednom moram da pohvalim Ministarstvo, bez obzira na to što sam rekla na Odboru zbog neprihvatanja određenih amandmana, jer je zaista veliki broj amandmana prihvaćen. Prihvaćen je veliki broj amandmana; ako su kvalitetni, bilo je potpuno nebitno ko ih je predložio.
Nadamo se da će, što se tiče prvog predloga zakona, svi amandmani našeg matičnog odbora biti prihvaćeni. Samim tim će ovaj zakon biti mnogo bolji. Naravno, mi ćemo ga podržati.
Moram da naglasim da smatram, kao što sam rekla u raspravi u načelu, da je predloženi zakon o mobingu bio takav da nisam baš videla kako će se on primenjivati u praksi. Sada se nadam da će to biti moguće, ali nije isključeno da ćemo imati njegove izmene i dopune u nekoj budućnosti.
Što se tiče zakona o volontiranju, tu je zaista došlo do maksimalnog kompromisa između nevladinog sektora i svih nas. Mislim da je velika stvar što se konačno u naš pravni sistem uvodi volontiranje kao dobro činjenje, kao pomaganje nekom drugom. Kao što je vrlo značajno što je naša zemlja među devet, deset zemalja u Evropi koje će imati zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime Poslaničke grupe manjina koju predstavljam i kao članica Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja iznesem nekoliko bitnih zamerki na dva predloga zakona koja se nalaze na dnevnom redu.
Najpre bih govorila o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Bitno je pitanje koje se postavlja – zašto se ovaj zakon donosi sada? Poznato je da je zlostavljanje na radu više izraženo kada dođe do tranzicije privrede, odnosno do procesa privatizacije. Upravo za vreme ovih procesa dolazi do ispoljavanja ovih negativnosti, počev od prestrukturiranja privrede, kada se ustanovljava višak zaposlenih koji može da predstavlja početnu tačku za psihičku torturu zaposlenih. Potreba za donošenjem ovog novog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu je po stepenu razvoja našeg društva, uslovima i načinu odvijanja poslovnog života i delovanja kompanija i preduzetnika, kojih ima preko 150.000, izuzetno izražena i bitna.
Predloženi tekst zakona u celosti izaziva brojna pitanja i nameće ozbiljne dileme i potrebe da se u njemu uočene nedoslednosti otklone, odnosno da se drugačijom normativnim regulacijom i rešenjima bar malo popravi Predlog zakona, a sve u najboljem interesu poboljšanja kvaliteta i potpunog zaživljavanja, odnosno implementacije ovog zakona u pravnom prostoru i praksi Republike Srbije.
Zakonodavstvo većine evropskih i ostalih zemalja vrlo neodređeno rešava problem zlostavljanja na radu, tzv. mobinga, najčešće kroz obavezu poslodavca da brine za zaštitu fizičkog i mentalnog zdravlja na radu, a zapravo, jedan od najvećih razloga za to što u praksi postoji veliki broj slučajeva zlostavljanja jeste, prema raznim istraživanjima javnog mnjenja, upravo nedovoljna pravna zaštita radnika. Svega nekoliko evropskih zemalja ima poseban zakon o mobingu.
Mi iz Poslaničke grupe manjina i SVM svakako podržavamo to što je Vlada Republike Srbije prepoznala potrebu i ovaj problem i što je pripremila ovaj predlog zakona. Međutim, želela bih da naglasim da je jedno pripremiti zakon, usvojiti ga, a druga stvar je primenjivati ovaj zakon u praksi, što je, složićete se, mnogo teže.
Cilj ovoga predloga zakona je da obezbedi celovit preventivni sistem zaštite od zlostavljanja, da se zaposlenima obezbedi brza i efikasna zaštita putem kratkih rokova za postupanje i većeg broja privremenih zaštitnih mera.
Drugi značajan cilj ovog zakona je da se shvati da je jedino zdrava i humana radna okolina mesto gde ljudi mogu da daju maksimum od sebe, da treba podsticati timski rad, timski duh, efikasnost, kao krajnji cilj postojanja određenog preduzeća ili poslodavca.
Međutim, primedbe koje bih želela da iznesem su da u predloženom zakonskom tekstu nije dovoljno izraženo da je u slučaju zlostavljanja zaposleni zapravo izložen psihičkom zlostavljanju i stavljanju u bespomoćni, bezizlazni položaj i situaciju. Nije naglašen na potpun način položaj zlostavljenog kao objekta zlostavljanja, stalno napadanje, ponižavanje i dovođenje u položaj izolacije, sve do tačke u kojoj zlostavljeni ne može da funkcioniše normalno. Nije navedeno ni seksualno, niti bilo koje uznemiravanje koje remeti spokojstvo i mir zaposlenog, bez obzira na pol; ignorisanje i profesionalno osujećenje, ismejavanje i razne pretnje.
Odstupanje od toga da se na jedan potpuniji, dosledniji i eksplicitniji način u objašnjenju pojma zlostavljanja na radu naglasi patnja zaposlenog, njegova psihička i etička pozicija zbog trpljenja uznemiravanja, predstavlja ozbiljno odstupanje od implementacije pojmovne prakse ove, složićete se, psihopatološke pojave na radu i u vezi sa radom u naš pravni sistem, pravni sistem Republike Srbije.
Kao što smo čuli u izlaganju gospodina ministra, prema ovom predlogu zakona, cilj je da se pokuša da se svi sukobi rešavaju kod poslodavca, i to putem uvođenja posredovanja, medijacije, odnosno uz pomoć tzv. medijatora.
Želela bih teorijski, ako mi vreme dozvoli, da iznesem najelementarnije vidove zlostavljanja, pošto mi se čini da ovde pričamo o zlostavljanju na radu, a da je sve zamagljeno. Kao što sam rekla, ni sama definicija u zakonu nije najbolja i radi javnosti želim da iznesem najelementarnije vidove zlostavljanja na radu koji se prepoznaju u raznim zemljama, možda se u Republici Srbiji neki manje a neki više prepoznaju.
Želela bih da pohvalim i gospođe koje su sa nama sarađivale u Odboru, kada smo na javnom slušanju govorili o sindromima tzv. punog i praznog stola. Najelementarniji vidovi zlostavljanja na radu su npr. dobijanje izuzetno mnogo zadataka sa vrlo kratkim rokovima, tzv. sindrom punog stola; potpuno suprotna situacija je da se zaposlenom ne daju nikakvi zadaci, pa se on ili ona potpuno izoluje jer nema sredstva rada (tzv. sindrom praznog stola); problemi u komunikaciji između nadređenih i zaposlenih; fizička odvojenost od ostalih kolega; zadržavanje informacija ili namerno davanje potpuno pogrešnih informacija, i nažalost, one forme zlostavljanja na radu koje su kod nas i te kako prepoznate: nemogućnost korišćenja godišnjeg odmora, neisplaćivanje zarada za prekovremene sate, nepotpisivanje ugovora o radu, nezakonito potpisivanje sporazuma o prekidu radnog odnosa, nezakonit otkaz itd.
Sindikati u našim preduzećima, nažalost, uopšte ne funkcionišu, iako bi trebalo da budu prva brana radnika.
Najvažniji razlog za fenomen zlostavljanja na radu je zapošljavanje na određeno vreme. Ono stavlja zaposlene pod veliki pritisak zbog stalne mogućnosti da ostanu bez posla, zbog toga što imaju previše godina, njihove radne sposobnosti u tom trenutku ne odgovaraju poslodavcu, npr. očekuju dete, poslodavac ih smatra nepouzdanim i slične situacije.
Poslodavci takođe mogu osetiti posledice mobinga – zaposleni nisu motivisani, delotvornost na radnom mestu stagnira, a u isto vreme troškovi poslovanja rastu zbog troškova bolovanja i uvođenja u posao novih radnika.
Mobing će prema ovom novom zakonu, odnosno prema Predlogu zakona biti strogo sankcionisan. Predlog zakona predviđa pravo zaposlenih da podnesu tužbu i zatraže sudsku zaštitu u parničnom postupku koji bi se, za razliku od dosadašnje prakse, vodio po ubrzanoj proceduri, što mi iz Poslaničkog kluba manjina svakako podržavamo.
Kao jedan od načina zaštite, kao što je spomenuto, predviđa se postupak posredovanja između dve strane u sporu, koji se mora okončati za osam dana. Ukoliko posredovanje ne uspe, poslodavac će sprovesti postupak disciplinske odgovornosti protiv onoga ko je izazvao zlostavljanje. Zaposleni koji se na radnom mestu našao na udaru bahatog rukovodioca ili kolege ima pravo na naknadu zarade ukoliko je odbio da radi pod takvim uslovima.
Moramo ostati, složićemo se svi, istrajni u tome da se kazne svi poslodavci koji nemarno postupaju prema svojim zaposlenima.
Zlostavljanje na radu je, dakle, specifičan oblik ponašanja na radnom mestu kojim neko (bilo da se radi o pojedincu ili o grupi lica) na razne načine, planirano, osmišljeno i sofisticirano, ometa drugu osobu i to sa ciljem ugrožavanja časti, ugleda, dostojanstva i, u krajnjoj liniji, eliminacije sa radnog mesta. Takva agresija je zapravo otvoren nasrtaj na integritet druge osobe, koji karakterišu uvrede, omalovažavanje i kršenje osnovnih ljudskih prava. Ova vrsta agresije se teško dokazuje jer je nevidljiva, zanemarljiva i maskirana. Ipak, to je snažna i ciljano usmerena akcija nepoštenog načina razmišljanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, na radnom mestu često provodimo više vremena nego sa svojom porodicom, te je stoga vrlo važno osigurati zdravo radno okruženje, osvestiti problem i organizovati pomoć žrtvama, koje su u većini slučajeva mladi, tek zaposleni ili oni pred penzijom, mirni i povučeni radnici koji se plaše da ne izgube posao, pa samo ćute i trpe.
Ako mi dozvolite, izneću i nekoliko zamerki na Predlog zakona o volontiranju. Nadam se da ćemo ove nedelje i u raspravi u pojedinostima naći zajednički jezik. Ja sam lično podnela nekoliko amandmana, ali i poslanici iz drugih poslaničkih grupa, kao i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja. Nadam se da će bar neki od tih amandmana biti prihvaćeni da bismo našli zajedničko rešenje, jer smatram da je cilj donošenja zakona o volontiranju da donesemo zakon koji može da se primenjuje u praksi i koji je prihvatljiv za organizacije koje se bave volontiranjem.
Kao što smo danas više puta čuli, naš pravni sistem do sada nije poznavao volontiranje kao dobrovoljno besplatno pružanje usluge za opšte dobro ili za dobro drugog. Značaj donošenja zakona o volontiranju je najpre u tome da se konačno u pravni sistem Srbije uvede ovaj oblik volontiranja. Cilj donošenja zakona o volontiranju bi trebalo da bude obezbeđenje pravne zaštite volontera, kao i zaštite korisnika njihovih usluga od eventualne štete koja bi mogla nastati.
Volontiranje je, u smislu ovog Predloga zakona o volontiranju, organizovano dobrovoljno pružanje usluga ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi. Odnosi se na aktivnosti od javnog interesa kojima se doprinosi poboljšanje kvaliteta života.
Međutim, tokom javnih rasprava organizovanih u pripremnoj fazi ovog zakonskog teksta izneti su brojni komentari, primedbe javnosti i civilnog društva. Pojedini komentari civilnog društva jesu usvojeni, ali u vrlo malom broju; oni koji značajno menjaju prirodu zakona nisu.
Jedna od najvećih zamerki nevladinog sektora, sa kojim se ja slažem, jeste da se odredbe ovog zakona odnose i na kratkoročno volontiranje. Ovo rešenje predstavlja izvor većine problema u ovom zakonu. Svega nekoliko primera: volontiranje (i kratkoročno) obavlja se na osnovu ugovora o volontiranju. Ugovor se obavezno zaključuje i kod kratkoročnog volontiranja sa maloletnim licima, stranim državljanima, državljanima Republike Srbije koji volontiraju u inostranstvu, na zahtev volontera, organizatora ili korisnika volontiranja. Drugo, organizator volontiranja (i kratkoročnog) dužan je da volonteru izda potvrdu o volontiranju, na njegov zahtev. Treće, organizator volontiranja (i kratkoročnog) dužan je da podnese prijavu o organizovanju volontiranja nadležnom ministarstvu.
Nejasno je zbog čega se i kod kratkoročnog volontiranja organizovanje vrši uz pribavljanje prethodne saglasnosti ministarstva nadležnog za rad, na program volontiranja, koje je dužno da se izjasni u roku od 15 dana od dana prijema programa volontiranja.
Znači, kao što sam spomenula, Predlog zakona u ovoj predloženoj formi uređuje kako dugoročno, tako i kratkoročno volontiranje. Pored prethodno spomenutih, to uključuje i vođenje evidencije o kratkoročnom volontiranju i podnošenje Ministarstvu rada i socijalne politike godišnjeg izveštaja o volontiranju.
Ovaj koncept sveobuhvatnog zakonskog regulisanja i volontiranja u suprotnosti je sa prirodom volontiranja kao dobrovoljne i privatne inicijative građana, koja zahteva minimalnu zakonsku inicijativu. Ovakav koncept sveobuhvatnog regulisanja volontiranja nije ni u duhu relevantnih međunarodnih dokumenata, uključujući preporuku Saveta Evrope koja izričito poziva zemlje članice Saveta Evrope da uklone pravne prepreke za razvoj volontiranja.
Posebno zakonsko regulisanje kratkoročnog volontiranja suprotno je dobroj uporednoj praksi, jer je predmet posebne zakonske regulative prevashodno dugoročno volontiranje. Na kratkoročno volontiranje primenjuju se opšta pravila obligacionog prava koja uređuju pitanja odgovornosti organizatora javnog okupljanja.
U ovoj formi smo formulisali amandman i ja sam ga lično predala i nadam se da ćemo čuti u raspravi u pojedinostima da li je Ministarstvo spremno da prihvati amandman čiji je cilj da se ovaj zakon odnosi samo na dugoročno volontiranje, a da se na kratkoročno volontiranje primenjuju odredbe koje se odnose na organizatore javnog okupljanja.
Nadalje, u ovom predlogu zakona utvrđuje se pravo privrednog društva da organizuje volontiranje i kratkoročne ad hok volonterske akcije i dugoročne volonterske programe, pod uslovima da je oblast volontiranja izvan delatnosti za koje je preduzeće registrovano, da se volontiranjem ne stiče dobit i da se volontiranjem ne zamenjuje rad. Volontiranje nikako ne sme da zamenjuje rad zaposlenih i neophodno je sprečiti da se zloupotrebom volonterskog besplatnog rada povećava konkurentnost privrednih subjekata, stoga su i ova predložena rešenja sporna.
Kratkoročno volontiranje koje organizuje preduzeće opterećeno je brojnim administrativnim nametima države, što će za posledicu imati zamiranje ovog oblika volontiranja, volontiranje u funkciji društveno odgovornog poslovanja. Dugoročni volonterski programi su programi nevladinih organizacija, posredstvom kojih volonteri učestvuju u neprofitnim aktivnostima, u poslovima koji su na dobrobit zajednice pojedinaca.
Sledeće, kaže se da volontiranje može da obavi i lice koje ima najmanje 15 godina života. Ovakva odredba na najdirektniji način eleminiše volontiranje u osnovnoj školi, u instituciji koja je po prirodi stvari u najboljem položaju da kod mladih ljudi razvije kulturu volontiranja. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa namerom promovisanja volontiranja kao humane, društveno korisne, privatne i dobrovoljne aktivnosti.
Nažalost, predstavnici nevladinih organizacija koji se bave volontiranjem nisu zadovoljni predloženim tekstom i tvrde da ukoliko zakon o volontiranju bude donesen u ovoj formi i ako ga dosledno budemo primenjivali, otežaće se rad volonterskih organizacija i destimulisati volontiranje, što niko od nas ne želi.
Stoga moram naglasiti, u ime Poslaničkog kluba manjina i SVM, da se nadamo da ćemo još jednom razmotriti mogućnost poboljšanja spornih rešenja da bismo u danu za glasanje svi mogli da glasamo za ovaj predlog zakona. Znači, nije samo značajno kako će predlog zakona da izgleda, već kako će se on primenjivati u praksi. Sigurna sam da je cilj i Ministarstva za rad a i nas poslanika da donošenjem ovog zakona i njegovom adekvatnom primenom u praksi poboljšamo volontiranje kao humanu aktivnost korisnu za sve nas, a najviše za one najugroženije. Hvala na pažnji.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnice, dame i gospodo narodni poslanici; gospodine ministre, želim da vam se u ime Poslaničke grupe manjina i svih preostalih malobrojnih poslanika zahvalim na tome što ste pokazali dobar primer predstavnika Vlade Srbije, koji je izdržao ceo radni dan sa nama poslanicima.
Verovatno ste primetili da su zamerke poslanika na zakon o volontiranju, bez obzira na to o kojim se poslaničkim grupama radi, vrlo slične. Popodne sam se bavila konkretno amandmanima i pregledala ih; i na jedan i na drugi zakon, i na zakon o volontiranju i na zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, ima dostavljenih 70 amandmana. Mi se iskreno nadamo da ćete vi detaljno pregledati te amandmane i željno očekujemo mišljenje Vlade, kao što željno očekujemo i vašu završnu reč danas.
Analizirajući ove amandmane videla sam da smo se, bez obzira na to da li poslanici pripadaju opozicionim strankama ili su deo vladajuće većine, složili oko toga da se treba baviti pitanjem kratkoročnog volontiranja i konkretnim pitanjem kako decu ipak na neki način uključiti u aktivnosti volontiranja, znači, da se ne ograničimo na 15 godina života.
Naravno da sam ja vrlo svesna i obrazloženja Vlade da je potrebno evidentiranje, da su potrebni ugovori, potvrde itd. Mnogi poslanici su rekli da je to možda preterana birokratija. To nije preterana birokratija. Mi ne želimo da brišemo članove predloženog zakona koji se odnose na izveštaj, na ugovor, na potvrde, na evidenciju itd., već želimo da se to odnosi samo na dugoročno volontiranje, a ne i na kratkoročno. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti, čak i u 20 minuta, o svim predlozima zakona o kojima danas raspravljamo. Zbog toga sam se odlučila, kao deo naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da pričam o Sporazumu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Između ostalog sam i član radne grupe, koja nažalost još uvek nije formalizovana. Ona se zove Radna grupa za prava deteta. Mi sarađujemo sa UNICEF-om i drugim nevladinim organizacijama. Trudiću se da se u svom izlaganju baziram na dečija prava o kojima, nažalost, vrlo malo pričamo u okviru ove institucije, ali ipak je već dosta toga urađeno.
Zakonodavstvo naše zemlje nema zakon koji sadrži opštevažeću definiciju pojma dete, već se pojam deteta izvodi preko definisanja pojma potpune poslovne sposobnosti. U skladu sa najvišim pravnim aktom, Ustavom i odredbama Porodičnog zakona, definisano je da se punoletstvo stiče sa navršenih 18 godina, da se detetom može smatrati zapravo svako ljudsko biće ispod tog uzrasta.
Međutim, Krivični zakonik pod pojmom maloletno lice podrazumeva lice koje nije navršilo 18 godina, ali pored pojma maloletnog lica Krivični zakonik definiše izraz dete – lice koje nije navršilo 14 godina, odnosno maloletnik – lice između 14 i 18 godina.
Kada pričamo o deci, zapravo najviše mislimo na tu kategoriju ispod 18 godina, ali najviše na onu kategoriju ispod 14 godina. Ova konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja se zapravo u mnogim njenim članovima odnosi na diskriminaciju marginalizovanih grupa, na diskriminaciju dece, pa bih stoga želela da naglasim da u pravnom sistemu Republike Srbije trenutno postoje dva zakona koja se naročito bave diskriminacijom, odnosno Zakon o zaštiti od diskriminacije i Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Ali, nažalost, bez obzira na činjenicu da su u poslednjih nekoliko godina zaista usvojeni neophodni zakonski propisi, da je dosta toga sa stanovišta donošenja zakona urađeno, pitanje diskriminacije još uvek u ovoj zemlji ostaje jedan od najvećih gorućih problema.
U tom smislu još uvek su diskriminisane, ugrožene tzv. marginalizovane grupe, znači, grupe koje se diskriminišu s obzirom na neku svoju različitost, da li su to osobe sa invaliditetom, osobe drugačije seksualne opredeljenosti od heteroseksualaca ili je to baš zbog toga po rodu, odnosno polu, ili da li se to dešava baš zbog godina. Nažalost, i deca spadaju u ovu marginalizovanu grupu.
Iako postoji načelna zaštita najboljih interesa deteta definisana spomenutim Porodičnim zakonom i određen broj naših strateških dokumenata, znači, veliki broj strategija donosi naša Vlada, među kojima je npr. Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, nažalost, ne sprovode dosledno ovaj princip opšte zaštite dečijih prava.
Konkretno, Srbija je ratifikovala Konvenciju o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece i centralni izvršni organ za sprovođenje ove konvencije je Ministarstvo pravde. Meni je zaista žao što je trenutno prisutan jedino predstavnik Ministarstva odbrane i čuli smo da se ove konvencije o kojima danas pričamo odnose na mnoge resore i iskreno se nadam da će nam se neko drugi možda pridružiti.
Ministarstvo pravde bi trebalo da sprovodi ovu spomenutu Konvenciju o otmici dece, međutim, služba koja bi trebalo da se bavi ovim pitanjima ne radi baš najefikasnije, a podaci o broju procesuiranih predmeta su i dalje nedostupni.
Kao što sam spomenula u samom uvodu, zaštita dece od eksploatacije pružena je već najvišim pravnim aktom Republike Srbije, Ustavom, a i Zakonom o radu. Međutim, da li se zapravo i u kojoj meri sprovode mere zaštite dece ostaje nepoznato za sve nas, jer ne postoje odgovarajući mehanizmi za praćenje primene ovih zakona. Svi smo svesni činjenice da je još uvek veoma razvijeno crno tržište radne snage, gde rade i deca. Neka deca žive i rade na ulici.
Želela bih malo više da se osvrnem na pravo deteta na zaštitu od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja. Seksualna eksploatacija dece sankcioniše se kroz nekoliko krivičnih dela. Naš Krivični zakonik u svojoj 18. glavi propisuje i sledeća krivična dela: podvođenje, omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, odnosno prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju.
Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika koje su donesene prošle godine ustanovljenja su i dva nova krivična dela, vrlo značajna – navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, iskorišćavanje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu, odnosno pooštrene kazne za ova dela. Svi smo svesni činjenice da se seksualno iskorišćavanje dece najviše odvija putem Interneta i računarskih mreža.
Zakonskim opisom krivičnog dela iskorišćavanja računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnog dela protiv polne slobode, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala na preduzimanje krivičnopravnog sankcionisanja, što smatramo vrlo značajnim, i onoga ko koristeći računarsku mrežu ili komunikaciju drugim tehničkim sredstvima dogovori sa maloletnim licem, detetom, sastanak i pojavi se na dogovorenom mestu radi sastanka i u vezi proizvodnje dečije pornografije.
Novim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uvedena je nova mera bezbednosti, mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim. Sud ovom merom može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup prostoru oko mesta stanovanja ili mesta rada, zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno za oštećenog.
Poslanički klub Manjina i ja lično, mislim da ćemo se svi složiti u tome, smatram da navedene odredbe stvaraju pretpostavke za adekvatniju zaštitu maloletnih lica, kao žrtava navedenih krivičnih dela seksualnog zlostavljanja.
Nažalost, tačni podaci o dimenzijama, specifičnim oblicima pojave i karakteristikama dece žrtava prodaje, odnosno trgovine ljudima, iskorišćavanje u pornografiji i prostituciji u Republici Srbiji ne mogu se dati, s obzirom na činjenicu da, nažalost, ne postoji nikakav, odnosno nemoguće je zapravo stvoriti jedinstven sistem evidentiranja i praćenje navedenih pojava. Neka od ovlašćenih ministarstva imaju svoj sistem evidentiranja i praćenja, ali nažalost ovi sistemi nisu međusobno sinhronizovani.
U pomenutim oblastima seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja maloletnika i dece važan izvor podataka predstavljaju istraživanja koja su sprovele pojedine naučne institucije i razne organizacije civilnog društva i tu bih najviše pohvalila Oebs i Unicef.
Međutim, najveći broj ovih istraživanja odnosi se na posredna saznanja javnosti i stručnjaka o ovim pitanjima. Podaci koje dobijamo iz ovih, nekad se oni zovu i reports from shadow, znači, kada nevladine organizacije rade određene izveštaje, izveštaje iz senke. Oni se odnose na stavove i senzibilisanost javnosti više, a manje govore o konkretnim pojavnim oblicima, karakteristikama i ono što je za nas bitno, obimu učestalosti ovih pojava.
Identifikovane maloletne žrtve su u najvećem broju slučajeva u našoj zemlji, prema raznim istraživanjima, bile eksploatisane na razne načine. Njima se trgovalo u cilju sklapanja braka. Nažalost, još uvek ustaljena praksa uglavnom kod romske populacije. Deca su bila prinuđena da prose, radno su eksploatisana.
Nisu retki ni slučajevi višestruke eksploatacije, kao što su eksploatacije u cilju sklapanja braka ili prinuda na prosjačenje, praćena seksualnim iskorišćavanjem kombinovano, istovremeno radna i seksualna eksploatacija. Naravno, kao što sam već spomenula, veliki broj incidenata je putem Interneta.
U Republici Srbiji je ratifikovano mnogo međunarodnih ugovora i ti ratifikovani međunarodni ugovori bi trebalo da se neposredno primenjuju, ali u praksi domaćih organa oni se direktno primenjuju u zanemarljivom, vrlo malom broju slučajeva, što nameće obavezu državnih organa, što smatram da je jako značajno, da usklade prvo domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama i standardima. Uvođenje novih rešenja se dešava, ali je to sporo i možda manje vidljivo u praksi.
Želela bih malo više da govorim i o konkretnim rezultatima koji su postignuti na ovom polju, odnosno na zakonska rešenja koja sadrži naš pravni sistem. Najvažniji rezultati koji su postignuti na zakonodavnom planu po pitanju prava dece su više spomenuti u mom izlaganju Ustav, donesen 2006. godine, koji izričito govori o pravima deteta prvi put u ustavno-pravnoj istoriji Republike Srbije.
Najvišim pravnim aktom zagarantovano je pravo na slobodan razvoj ličnosti. Zabranjen je prinudni rad i svaki oblik trgovine ljudima. Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševne zrelosti. Deca su zaštićena od fizičkog, psihičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebe.
U proteklih nekoliko godina usvojen je i veliki broj važnih zakona od kojih bih izdvojila nekoliko. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji, između ostalog, zabranjuje fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, odnosno garantuje pravo deteta učenika na zaštitu od diskriminacije i nasilja. Ovaj zakon je krovni oblik za zakone i doneo je mnogo toga, ali sam se sad bazirala samo na ovaj deo.
Porodičnim zakonom ustanovljena je obaveza države da preuzme sve potrebne mere za zaštitu dece od zanemarivanje, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije, kao i obaveza svih dečijih i zdravstvenih obrazovnih ustanova, ustanova socijalne zaštite, pravosudnih i drugih sudskih organa, udruženja građana da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o potrebi i razlozima za zaštitu prava deteta.
Porodični zakon, takođe, ustanovljava pravo deteta na nezavisno zastupanje u slučajevima kolizije interesa deteta i zakonskog zastupnika deteta. Jasno je da je ovo značajno zbog situacije što su vrlo često deca, nažalost, zlostavljana baš od strane svojih zastupnika.
Sledeći vrlo značajan zakon na ovom polju je zakon o zdravstvenoj zaštiti, kojim je garantovano pravo svakog pacijenta da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanja najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Na taj način prvi put dete pacijent ima garantovano pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost svoje ličnosti, kao i na uvažavanju njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.
Htela sam da spomenem i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojim se uvode neke strože kazne za privredni prestup osnivača glasila kada je neprilagođen deci. Ima više primera.
Da nekako sumiram, kolosek borbe za dečija prava i protiv svih mogućih oblika zlostavljanja dece je definisan akcionim planom zaštite dece. Jedan od osnovnih ciljeva plana akcije za decu je zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
U okviru aktivnosti na tom planu, koordinacija Saveta za prava deteta, uz podršku više spomenutog UNICEF-a i pet relevantnih ministarstava naše vlade u resorima socijalne zaštite, obrazovno-vaspitni sistem, sistem zdravstvene zaštite, policije i pravosuđa, kontinuirano se sprovode aktivnosti o zaštiti dece.
Moramo spomenuti i radnu grupu za pravo deteta Skupštine Srbije, koju vodi predsednica Slavica Đukić-Dejanović i čiji su članovi, bez obzira na stranačku pripadnost, vrlo aktivni na ovom polju.
Uočeni problemi u sistemu zaštite dece od prodaje, iskorišćavanja, pornografije i prostitucije su, između ostalog, nizak nivo svesti građana o ovom problemu, a posebno dece, o problemu trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji, nedovoljno razvijen nacionalni sistem zaštite dece od ovih opasnosti, nerazvijen informativni sistem za prikupljanje podataka o ovim problemima, nedovoljna zastupljenost teme trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji u redovnom školskom programu osnovnih i srednjih škola.
Nadam se da ćemo u budućnosti u saradnji sa raznim nevladinim organizacijama i sa Vladom uspeti da bar uvedemo zdravstveno obrazovanje u škole ili da nađemo pilot projekat koji će raditi na raznim pitanjima, između ostalog i informisati decu o opasnostima koje su oko njih.
Rezultati raznih istraživanja pokazuju, na svu sreću, da deca ipak imaju neke osnovne, mada nedovoljne, informacije o eksploataciji i o pojavnim oblicima eksploatacije. Međutim, ono što se vidi iz ovih istraživanja i što je poražavajuće jeste da deca nemaju poverenje da država može da im pruži zaštitu i nisu uopšte upoznati sa mehanizmima zaštite.
Veliki problem predstavlja i činjenica da su im mediji i vršnjaci osnovni izvor informacija, što sa jedne strane pokazuje da država možda do sada nije dovoljno učinila da se neophodne informacije učine dostupnim deci na njima adekvatan način, a s druge strane ukazuje da bi preventivne programe trebalo organizovati putem interaktivne vršnjačke edukacije jer se deca osećaju slobodnijom da o navedenim pojavama i problemima razgovaraju sa njima vrlo bliskim vršnjacima.
Suština posebne krivično-pravne zaštite dece temelji se pre svega na društvenoj potrebi, zajedničkoj potrebi svih nas radi efikasnijeg reagovanja na ugrožavanje i povređivanje lica najmlađih starosnih kategorija, odnosno na činjenici da su ova lica u mnogim situacijama zbog specifičnog uzrasnog i psihofizičkog razvoja mnogo više ugrožena nego veliki, punoletna lica.
Ono što bih želela da naglasim na kraju, to je da sa poslednjim izmenama krivičnog zakonodavstva avgusta 2009. godine za krivično delo trgovine ljudima se ustanovljava mogućnost ublažavanja kazne i ispod zakonskog minimuma, što je vrlo značajno.
Stoga poslanički klub Manjina i SVM će podržati u danu za glasanje ratifikacije, potvrđivanje svih ovih dokumenata. Nadam se da ćemo bar oko Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja imati opšti konsenzus. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, uvaženi saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ova današnja rasprava u načelu, zapravo objedinjena rasprava o nekoliko tačaka dnevnog reda, dozvolite mi da se u svom izlaganju ispred Poslaničke grupe manjina i SVM više osvrnem na Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva.
Nažalost, na samom početku svog izlaganja moram da izrazim svoje veliko lično žaljenje što resorni ministar, gospodin Ljajić, nije prisutan, s obzirom na određena pitanja, odnosno sugestije, predloge koje ću imati u svom govoru.
Najpre bih želela da krenem od toga – šta je na polju ravnopravnosti polova ili rodne ravnopravnosti, kako to mi žene, koje se bavimo ovim pitanjem, volimo da naglasimo, desilo u proteklih nekoliko meseci, odnosno godina?
Zašto pričamo o rodnoj ravnopravnosti? Zato što smo po polu očigledno različiti. Prirodom date polne, odnosno biološke karakteristike pokazuju da žene mogu da rađaju decu, a muškarci ne mogu.
Prošla godina je bila vrlo plodna na ovom polju rodne ravnopravnosti i ono ne znači da treba da izjednačimo muškarce i žene. Ravnopravnost označava da treba da damo jednake mogućnosti muškarcima i ženama, da oni na raznim poljima imaju jednake šanse za neko svoje potvrđivanje.
Neophodno je unaprediti ravnopravnost žena, da se vratim konkretno na Konvenciju o kojoj danas govorimo, ravnopravnost žena u radnoj snazi kao zdravlje i bezbednost kako žena, tako i deteta. Neophodan je razvoj materinstva u domaćem pravu i konkretnoj praksi.
Lista međunarodnih dokumenata koja se odnosi na ova polja, kako rodne ravnopravnosti, tako i polja materinstva, veoma je široka. Izneću svega nekoliko. Doneta je pre više od 50, 60 godina Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Saveta Evrope. Doneta je i Konvencija UN o ukidanju svih oblika diskriminacije žena. Doneta je Konvencija UN o pravima deteta itd.
Kao što sam spomenula, prošla godina je za našu zemlju, Republiku Srbiju, bila aktuelna na ovom pitanju, pošto je donet zakon, a već početkom prošle godine, u februaru, doneta je Strategija o poboljšanju položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, a ono što je možda još značajnije, već 2008. godine je doneta Strategija o podsticanju rađanja.
Moram ponovo da iznesem svoj lični stav da mi se ne sviđa što se konstantno donose razne strategije, akcioni planovi, a na samom terenu građani i građanke to ne osećaju, zato što je bez obzira na sve ove, kako međunarodne, tako i domaće, vrlo značajne dokumente, realna tužna slika Srbije danas da je dece sve manje, da je broj abortusa u našoj zemlji vrlo visok.
Prošle godine je bio skoro oko 150.000, da se žene, naročito žene koje su obrazovanije, sve kasnije i sve teže odlučuju na to da imaju decu, da mnoge žene moraju da biraju između razvitka svoje profesionalne karijere i porodičnih obaveza.
Realna situacija je da nam nacija stari, da nam nacija polako nestaje, da se zatvaraju određene škole, da je kako zbog finansijske krize, tako i zbog nedostatka dece, čiji se broj očigledno smanjuje, neophodno određena odeljenja spojiti.
Kako možemo da rešimo ove probleme? Najpre moramo da uzmemo u obzir okolnosti zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita najpre trudnoće, koja je zajednička obaveza kako države Republike Srbije, tako i celog društva. Smatram da na ovom pitanju treba da radimo zajednički.
Potrebno je adekvatnije, na više odgovarajući način, regulisati nekoliko pitanja. Prvo pitanje koje je vrlo goruće je pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta. Smatram da je ovo suština zaštite materinstva.
Konvencija o čijem potvrđivanju treba danas da razgovaramo i koju ćemo potvrditi za nekoliko dana kada dođe do dana za glasanje, Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva obezbeđuje da novčana naknada trudnicama bude na nivou koji obezbeđuje da žena može da osigura sebi i svom detetu odgovarajuće zdravstvene uslove i pogodan životni standard.
Ovo zvuči veoma uopšteno, ali ono što je konkretno naglašeno u Konvenciji, što smatram vrlo značajnim i oko čega imam određeno pitanje ili sugestiju, jeste da iznos tih naknada ne bi trebalo da bude manji od dve trećine ženine ranije i osigurane naknade, ne bi trebalo da bude manji, minimum bi bio 66%, recimo, ako pričamo o dve trećine. Svi znamo da je u Srbiji trenutna situacija da je to 60%. Jedino je u Beogradu 100%.
Ovde želim da naglasim konkretan problem na kojem se svi mi, kako žene, poslanici, predstavnici Vlade itd, treba da radimo zajednički. Situacija u Beogradu je takva da trudnice dobijaju 100%. Želela bih da pohvalim i primer Jagodine, gde nezaposlene trudnice dobijaju 10.000 mesečno kao naknadu.
Trebalo bi u svim lokalnim samoupravama, kako u Vojvodini tako i u Srbiji, da rešimo ovaj problem i da zaista odgovarajuća materijalna sredstva tim ženama budu svakako viša.
Druga konkretna stvar je pravo na dojenje, odnosno probaću da se polako u svom izlaganju vratim na najveći problem žena koje se obavezuju da imaju dete. To je, najpre, diskriminacija na poslu. One mogu da izgube posao čim se sazna da su one trudne i vrlo im je teško posle izvesnog vremena provedenog kod kuće sa detetom da se vrate na svoje radno mesto.
Konvencija o kojoj razgovaramo predlaže pravo na dojenje deteta nakon povratka na posao i smatram da je ovaj deo veoma važan, deo zaštite materinstva i od velike je koristi kako za zdravlje majke, tako i za zdravlje njenog deteta.
Znamo da je Svetska zdravstvena organizacija predložila, odnosno preporučuje dojenje beba do šest meseci. Tačnije, i nastavak dojenja sa odgovarajućom komplementarnom hranom za bebu do dve godine.
Konvencija broj 183 daje pravo ženama dojiljama na jednu ili više dnevnih pauza ili eventualno skraćeno radno vreme za potrebe dojenja. Konkretan predlog, razgovarajući sa određenim majkama koje su u sličnom trenutačnom problemu, jeste da se obezbedi pauza od dva puta po sat vremena za majke da odu fizički sa svog radnog mesta kući da podoje bebu i da se vrate. Kada bi one čak i radile sa punim radnom vremenom, u toku dana, dva puta po sat vremena je dovoljno. Naravno, predlog je da se ova pauza za dojenje računa kao redovno radno vreme i da se plaća u skladu sa tim.
Sledeći značajan problem na koji bih malo više obratila pažnju je garancija za trudne žene i žene nakon porođaja, da nikako neće izgubiti posao zbog trudnoće. Ovo je osnovna komponenta zaštite materinstva. Pravo da se žena vrati na isti posao ili bar na odgovarajuće radno mesto sa istom platom posle porođaja predstavlja veoma važan deo njihove zaštite.
Naglasila bih ovde mogućnost, koja je vrlo realna ako razmišljamo o situacijama u praksi, kako to izgleda kada je majka kod kuće sa svojim detetom, najviše do godinu dana, odnosno to je obično par meseci, a najviše 11 meseci, i kada se ona odmah vrati na radno mesto, trebalo bi joj se predložiti radni odnos sa nepunim radnim vremenom za ove žene tzv. "part tajm džab".
Naravno, naš aktuelni Zakon o radu predviđa ovu mogućnost, ali bih opet želela da naglasim jedan vrlo aktuelan problem, a to je da ove žene koje su u radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom, kada bi bile, jer je u praksi situacija takva da je ovo nemoguće, odnosno postaje besmisleno, baš zbog toga da kada one rade sa nepunim radnim vremenom, porezi iliti doprinosi se plaćaju na puno radno vreme, što ovo čini potpuno besmislenim i beskorisnim i ovo obeshrabruje poslodavce da zapravo ikog prime zbog neisplativosti za njih same na nepuno radno vreme.
Smatram da bi trebalo zajednički Ministarstvo da razmisli o ovom pitanju, pošto to Zakonom o radu nije regulisano i zaista, situacija sa terena koju sam čula sa više strana, smatram da bi ovo trebalo što pre regulisati, ako zaista želimo da radimo na tome da ima što više beba i da se što više žena, i žena karijeristkinja, odluči za važan korak, za jedno, dvoje, troje, možda i više dece.
Ukratko, sumirajući sve ovo što sam do sada iznela, neophodno je obezbediti i osigurati standarde da bi uspešno balansirali između obaveza zaposlenih žena u vezi sa njihovom profesijom, ali i u vezi sa nečim najlepšim što žena može da doživi – materinstvom.
Ono što bih sa političke strane želela još da naglasim je da su i zemlje članice EU, naravno, ratifikovale ovu konvenciju, pa će Republika Srbija potvrđivanjem ove konvencije načiniti još jedan korak ka evropskim integracijama i dokazati da zaista radi na harmonizaciji njenog pravnog sistema sa pravnim sistemom EU.
Republika Srbija je i članica Saveta Evrope. Kao član parlamentarne delegacije Saveta Evrope pridajem veliki značaj tome. Želim da naglasim da je u nekoliko svojih izveštaja Savet Evrope, odnosno sekretarijat koji se bavi baš porodičnim zakonodavstvom, nekoliko puta dao vrlo čvrstu preporuku našoj zemlji da što pre ratifikuju i ovu konvenciju Međunarodne organizacije rada. Meni je drago što ćemo mi to sada učiniti.
Konvencija traži od država članica da preduzmu mere kako bi osigurali da materinstvo ne bude izvor diskriminacije ni u čemu, naročito ne u zapošljavanju koji je neophodan uslov za materijalna sredstva i blagostanje majke, porodice i dece.