Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Večeras kada je čovečanstvo na ponoru, kada dok mi razgovaramo verovatno neke bombe ubijaju decu, ruše bogomolje, uništavaju bolnice, mi smo ovde da razgovaramo o važnim stvarima kako se takve stvari ne bi ponavljale i događale nigde više u svetu. Mi smo kao čovečanstvo na izazovu da se više nikada ova civilizacija ne održi ovakvom kakvom je poznajemo.

Izazovi sa kojim se susrećemo i u regionalnom i na globalnom planu zahtevaju zaista veliku odgovornost i dobro je da danas razgovaramo u ovakvom ambijentu za razliku od onog ambijenta od prethodne sednice kada nismo mogli čuti jedne druge i kada je bila opšta sramota svih ovde koji smo bili. Onakvo ponašanje nije ličilo ni na šta.

Dobro je da razgovaramo jer se radi o ozbiljnim stvarima, radi se o tome kako da ono što su dobri domaćini kod nas uvek u prošlosti radili sa onim što je zagodinilo napravimo da, kako bi kazao naš narod, pokrijemo se jorganom onoliko koliko smo dugi. A svake godine rastemo, pa smo sve veći i veći i taj jorgan čini mi se da je dobar. I ovo što imamo u budžetu, realno govoreći, može uvek više, može uvek bolje, ali je dobro raspoređeno i okrenuto je prema onome što je potreba građana Republike Srbije, u svakom smislu. Ako uzmemo u obzir ono što je pre mene govorila koleginica o samo toj kategoriji lečenja dece od retkih bolesti, od toga koliko je ovaj budžet usmeren prema toj kategoriji, dok drugi u svetu gađaju bombama i večeras možda ubijaju decu, evo mi kao država i kao narodni poslanici odlučili smo se da spašavamo dečje živote. Ja sam zbog toga ponosan i zato ću i podržati ovaj budžet, jer to je odgovor civilizacije na ono što su izazovi i ono što predstavlja pokušaj onih koji bi da unište civilizaciju. Takvi odgovori su nam prekopotrebni da bismo sačuvali sve ono što su naše vrednosti, a toga ne može biti bez dobrih ulaganja.

Kao narodni poslanik već u trećem mandatu, ja sam dolazio iz Novog Pazara za Beograd kada nije bilo auto-puta „Miloš Veliki“, kada nije bilo rekonstruisane deonice Novi Pazar – Raška. U tom periodu se to rekonstruisalo i hoću da kažem da je neverovatno puno toga urađeno, nego mi to zaboravljamo. Mi smo oni koji lako zaboravljaju. Nekad nam je trebalo pet i po sati, danas za tri sata dođemo, a to je zahvaljujući tom domaćinskom odnosu, zahvaljujući tome što se znalo rasporediti tamo gde je potrebno, gde je nužno i zato je važno da imamo i takav ovaj budžet, bez obzira na političke i druge kategorije. Mi danas možemo reći da ono što je ulagano i ovo što je predviđeno ovim budžetom omogućava lakši život, bolji standard, koliko-toliko, svim građanima Republike Srbije. Ja kao narodni poslanik ga zato i podržavam.

Ovo malo vremena što mi je ostalo iskoristiću da se osvrnem samo na još jedan predlog zakona koji po meni je važan. Danas smo ga čuli od jednog kolege, a to je ova nacionalna čitanka, to je put kako treba raditi, s obzirom da smo to jako dugo obrazlagali na Odboru za obrazovanje. Potrebne su nam takve stvari, kako bismo upoznavali jedni druge, kako bismo se zbližavali i kako bismo kroz taj sistemski mehanizam prepoznavanja nas, među nama, građana Republike Srbije, osigurali da ova država ostane ono što je bila, kuća svih građana, da se nikada ne dogodi da oni koji su jedni od drugih drugačiji nasrnu na one koje smatraju manje vrednim, manje važnim od sebe i, što je najgore, da uništavaju ono što su tekovine ljudske civilizacije.

Zato i taj zakon, kao i sve ostale zakone, podržavam i glasaću za njih. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Atmosfera u kojoj se odigrava ovo zasedanje Narodne skupštine ne priliči nikome i ovo je zaista jedna situacija u kojoj nije moguće normalno govoriti. Ja bih zamolio narodne poslanike da se smire, da nama koji želimo da govorimo, koji smo odgovorni predstavnici svoga naroda daju mogućnost da se iskažemo u današnjem govoru i da damo svoj sud o predloženim zakonima. Ovo nije ni malo dobro. Evo, ja ću biti malo i otvoren.

Kao roditelj deteta koje je obolelo od teške bolesti, meni je jako stalo da se usvoje ovi predlozi zakona. Zašto? Zato što sam i sam prolazio, prolazim, a još bolje znam kroz šta prolaze roditelji dece koja su obolela od leukemije, od raka, od svih drugih teških bolesti i znam šta znači bilo kakva podrška države u tom smislu.

Zato mislim da je ovo krajnje neodgovorno, krajnje nije dobro i da ovo može dovesti do toga da neko od te dece, a verujte, ima ih jako, jako mnogo u našim klinikama, ne bude moglo da se leči i da ovi koji danas protestuju mogu imati na savesti možda živote mladih ljudi, dece ove države kojima je potrebna svaka vrsta pomoći kako bi se izborili sa onim što je najteže za njih.

Ovo je još jedan apel kolegama iz opozicije da se urazume, ako ni zbog čega drugog, ono zbog te dece kojima je potrebna pomoć ove države i koja ne mogu da se izbore sa onim što znači život. Možda se oni nisu susretali sa ovakvim situacijama, možda nisu gledali oči u oči kako umire njihovo dete, možda nisu bili u toj situaciji da im se kaže – ako ne obezbedite dovoljno trombocita, ako ne obezbedite dovoljno krvnih jedinica, vaše dete neće živeti još tri dana. Onaj koji to preživljava, koji to preživi, zna o čemu govorim i verujem da većina građana ove države nije za to da nam umiru deca.

S tim u vezi, molio bih zaista narodne poslanike da budu bar malo dostojanstveni da nama koji smo roditelji dece koja su obolela od leukemije, koja su obolela od raka, kako da im država omogući da na najbolji mogući način se izleče. Zato bih zaista voleo da još jednom o tome razmisle šta rade, jer ovo nije način, ovo nije situacija, kako bismo mi mogli da se izborimo za svoju decu.

Što se tiče ostalih zakona, evo danas i ovih dana mi pokušavamo da ispravimo neke stvari koje su desetinama godina bile nepravda prema onima koji su svršenici verskih škola. Dakle, ja bih zahvalio na tome što su ovim prosvetnim zakonima konačno prepoznati i ovi svršenici verskih škola, odnosno medresa, odnosno bogoslovija i da je to put kako se vodi računa o svim građanima Republike Srbije, pa i put na koji ćemo, verujem, uspeti da izvedemo da upravo u toj i takvoj situaciji i oni koji predstavljaju duhovnost, a koja nam, čini mi se, mnogo više treba u celom društvu, pa i ovde u parlamentu, imaju svoja elementarna prava.

Što se tiče svega ostaloga, smatram da mi treba na svaki mogući način protiv izvesnih (ne čuje se), da budemo na toj poziciji da se borimo za njihova prava. Ovo kolegama iz opozicije nije nimalo dobro, ne vodi ničemu, imamo stvari o kojima treba razgovarati, ali ne na ovaj način.

Poštovana premijerko, hvala vam u ime roditelja koji se bore sa ovakvim izazovima. Hvala vam u ime naše dece koja se bore za život, koja veruju da će se izboriti i da će ovoj državi podariti ono najbolje.

Ja sam video jako puno boraca među tom decom, koja su danas uspešni ljudi. Nemojte molim vas, govorim o bolesnoj deci, to zaista nema smisla. Hvala vam u svakom smislu, jer ja kao roditelj znam kroz šta prolaze ta deca, kroz šta smo prolazio lično i kroz šta su prolazili ostali roditelji. Ovo daje snagu roditeljima i naravno, medicinskom osoblju da se još čvršće, još bore za tu decu i da ta deca posebno u ovoj stavci, u inostranstvu, jer kod leukemije, jako je važno da imamo i tu konekciju da mogu da se nadaju životu i da su na neki način sigurni da im ova država daje tu mogućnost kao njenim građanima da se izbore sa onim što je najteže, a svesni smo u svakom smislu da je to na kraju sve u božijim rukama.

Naše je da uradimo što je do nas, a onda hajde da se oslonimo na Boga i zato čvrsto verujem da ćemo na taj način uspeti da se izborimo sa svim ovim izazovima i da onako kako se budemo odnosili prema toj deci, posebno deci oboleloj od leukemije, možemo se nadati budućnosti za celo naše društvo. Hvala vam.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća.

Mnogo smo što šta slušali u ovih nekoliko dana, mnogo politikanstva, a malo konkretnih predloga i želje i volje da se izađe iz ove situacije koja nikome u ovoj sali nije sigurno dobra.

Ali, želimo da iskoristimo poziciju kako bismo politikanstvo pošićarili neku korist koja apsolutno ne bi smela da bude na ovim temama, pa tako smo više puta juče i prethodnih dana slušali jednu mantru od političkih partija sa ultra desnog spektra koja je vrlo opasna i koja na jedan bezobziran način pokušava da jednostavno mobilizira one sile zla koje bi opet da naše društvo i našu državu dele, koje bi opet da seju zlo i koje bi opet da jednostavno na svaki mogući način doprinose da se vraćamo u prošlost.

Mi smo generacije budućnosti, mi iz prošlosti učimo. Prošlost je ta koja treba da nam da lekcije kako nikada više ne bi smeli praviti iste greške.

Ono što smo imali prilike slušati od ovih partija desnog spektra je upravo to, povlačenje za noge u blato prošlosti, u jedno vrzino kolo koje nikome ne bi moglo doprineti dosta.

Naime, ovo govorim apropo ovih priča oko oduzimanja oružja i ove akcije koja je važna i potrebna i koja u mnogome doprineti da se relaksira naše društvo. Niti je potrebno, niti je normalno, niti uredu stigmatizirati prostore gde žive izmešani ljudi u nacionalnom i verskom smislu, koji su primeri suživota i budućnosti ove države koja mora biti takva.

Mene je to posebno iritiralo kada se spominju gradovi Novi Pazar, Tutin i Sjenica i kada to ljudi pokušavaju povezivati sa kriminalom ili sa time da neko pokušava razoružati samo Srbe, a da Bošnjaci trebaju imati oružje. To je vrlo opasno. To je isto kao u onom crtanom filmu, ako se sećate, meksički miševi, kada onaj umesto vode dolije benzin pa spali onog svog prijatelja.

Dakle, ovi ljudi koji to govore mislim da još nisu izašli iz tog perioda, tih crtanih filmova. Naravno, to je jedna manjina u ovoj državi, i to je sreća, manjina koja pokušava na ovim osetljivim temama da profitira, manjina koja nema drugu ideološku priču osim mržnje, osim sejanja zla, osim pozivanja na regrutacije u onom smislu da jednostavno ljudi jedni drugi ne vole, da se ljudi jedni drugih plaše, da ljudi međusobno ne sarađuju, da se ne upoznaju i da ne žive zajedno. Oni bi hteli da nas vrate u nacionalističke torove. Oni bi hteli da na ovaj način podele Srbiju i posebno u ovim, kao što rekoh osetljivim sredinama, gde je vrlo lako naći budalu ili s jedne i druge strane koja će to zloupotrebiti i koja će nam napraviti neko novo zlo.

Ja odavde pozivam da se prestane sa tom mantrom. Sve više sam ubeđen da to nije mantra koja dolazi samo od jedne političke partije, nego me strah, iskren da budem, da to nije nečiji projekat, možda nekoga izvan ove države ko ne misli dobro ovoj državi i ko ne misli dobro građanima ove države.

Da se razumemo. I kao čovek i kao roditelj i kao narodni poslanik protiv sam bilo kakvog naoružanja i podržavam da se protiv svakoga ko ima ilegalno oružje ono automatski oduzme, protiv sam bilo kakvog nasilja i protiv sam toga da se vraćamo tamo gde smo bili 90-tih. Da li ima drugih koji to žele, ne znam, ali ću se uvek boriti zato što verujem i ovde sam se uverio prethodnih sedam godina da većina i građana Republike Srbije i predstavnika tih građana Republike Srbije veruje u to, veruje da je ova država jednakih ljudi, verujem da je ovo država svih građana i verujem da nas niko nikada više neće dovesti na tu poziciju da jedni druge gledamo sa mržnjom, sa besom, sa onim što izaziva zlo i nesreću.

Zato je vrlo važno u ovim senzibilnim, jako opasnim, jako osetljivim situacijama, delovati isključivo zdravorazumski, delovati isključivo prema onome što nalaže struka i preduzimati korake koji će požare gasiti vodom, a ne umesto vode stavljati benzin, kako bi neki drugih hteli.

Pozdravljam jučerašnji odlazak ministra policije u Priboj. Smatram da je to bilo jako važno, smatram da je to bilo izuzetno korisno, ali isto tako smatram da treba sve zahteve koji su pribojski ljudi, ljudi iz Priboja, dakle odabrani predstavnici, izneli pred ministra, najozbiljnije razmatrati i preduzeti sve što je moguće da se jednostavno u toj, vi ste videli uvaženi ministre, da je osetljiva situacija, da jako osetljiva pozicija i da ovde jedino konkretan, odgovoran odnos države može doprineti vraćanju sigurnosti kod svih građana. To što ste vi uradili je na tom putu. Ja to pozdravljam.

Isto tako, juče sam zamoljen od strane građana Priboja da prijavim visokotehnološkom kriminalu jednu fejsbuk stranicu koja pokušava da nanosi zlo i mržnju. To je neka fanpejdž stranica koja podržava ubicu i koja, iako sam kao narodni poslanik prijavio to visokotehnološkom kriminalu i ljudi iz Priboja i iz drugih gradova su isto to prijavili, nastavila da ide dalje.

Uvaženi ministre, ja ću vam pokazati šta se danas nalazi na toj stranici. Evo, recimo ovde jedna fotografija svinje, a iznad stoji alahov poslanik Muhamed alej selam. To je nešto što je nedopustivo. Ili, gde je slika ubice i stoji – niko nije kao ti heroj najveći, predlažemo da što više daju deci imena po tebi, slava ti i hvala.

Dakle, ja bih vas zamolio da intervenišete, a znam da to može, da visokotehnološki kriminal sve ovakve stvari što pre zaustavi, da skloni, jer ovo proizvodi mržnju, proizvodi strah, proizvodi bes i ne vodi ničemu. Niko ne može garantovati da neka slična budala sa druge strane neće napraviti neku istu stvar, a onda idemo u zlo, u nešto što nikom normalnom u ovoj državi neće koristiti.

Zato apelujem na sve narodne poslanike, posebno na ove sa pozicije desnog spektra da izađu više iz crtanih filmova, da shvate ozbiljnost situacije, da se ne ponašaju kao ovi meksički miševi, već da hrabro pogledaju istini u oči, da sve one političke priče koje vode zlu, mržnji, strahu, netrpeljivosti i razdvajanju ljudi ostave u prošlost i da iz njih trebamo izvlačiti pouke, a da kao odgovorni ljudi bez obzira na političku pripadnost shvatimo ozbiljnost situacije i da jednostavno jedini put koji imamo svi zajedno jeste da ova država bude kuća svih nas i da ova država bude primer u Evropi kako multikulturalnost, multietničnost, poštovanje i uvažavanje drugog i drugačijeg jeste jedini uspeh i najveća snaga koju jedno društvo može imati. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Čujete se više nego ja za mikrofonom. Dobro bi bilo da saslušate.

Poštovani predsedavajući, mi smo još u prošlom sazivu usvojili nešto što se zove „Kodeks o ponašanju narodnih poslanika“. Ja ne znam zašto i taj instrument koji je na inicijativu onih koji su tada tražili da uđu u ovaj parlament i usvojen, ne počnemo primenjivati? Mislim da bi to bilo jako korisno u ovakvim situacijama, jer mi narodni poslanici, kao izabrani predstavnici građana Republike Srbije, ovde predstavljamo ogledalo tih građana.

A, sigurno građani nas nisu birali da ih predstavljamo na ovakav način, da u javnom diskursu širimo ovakve scene i da u svakom smislu budemo suprotnost onoga što je u ovom trenutku najpotrebnije svim građanima Republike Srbije.

Ova tema je izuzetno važna. Ona se tiče jamstva i morala. REM jeste jedna od bitnih institucija. Mi kao društvo smo odgovorno društvo i od kako je sve ovo počelo, mnogo puta smo čuli od svih predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti da niko ne beži od odgovornosti i da to samo treba sagledati na onaj način koji je prihvatljiv, koji je civilizovan i koji je pre svega u skladu sa činjenicama.

Naravno da svaki od narodnih poslanika isto tako ima svoju odgovornost i on je manifestuje danas i prethodnih dana u ovoj Narodnoj skupštini, kao i svakom svojom izgovorenom rečju, da li ona odgovara istini, da li je to činjenica ili politikanstvo, populizam, primitivizam ili još nešto gore od toga što doprinosi atmosferi u društvu koja ne vodi ničemu i što otklanja fokus sa onoga što bi trebalo biti glavna intencija ove sednice Narodne skupštine, a to je da se sagledaju sve činjenice u vezi sa onom tragedijom i ovim tragedijama koje još uvek ne možemo da u svakom smislu i svakom segmentu razumemo.

Zato, kao narodni poslanik, zaista se ograđujem od ovakvog ponašanja narodnih poslanika. Smatram da to nije ni u skladu sa njihovim biračima, ali to je njihovo ogledalo, to su oni i neka sa takvim ponašanjem izađu na predstojeće parlamentarne izbore, ako ih bude, pa da vidimo kakvu će oni dobiti podršku ili neće dobiti podršku. Mislim da osim toga ništa drugo ne može biti odgovor na ovakvo ponašanje i dalje držanje u fokus onoga što ne bi smelo biti fokus ove Narodne skupštine. Morali bi smo pre ostalog biti odgovorni, pre ostalog kao poslanici, kao roditelji, kao građani, preuzeti odgovornost za stanje u našem društvu.

Mediji su jedan deo te odgovornosti. Regulatorno telo ima svoj Pravilnik, ima svoje obaveze i ono kao takvo isto tako i svoju odgovornost. Svaki od medija i uređivačka politika isto tako ima svoju odgovornost i dobro je da vidimo zaista koliko je ko odgovoran, ali da to bude isključivo u skladu sa činjenicama, u skladu sa realnom situacijom, a ne po željama, po hirovima, po onome što su možda politike koje hoće da ovu državu uvedu u neku vrstu nestabilnosti.

Kao što je danas mnogo puta kazano i ovi rijaliti programi nisu izum ove godine ili ovoga kvartala godišnjeg, već oni postoje na našem prostoru jako dugo. Sećam se i tog prvog „Velikog Brata“ koji je bio na jednoj drugoj televiziji, gde su kao učesnici bili političari iz tadašnje klike koja je danas opozicija i koji su na taj način davali legitimitet takvom programu.

Isto tako, smatram da je naš problem mnogo dublji. U prethodnom obraćanju po prethodnoj tački dnevnog reda govorio sam o tome da bi na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom trebalo biti mnogo više kulturnog programa, mnogo više obrazovnog programa, školskog programa.

To bi se moralo uvesti obavezujućom nekom zakonskom uredbom da svaka od tih televizija zaista mora imati obrazovni program, kao što je nekada, recimo, imao RTS u periodu kada smo mi odrastali, koji je jedini u stvari zadržao takvu vrstu programa.

Naravno da naš glavni problem u ovom slučaju izazivanja tragedije nisu samo mediji, televizije, REM, možda je mnogo više problema u internetu, u tome koliko smo kao društvo sposobni da kontrolišemo sadržaje koje gledaju naša deca, koje odašilju opet ljudi iz našeg društva, koji na taj način žele da steknu popularnost, novac, poziciju u društvu, a koji na svaki mogući način šteti odgoju, vaspitanju i kreiranju percepcije o svetu naših generacija. Pre ostalog, jutjuberi, pa onda i sve druge vrste takvog jednog neposrednog odnosa koji je jako primamljiv za decu svih uzrasta. To je postao jedan opasan biznis koji niko ne kontroliše, na koji niko ne ukazuje i koji nanosi veliku štetu.

Mislim da bi trebalo o tome mnogo više i ozbiljnije govoriti sa ove pozicije i sa ovih pozicija, jer to je nešto što utiče na svest učenika, đaka, adolescenata i svih onih koji čine naše društvo.

Zato bih zamolio i jedne i druge narodne poslanike da se vratimo u temu, da se manemo politikanstva, da ovo što danas imamo priliku govoriti iskoristimo kao poruku građanima, pa i samima sebi, jer smo i mi građani, da zaista smo odgovorni, da smo zaista ljudi koji se brinu za te građane, za budućnost ovog društva i ove države na najbolji način. To je nudeći konkretne predloge, nudeći konkretne mere, dajući sugestije kako da se izborimo sa svim ovim što su opasnosti.

Ovo kako smo počeli da činimo je sve suprotno od toga. Mi ovim podgrejavamo ono što je doprinelo da dođe do tragedije. Mi ovim podgrejavamo zlo. Mi ovim načinom radi nekog sitnog šićara idemo putu da unesemo nestabilnost u našu državu. Mislim da duboko niko od narodnih poslanika to ne želi ili nije svestan posledica koje to može proizvesti. Da je ovo samo malo veća usplahirenost, neka vrsta viđenja šanse, ali pogrešna. Pogrešna u svakome smislu, jer niti je ovo način, niti je put, niti je ovo prilika, niti je ovo bilo kakva šansa za bilo koga, jer smo u ovom svi poraženi.

Možemo mi pravdati sebe i svoju savest kako god hoćemo, ali smo svi poraženi, svi smo doprineli ovome, svi na izvestan način. Ako nam to što se dogodilo nije dovoljan pokazatelj da moramo početi sebe da menjamo, onda to nije više ni stvar samoobmane.

To je stvar nečega što ima veze sa patologijom, sa nezajažljivom željom za preuzimanje moći bez realnih mogućnosti, za nasilnim preuzimanjem nekih vrsta moći u društvu, što nikada ni jednom društvu nije donelo dobro, a što je građanima uvek nanosilo zlo.

U tom duhu ja pozivam da oni koji imaju konkretne predloge, konkretne mere da ih kažu danas ovde, da se svi zajedno izborimo za njihovu primenu, a da se manemo politikanstva, da se manemo zloupotreba, da se manemo toga da kada izađemo odavde a neko nas tapše po ramenu i kaže – svaka vam čast, neka ste im rekli. A, to neka ste im rekli vodi nas u sve dublji i dublji ponor. Hvala.

Član 108. stav 2. poštovani predsedniče Skupštine…

(Predsednik: Samo ne 108. to je bilo.)

Onda 103.

Poštovani predsedniče Skupštine, samo kratko, radi istine. Zato vas molim da zaista kao predsednik Narodne skupštine vodite računa šta govore narodni poslanici. Narodna poslanica koja je spomenula mene, pa ušla u repliku izgovorila je neistinu.

Verujem da je prošlo devet meseci i da je dovoljno od kada su postali narodni poslanici da znaju šta je šta. Institut postavljanja pitanja ide pre dnevnog reda i tačke o kojoj se raspravlja. Tako da je neistina da sam ja ovu sednicu počeo nekom drugom temom u odnosu na ono što je dnevni red. Verujem da bi to do sada morali da znaju, jer je reč o narodnim poslanicima koji su i doktori nauka itd. Da se ozbiljno bave ovim poslom znali i da poštuju ovaj Poslovnik, a ne da se samo obmanjuju i da samo obmanjuju građane Republike Srbije nanoseći meni kao narodnom poslaniku štetu, pokušavajući da slažu za mene ono što nisam uradio. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Član 108. Naime, već nekoliko puta političari sa ultradesnog spektra ovde u ovoj Narodnoj skupštini pokušavaju jednu opasnu mantru, to jest da uvedu u prostore na kojima žive Bošnjaci i ostali narodi ovu priču, a to je opasno targetiranje koje može da izazove strašne stvari…

(Negodovanje više narodnih poslanika.)

Poštovani predsedavajući…

Dakle, mogu da izazovu strašne stvari i verovatno to dolazi iz nekog centra, a koji želi da deli građane Republike Srbije…

(Negodovanje više narodnih poslanika.)

Poštovani predsedavajući, ja vas molim…

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Danas sam trebao biti u Priboju, na dženazi ubijenog Ervina Ćelahmetovića, ali sam zamoljen od odgovornih Bošnjaka iz Priboja da budem ovde i da na neki način predstavljam njihov glas u parlamentu Republike Srbije.

Naime, kao što znate u jednoj multikulturalnoj sredini, vrlo osetljivoj i senzibilnoj kakav je Priboj, pre dve večeri dogodilo se ubistvo u kojoj je stradao jedan nevini čovek, Bošnjak, a koga je ubio policajac Srbin pripadnik interventne policije i specijalnih snaga. Ljudi iz Priboja ne žele politizaciju ovog slučaja. Ljudi iz Priboja traže pravdu. Ljudi iz Priboja traže da se prema svakom zločinu odnosimo onako kako zakoni nalažu i da ne bude kao u onoj priči o Eri i kadiji, moja krava nije isto što i tvoja krava.

Apropo toga ću pročitati jedan od postova glavnog imama, Haruna efendije Eminagića iz Priboja, koji svedoči i koji je ovih dana uz građane Priboja, o onome što je možda moglo biti uzrok ovoga što se dogodilo.

Prvo su meni glavnom imamu u Priboju i mojoj porodici pretili smrću. Policija je uradila što je do njih, ali je sud ostao nem. Potom su brutalni i verbalni napad i vređanje pretrpeli hodžinica i njena ćerka zbog marame na glavi, policija reče, uradili su što je do njih, sud kaže – nema elemenata vređanja na verskoj osnovi.

Zatim, raspevani pripadnici granične policije i samoprozvane vojvode poslaše nam poruku istrebljenja, omladina bi da puca u džamije za svoj najveći verski praznik, policija reče – uradila je šta je do njih, a sud presudi i videsmo kako jedni i drugi završiše. Sinoć ipak, policajac uradio što je do njega i to ne obični, već elitni pripadnik MUP-a, u našoj čaršiji gde se trudimo da ima mesta za svakoga i decu učimo pravim vrednostima, kabadahija demonstrira silu sa ulica ugasivši mladi život, a sud videćemo, ili možda nećemo.

Molim, Alaha milostivog i samilosnog da se Ervinu smiluje i dženetom ga obraduje, njegovoj porodici podari sabura, a elitnom zlotvoru i kukavici što pobeže sa mesta zločina pravednu kaznu ovog sveta, jer na onom svetu znamo šta ga čeka. Ako neko ubije nekoga ko nije ubio nikoga ili onoga koji na zemlji nered ne čini, kao da je sve ljude poubijao. Ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva, kao da je sivim ljudima život sačuvao, Kuran suramajde 32 ajet.

Poštovani narodni poslanici, kad zlo proklija mora se saseći iz korena. Svaki ubica mora biti kažnjen, a posebno onaj koji je zadužen da štititi narod od zlikovaca i ubica. Policajac ubica u Priboju nije samo ubica, on je i model zla koje treba iskoreniti iz društva, bez obzira da li je bio na dužnosti ili ne. Daleko od toga da generalizujemo, većina policajaca su časni i čestiti, ali se moramo suočiti sa sobom, sa klicom zla u svojim redovima da nam ne bi proklijala, procvetala i zahvatila šire dimenzije.

Priboj bi trebalo biti mesto nade za celu Srbiju. Ako se ovo zlo ne zaustavi i ne saseče iz dubina postaće mesto tuge i boli. Verujem da je ono mesto nade, a upravo jedan od primera jeste i šampion u maratonu Marko Cimbaljević, koji je čuvši za ovu tragediju pobedu na ovogodišnjem maratonu posvetio svom prijatelju i komšiji ubijenom i ja ću citirati njega kao primer onoga što znači dobri među komšijski odnosi.

Brzo ću završiti, još jednu rečenicu.

Ovo je saznao pred sam početak trke. Veoma me je potresla, jer sam ga i lično poznavao. Ovom prilikom želim da izrazim saučešće porodici nastradolog Ervina i voleo bih ovu titulu da posvetim njemu.

Dakle, ovo je primer kako Bošnjaci i Srbi žive u slozi i miru i kako niko nikada ne bi smeo da zloupotrebi ovakve tragedije. Ja bih ovako govorio i da je Igor ubijen, a da je Ervin ubica, jer mi ne smemo generalizovati. Pozivam i narodne poslanike bez obzira, Bošnjake ili Srbe i ovim ću završiti, da učinimo sve da se ni ova tragedija, a ni bilo koja druga tragedija, nepolitiziraju, a da svi oni koji su zlo ovome društvu budu sankcionisani na najbolji način.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Moje pitanje upućeno je Ministarstvu sporta.

Naime, u ovoj državi postoje ljudi koji ne žale svoja sredstva kako bi omogućili razvoj sporta, turizma i zdravoga života. Posebno je to važno za one ljude koji su prethodnih decenija otišli iz ove države, zaradili kapital i odlučili da taj kapital investiraju i ulože u ovu državu.

Jedan od takvih primera jeste i Pešter, selo Raškovići iz koga su pre pet godina ljudi koji su iz tog kraja napravili hipodrom, hipodrom „Sandžak“ i od tada tradicionalno svake godine organizuju veoma važne konjičke trke.

Zahvaljujući tom hipodromu kupljeno je preko stotinu grla od raznih ljudi koji su iz tih kraljeva, koja su kupljena u zemljama EU u vrednosti nekoliko desetina, pa, i preko stotinu evra koja se nalaze u konjičkim klubovima širom Republike Srbije i koja se takmiče i na taj način pospešuju veoma važan sport, ovaj plemeniti sport u našoj državi.

Suština je u tome da oni svake godine imaju i svoje tradicionalne igre upravo na ovom hipodromu i to nije bio problem sve do ove godine. Ove godine je neko naprasno iz Srpskog galopskog saveza na vanrednoj sednici održanoj 15.5. dakle, pet dana pre nego što su trebale da se održe te igre sada 20.5.2023. godine doneo je naredbu da svi koji su registrovani u ovoj državi, vlasnici grla, džokeji i svi ostali ne mogu doći na te igre na Pešter u selu Raškovići, iako su njihovi vlasnici, dakle, oni koji su iz tih krajeva a koji zbog uslova, recimo, drže svoja grla u Šapcu i u ostalim gradovima Republike Srbije.

Moje pitanje Ministarstvu sporta jeste - da li je ovo u skladu sa Zakonom i sa Strategijom razvitka sporta u našoj državi? Da li je Srpski galopski savez taj koji radi u interesu razvitka sporta, posebno ovog sporta koji se tiče područja koja su manje razvijena?

Znate li šta znači recimo taj hipodrom na Pešteru koji je možda prvi u poslednjih stotinu godina, gde su se tradicionalno ranije na vašarima i itd. održavale konjičke trke, gde su ljudi domaćini držali konje tzv. Sedlanike isključivo za ponos i za tradiciju i ovo je bilo između ostaloga jako dobra stvar kako za razvitak sporta, tako i turizma, jer se tu svake godine jednostavno nalazilo nekoliko stotina pa i hiljada ljudi koji su došli da uživaju u sportskim nadmetanjima i koji su došli da uživaju u onome što je pravo viteštvo.

Zato je ovo šokiralo ne samo organizatore već sve ljude iz ove regije, jer prosto smatraju da je ova odluka Srpskog galopskog saveza diskriminatorska, neregularna i da je na štetu razvitka konjičkog sporta u ovoj državi.

Oni su me zamolili da postavim danas ovo pitanje, te da obavestim i Galopski savez, kao i celu javnost da će se uprkos tome ove tradicionalne sportske igre, koje su susret i kultura i civilizacija i ljudi dobre volje, održavati uprkos ovoj zabrani, a da će svoja prava tražiti u skladu sa zakonom i zakonima ove države, a ja molim ministra sporta da se zauzme da ovaj slučaj bude rešen na opštu dobrobit i u korist pre svega sporta, ljudi koji se bave sportom i ljudi koji vole konjičke trke i konjičke sportove. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana premijerka, poštovani ministri, govoriću iz malo drugačije perspektive, kao roditelj četiri đaka i kao neko ko dolazi iz prosvete.

Nije ovo tema koja bi smela da se na bilo koji politikanski način tretira, nije ovo tema na kojoj bi iko od nas smeo da grabi političke poene, niti da na bilo koji način profitira. Ovo je tema koja bi morala sve nas zajedno da dobro zamisli i da se pre ostaloga upitamo jesmo li ljudi, jesmo li roditelji i gde smo pogrešili, kao pojedinci, kao izabrani predstavnici, kao sistem, kao narod.

Ono što sam mnogo puta na ovu temu dosta govorio, ponoviću i sada. Ovo nije rezultat samo ove Vlade ili ove vlasti, ovo je nasleđe prethodnih decenija, od devedesetih godina na ovamo, nažalost, pogubili smo konce u prosvetnome sistemu. Devalvirali smo prosvetni sistem, a od devedesetih godina na ovamo prosto nema nijedne političke partije koja danas traži protest i odgovornost, da nije bila na vlasti i da ne snosi deo odgovornosti za ovo što se dogodilo.

Svakako da su sve ove mere jako kvalitetne, jako važne i jako dobre. Međutim, mi moramo biti svesni da su ovo problemi koji su nasleđe više decenija i svih onih procesa tranzicije na našem prostoru od devedesetih iz perioda komunizma, pa, evo do danas.

Ono što je po meni najvažnije gde bi se trebalo mnogo više posvetiti računa i o tome smo mnogo puta govorili, i ja se tu slažem sa predsednikom Odbora za obrazovanje, prof. dr Atlagićem da moramo mnogo više posvetiti pažnje pedagoškoj dimenziji u školama.

Šta to znači? To znači da se ove bezbednosne mere jako važne, jako potrebne, ali da one ne mogu dugoročno rešiti problem, da ukoliko školama temeljito kroz sistem ne vratimo odgojnu ili vaspitnu dimenziju ne možemo rešiti sve ovo što se dogodilo i što se događa. To znači da moramo vratiti pedagogiju u škole. To znači da moramo mnogo više raditi na svesti naše dece. To znači da nije odgovoran samo sistem školstva, nije odgovoran samo ministar ili školska uprava, ili škola, ili svi oni silni timovi unutar škole, jer u svakoj školi to zaboravljamo, imamo razne timove koji se bave bezbednosti dece i svim devijantnim situacijama.

Odgovorni smo i mi, kao roditelji i kao pojedinci, tu dolazim do druge tačke, a to je ono kućno vaspitanje, to je ono što mi kao roditelji te dece usađujemo u njih i u toj korelaciji sa odgajateljima, sa vaspitačima, sa profesorima, trebamo oblikovati kako bismo dobili zdravo društvo.

Poštovana premijerka, izgubili smo autoritet kod dece. Izgubili smo autoritet profesora, učitelja, nastavnika i to je nasleđe sa kojim se moramo obračunati. Mi moramo vratiti taj autoritet ukoliko želimo zaista temeljito da se pozabavimo ovim problemom.

Šta to znači? To znači da ukoliko učitelj, nastavnik, profesor, pedagog nije autoritet tom detetu, onda mi nismo položili ispite. Ukoliko mi kao roditelji, a ovo sada govorim i kao roditelj, devalviramo taj autoritet profesora i nastavnika, onda smo i mi svi odgovorni. A kako? Pa, prosto jednostavno, ukoliko od njih zahtevamo ono što je nemoguće, ukoliko od njih zahtevamo da budu blagonakloni prema propustima i šupljinama u znanju i odgoju prema našoj deci, a nažalost, to se dešava, onda urušavamo i njihov i vlastiti autoritet i od te dece pravimo ono nažalost, što kusamo.

Jedna ili dve, veoma važne mere koje sam mnogo puta isticao i koje mislim da bi trebalo zaista posebno uvažiti, jeste da apropo vraćanja autoriteta u obrazovne institucije, pored roditelja i nastavnog osoblja, u našem društvu postoji još nešto što je veoma veliki i važan autoritet, a to je autoritet vere. Mi trebamo i moramo, recimo, predmetu Veronauke, dati onaj status koji on zaslužuje. On je trenutno fakultativni predmet u rangu ostalih izbornih predmeta poput predmeta Ruke u testu i tako dalje, a ako smo se na popisu inače, kao ljudi izjasnili i izjašnjavamo kao verujuće društvo, mislim da bi nam u ovom problemu mnogo pomogla i ta duhovna dimenzija, to jeste da dimenzija veroučitelja i njihovog autoriteta bude zastupljenija.

Isto tako, imamo propusta i u medijskom sektoru. Jedan od predloga bi bio, ako imam prostora za to, da sve televizije sa nacionalnom frekvencijom imaju obrazovni program. Mi nažalost danas imamo samo na RTS-u, nekada smo imali školski program. Naše generacije su odgajale uz fantastičan školski program, mnogo smo iz toga saznavali. Nažalost, te televizije danas osim RTS-a nemaju obrazovne i školske redakcije. Mislim da svako onaj koji potražuje frekvenciju na nacionalnom nivou, mora imati i obrazovni program u određenom trajanju koji će se forsirati i preko koga ćemo svi usmeravati decu.

Zašto to? Zato što se slažem sa svim onim predlozima da se mora prilično voditi računa o tome šta naša deca rade 24 časa na internetu, da li su im uzori roditelji, profesori, učitelji, veroučitelji ili razni jutjuberi, od kojih ne možemo da ih odvojimo. Naravno, ono na čemu mislim da moramo strategijski puno raditi, a to govorim i kao roditelj, opet ponavljam, četiri đaka, na kulturi čitanja. Znate, ako danas pogledate u knjižarama šta je to biblioteka koja se nudi tinejdžerima, videćete jednu strašnu scenu, da su to uglavnom neke knjige koje su poprilično riskantne za taj uzrast. Naše generacije su odgajale uz Toma Sojera, uz Magareće godine, Družinu Pere Kvržice, Hajduke i tako dalje. Molim sve vas, da pogledate, recimo rafove knjižara šta se to nudi kao tinejdžerska literatura našoj deci koja ipak pomalo čitaju, ali nažalost većina njih ne čita.

Zato mislim da bi trebali imati jednu dalekosežnu strategiju upravo na ovim dimenzijama, jer verujte, mi možemo uraditi sve što se tiče bezbednosti i imati po deset policajaca u školama, ali ako ne izgradimo svest kod te dece o tom načinu promišljanja, iako ona ne budu imala uzore kakvi dolikuju, mislim da ne možemo rešiti problem.

Zato što to nismo radili u prethodnom periodu zapravo i kusamo sve ove stvari.

Kao narodni poslanik svakako da ću podržati sve ove mere, ali ih smatram tek početkom onoga što moramo kao društvo poduzeti dalekosežno kako bismo sprečili da se ikada više dogode ovakve scene u našoj državi.

Hvala.

Zahvaljujem se, uvažena premijerko. Slažem se sa vama. Moj govor je bio usmeren na ovu pedagoško, odnosno odgojeno-vaspitnu dimenziju i u tom kontekstu sam govorio o ovim porazima koje osećamo, a svakako iz ovog šireg aspekta, a o kome ste vi govorili, dostignuća našeg obrazovanog sistema su možda neka od najznačajnijih i najvećih u evropskom kontekstu i apsolutno ste u pravu što se tog dela tiče i zato se možda nisam dovoljno precizno izrazio.

Isto tako me raduje što smatram da trebamo još puno toga da unapređujemo, a ja opet implificiram ovu odgojnu, odnosno vaspitnu dimenziju koja nam je preko potrebna u smislu svesti naših đaka, učenika, budućih ljudi koji će predstavljati, hajde da kažemo, ovu državu u punom kapacitetu. Dakle, u tom kontekstu bilo je moje obraćanje.

Svakako da sve ovo što ste vi izneli i još mnogo toga što niste stigli da iznesete jeste istina. U postizanju rezultata u naučnom smislu verujem da smo možda jedna od najznačajnijih država ovog dela sveta, pa i Evrope. To odgovorno tvrdim kao neko ko dolazi iz prosvetnog sistema i hvala vam na svim ovim pojašnjenjima.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Ja ću govoriti u ime našeg poslaničkog kluba, s obzirom da je kolega Miletić danas u svom kraju gde zajedno sa predsednikom države obilazi i rešava probleme građana. Ono što je važno je dobro što smo se vratili ozbiljnim stvarima, da smo se ostavili onog prijašnjeg politikanstva, jer je ovo zaista važan zakon koji stiče građana Republike Srbije, a preostali, oni koji će i ove predstojeće praznike iskoristiti na njivama, pripremajući se za predstojeću sezonu. Sramotno je da oni, kada mi raspravljamo o onome što je za njih jako važno, vide kako se ponašamo u ovoj Skupštini i od toga što je njima životno važna stvar pravimo opet politikanstvo.

Želim da kažem da je ovaj Predlog zakona svakako dobar i to u ime onih građana koje predstavljam, u ime poljoprivrednika i svih ostalih sa Pešterske visoravni, koji su upravo onako kako je govorio predsednik Odbora za poljoprivredu, bili nekada taoci malih subvencija, bili nekada taoci otimanja njihovih pašnjaka, a danas zahvaljujući ovim dobrim subvencijama povratili su celokupan stočni fond i obnovili svoja stada, a što je još važnije, uspeli su da očuvaju ono što je autohtono, peštersko. Recimo, jedna od najvažnijih stvari jeste ta pramenka, autohtona pešterska ovca koja je danas jedna od najrasprostranjenijih u ovoj državi i najkvalitetnija. To je učinjeno zahvaljujući svim ovim subvencijama i zahvaljujući brizi koja se dobija od ministarstva i od strane države.

Doduše, ima problema sada manje. Nekada za vreme nekih bivših vlasti bilo ju je mnogo više zato što je ono što je trebalo doći i do poljoprivrednika završavalo kod partijskih intereždžija i završavalo u privatnim džepovima.

Tako su nekada subvencije, recimo junicama i sentimentalkama umesto kod poljoprivrednika završavale kod predsednika opština, a o tome imamo i sudske epiloge, pa su nekada ono što su poljoprivrednici trebali dobiti kao podršku države poput plastenika i uostalom završavale kod stranačkih funkcionera koji su živeli u gradovima u soliterima, e danas toga nema, već ono što je predviđeno za poljoprivrednike, ono poljoprivrednici dobijaju na osnovu tog poverenja koje imaju, oni vide svoju budućnost na ovim visokim predelima, na brdsko-planinskim područjima, vide svoju budućnost i na Pešteru, vide svoju budućnost i na drugim područjima. Ulažu, kao što je gospodin Ignjatović kazao, povratnici iz dijaspore svoj veoma teško zarađeni novac po Nemačkoj i drugim državama, ulažu upravo u poljoprivredu na Pešterskoj visoravni.

Jedana od takvih firmi jeste ove porodice Selek, ali isto tako zamislite to poverenje koje se vrati, da jedan od tih koji je zaradio novac vani napravi čak i hipodrom na Pešteru kako bi isto tako taj svoj, svoju ljubav prema svom zavičaju, prema svom Pešteru uspeo da na taj način dokaže, a to je zato što ima poverenja da se ono što je do sada urađeno i ono što se radi za dobrobit građana Peštanske visoravni, za dobrobit građana svih, svih opština na prostoru Sandžaka i sjeničko-tutinskog predela i verujem da bi još samo u jednom segmentu trebalo pojačati prisustvo, a to jeste i to je jedna molba prema Ministarstvu poljoprivrede da se što više sa građanima radi u pogledu obuka za ono što oni imaju na raspolaganju od sredstava, da li su to subvencije, da li su to neke drugi programi. Mislim da poljoprivrednici nisu dovoljno upoznati sa svim resursima i mogućnostima kojim država daje i koje resorno ministarstvo priprema za njih.

Verujem da bi na taj način mogli još bolje i efikasnije da rade. Isto tako, pomoći im u onom pravcu izvoza njihovih proizvoda, jer mi, recimo, na Pešteru imamo nešto što je blago ne samo Peštera, već cele Republike Srbije, a to je to kvalitetno meso, a to je taj kvalitetni sjenički sir i to treba brendirati. Na tome treba raditi, jer to može biti budućnost opstanka mnogo velikog broja građana na ovom području.

S tim u vezi, želim da kažem da je i ovaj Predlog zakona kvalitetan i da ćemo ga i mi podržati, kao i sve ostale predloge zakona. Hvala.