Kolega Arsiću, ja poštujem vaše diplomatske aktivnosti kao potpredsednika Narodne skupštine, ali da biste razumeli i da ne misle kolege i građani Srbije da ja želim nešto da zloupotrebim, što nikada ne radi ni jedan poslanik SRS.

Kada je u pitanju diskusija, moram da koristim član 107. i član 27. da bih vama lično objasnila neke stvari pošto niste bili zbog vaših drugih službenih obaveza na sednici.

Eto, gospodine Arsiću, da sam ja u pravu što se javljam po Poslovniku je i činjenica da nešto moramo kao Narodna skupština da rastumačimo, da se ne bi vređalo dostojanstvo Skupštine, a to je da ovaj zakon ima saglasnost naše tradicionalne SPC, kao i svih drugih tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji ali pod određenim uslovima. Taj uslov je da se i život primaoca i život onoga ko donira organ ne ugrožava na bilo koji način. Crkva ne može da se bavi medicinskom strukom. Crkva je ta koja će uvek da kaže da je milosrđe, dobročiniteljstvo, humanost na delu nešto što čovek, kao bogoliko biće, treba u svakom trenutku da ima na umu i svako sa svešću o tome da pomaže bližnjemu svome, čini dobro delo.

Međutim, postavlja se pitanje, gospodine Arsiću, ako ste se i vi sada zainteresovali za ovu temu, pa ni vi ne možete da date odgovor na to pitanje kada nije dala baš do kraja medicinska struka, a nije ni jedna tradicionalna verska zajednica, a koji je to trenutak kada nastupa potpuna smrt čoveka? Naša crkva, pošto se danas presađuje srce i pomaže se mnogim ljudima kojima je život ugrožen, isključivo izričito zabranjuje da se to radi sa živog čoveka, već samo onog trenutka kada se život završio, a mi se upravo zbog toga bojimo da se takva situacija ne zloupotrebljava, jer ovaj zakon daje tu mogućnost.

Naš poznati hirurg, prof. dr Dušan Šćepanović, kome je i samom transplantirano srce 2006. godine, upozorio vas je pre nekoliko meseci, kada je ovaj zakon bio u formi predloga i došao pred Narodnu skupštinu, da morate da imate u vidu to da građani Srbije treba da znaju izričito šta je pretpostavljena saglasnost, a to znači da nema izričitog odbijanja da neko neće da donira svoj organ. Sada, kako ćete vi, pošto usvojite ovaj zakon, da dođete do situacije da svim građanima, punoletnim građanima Srbije objasnite šta to zapravo znači i kako se i na koji način krše njihova ljudska prava i zbog čega oni, koji uopšte ne žele o tome da razmišljaju, moraju sada po ovom zakonu da razmišljaju i da se javljaju Nacionalnom registru i da izričito, kao što reče prof. dr Šćepanović, kažu da to ne žele, ako ne žele. Zašto ste pribegli tome, to vas pitamo mi srpski radikali, da primenite najgore zakonsko rešenje kada je u pitanju doniranje organa koje postoji bilo gde u svetu?

Na ovako osetljivom pitanju treba da padne ministar zdravlja, pored svih ostalih afera koje je imao, zbog toga što je zakon neustavan i krši se čl. 23. i 25. Ustava Republike Srbije zbog činjenice da rušenjem i atakom na fizički integritet svakog pojedinca u ovoj zemlji, koji neće moći da se odbrani od toga, kao ni članovi njihovih porodica, jer su ljudi neupućeni, vi dovodite u sumnju vaše dobre namere prilikom donošenja ovakvog zakona.

Da li ćete sada, to vas pitam, gospodine Arsiću, vi kao potpredsednik Skupštine, svi vi pojedinačno, jer nije dovoljno dva ili tri dana skupštinske rasprave, da se pojavljujete na medijima i da ovo zagovarate i objašnjavate ljudima šta to zapravo znači? Naravno da nećete, a građani o tome neće imati pojma.

Građani Srbije treba da znaju da ih je Zlatibor Lončar, ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije obmanuo. On je rekao da je ovaj zakon pojednostavljeni pristanak za doniranje organa. To jednostavno nije tačno, jer u ovom zakonu građani Srbije treba da znate da vašeg pristanka nema.

Pretpostavlja Zlatibor Lončar i oni koji su pisali ovaj zakon da ima vašeg pristanka. Vi koji ste evrofanatici i stremite ka ulasku Srbije u EU u koju nikada neće Srbija da uđe jer će se pre raspasti ta nakazna tvorevina, ste takođe obmanuli zajedno sa Zlatiborom Lončarem koji je to napisao u obrazloženju, da jedna od direktiva EU izričito zagovara ovakav model da pod određenim uslovima, da sve bude jasno definisano i jasno se kaže u toj direktivi koji uslovi moraju da budu ispunjeni pre nego se u zakon implementira tzv. „pretpostavljena saglasnost“.

Žao mi je što kolega Martinović koji je dr pravnih nauka nije hteo podrobnije u ovo da se upusti pa da pogleda uporednu praksu, a čak je imao jedan veliki gaf prekjuče, da li je tako gospodine Martinoviću, kada ste govorili o Zakonu o nasleđivanju…

Trebali ste da se opredelite na nešto što je praksa u svetu gde nije bilo ovakvog negativnog odijuma javnosti.

Malo pre je jedan izvrsni pravnik, možda će da se ljuti zbog toga što insistiram na tome, gospođa Radeta rekla da treba da bude nekakva naknada.

Da ste se malo upustili u to možda profesor Đukić o tome zna, u angloameričkom pravu postoji tzv. Zakon o jednoobraznom anatomskom poklonu. Vi ste mogli da uzmete praksu drugih zemalja koje nisu članice EU i da budete humani na delu. Ovako ćete pasti na Ustavnom sudu.

Ja ću i danas, gospodine Marinkoviću, vrlo kompetentno da govorim, pošto sam se ozbiljno pripremala za ovu raspravu o ovom Zakonu.

Evo, gospođa Gojković je pravnik, advokat, Martinović je doktor pravnih nauka i ja ću ponovo da pokrenem, pošto o tome ništa ne zna ama baš ministar Lončar, mogli ste, gospodine Martinoviću, da ga podučite ili gospođa Gojković, pravni aspekt ovog zakona.

Dakle, nije bilo samo dovoljno da biste stvorili sliku o tome da je humanost na prvom mestu samo kod vas. Naravno da je i kod mene i kod svakog od kolega SNS, ali morate da imate u vidu činjenicu da je doniranje organa u mnogim državama u svetu van EU rešeno na mnogo bolji način i vi ste se baš uhvatili za metod pretpostavljene saglasnosti, jer tako kažu iz Brisela. Što se niste ugledali na neke od zemalja u Americi, na Kanadu ili na neke druge skandinavske zemlje, koje imaju itekako usklađene sa svojim Ustavom zaštićene i porodice i potencijalne donore kroz humanost na delu. Ovo ne može da bude klasičan pravni ugovor.

Ono što je juče pričao Martinović je stvarno nešto što bi on pokušao danas da opravda kao da je to govorio, eto, primera radi, ali, s druge strane, jer ovde se govori o etici, o milosrđu, o davanju, itekako porodice onoga ko se nije izjasnio do trenutka kada je nastupila njegova smrt, mogu da imaju problem.

Mogu da imaju problem zbog toga što ste ostali nedorečeni, a ko je taj u porodici koji daje konačnu saglasnost jer među njima može da dođe do spora?

Ja nemam puno vremena i navešću vam jedan primer u Italiji, kada se desila jedna nesreća i kada je porodica odlučila da od svog tako teško i nažalost izgubljenog života i stradalog, donira organe, nastao je i te kako veliki pravni spor među njima, zbog toga što je neko ko je u tom trenutku mislio da ima glavnu reč, odlučio umesto svih ostalih.

Pa ćete vi da idete u petočlanoj u sedmočlanoj porodici da idete od jednog do drugog da pitate – Ko je taj ko će da da poslednju reč, a da se njegova poštuje, ako taj čovek nije želeo o tome nikada da razmišlja, nije imao priliku to da kaže?

Član 116. Svi učesnici na sednici su dužni da se ponašaju u skladu sa pravilima koja važe za narodne poslanike, pa tako i gospodin ministar ne mora da ćuti a da naruši dostojanstvo Narodne skupštine i u pravu je bila koleginica Vesna Nikolić Vukajlović, a da se ministar brani ćutanjem, to nam je poznato, bar meni lično otkad sam pročitala u novinama, a bilo ih je mnogo, da ga nazivaju „Dr Smrt“… (Isključen mikrofon)

Pitanje presađivanja organa zadire u najintimniju sferu ljudskog života i integriteta čoveka, ličnosti svakog pojedinca. Sada dok mi ovde raspravljamo, gospodine Marinkoviću, ko zna koliko građana Srbije, onih koji se bave poljoprivredom su na njivi, posle svega što ih je zadesilo zbog nevremena i poplava u pojedinim gradovima, i malinari i oni koji se bave kupinama i uzgojem raznog drugog voća i povrća, spasavaju šta se spasiti može i pojma nemaju o čemu se ovde priča, niti će oni pogledati televiziju, ne mislite valjda da će i čitaju „Službeni glasnik“ i da vide u njemu kakva su njihova prava, ali će da se jednog dana svi građani Srbije probude, verovatno u utorak ili u sredu, odnosno kad stupi zakon na snagu, sa činjenicom da postoji tzv. pretpostavljena saglasnost za donore organa, a građani Srbije se nisu o tome na takav način izjasnili.

Vi kažete – pa, mi smo dobili toliko procenata na izborima. Da, gospodo iz vlasti, ali vi ste tada dobili te procente kada ste agitovali za donorske kartice. Vi uopšte niste spominjali da će ovaj problem da se rešava na način da se uvodi nekakva pretpostavljena saglasnost, jer da ste to rekli, građani Srbije možda ne bi u tom broju glasali za vas. Znate, činjenica da neko uopšte o tome, juče sam o tome pričala i sada ponavljam, mora da razmišlja i da se javlja nekakvoj upravi i da daje izričiti nalog da to ne želi da uradi, ako ne želi je povreda integriteta upravo svakog čoveka u ovoj zemlji. Zbog toga ćete biti suočeni sa time i srpski radikali to ponavljaju već nekoliko dana, da će uskoro ovaj zakon doživeti svoje izmene.

Evo, završavam, gospodine Marinkoviću, zašto niste uradili, da biste unapredili nedostatak organa, ono što se radi po bolnicama u svetu, da se na klinikama koje će to da rade ukrštaju članovi porodica, ne porodice koja je donor onome ko je bolestan iz njegove porodice, već neke druge kojoj je takođe potrebna pomoć? To se radi na klinici „Ačibadem“ u Turskoj, u mnogim drugim klinikama u svetu, a vi ste pribegli tome da prepišete zakon i Evropske unije i videćete da će ovo naići na veliku osudu građana Srbije. Sve je to moglo da se reši drugačije, na način na koji su to mnoge druge zemlje uradile.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod donošenja ovog zakona imamo nekoliko tema za koje javnost mora da bude upoznata i nije u pravu kolega Martinović, najpre zbog toga što je on doktor nauka pravnih i trebao bi da zna da ovaj zakon ima i te kako svoje pravne nedostatke i o tome su raspravljali parlamenti širom sveta kada su slični zakoni donošeni, zato što on nije definisan do kraja, a da bi bio upodobljen sa važećim Ustavom, čak na protiv izričito se krše ljudska prava ovim zakonom. Pogledajte gospodine Martinoviću član 23, 25. Ustava, gde se kaže da je fizički integritet neprikosnoven za svakog građanina Srbije.

Ako kažete i ako stoji u zakonu da treba da postoji, odnosno da se uvodi pretpostavljena saglasnost, to znači u startu da nema saglasnosti onoga ko o tome tek treba da se izjasni. Dakle, to je pravno do kraja nedefinisano. Sami ste malopre rekli – a onda će da se pitaju srodnici, pa je navedeno koji su, pročitali ste taj član zakona.

Onda dolazimo do jedne hipotetičke situacije, a pre svega treba da uzmete, ako ste vernik i hrišćanin i onaj etički aspekt, da sve ono što čovek dok je živ i za svog života izričito nije rekao, ko je taj neko, pa da mu je rod najrođeniji i majka i otac i supruga i deca, da odlučuju o tome? On nije stigao ili nije znao, ili nije hteo o tome da se izjašnjava.

Na kraju krajeva, ovaj zakon je i fizički atak na čoveka i psihološki vi sada ovim zakonom i ovom odredbom gospodine Lončar, vršite veliki psihološki pritisak na ljude, da ljudi koji nikada o tome ne bi razmišljali, osim Martinovića, Vučića i onih koji nisu imali donorsku kartu, da uopšte razmišljaju o potencijalnoj mogućnosti da se njihov organ donira. Oni su sada prinuđeni da razmišljaju o tome da se jave Upravi za biomedicinu, gde reče koleginica Ružica da se niko ne javlja na telefon dovodite ljude u situaciju da razmišljaju na način na koji vi hoćete da razmišljaju i još da izglasate to protivno Ustavu i zakonima.

Kako smo sve više odmakli u raspravi na sada već prvi član ovog prvog zakona, moram da primetim gospodine Marinkoviću, dame i gospodo narodni poslanici, da smo imali zaista neke patetične i uskostručne osvrte ovde, da istaknem opet da je ovo najviše zakonodavno telo, da nije seminar stručnjaka i lekara, uz uvažavanje medicinske struke i svih kolega koje to jesu i da ovde treba pre svega da sagledamo ustavni i pravni okvir ovog zakona, a već sam govorila u prvom izlaganju da je on protiv Ustava.

Onda je na ovako osetljivoj temi malo, znate i degutantno da se u obrazloženju ovog zakona kaže – smanjiće se troškovi, jer se više ne vodi registar donora, već imamo pretpostavljenu saglasnost, pa šta će onda i kako će da primaju ljudi plate, koji treba da dobiju saglasnost ili da ne dobiju saglasnost? Znači, oni će to da rade volonterski i niko neće da vodi taj registar.

Ko je taj, evo neka kaže ministar Lončar, on je rekao da svako ima pravo i to je slobodno pravo građana da kažu izričito da neće, ko će da obavesti onog stanovnika u Crnoj Travi, u Trgovištu, u LJuboviji, u Pranjanima, da je ovaj zakon usvojen i da on treba u slučaju da to neće, izričito da se javi i da kaže da neće?

Drugo gospodine ministre, neću da ulazim u vašu ličnost, kada je u pitanju vaš stav po određenim pitanjima, ali evo zbog građana Srbije ću da kažem i pokrenule su neke kolege tu temu, ovo je duboko biblijsko, antropološko pitanje. Znate, nas vera hrišćanska uči da čovek prestaje da živi u momentu kada dolazi do odvajanja duše od tela i sve dok život, iako visi o koncu, postoji, pitanje je i tanka je linija odluke o tome ko je taj ko će da odluči kada taj život prestaje.

To nije samo pitanje za naš parlament bilo i evo ja ga sada postavljam ovde, o tome je čak i Komlenski malopre govorio, zamislite, iako je iz takve političke partije, a to je zaista vrlo ozbiljno pitanje.

Onda mi sad dolazimo u situaciju da vi sve vreme govorite i ove kolege koje su lekari – humanost, humanost na delu. Pa, znate, ne možete da dođete nekom prečicom preko etike, morala i svega do neke humanosti i na taj način da se poigravamo voljom građana Srbije.

Kolega Arsiću, javljam se po članu 107. i po članu 112.

Da ne bismo raznim slučajevima ovde pridavali velikog značaja, složiće se i kolege i kolega doktor iz Niša i razni drugi ljudi iz struke, ja vam predlažem gospodine Arsiću da po članu 112. na kratko prekinete sednicu, organizujete jedan mini test ovde, jednu belu traku postavite. Ako Zoran Živković normalno bude hodao, jer ja smatram da stvarno mnogo, eto, vi gospođo Đukić Dejanović, kao vrsni stručnjak za ove koji dolaze u alkoholisanom stanju ili su posledice lečenja od teškog alkoholizma, jer samo takav čovek može da priča takve stvari, da vređa, da laže, da obmanjuje. Znači, to je već vaša struka gospođo ministar. Tu je neko pomućenje svesti, jer znate, da neko kaže, izjavi da smo mi, srpski radikali, u kampanji, posle kampanje kada smo podržavali izbor Donalda Trampa za predsednika Amerike, govorili da je on najveći zlikovac, kao što malopre ovaj slučaj ovde reče, nije ništa drugo nego obična izmišljotina ili pomućenje svesti.

Ali, da podsetim tog istog, možda je bio na početku tog svog neslavnog boravka u raznim zemljama širom sveta, gde su srpski neprijatelji koji su tada bili na vlasti, kako je on razgovarao 2003. godine u julu mesecu, sa Kolinom Pauelom i Kondolizom Rajs. I, šta je taj čovek, kao premijer Srbije, kratko je bio na toj funkciji, jer ga je SRS oborila sa vlasti, već 2004. godine je morao da se povuče sa te funkcije, dakle šta je on obećao u ime srpskog naroda, a da za to nije imao mandat. O čemu je razgovarao i pregovarao sa Amerikancima? Obećao im je da će intenzifikovati saradnju…

…molim vas, ovo je veoma važno, sa Haškim tribunalom, da se svi srpski junaci izručuju Haškom tribunali i ko zna šta je sve obećao zarad para, moći i sponzorstva.

Evo, traje rasprava, nema više vremena za amandmane. Ovaj zakon je prilika, gospodine ministre, vi ste mlad čovek, ali ste potomak verovatno i heroja ili vaših bližih i daljih rođaka, da se ispravi istorijska nepravda. Zbog toga ću ja sada opet da govorim o jednom delu onoga o čemu smo pričali svih ovih dana, a to je slavna antifašistička uloga đenerala Draže Mihailovića i njegovih četnika.

I, prilika da pomenem sve gradove koje su četnici Draže Mihailovića, pod okupiranom nemačkom vlašću, oslobodili u Srbiji. To su Loznica, o čemu je već govorila koleginica Radeta, pod komandom pukovnika vojvode Misite Veselina 31. avgusta 1941. godine, Bogatić 1. septembra 1941. godine, Krupanj 4. septembra 1941. godine, Banja Koviljača 6. septembra 1941. godine, Gornji Milanovac 29. septembra 1941. godine, Čačak 1. oktobra 1941. godine, drago mi je da to kažem zato što je moj deda bio jedan od učesnika te bitke za Čačak, Stragari 4. oktobra 1941. godine, LJubovija 1. oktobra 1941. godine, Prijepolje 12. septembra 1943. godine, Priboj 12. septembra 1943. godine i Zvornik 12. septembra 1943. godine.

Za razliku od ovakvog herojstva, koje su imali četnici pod komandom đenerala Draže Mihailovića, mi smo juče mogli od ovog nesrećnog Boška Obradovića da čujemo da i dalje veliča LJotića, koji je, a pripadnici njegovog dobrovoljačkog zbora garde su čak bili na frontu protiv ruskih sovjeta. Jedan se hvalio time da će da sakupi 10 hiljada ljotićevaca da ratuju protiv Rusa. Kako mu to nije uspelo i nije mu pošlo za rukom, njih je ipak nekoliko stotina sakupljeno.

Gospodine Arsiću, SRS upućuje pitanje pre-mijeru Republike Srbije, Ani Brnabić i predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću.

S obzirom da su 2008. godine Vuk Jeremić i Boris Tadić izmestili pitanje rešavanja naše južne srpske pokrajine KiM iz UN po Rezoluciji 1244 u Brisel među briselsku zlikovačku administraciju i vođa onih koji žele da nam potpuno istrgnu Pokrajinu iz našeg sastava, kada je Vuk Jeremić priznao da Međunarodni sud pravde treba da da savetodavno mišljenje, ali samo da bi se stvorio manevarski prostor i da se dalje zamajavaju i građani Srbije i Srbi na KiM, kada ćete da shvatite, to pitanje upućujem njima, da je poslednji trenutak, koliko danas, da se prekinu takvi razgovori pod okriljem onih koji su neprijatelji srpskog naroda i da se insistirate na tome da uz pomoć bratske Ruske Federacije pitanje KiM vratimo pod okrilje UN?

Od 2008. godine od takvog čina izdaje Jeremića i Tadića srpski narod na KiM je mnogo propatio. Bili su prinuđeni da prihvate, neki od njih, kosovska dokumenta zato što je Jeremić na tome insistirao i vrh DS.

Uvedeni su tzv. administrativni prelazi, a danas se suočavate sa time da, posle više decenija smišljene i organizovane akcije Amerike i njenih zapadnih saveznika na tome da nam otrgnu južnu srpsku Pokrajinu, vi želite da razgovarate o nekim pitanjima koje za njih samo imaju jednu poruku, a to je da vam u jednom danu ispostave ultimatum da potpišete pravno obavezujući dokument i da priznate nezavisnost tzv. Kosova i, sa druge strane, nikakvo dijaloga, iako ih je nekoliko meseci nije bilo, sada kada su se vratili tamo, nikada nije ni bilo.

Cilj je jasan i sponzori Tačija, Haradinaja i ostalih šiptarskih zlikovaca znaju da oni tamo dolaze samo turistički i da oni za njih sve to rešavaju, da kompromisa sa takvima nije bilo, niti će ga ikada biti i jedini način je, a na to smo vas upozoravali pre nekoliko meseci, kada je sa jasnim planom za otimanje KiM u Srbiju došao i zvaničnik SAD, izvesni Mičel, da morate da učinite sve da se obratite onima koji žele da nas zaštite i da nam pomognu da vratimo pitanje Kosova u UN, a to je Ruska Federacija.

Svakoga dana će, figurativno rečeno, u Briselu da vam stavljaju nož pod grlo sve do trenutka dok ne kažete da morate da pristanete, zarad ulaska Srbije u EU, na njihove uslove.

Šta osim izdaje, a to je najvažnija stvar, Srbiju dalje čeka u vašim pristupnim pregovorima? Juče se ministar Joksimović hvalila otvaranjem nova dva Poglavlja 13. i 33. Građani Srbije moraju da znaju da pored toga što žele da nam otmu našu svetinju KiM, oni žele i da upravljaju kompletno našim prirodnim dobrima i našim resursima.

Poglavlje 13. koje govori o ribarstvu je zapravo onaj smišljeni okvir za upravljanje i našim rekama, jezerima i nacionalnim parkovima, a onda i vodama Srbije, našta vas je upozorio, ako ste dobro pratili, u svom izlaganju i predsednik slovačkog parlamenta, kada je nedavno bio naš gost.

Dakle, osim toga što se liberalizacijom uvoza svega i svačega iz EU potpuno uništili naš riblji fond i gazdinstva koja su nekada bila na prostoru Balkana najuspešnija u proizvodnji ribe, vi sada želite da sve tu plus budžet Republike Srbije stavite pod striktnu kontrolu i celokupnu privredu tako dovedete još u nezavidniji položaj.

Na kraju, poručićemo Aleksandru Vučiću, kada je u pitanju njegova namera, a evo, i briselski zvaničnici kažu…

(Predsedavajući: Privodite kraju, koleginice Jovanović.)

…da je to maltene dogovorena stvar da se to desi 2019. godine, kao uvod u to, našta će ga naterati kada je u pitanju KiM, da se održi u Srbiji referendum po tom pitanju za čitav srpski narod i za nas, srpske radikale, za svakog iskrenog Srbina…

Među evropskim narodima srpski narod je najstradalniji u 20. veku i mi smatramo da bi u našoj prestonici u Srbiji kao naš dug prema svima onima koji su poginuli u otadžbinskim ratovima, Srbija morala da napravi memoralni centar.

Znate gospodine ministre da je i grupa srpskih akademika na čelu sa Vasilijem Krestićem pokrenula tu inicijativu preko udruženja koje je osnovao „Srpski memorijali“ pre nekoliko godina i to bi bilo neophodno iz razloga što ne postoji mogućnost da na trenutno okupiranoj srpskoj teritoriji mi podignemo memorijal za neke od više stotina hiljada stradalih srpskih žrtava u 20. veku.

Podsetiću na jedan događaj, 1992. godine, masakr nad srpskim vojnicima, seća ga se i gospođa Gojković, 21. juna na Miljevačkom polju u blizini Drniša, ustaške, hrvatske okupacione snage su iako je samo nekoliko dana pre toga nastupila Rezolucija Saveta bezbednosti da pod snagama Umprofora zavlada primirje na tom području, u svom maniru te ustaške horde su napale snage srpskih teritorijalaca i zverski ubile 40 srpskih vojnika. Ne samo da oni nisu pokopani dostojno, već su naterali, ti ustaški zlotvori, zarobljene Srbe koje su pre toga zarobili, da te poginule vojnike bace u Krašku jamu.

Kako ćemo mi sada, a juče je i koleginica Radeta i druge kolege, srpski radikali su pominjali razne druge slučajeve u poslednjim otadžbinskim ratovima na području Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, da odamo počast tim žrtvama gospodine ministre, kada nemamo jedan takav memorijalni centar?

I pre toga nisu popisane ogromne srpske žrtve i u balkanskim ratovima, naročito u Drugom svetskom ratu, jer do sada se ne zna koji je broj postradalih Srba od komunističkog terora posle Drugog svetskog rata. Naravno to nije bilo izvodljivo jer smo mi živeli u toj lažnoj državnoj zajednici sa onima koji su upravo bili predvodnici tih genocidnih poduhvata kasnije od 1990. godine prema srpskom narodu. Zato smatramo da bi to bio dug prema njima i da bi se znalo i zbog njihovih potomaka i budućih generacija da svako ko dođe sa dobrom namerom u nađu zemlju, se pokloni na jednom takvom mestu srpskim žrtvama koje su stradale kroz otadžbinske i odbrambene ratove u 20. veku.