Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministre Nedimoviću, poštovani gospodine Koroviću, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije, mi danas diskutujemo o predlogu izmena Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova za 2021. godinu i u tom kontekstu želeo bih da kažem da je popis jedan od najznačajnih statističkih pokazatelja jednog stanovništva koji se obavlja na svakih 10 godina. Država svakih 10 godina utvrđuje promene koje se dešavaju u strukturi jednog stanovništva i želeo bih, pošto ovde imam ceo jedan proces kako i na koji način će se odvijati popis za 2021. godinu, koji sam analizirao i na osnovu toga podneo amandman, a ja vas molim, gospodine ministre, da razmotrite taj amandman, budući da ove izmene zakona govore o odlaganju popisa za oktobar 2021. godine. Imamo tu niz aktivnosti koje podrazumevaju formiranje popisnih komisija, distribuciju popisnog materijala, petodnevnih obuka instruktaža.
Očekujemo da će se na ovaj popis javiti negde i više od 100 hiljada lica i kandidata. Od toga će se vršiti selekcija na 15 do 17 hiljada i ti ljudi će ići na teren. Pre toga će se naravno obavljati i poznavanje rada na računaru, intervjui sa tim ljudima. Podrazumeva se takođe da ćemo imati i uložiti dosta vremena u obuke ovih popisivača, instruktora i govorim o periodu maj, jun, jul, avgust, o periodu narednih nekoliko meseci. Ideja je da tih 15 hiljada popisivača u oktobru od 1. do 31. popišu kompletno stanovništvo, a da e onda za 5% uzoraka radi kvalitet ispitivanja. Tu dolazimo do jedne situacije, a to je da i pored primene mera zaštita koje će ovi popisivači poštovati i koji su predviđeni u ovom procesu, postoji velika bojazan da dođe do zaražavanja, da dođe do zaražavanja u periodu obuka, da dođe do zaražavanja u periodu selekcije, da se neko zarazi kada pristupi popisu domaćinstvima i da ceo proces odložimo u nedogled.
Zato sam amandmanom predvideo da kompletnu ovu aktivnost, dakle popis stanovništva odložimo za 2022. godinu i to za period oktobra, takođe od 1. do 15, odnosno od 1. do 31, iz prostog razloga da bismo uspeli da sačuvamo zdravlje ljudi, da i ovaj ceo postupak u potpunosti i kompletno privedemo kraju, ali i iz jedne važne stavke – zato što u prolećnom periodu očekujemo najavljene predsedničke izbore, gradske izbore, odnosno beogradske i najavljene vanredne parlamentarne izbore. U tom smislu ćemo se svrstati, ukoliko budemo odložili za 2022. godinu, u redove zemalja poput Nemačke, Irske, Škotske, Rumunije, koje su svoj popis odložile za period proleće – leto 2022. godine. Ponavljam, dakle zbog najavljenih izbora ideja je da se popis odloži za oktobar 2022. godine.
Iskoristio bih ovu priliku da se na kratko osvrnem i na istorijski aspekt popisa stanovništva u Srbiji koji za Srbiju svakako predstavlja istoriografijski dokument koji po pravilu, i to vrlo gorkom pravilu, svedoči o nečemu što smo mi kroz istoriju prolazili, a to je da nakon svake bitke koju smo vodili, bitke za samostalnost, bitke za nezavisnost, bitke koju smo vodili za osnivanje moderne srpske države, nakon svake od tih bitaka i pobeda koje smo ostvarivali nas je bilo sve manje, pa nekada i za milion ljudi manje.
Tu govorim, dakle, i o 12. veku, govorim i o Kosovskom boju, govorim o gotovo pet vekova pod turskom okupacijom, govorim i o Prvom i Drugom srpskom ustanku, o dva Balkanska rata, dva Svetska rata, o ratovima devedesetih godina, NATO agresiji, martovskom pogromu. Gorka je činjenica, dakle, da smo svaki put mi brojali naše žrtve.
Nekako smo u istoriji gotovo često, zajedno sa malim balkanskim narodima vodili oslobodilačke bitke i u periodu kada smo se borili za nezavisnost naše zemlje i u periodu kada smo se borili za osnivanje moderne srpske države, 1878. godine, i u periodu aneksione krize, 1908. godine, kada su velike sile odlučivale da postave granicu na Drini između Srba i Srba, a gotovo vek kasnije identična situacija 2008. godine kada takođe velike sile uzimaju ulogu u tome da postave granice između Srba i Srba na Ibru.
Tokom dva Balkanska rata i Prvog svetskog rata mi smo izgubili milion naših stanovnika, gotovo jednu trećinu ukupnog broja stanovnika, a ispostaviće se da će hrvatske ustaše daleko bolje voditi priču oko tih razlomaka kada je u nacističkoj, odnosno fašističkoj NDH kompletna državna politika bila usmerena na pravilo trećine u odnosu prema Srbima, a to je, dakle, da jednu trećinu treba pokatoličiti, jednu trećinu pobiti, a jednu trećinu pobiti. To su uspeli da legalizuju preko ozakonjenja odredbama za odbranu naroda i države, preko Odredbe za zabranu ćirilice, Naredbom o obeležavanju pravoslavaca gde je svako morao da nosi trasu sa natpisom „P“, kao i sa odredbom za jezička pitanja gde je cilj bio da se srpski jezik iskoreni iz Hrvatske.
Ne samo to, ideja je bila, dakle, i da se SPC konvertuje u HPC. To je bila ideja u tom periodu, u periodu kada je stradalo preko 700 Srba, na desetine hiljada Roma i Jevreja, u periodu kada su osnivani koncentracioni logori u Jasenovcu, Starom Gradišku, Jadovnu, Jastrebarskom.
Kao da je to bilo malo, devedesetih godina nastavljena je ta ideja fašističke NDH. Godine 1990. Ustavom Hrvatske srpski narod gubi status konstitutivnog naroda u ovoj zemlji, a zatim nekoliko godina kasnije sledi i najveći egzodus srpskog naroda sa tih prostora i za to niko nikad nije odgovara. Niko nikad nije odgovarao ni za otkos 10, ni za Oluju, ni za Maestral, ni za Južni potez, ni za Bljesak, ni za Ljeto 95. Niko, kao što niko nikada nije odgovarao ni za počinjene zločine u Drugom svetskom ratu, pa su još kao nagradu Dinko Šakić i Andrija Artuković dobili tu mogućnost da se vrate u svoju domovinu i da tamo okončaju svoj život.
Devedesetih niko nije odgovarao. Ni Ante Gotovina, ni Mladen Markač nisu odgovarali za zločine koje su počinili, eno ih danas slobodno šetaju Hrvatskom, a za 350.000 proteranih Srba, za hiljade ubijenih i stradalih, nestalih na tom području i dalje se ne zna ništa, i dalje se ne zna ko će da odgovara.
Ja imam jedan podatak ovde o popisu stanovništva, odnosno srpskog naroda u Hrvatskoj 1991. godine, 2001. godine, 2011. godine i opet ćete primetiti pravilo većine, 1991. godine Srba je u Hrvatskoj bilo preko 580.000, dakle gotovo 600.000 da bi 10 godina kasnije, u popisu 2001. godine bilo zabeleženo nešto malo više od 200.000, 201.000. Dakle, gotovo trećina manje. Godine 2011. 186.000 itd. Ne znam kakva će sada situacija biti, oni su odložili popis za 2021. godinu. Ne znam kakva je situacija i sa odnosom prema manjinama, a to se svakako vidi i u poslednjoj aktivnosti u odnosu na bunjevački narod u gradu Subotica gde je doneta odluka da se bunjevački proglasi službenim jezikom. Za to su se bunili. Zato što su oduvek svrstavali Bunjevce u Hrvate. Bila je naredba da se Bunjevci proglase Hrvatima.
Tako su oni, ta članica EU vodili politiku prema manjinama, a kako to Srbija čini, imate na primeru AP Vojvodine, Srbija je simbol multietničnosti na Balkanu. U AP Vojvodini vi imate u upotrebi šest službenih jezika. srpski jezik, latinično i ćirilično pismo, zatim mađarski, slovački, rusinski, rumunski i hrvatski jezik za pismima. Uz to, ljudska i manjinska prava su kod nas ustavna kategorija. Pored toga, mi smo 2018. godine doneli zakone poput Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i obezbedili prava manjinama u Srbiji takva da Srbi u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Crnoj Gori mogu samo da sanjaju. Takav je naš odnos prema manjinama u Srbiji, a ovakav, pojedinih članica EU prema manjinskom stanovništvu srpske nacionalnosti.
Želeo bih da istaknem jedan član 11. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma u kojem kažu dva stava – na teritoriji jedinice lokalne samouprave gde tradicionalno žive pripadnici nacionalnih manjina, njihov jezik i pismo može biti u ravnopravnoj službenoj upotrebi. Jedinica lokalne samouprave će obavezno svojim statutom uvesti u ravnopravnu službenu upotrebu jezik i pismo nacionalne manjine ukoliko procenat pripadnika te nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika na njenoj teritoriji dostiže 15%. Dakle, prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva najkasnije u roku od 90 dana itd.
Stanje na terenu je daleko bolje i ide u korist nacionalnim manjinama, tako da se stavovi ovog zakona primenjuju iako nekada nije situacija na terenu takva da se dostiže ovih 15%, odnosno definisane granice.
Samo bih da uporedim prema popisu stanovništva iz 2011. godine odnos manjinskog stanovništva u Srbiji i u Hrvatskoj. Godine 2011. prema tom poslednjem popisu Hrvata u Srbiji je bilo nešto više od 57.900, a Srba u Hrvatskoj 186.000 i više. Očekujem da je bilo daleko više, nego je politika verovatno bila takva da su bili preplašeni da se izjasne kao Srbi.
Kako u Hrvatskoj poštuju jezik, kulturu, pripadnike nacionalnih manjina govore ove table, razbijene table u Vukovaru sa ćiriličkim pismom. To je slika i prilika Hrvatske države, ali to je i jedan od glavnih razloga zašto mi kao zemlja jačamo i ekonomski i vojno, kako bismo osigurali da naš narod više ne prolazi kroz ono kroz šta je prolazio kroz istoriju i da znaju i da budu sigurni da država brine o njima, gde god oni bili, da li u Hrvatskoj, da li u drugim zemljama u regionu.
Hteo bih da istaknem još jednu činjenicu. Evo, na primer u Sarajevu, imam podatak da je Srba devedesetih bilo negde oko 30%, a da danas nema više od 3%, 150 hiljada Srba je proterano u Republiku Srpsku. Danas, posebno u teškom položaju se nalaze četiri opštine u BiH, a ja pitam šta je sa Naserom Orićem, koji je 1992. do 1995. činio strašna krivična dela, gde je u Podrinju ubio preko 3.500 ljudi srpske nacionalnosti, mahom žene, decu i starce, da imamo svedoke koji govore o tome da je ljudima na živo vadio na oči, da je ljudima sekao glave? Šta je sa Alijom Izetbegovićem, odnosno ko je odgovarao za ta ubistva u mestu Kazanu, kod Sarajeva? Ko je odgovoran za dovođenje pripadnika mudžahedinskog odreda El Mudžahid? Niko, kao što niko nije bio odgovoran ni tokom Drugog svetskog rata kada su krvoloci Handžar divizije ubijali Srbe po naređenju poglavnika Pavelića. Od devedeseti, na ovamo, Srba je za 300 hiljada manje na ovim prostorima.
Da ne bih dužio, tu imam i situaciju na KiM, NATO agresiju, progon oko 200 hiljada Srba u tom periodu, martovski pogrom, preko četiri hiljade. Situaciju u Sloveniji u kojoj danas ima negde oko 40 hiljada, odnosno, prema poslednjem popisu 40 hiljada Srba, a nemaju nikakva prava. Kada uporedite sa 20 hiljada Srba u Rumuniji gde u poslednjih 30 godina ne prođu izbori, odnosno ne prođe formiranje republičkog parlamenta da nemate pripadnika tog parlamenta srpske nacionalnosti, uporedite to sa Slovenijom gde je procenat Srba gotovo 2%, prava su u potpunosti anulirana. Ne samo prema Srbima, već i prema Jevrejima i u tom smislu mislim na kuću porodice Moskovič, u kojoj se smestila Tanja Fajon, pa bi ona mogla da dođe malo u Srbiju da vidi kakav je status slovenačke nacionalne manjine, i ne samo slovenačke nacionalne manjine, već ukupno 23 saveta za nacionalne manjine formirana u Srbiji.
Da iskoristim još malo ovog vremena da se podsetimo popisa iz 2011. godine u periodu kada je žuto preduzeće drmalo ovom zemljom. Bošnjaci i Albanci su jednim delom bojkotovali ovaj popis, a ono kako su i na koji način oni sprovodili popis, setićete se, imam ovde negde izmene Zakona o popisu stanovništva za 2011. godinu, i oni su popis odložili, pazite sad, za šest meseci samo iz jednog prostog razloga, zato što nisu imali osam miliona evra u budžetu. Morali su da ukinu tri ministarstva da bi obezbedili pare za popis stanovništva. Gde su te pare bile tada, pitali smo se deceniju ko je uzeo? Znali smo mi i koje uzeo i ko je glavni i ko stoji iza svega toga, a tajno blago Alibabe Đilasa i njegovih žutih razbojnika polako je počelo da se otkriva. Samo što ovaj moderni Alibaba nije krio novac u pećinama, već na 53 računa širom sveta, u 17 zemalja, od Hong Konga, preko evropskih zemalja, od Mauricijusa do SAD, 67 miliona dolara je uspeo da ispumpa iz ove zemlje, 67 miliona evra, odnosno dolara, a nisu imali osam miliona za popis. Osam decenija smo mogli da popisujemo da najveći lopov na Balkanu nije pokrao ovu zemlju. U međuvremenu, otkrivaju se i te afere, hapse se ljudi iz njegovog okruženja, bivši predsednik opštine Palilula za malverzacije koje su činili. To je dobro. To je dobro da svako ko se usudi da na ovakav način radi, zna gde će završiti.
Važno je da istaknem da će Vlada Republike Srbije obezbediti 15 i po hiljada laptopova i da će u odnosu na prethodni popis, gde je bilo 40 hiljada ljudi, ovoga puta biti 15 hiljada popisivača. I, da ćemo pored tog popisa raditi na tri značajna popisa statistička. Prvi je popis poljoprivrede, drugi je istraživanje o višestrukim pokazateljima položaja žena i dece, kao i istraživanje zdravlja stanovništva. Kada govorimo o zdravlju, vi znate da je zdravlje stub bezbednosti jedne zemlje u ovom periodu kada se čitav svet suočava sa pandemijom.
Mi smo uradili na tom polju mnogo, najviše smo uradili u regionu. Otvorili smo kovid bolnice, izgradili kliničke centre, gradimo opšte bolnice po Srbiji, nabavili vakcine, i to četiri različita proizvođača, omogućili našem narodu da se vakciniše, omogućili narodu u regionu da se vakciniše. To smo omogućili odgovornom politikom, politikom predsednika Aleksandra Vučića, koji je 2014. godine sproveo teške ekonomske reforme kako bismo mi danas imali najveći rast u Evropi. Iz tog suficita, iz tog rasta finansirali određene infrastrukturne projekte, izgradili te bolnice. Uz to, pomažemo i privatnom sektoru, pomažemo individualno svakom građaninu, pomažemo penzionerima, nezaposlenima. Uz sve to, najbolji smo u Evropi i što se ekonomije tiče, što se tiče zdravstvene situacije.
Srbija simbol napretka, lider regiona, najbolja u Evropi po tim pokazateljima, a nama je važno da se posebno posvetimo populacionoj politici i to je ono o čemu je predsednik Vučić govorio u okviru plana Srbija 20-25, a to je da stotine miliona evra uložimo u populacionu politiku, da nas bude što više, da se deca rađaju, da damo podršku trudnicama, da damo podršku mladima, da im obezbedimo krov nad glavom, da se ranije osamostale, da ranije osnivaju svoje porodice, da pomažemo trudnicama, da pomažemo deci sa autizmom i da na taj način idemo napred.
Znate, kada bi svako od nas dao bar mali doprinos u ovom napretku, priča o svetlu na kraju tunela bi bila daleko iza nas. Mi bismo brzinom svetlosti hitali ka novim uspesima i ka novim pobedama.
Dame i gospodo, budućnost Srbije su naša deca. Zahvaljujem.