Jasno i konkretno.
Da vam kažem, poštovani narodni poslaniče, počeli ste prvom rečenicom, citiram – kolega Šulkić je rekao sve što ima da se kaže, ali ću i ja reći nešto. Dakle, po amandmanu je kolega Šulkić rekao sve što ima da se kaže, a vi ste onda preko osam minuta pričali o svim drugim temama, od kojih nijedna nije na dnevnom redu, ni RIK, ni litijum, ni bilo šta drugo, tako da toliko o tome ko ovde želi da završi sednicu.
Što se tiče tumačenja, ne tumačim ja ništa, čitam zakon i Ustav. Redovno zasedanje počinje 1. oktobra. Ne može početi kada predsednik Narodne skupštine kaže da počinje, nego počinje sa mnom, bez mene, sa vama, bez nas, da se okrene svet naglavačke, počinje 1. oktobra. Nikakav problem, ono što ste vi tražili kao deo vanrednog zasedanja da bude u vanrednom zasedanju, mogu, ali da vam kažem, vi ste tražili vanredno zasedanje. Moja dobra volja je ponovo da vam izađem u susret i ovde se uvek radi o tome da većina mora da vam izlazi u susret zato što vi ne možete da formulišete nešto što mi konačno uradimo tako kako ste vi tražili, umesto toga da vam svaki put mi pomognemo kao sa ovim kvorumom da vi dobijete ono što tražite.
Ja vas samo molim da se uozbiljite. Dugujete to građanima koji su vas glasali. Ali dugujete, a to je veći moj problem, dostojanstvo Narodne skupštine. I građanima takođe koji su glasali za sve narodne poslanike koji čine većinu u ovoj Narodnoj skupštini. Pošto svaki put ova grupa ljudi mora da skraćuje svoje vreme, da ne priča o svojim temama, da bi vama dala priliku da vi ostvarite ono što ste vi zamislili da ostvarite. I to nije u redu i tako Skupština ne treba da funkcioniše. U svakom slučaju, idemo dalje.
Izvolite, ministre Martinoviću.