Hvala, gospođo predsednice.
Dakle, definitivno će biti po amandmanu i u skladu sa pozivom kolege jednog od predlagača ovog amandmana da pogledamo važeći sadržaj tačke 5. Upravo tako, kada to uradimo, ne možemo ništa drugo do da se podsetimo reči kolege Martinovića – buka ni oko čega.
Dakle, kada se pogleda tačka 5, važeći tekst, kada se pogleda s druge strane ono što se predlaže amandmanom, jedina razlika koja postoji u odnosu na ono što je već sadržano u tekstu, to je deo koji se odnosi na principe međunarodnog prava koji postoje kao obaveza prilikom izvršavanja zadataka, jedina razlika. To što je neki drugi predlagač amandmana u svom uvodnom izlaganju pogrešno naveo čitavu raspravu na temu da li treba ili ne treba da bude vojska organizovana, potpuno je druga stvar.
Hajde da se ponovo vratimo na suštinu i da se samo njom bavimo. Već postoji obaveza da se poštuju principi iz međunarodnog prava. Već postoji, ne uvodi se ovim amandmanom. Menja se bukvalno isključivo jezički time što se dodaje kovanica – opšte priznati, što nam ni na koji način ne utiče na kvalitet, na sadržaj, na posledice, dakle, samo buka ni oko čega. I sve to apsolutno nema ama baš nikakve veze ni sa paravojnim strukturama, što je takođe postojalo kao ideja da se kandiduje za temu rasprave, ni sa visinama primanja, apsolutno nikakve veze.
Ukoliko je već kao odgovor Vlade stiglo obrazloženje da je trenutni izbor reči jedan na jedan identičan onom koji se koristi u članu 139. Ustava, hajde, molim vas, da pokažemo dobru volju, pa da to uvažimo ako stoji, a stoji crno na belo, u članu 139. Ustava naći ćemo od reči do reči, do poslednjeg zareza identičnu formulaciju kao što se nalazi u predlogu teksta zakona. Ko ne veruje, ima apsolutno pravo da se uveri. Ja tekst držim pred sobom. Član 139. Ustava, mala pomoć, nalazi se na stranici 71. u ovoj knjizi koju koristimo tokom svog rada. Mislim da nema potrebe da na ovo dalje gubimo vreme. Hvala vam najlepše.