Dame i gospodo narodni poslanici, teško je govoriti o ovoj temi, a da se ne setimo čuvenog dvojca bez kormilara - Rodoljub Šabić i Saša Janković.
Kada su mene svojevremeno smenjivali sa mesta predsednika Skupštine opštine Inđija ja sam se obratio Saši Jankoviću, s obzirom da je prekršena izborna volja građana, tako što sam smenjen na sednici koju je DS održala u zgradi Uprave vodovoda.
Dakle, ja sam jedini funkcioner koji je smenjen u zgradi Uprave vodovoda gde se nalazilo i sedište DS, pa je ta sednica održana u zgradi Uprave vodovoda u sedištu DS, gde je bila i kancelarija predsednika opštinskog odbora DS. Odgovor Saše Jankovića, tada prvog Zaštitnika građana, u stvari zaštitnika svoje velike plate je bio da ga moja prava ne interesuju. Verovatno da ga posle izbora stvarno nije ni interesovalo.
Sećamo se Rodoljuba Šabića, čuvenog, nezavisnog, regulatornog tela, ili kako se to već zove, koji je bio toliko nezavistan da je u svojoj karijeri promenio tri političke partije i bio funkcioner u tri političke partije. Dakle, predsedavao je Narodnom skupštinom. Bio je ministar. Dakle, ne znam šta je još trebao da bude pa da bude uistinu nezavistan, ali ta njegova nezavisnost se ogleda u funkcijama koje je vršio u svom prethodnom radu pre nego što smo ga izabrali za Poverenika, odnosno izabrala ga je DS. I tako Sašu Jankovića bivšeg julovca i ne znam šta sve nije bio i gospodina Šabića izabrala i postavila neodgovorne ljude na odgovorna mesta.
U principu kažu da je demokratija vladavina većine. To je ono iz naroda, za narod itd, od naroda, iz naroda, za narod, da je vladavina većine. Bojim se da sistem koji trenutno prenosi deo vlasti na nezavisne organe i tela i nevladine organizacije, da njih ne zaboravim, to je onaj čuveni Martinovićev zakon koji je proistekao kao paralelni deo bivše žute DS, bojim se da je deo vlasti, deo javne vlasti u državi prenet na nezavisne organe, nezavisna tela ili kako se to već zove i nevladine organizacije koje nas vrebaju na svakom ćošku itd.
Znači, narod, sastavi se njih troje i registruju neku nevladinu organizaciju i oni se onda direktno mešaju, upliću u vršenje vlasti i ako se zamerite nevladinom sektoru koji je dobar sa tobož nezavisnim regulatornim medijima i još ako vam Šabić i Saša Janković sednu za grbaču, onda imate problem koji smo mi morali da prevazilazimo. Dakle, na takav način se bivši režim odnosio prema tim navodno odgovornim funkcijama.
Tvrdim da većina od narodnih poslanika, posebno mi koji smo nešto duže ovde, dnevno primi više ljudi nego Poverenik, u slučaju Šabića to je bio zaverenik i Zaštitnik građana, dakle, nema dana da ne primimo po tri, četiri, pet, šest osoba itd. dok ovi tamo beleže svaki telefonski razgovor, ubeleže kao, evo, oni su radili sa građanima i u principu to rade za velike pare.
Sledeći Zaštitnik građana koga ćemo izabrati po ovom zakonu biće izabran na osam godina. Zamislite koliko jedan građanin može da dobije na Bingu, ili kako se to zove, oni koji dobiju 100.000 evra, 200.000 evra, 300.000 evra su slabiji dobitnici od Zaštitnika građana. Ja sam ovako izračunao, pošto će mu plata biti kao plata predsednika Ustavnog suda, ja sam izračunao da to neće biti ispod 4.000 do 5.000 evra mesečno i ja se već duže vreme protivim da mi kao poslanici Narodne skupštine koji prolazimo izborne cikluse maltene svake dve godine, kad god neko zatraži ili ne zatraži izbore mi to organizujemo, izborne kampanje u okviru stranaka itd. Krvavo mora ipak da se radi, to građani treba da znaju, da bi se uopšte došlo na izbornu listu. Ima da lepite plakate, ima prstići da budu od lepka itd, ima da idete na javne skupove, da se kvalifikujete, imaju tom prilikom građani koje će navodno ili tog trenutka štiti Zaštitnik građana, ima građani da vam kažu koješta na tim tribinama, ima da, posebno mi iz manjih stranaka, recimo, koja zastupaju seosko stanovništvo, ima da se malo i smrznete po ovim salama, jer tu obično na selu duva promaja, obično je hladno itd, ima i lošijih poslova od naših, ali da bi vi došli ovde i da bi birali čoveka ili da bi odredili Zaštitnika građana zakonom, vi morate da prođete neku proceduru koja nije baš tako laka i pri tome birate osobe sa četiri puta većom platom.
U principu, ja sam za to da one koje mi biramo nemaju veću platu od predsednika Skupštine ili predsednika Republike. Za mene nije normalno da Zaštitnik građana ima veću platu od predsednika Republike, koji prolazi danas, predsednik Republike prolazi kroz toplog zeca, cela porodica, a Zaštitnik građana lepo ušuškan sa četiri puta većom platom.
Pa, vi izračunajte, gospodine Arsiću, četiri, pet puta veća plata od predsednika Skupštine pa puta osam godina. Ja izračunao, to je 500.000 evra i ako je prethodno bio još pet godina, to je 800.000 evra. Retki su oni koji na Bingu ili tim igrama na sreću mogu da dobiju 800.000 evra, i naravno slava im udari u glavu. Ja sam to posmatrao ovde, nezavisna regulatorna tela, oni kad dođu rašire se ovde po ovim klupama i onda prema nama nastupaju i postupaju sa visine svoje plate. Kao, šta ovi poslanici, pa, oni imaju četiri puta manju platu. Šta, pa, ja imam vozača nekoliko automobila, pa, da, ja imam ne znam, četiri pomoćnika, ne znam koliko sekretara itd, i ovi pomoćnici upadnu u med, onako, zajedno, koliko ih ima, četiri sa Zaštitnikom građana, i oni postanu država u državi i vlast, deo vlasti i pripada im mnogo više slasti nego parlamentu, predsedniku Vlade, predsedniku Republike. Onda se oni sa nama ponašaju tako kao sa visine njihove plate i kao, šta sad ovi sirotani tamo hoće i bitni smo im samo dok ih ne izaberemo imenom itd.
Za mene nije prihvatljivo da oni imaju veće plate. Ja ne tražim da mi imamo njihove plate, evo ja tražim da oni imaju naše plate. Pa da vidite kako neće biti gužva i neće biti otimanja za mesta Zaštitnika, Poverenika.
Obično u drugom delu mandata… znate onu priču o cariniku, kao šta da mu kupe za rođendan. Pa razmišljaju, razmišljaju i jedan se seti i kaže – ej, ljudi, a da mu damo još jednu smenu. Ovaj treći kaže – nemojte ljudi, pa mnogo je dve smene. Tako i ovo, mislim da je mnogo osam godina bez ikakvog reizbora. Verovatno ćemo da postavimo bilo koga u Srbiji, u drugom delu kada oseti da više ne može da bude reizabran po ovom zakonu, verovatno će krenuti u politiku kako je to kretao Saša Janković, pa priželjkivao da onaj ko ima četiri puta manju platu od njega i ko radi njegov posao svakodnevno, prima građane, kao što je to predsednik Vlade Aleksandar Vučić radio, kasnije predsednik Republike, i primao građane, a ovaj drugi se bavio politikom.
Imali smo suludu situaciju, red pred Kancelarijom predsednika Vlade, red građana koje on prima, sluša o njihovim problemima, ko je gladan, ko je bos, ko je nezaposlen, ko je slabo plaćen, kome treba za lekove, a kod Zaštitnika građana nema gužve. Onda se ja pitam, čekaj, što ovaj koji treba da štiti, a ne štiti ima četiri puta veću platu od predsednika Republike koji radi njegov posao?
Saša Janković je naravno, to je svima poznato, bio opasan i po okolinu još kao student i kada se domogao funkcije sada svi drugi zaštitnici će možda da okupiraju njega, pa će u drugoj polovini mandata da kažu – e, sad malo da se ja kvalifikujem za politiku i počnu da rade naš posao kao što su to radili Rodoljub Šabić i Saša Janković.
Posebno je recimo zanimljiv ovaj Šabić. Napao ga beton posle neke pijanke i on je onda bio ljut, kao, vidi šta su mi uradili od države, skače trotoar, onako bezobrazan beton skače i ugrožava sirotog Poverenika zaverenika. Posebno mu je parlament bio onako pod kontrolom. Umesto da parlament kontroliše njega, šta on radi za tako veliku platu, bivši političar se setio da bi on sa tog mesta mogao da kontroliše nas, pa sam ja bio lažljivi lupež itd.
Sad, zamislite čoveka koga smo mi izabrali, potvrdili njegov izbor, kao hajde sad da mi ne menjamo Poverenika, da ne menjamo Zaštitnika građana, da im damo još jednu šansu. Oni tu šansu upotrebili, bolje reći zloupotrebili da se politički kvalifikuju sa željom, znaš, ako nekom stane srce mogao sam uskočiti na njegovo mesto i postati političar.
Samim tim što vam je Zaštitnik građana postao kandidat na predsedničkim izborima, dovoljno je reći to i videti koliko su oni spojili svoju funkciju sa politikom. Privilegije, svi narodni poslanici dolaze uglavnom svojim automobilima, Zaštitnik građana ima nekoliko automobila na raspolaganju, ima kabinet, dok narodni poslanici primaju građane i podnose deo tereta koji treba da podnose oni.
Zato treba biti pažljiv. Ja ću da glasam za ovaj zakon. Videćemo kako će on da bude sprovodljiv, ali u principu sistem koji nam nude iz Brisela uglavnom traži određene žrtve. U politici ne dobijete uvek što vi hoćete, često dobijete i ono što drugi hoće i zemlja kao zemlja mora da se uklopi ukoliko želi da bude članica EU, a meni EU sve više.
Nisam ja ni evroskeptik, jesam ali u malim količinama, meni ta EU kako rešava svoje probleme, sve više me podseća na SFRJ negde iz 1989. godine međusobne optužbe itd, ali prema Srbiji su veoma surovi. Treba vam ovo, treba vam ono, stavite Zaštitnika, stavite neke ljude koji su nama simpatični i onda dođe Tanja Fajon i neko od tih evroparlamentaraca i kaže, čak koji se ne pitaju u svojoj zemlji kao Bilček itd, a vi morate sad ovako, pa dajte opoziciji, od 1996. godine sam učestvovao, dajte im 30 nekih tačaka. Mi ispunimo 30 tačaka, oni neće na izbore. Onda evroparlamentarci – hajde sad ponovo dajte im ovo, itd.
Mi onda vodimo naporne pregovore, oni nas nadziru, nevladine organizacije nas nadziru, tobož nezavisni novinari nas nadziru, kad se pojavio Zaštitnik građana i rekao – ljudi, ne mogu da postoje neregistrovane političke stranke, one moraju da se registruju, po zakonima koje su doneli ovi žuti pre nas. Da bi registrovali političku stranku, treba vam 10 hiljada potpisa. Tako su oni smislili kako da se reše opozicionih stranaka i da imaju što manje konkurenata na političkom tržištu i to su bili prava građana da se bave politikom. Znači, više nije moglo 100 potpisa, nego je moralo odjednom 10 hiljada potpisa i sve političke stranke koje su bile registrovane morale su kao ono u SFRJ, da samo prešaltaš u sve republike, tako sve političke stranke kažu – e, sad, svi na šalter, ima da se preregistrujete, eto, žuti bog, Boris Tadić naredio i Dragan Đilas, Vuk Jeremić itd, naredio da mora da bude 10 hiljada članova u jednoj političkoj stranci.
Da li su građani uskraćeni da mogu da osnuju političku stranku? Naravno da su bili uskraćeni. E, sada, kad su se posvađali posle gubitka vlasti i od jedne kvočke nastalo sto pilića, sa političkom snagom koja je manja od moje stranke koju su stalno ismejavali, e, onda je bilo – mi smo pokret.
Sad ja vas pitam, gospođo ministarko, šta je to pokret? Ja nikako ne mogu, bavio sam se politikom, pokušavam još uvek, ali nikako da saznam šta je pokret? Malo ja pročešljam, pokret je Pokret za preokret. Onaj naš kolega koji je bio ovde, koji je ustanovio pravilo da politička stranka mora da ima 10 hiljada članova. Ali, kad je to došlo da se odnosi na njih, kad nemaju više 10 hiljada članova, niti mogu to da prikupe, onda kažu – mi smo pokret. Ja to malo pogledao, kad ono udruženje građana. Potrebno je tri člana, recimo, u slučaju tog preokrenutog, on, žena i svastika i on registrovao Pokret za preokret. Odjednom, niti je stranka, niti je baba, niti je devojka, ne možeš da utvrdiš šta se to dešava.
A Zaštitnik građana, boli ga briga za prava onih građana koji se bave politikom i moraju da osnuju političku stranku da bi to činili. I onda imate nezavisna regulatorna tela, pa imaš medije. Još nisam čuo da je Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja stao na stranu građana i rekao – vi imate pravo na objektivno informisanje, imate pravo na medije, mediji koji pišu o vama i koji vaš informišu ili dezinformišu moraju da budu registrovani u Republici Srbiji da bi vi mogli da iskoristite pravo prigovora, pravo na odgovor, itd. Imate neregistrovane političke stranke, te pokrete, registar pokreta ne postoji, postoji registar sportskih organizacija, postoji registar udruženja građana, postoji registar političkih stranaka, ali registar pokreta ne postoji i oni zloupotrebljavaju pravo okupljanja.
Onda o aktivnostima neregistrovanih političkih stranaka na neprijavljenim i nezakonitim javnim skupovima, gde se, recimo, prozivaju lekari zbog korone, vakcinacije itd, znači na neregistrovanim skupovima, a odatle izveštavaju, informišu ili dezinformišu tzv. nezavisni slobodni ali neregistrovani mediji. I onda dreka – Zaštitnik građana ćuti, Poverenik od informacija od javnog značaja, a informacija koja dolazi iz medija bi trebala da bude predmet rada Zaštitnika i Poverenika, i onda oni kažu – znate šta, dragi protestanti, evo pred RTS-om nema nikog i onda sa osam kamera se organizuju nemiri u državi, lupa Skupština, na neprijavljenim javnim skupovima, registrovane političke stranke prave krš i lom a izveštavaju neregistrovani mediji koje ne možete ni tužiti u Republici Srbiji za dezinformisanje, zato što dobijete odgovor da oni nisu registrovani u Republici Srbiji i da oni nisu strana koja može da bude tužena u Republici Srbiji.
Na sve to onda građani imaju prava da budu obavešteni o određenim proizvodima, da putem oglašavanja saznaju šta treba da kupe u „Maksiju“, itd, koje su cene, i onda vidite te nezavisne medije, sloboda medija i pravna država, vladavina prava. To su uglavnom zamerke, jel tako, koje dolaze – odakle? Ko prenosi to? Ovi iz EU što su izlobirani.
Ja mislim da ako žele da se mi borimo protiv korupcije, prvo u EU bi trebali malo da se pozabave korupcijom, jer neke odluke da u mnogim zemljama operator ne može da bude vlasnik medija, a u Srbiji nam vrate zakon, kaže, e, kod vas operator može da bude vlasnik medija. Onda on nije vlasnik, on je operator u Srbiji, ali on nije čak ni vlasnik medija u Srbiji, već je on vlasnik medija u Luksemburgu, pa onda ne odgovara nikom. Onda imamo nezavisne medije koji kukaju na slobodu medija, a registrovani. Navodno, program emituju, ovde ga samo istovremeno preuzimaju, a navodno program emituju u Luksemburgu ili u Sloveniji.
Čak i napišu tako ovi iz nezavisnog regulatornog tela iz REM-a kako oni nama pakuju program, iz Beograda tako ide malo do Luksemburga iz Luksemburga u Sloveniju, gde nam „pakuju“ program, čak su upotrebili taj izraz, to nije reemitovanje već šetanje signala i odande nas, kao, informišu i pri tome nikom ništa ne plaćaju.
Domaći mediji moraju da plate sve, REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, OFPS-u autorska prava itd, dok ovi nezavisni, kao slobodni mediji, profesionalni, kako kažu, u vlasništvu Đilasa i Šolaka, znači u vlasništvu političara, Evropsku uniju baš boli briga što je Đilas umešan u medije, što ne bi trebalo da jedan političar bude vlasnik medija, nema nikakve veze, živela sloboda medija. Ako su za slobodu medija, onda je trebalo da se zalažu u Luksemburgu za slobodu medija. Imate izveštaj N1 televizije koja kaže da je odlikovan dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. Kako dopisnik N1 televizije u Luksemburgu, kad Šolak i Đilas tvrde da su ti mediji registrovani u Luksemburgu? On je dopisnik ovde, a ne tamo.
Znači, malo-malo pa im se otkine neka istina, saopšte je, a da nisu ni svesni da su je saopštili. I onda nezavisna regulatorna tela koja ovde ne plaćaju ništa, ne moraju da imaju dozvolu, ali u Zakonu o oglašavanju i piše da ne mogu da emituju srpske reklame, a onda oni uzmu i emituju srpske reklame i tako direktno utiču na slobodu medija koji su registrovani, zato što kad ostanu bez prihoda, nema slobode medija bez prihoda od oglašavanja, da medij može da ima plate za zaposlene, tehniku itd, da može da emituje program njemu trebaju prihodi, a prihodi se ostvaruju uglavnom oglašavanjem.
Ali strani mediji koji reemituju navodno program nemaju pravo, po članu 27. Zakona o oglašavanju, na reklame, nemaju pravo da obaveštavaju građane o proizvodima, akcijama itd. I vi danas gledate na luksemburškim medijima, pa čak na „Foksu“, gledate srpske reklame gde pišu čak i cene – 399 dinara itd. I sad neko hoće da mi dokaže da, recimo, ide akcija u dinarima u Vašingtonu, u Njujorku, u Berlinu, u Parizu. I sad zamislite da mi registrujemo, recimo, u Inđiji, fiktivno. Kao, u Evropi možeš da registruješ televiziju, a ne mora da emituje program. Ona direktno krši konvenciju, jer gađa državu-članicu koja je potpisala konvenciju, u celini ili pretežno, a to se smatra zloupotrebom prava. To radi N1 televizija.
Ovi koji nam naturaju razna nezavisna tela, organe itd, uglavnom ćute na takve prekršaje. Ono što nije dozvoljeno u njihovim zemljama, dozvoljeno je da se radi u Srbiji. Zamislite da mi otvorimo studio u Parizu, u Beču, u Berlinu itd. i krenemo mi da emitujemo njihove reklame, napadamo Makrona, Merkelovu itd, njihove partije, žalimo se na manjak slobode medija itd. Mi kažemo – znate šta, mi smo registrovani u Inđiji, mi tamo ne moramo da emitujemo program, evo, mi malo reemitujemo program ovde.
Mislim da bi takve televizije, divlje, bile zatvorene za 15 minuta, da bi kazne bile veoma velike, da bi se ponašali veoma surovo protiv divljih, piratskih medija, a kod nas divlji, piratski mediji u „Junajted mediji“, tužili državu Srbiju, tj. građane koji čine tu državu, koji bi trebali da plate njima štetu, i evo njihove investicije koje dolaze iz Luksenburga, belosvetskih ostrva, ne znam odakle, iz Holandije, itd. njihove investicije su ugrožene.
Gospođo ministarsko, ja vas upozoravam, kao člana Vlade, da je velika mogućnost da izgubimo arbitražu, s obzirom da i njihove sudije, te spolja, mi to dobro poznajemo, vole sve što vole mladi, ono što ne mogu da koriste u svojoj državi, vrlo rado će da koriste iz Srbije, a ovi Šolakovi, Đilasovi, mediji imaj te crne pare, stečene reklama, nezakonitim reklamama, suprotno članu 27. i viškom tih crnih para, mogu da utiču na one što, vole sve što vole mladi, i na takav način država i građani mogu da izgube spor, a pri tome Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, to neće nikako interesovati.
Zamislite sada te nezavisne medije koji izveštavaju sa skupa koji nije prijavljen. Oni čak te proteste, na neki način organizuju, sazivaju, pozivaju, izveštavaju, sve oni rade, i sebe nazivaju objektivnim novinarima. Pri tome njihovi novinari imaju tri puta veću platu. Kako imaju tri puta veću platu ili više puta veću platu od novinara u registrovanim medijima itd? pa, zato što uzmu prihode od oglašavanja od medija koji na to imaju pravo, i zbog toga se registruju u Srbiji. Oni koji se ne registruju i nemaju pravo na oglašavanje, uzmu te pare, i kupuju tako, ne samo novinare, kupuju političare, kupuju, ne znam… Izašao je onaj spisak Đilasa šta je sve platio, kako je kupio političku stranku od onog Bulatovića i tako dalje za 5,7 miliona. On je bio vođa Zelene ekološke partije, i čim je čuo da je sve platane posekao Đilas u Beogradu, on rešio da nekoliko godina posle toga ustupi političku stranku, jel, Bože moj, treba skupiti 10.000 potpisa. Onda vam osvane jedan nezavisni poslanički klub u korist Đilasa, a da na izborima nisu bili. To je bilo normalno i za Poverenika, zaverenika i tako dalje, i danas se mi bavimo tim temama.
Da pitam sledeće – da li građani imaju pravo na listu najvažnijih događaja, koji po zakonu član 74. ne smeju da budu lišeni prava na najvažnije događaje? Recimo, fudbalske utakmice reprezentacije su na listi najvažnijih događaja, koje isključivo pravo, piše u zakonu, imaju pravo da prenose mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije, celu Republiku Srbiju i imaju slobodan pristup. Vi odjednom vidite nezavisno regulatorno telo, ćuti, a utakmice prenosi - ko? Utakmice prenose Šolakove i Đilasove televizije i pri tome direktno krše član 74. jer takve događaje od interesa za sve građane, ne smeju da liše tog svog prava, oni lišavaju, i ako pokrivaju samo polovinu tržišta i nema slobodnog pristupa, nego se radi o kablovskim kanalima.
Znači, takav građanin mora da se pretplati da bi to gledao, mora da se pretplati. Koja su to njegova prava? Ko štiti građanina? Kad zakonom ima pravo da prati te događaje na televizijama koje su mu dostupne, koje pokrivaju celo tržište. Oni to ne mogu da prate zato što je neko uzurpirao zakonom garantovano pravo. I ništa.
Nezavisno regulatorno telo ćuti, i ako ga plaćaju upravo televizije koje pokrivaju celo tržište, odnosno, one koje su registrovane, oni plaćaju, odakle masne plate primaju članovi Saveta REM-a, funkcioneri, ne znam, izvršni direktor, itd, kao da zakon ne postoji. Zakon ne važi, sem za nas koji smo registrovani, radimo u skladu sa procedurama. To je isto kao kada bi ja otvorio obućarsku radnju, plaćao sve doprinose, onda se pojavi obućar koji ne plaća ništa, i vrši iste usluge, i kaže – eto, ja malo registrovan u Luksemburgu.
Još nisam video Zaštitnika građana, odnosno, a baš, očekujem da Pašalić pokrene to, da kaže – znate šta, ne mogu moji građani da budu lišeni prava da gledaju fudbalsku reprezentaciju Srbije, ili košarkašku, ili bilo koji događaj sa liste najvažnijih događaja, to je njima zakon garantovao, i ja Zaštitnik građana sa ovako malom platom, ima da poginem da moji građani ostvare ta prava. Hvala.