Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka Valtazara Bogišića, to gospodin Martinović često citira: „Zakon je za svakoga zakon.“ Dakle, i za sudije.
Ustav je zakon svih zakona, ako se slažemo oko toga. Ustav kaže sledeće, član 103. stav 2. - Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije, narodni poslanik ne može biti pozvan. Dakle, ne može biti pozvan, ne presuđen. Ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost.
E sad, ovaj Ustav važi za sve, sem za mene. Ali, ovde ne piše sem, ovde treba da se dopiše - sem ako se ne radi o Marijanu Rističeviću. Onda, u tom slučaju suspendovan je ovaj član.
Ima narodnih poslanika koji su bili sa mnom kada je krivičnu tužbu protiv mene podneo Saša Radulović za reči izgovorene za govornicom Narodne skupštine. Kao prilog u tužbi je bio prepis stenograma sa više sednica. Recimo, ja sam mu rekao kad me napadao ovde iz poslaničke klupe – šta si stao tu ispred mene kao ukočen paradajz. On je smatrao da se to radilo o njemu i da sam ja izvršio neko krivično delo, iako sam to uradio dok sam govorio na sednici Narodne skupštine, a on me ometao.
Najteža kvalifikacija mu je bila i najveći duševni bol zato što sam ja pominjao tamo neku grupu „kradulović del boj kompani“. On je smatrao da se to radi o njemu i da je to duševni bol, a uz tužbu je išao prepis stenograma. Tužba je bila napisana latinicom, pa sam ja, u skladu sa članom 10. Ustava: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“, zatražio da mi se to dostavi na mom jeziku i na mom pismu.
Sudija je i za jednu i za drugu povredu Ustava, u Prvom osnovnom sudu, a to je sudija iz čuvene one reforme iz 2009. godine, koji je postao sudija na osnovu partijske knjižice, rekao otprilike ovako - pa, piše to u Ustavu, ali ja mislim drugačije. Za to čak imam i svedoke. I ništa se sudiji nije desilo. Visoki savet sudstva nije smatrao da je povreda Ustava povreda zakona i da je to razlog za odstranjivanje sudije sa pravosudne funkcije, jer to radi Visoki savet sudstva, a ne Narodna skupština.
Drugi put, koliko sam čuo, tužio me Nikola Kojo za reči izgovorene za govornicom, zato što sam tvrdio da su on i ovi glumci koji stalno napadaju vlast i Vladu dobili od Filmskog centra Srbije sto i nešto miliona za razne filmove, a taj Filmski centar se finansira iz budžeta. Dakle, niko iz vlasti ne mrzi te glumce zato što su drugačije politički orijentisani, a dokaz za to su sredstva koja su oni dobili i koja iznose desetine miliona. Onaj Bjelogrlić je dobio preko 100 miliona, a ovaj dobio 20 miliona i hteo da snima neki film o tome kako srpski lekari, uz podršku policije, vade organe na crno i prodaju na crnom tržištu i to se dešava u Kliničkom centru Srbije. On je priložio uz tužbu video snimak sa sednice. Video snimak sa sednice! Koliko čujem, i tu hoće da mi sude.
Od gospodina Martinovića su tražili, ove Radulovićeve sudije, čudne sudije, da mi se ukine čak i imunitet, kao da sam ubio čoveka. Mada, ja se nisam pozivao na imunitet, jer Ustav ti garantuje imunitet po automatizmu. Ovo ustavno pravilo su upisali ustavotvorci da bi se zaštitila opozicija, da vlast ne može da progoni opoziciju ili nekog poslanika zbog toga što je izneo nešto što se vlastima ne sviđa. Ali, gle čuda, kod nas se sve obrnulo, kod nas se ispostavilo da opozicija, na čiju stranu se svrstavaju određene sudije koje su došle na te pozicije uz pomoć te vladajuće tadašnje stranke 2008/2009. ili 2010. godine i uglavnom se svrstale u tu kolonu. Recimo, u nekim sudovima možete, a to bi bio dobar predlog, veliki broj sudija su časne sudije i njima se izvinjavam, ali u nekim sudovima možete da oformite odbore Demokratske stranke. Pošto se Demokratska stranka raspala, najčvršći njihovi odbori su u pojedinim sudovima.
Lepo, recimo, u inđijskom sudu da sklopite lep odbor Demokratske stranke, jer sve se drugo raspalo, da bude daleko jači od onoga. Recimo, Nataša Kandić je predlagala sudije, pa su to postale sudije. Recimo, iz Sremske Mitrovice su baš dopali u Inđiju. Ako nema mesta, ako nisu dobri za Mitrovicu, ono za Inđiju će baš da budu dobri. E, tako se naše pravosuđe ponaša.
Znači, zakon je za svakoga zakon, Ustav je za svakoga Ustav. On treba da zaustavi, sa jedne strane, neograničene slobode, sa druge strane bezgranična prava i slobode, a sa druge strane da zaustavi vlast. Ali, kod nas izgleda da smo po pitanju Ustava i zakona samo mi predmet raznih političkih procesa, a da su svi drugi amnestirani kada uvrede, povrede, kada prete itd. To je otprilike neka vrsta umetničkog dela, duhovitosti, slobode, da može da se opsuje predsedniku majka, može svašta da se uradi. Mogu da se jedu ljudski ćevapi, može svašta da se dešava, ali sudije otprilike su nadležne, pojedine sudije, uglavnom za poslanike i političare vladajuće većine.
Šta reći o sudiji Majiću? Ja ne znam šta treba Visoki savet sudstva da doživi, a ovim sudijama predlažem da se nikako ne ugledaju na njega i na ove sudije o kojima ja govorim, nego da sude po zakonu, da poštuju Ustav i zakon, da pravda bude dostupna svima, da kažnjavaju krive, da štite nevine, a ne kao u slučaju Majića.
Zamislite sudiju kome je Vrhovni kasacioni sud dva puta proglasio povredu zakona. Dakle, Vrhovni kasacioni sud je napisao, odnosno rekao i napisao da je sudija Majić dva puta povredio zakon, prekršio zakon.
Prvi put je to bilo u suđenju „Gnjilanskoj grupi“. Vrhovni kasacioni sud je presudu koju je potpisao sudija Majić, kojom je oslobodio 11 albanskih terorista, koji su ubili 80 civila, nealbanske nacionalnosti, većinom srpske nacionalnosti, 34 se vodi kao nestalo, a još 153 je bilo protivpravno lišavano slobode i mučeno. I zamislite, on je našao za shodno da oslobodi okrivljene teroriste, zbog toga kako je naveo, se to desilo posle Kumanovskog sporazuma, pa je on mislio da to nije ratni zločin, nego tek tako je povredio zakon u korist optuženih, a na štetu oštećenih.
Vrlo lepo odigrano, u takvim situacijama kada se usvoji zaštita zakonitosti i kada se ustanovi da je došlo do povrede zakona od strane sudije, pošto to nije bilo na štetu okrivljenih, takav sudski postupak se ne ponavlja. Tako su se albanski teroristi dokopali slobode uz pomoć sudije Majića. Zašto je on to uradio, ne smem da pitam pošto, nego samo zašto? Da se razumemo. Pitao sam zašto je on to uradio? To sveti Bog zna.
Uglavnom, žrtve albanskih zločina nisu dočekale pravdu, zločinci nisu kažnjeni i zločin je prošao bez kazne, a našim oficirima, rukovodstvu, civilnom i vojnom, uglavnom sude i imate presude bez zločina, krivce bez zločina, a u ovom slučaju imate zločine gde su krivci oslobođeni, zločine bez krivaca, jer je sudija Majić našao za shodno da on to treba da oslobodi.
Vrhovni kasacioni sud je rekao da je došlo do povrede zakona od strane sudije, ali gle čuda, u takvim slučajevima treba razrešiti, gospodine Arsiću – jel tako, treba razrešiti sudiju koji je povredio zakon. Posebno u slučaju kada su žrtve bile 80 osoba koje su ubijene, 34 je nestalo, a 153 su protivpravno zatvarane i mučene.
U takvim situacijama, to je tako teška povreda da to nije slučajno moglo da prođe nekažnjeno. E, gle čuda, 2017. godine isti sudija ponovo ima povredu zakona i opet ne kažem to ja, već Vrhovni kasacioni sud, sastavljen, valjda, od najboljih sudija. Ako, oni kažu da je sudija Majić ponovo povredio zakon, onda je to za mene više nego tačno, s obzirom da mu se to dešava drugi put.
On je u slučaju obljube deteta od 13 godina zaključio, a pri tome po meni izazvao i neku vrstu segregacije romske nacionalne manjine, smatrao je da, pošto se radi o maloletnici staroj 13 godina, a ovaj nije maloletnik, D. Č. 24 godine i sudija Miodrag Majić je smatrao da nema krivičnog dela, odnosno oslobodio je D. Č. za to krivično delo zato što on misli da su i optuženi i devojčica pripadnici romske nacionalne manjine u kojoj su polni odnosi sa decom prihvatljivi.
Jel tako gospodine Ackoviću? Takvu je on presudu doneo. Tako je on štitio romsku nacionalnu manjinu. Po meni je narušio ravnopravnost građana, a na određeni način vrlo, vrlo loše postupio prema jednoj nacionalnoj manjini, govoreći da je to za njih uobičajeno itd. Vrhovni kasacioni sud je rekao da je povređen zakon, da je sudija povredio zakon i sudiji se ništa nije desilo.
Gle čuda, taj sudija ima neku nevladinu organizaciju, pre bih rekao anti vladinu, CEPRIS jel tako, u kojoj redovno kritikuje Narodnu skupštinu, bavi se politikom, ide u političke emisije kod Olje Bećković itd, učestvuje u raspravi i političkim raspravama u medijima, a da pri tome nije tražio dozvolu nadležnog starešine u sudu, što je obaveza. Oni kažu da je to prevaziđeno. Nema veze što je to pravilo, ali oni kažu da je to prevaziđeno. I tako nastupa, kritikuje Skupštinu.
Kada je već donosio ovakve presude, on bi da naruči zakone koji bi mu bili prihvatljivi i ako su zakonodavci, tj. Narodna skupština i ukoliko krene da radi naš posao, mi bi onda trebali da idemo, zamisliste sada, da idemo mi da donosimo presude. Sigurno bi donosili bolje presude nego sudija Majić, sigurno da ne bi oslobodili 11 terorista za ubistvo najmanje 80 ljudi i to na najsuroviji način. Sigurno ne bi oslobodili pedofila iako bi radili njegov posao. Mi ne radimo njegov posao.
On se zanosio mišlju i njegovi politički istomišljenici da bi on mogao da bude i dobar kandidat protiv nas, pa se eto, nevoljno odrekao i kaže –evo, neću da budem kandidat iako se bavio politikom.
Ovim sudijama koji će biti izabrani, želim da ne ponavljaju greške koje je činio sudija Majić, a ima još takvih sudija. Rekao sam, čast sudijama koji časno i pošteno rade svoj. Posao raditi na način na koji to radi Majić, to nije sudijski posao, to je nešto što sudije nikako ne smeju da čine.
Takođe sam nezadovoljan zato što su sudije recimo, blagonaklone prema Šolaku i Đilasu. To što Šolak i Đilas nisu u zatvoru, to nije dokaz njihove nevinosti, to je dokaz krivice suda. Dakle, ne njihove nevinosti, već krivice nadležnih sudova i sudija koje su njihovim stazama i bogazama došli na funkciju, čuvenoj deponiji pravosuđa 2008. i 2009. godine, kada je partija rešila da osnuje svoje sudove, posebno u Beogradu, jer su mu tu bili najvažniji.
Evo sinoć je bio televizijski prenos na Šolakovoj televiziji. To je događaj sa liste najvažnijih događaja, koji je utvrdio REM. U Zakonu o medijima član 64. piše da događaje sa najvažnije liste događaja od interesa za sve građane, mogu da prenose isključivo televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriji Republike Srbije i imaju slobodan pristup. To znači da može i na antenu. Gle čuda, u zakonu to piše, isključivo pravo su mogli da ostvare pet ili šest nacionalnih kanala koji pokrivaju celu teritoriju. Međutim, desilo se, kažu – oni su kupili prava, pa eto oni kao emituju na delu teritorije Republike Srbije, što je povreda zakona. Niko iz tužilaštva, iz pravosuđa ne reaguje na to, sve je dopušteno. Pri tome se emituju reklame, a to su prekogranične televizije, „Junajted grupa“, „Junajted medija“, emituju se reklame za skupe pare i na takav način uzima deo marketinškog tržišta.
U zakonu takođe piše, član 27. Zakona o oglašavanju da televizije koje reemituju program, a to su ove televizije „Junajted grupe“, ne mogu da emituju marketing, sem onog koji je za izvorni deo programa iz zemlje odakle se reemituje program. Dakle, oni emitovanjem domaćih reklama, otimaju hleb domaćim televizijama, učestvuju u marketinškom tržištu, uzimaju deo novca iako nisu registrovani na teritoriji Srbije, jer navodno reemituju taj program.
To znači da ovi koji plaćaju sve obaveze i koji su registrovani u Srbiji, koji posluju po zakonu, gube deo novca, što naravno utiče i na slobodu medijskog izveštavanja, jer nema slobode medija bez izvornih prihoda koje ostvaruju od marketinga, čime mogu da čuvaju svoju uređivačku politiku od uticaja. Recimo opština koje raspisuju konkurse itd. ukoliko nemate deo marketinškog tržišta, možete da poslujete samo na osnovu konkursa za mediji koje lokalne samouprave objavljuju. I niko iz pravosuđa ne reaguje. Preporučujem ovim sudijama novoizabranim da ipak malo obrate pažnju na to.
Inače se radi o kanalima koji su samo fiktivno registrovani u Luksemburgu, a recimo, konvencija koja je potvrđena u ovom parlamentu zakonom, Konvencija o prekograničnim televizijama sama kaže da prekogranične televizije emituju program odande u zakonu član 24. kaže ovako – ako jedna televizija iz inostranstva gađa svojim programom, pretežno ili u celini, državu u kojoj se vrši prijem, tim programom ukoliko gađa, ako je taj program namenjen državi u kojoj se vrši prijem, to se smatra zloupotrebom prava.
Ne treba da vam dokazujem da je to 100% sigurno, „N1“ televizija, „Nova S“ i još neki Šolakovi i Đilasovi kanali koji krše i Konvenciju o prekograničnim televizijama koja je zakonom potvrđena ovde, a ti zakoni koji se potvrde ovde međunarodni su stariji čak i od nacionalnog zakonodavstva, I ako tamo piše da ukoliko jedna televizija prekogranična gađa isključivo i pretežno programom tržište druge zemlje i program namenjuje toj zemlji u kojoj se vrši prijem, onda se to smatra zloupotrebom prava, jer se to čini da bi se izbegle obaveze i registracija u toj zemlji.
U ovom trenutku to Šolak čini onako kako hoće, uzeo je marketinško tržište, prepravio je prave prekogranične kanale „Foks“, „Histori“, „Sinestar“ itd, to su prekogranični kanali u kojima, gle čuda, ne idu izvorne reklame, već imate reklamu 599 dinara itd. Koji to kanali iz Amerike vrše reklame, ili iz nekih drugih zemalja, izvorne reklame sa cenovnikom „Maksi“, ne znam, 599, 399 dinara itd.
Očigledno da prekraja prekogranične kanale, čime se gubi status reemitovanja i niko od tužilaštva ne reaguje, i stoga je opozicija uvalila one u REM, pošto nadležnost nad elektronskim medijima nije na Skupštini, nije na Vladi, nije na Ministarstvu, nad regulatornim telom i otad onoliko buka da se Đilasu i Šolaku obezbedi preko Tanje Fajon, one međunarodne evropske delegacije, da im se obezbedi da imaju pet članova u savetu REM-a, da bi se na takav način obezbedio Šolak i Đilas.
Mi nemamo problem sa opozicijom, imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i dnevno nezakonito reemituju dve stotine hiljada sekundi. Samo da je dva evra sekund, a na RTS-u se kreću i do 100, dakle, samo da je dva evra sekund, četiri stotine hiljada evra dnevno se uzme od domaćih medija nezakonito za medije koje su navodno prekogranični ili su prekogranični prekrojeni kanali u korist „Dajrekt medije“, „CAS medije“, „Junajted medije“ i „Junajted grupe“. To je tako nabacano. Ko je koga tu osnovao, uglavnom vlasnici su Šolak i Đilas. Dnevno uzmu toliko, to je puta 365 dana, 150 miliona evra uzmu godišnje i time finansiraju i pozajmljuju novac, time finansiraju svoje pristalice koje izmišljaju, lažu, kleveću itd, koji ne napadaju vlast, njima je cilj napad na državu i oni se naprosto nutkaju da priznaju Kosovo, da unitarizuju Bosnu, samo da im neko dozvoli da nasilno promene vlast, a to su pokušali prošle godine da učine finansirajući ih isključivo novcem o kojem sam ja pričao, koji je nezakonito stečen.
Kaže izreka, opet Valtazara Bogišića, je li tako, gospodine Martinoviću – najveća je nepravda kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima. Svi naši gledaoci mogu da prepoznaju Dragana Đilasa u toj izreci. Hvala.