Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam da se ovaj amandman odbije, jer ne nudi rešenje koje bi bilo takvo da unapredi ovaj član, da oplemeni i član i zakon, već se nudi nešto što treba da radnicima veoma oteža položaj.

Ukoliko ste poslodavac ili ukoliko ste radnik, ukoliko se vaša firma bavi sa više poslova i ukoliko je to mali broj zaposlenih, uvek postoji nešto zbog čega neko može da bude premešten, da recimo uzore njivu. Dakle, može se desiti da postoji potreba da traktorista bude kombajner itd, s tim što je ovaj član još više oplemenjen time što on nudi da onaj koji je se na 45 dana premešta na neki drugi posao ne može biti na određen način ničim kažnjen, a ni manjom zaradom, sem ako ta zarada ponuđena nije povoljnija. Dakle, može biti samo bolje plaćen ukoliko se premešta da bi se neki posao odradio u roku od 45 dana.

U praksi to izgleda ovako. Svi znate kakvi su poslovi sezonskog tipa. Ukoliko radnik radi u nekom poljoprivrednom preduzeću i ukoliko, recimo, treba orezati vinograd, vi nekoga morate premestiti da bi on taj posao završio. Taj posao se završava u roku koji je kraći od 45 dana i takav zaposleni koji bude orezivao vinograd ne može da ima platu manju nego što je imao pre nego što je krenuo da taj dodatni posao obavi.

Takođe, posle toga on se vraća na svoje radno mesto i posle određenog perioda on vozi traktor. Međutim, postoji potreba da se vinograd oprska. Dakle, morate radnika da pošaljete sa prskalicom, jer postoji potreba. Da ga ne bi otpuštali, da ne bi zapošljavali nekog drugog, vi premestite radnika sa jedne pozicije i pošaljete ga da oprska taj vinograd. Znači, posle orezivanje dolazi to.

Sada dolazi najvažnija stvar. Dakle, radnik se vrati na svoje radno mesto i sada postoji potreba da se vinograd i obere. Ukoliko je vinogradar bio vredan, ukoliko su radnici bili vredni, ukoliko je postojao ovaj član zakona, ukoliko nije izbrisan amandman, ukoliko nije izbrisan i predlagač amandmana, postoji potreba da predlagač amandmana pošalje svog zaposlenog privremeno da obere vinograd na Fruškoj Gori i takav zaposleni ne može imati u berbi manji lični dohodak nego što ga je imao pre nego što je u tu berbu krenuo.

Dakle, može imati zahvaljujući tom što je rod bio dobar, što su subvencije i podsticaji bili dobri i za predlagača i za vlasnika. Pošto je rod, prinos bio dobar, pošto je gazda profitirao, tada zarada može biti samo veća i zato u ovom osnovnom članu zakona, bez amandmana, stoji da radnik ne može imati manju zaradu nego kad je vozio traktor, kada bude brao vinograd, mora da ima istu zaradu, a može da ima i veću.

Verujem da bi poslodavac, u ovom slučaju predlagač zakona, da bi tog radnika ukoliko bi berba bila dobro obavljena, bogata, ukoliko bi to obećavalo jedno dobro plemenito vino. Dakle, verujem da bi takav poslodavac nagradio i radnika, a bogami zakonodavce koji su ovaj član ostavili i nisu izglasali ovakav amandman. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani ministri, dragi građani, dakle, ovde je rečena jedna velika neistina po pitanju moje diskusije po amandmanu.

Rečeno je da sam se podsmevao radnicima.

Niti sam se podsmevao onima koji orezuju, niti oni koji kopaju, niti sam se podsmevao onima koji prskaju, nisam se podsmevao ni onima koji beru, podsmevao sam se vlasnicima koji muljaju li, muljaju, muljaju. Muljao je ceo dan, a sad bi da menja član.

E, neće da može.

Očekujem od svih onih koji su služili vojsku, bili na vojnim vežbama da podrže ovaj amandman.

Predvideo sam da se osiguraniku uvećava trajanje staža osiguranja za vreme provedeno na služenju vojnog roka, vojne vežbe i za vreme učešća u ratu, ukoliko za to vreme nije stekao staž osiguranja po drugim osnovama.

Uvećano vreme staža osiguranja osiguraniku omogućava raniji odlazak u starosnu i prevremeno starosnu penziju a ne utiče na visinu penzije. Razlozi za ovo su mnogobrojni. Prvi razlog je da oni koji su služili vojni rok i bili sposobni, a to služenje vojnog roka je bilo i povezano sa nekom opasnošću, rukovali su oružjem, za to vreme oni koji nisu bili sposobni za služenje vojnih rokova su zarađivali svoje plate, imali doprinose koji su bili uplaćeni, imaju 15, ponekad 18 meseci, ponekad 12 meseci ranije pravo da odu u prevremenu penziju, odnosno starosnu penziju.

S tim u vezi, predložio sam da se uveća staž svima onima koji su služili vojni rok za vreme koje su proveli na služenju vojnog roka, vojnoj vežbi ili u ratu. To uvećanje ne bi uticalo na visinu penzije, već bi samo ljudi stekli da u isto vreme kao njihovi vršnjaci odu u penziju, odnosno da napune onih 40 godina radnog staža.

Drugi razlog za to je što su neki vojnici bili po ugovoru, a drugi vojnici su bili zajedno sa njima u rovu na odsluženju vojnog roka ili na vežbi. I jedni i drugi su jeli isti pasulj, skopčani sa istom opasnošću, izlagali se često i ratovima, ali jedan je imao staž, imao platu, dok drugi je recimo na košarama je bio samo pripadnik rezervnog sastava, nije imao pravo na staž i nije imao pravo u to vreme ni da primi platu. Mislim da treba makar delimično ispraviti nepravde vezane za one ljude koji su verno služili svoje domove ili koji su išli u ratove.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 1. se odnosi na obavezno osiguranje poljoprivrednika. Zakonom je predviđeno da nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, odnosno najmanje jedan član domaćinstva porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ili mešovitog domaćinstva se smatra obaveznim osiguranikom u smislu penzijskog osiguranja.

Predložio sam da ukoliko su članovi domaćinstva stariji od 50 godina da nemaju tu obavezu, s obzirom da bi penziju stekli moraju da imaju 65 godina i najmanje 15 godina staža. Ukoliko su članovi domaćinstva svi, dvoje ili jedno ili više njih, ukoliko su stariji od 50 godina, onda je sasvim bez predmeta da se ljudi nateraju da moraju da se obavezno osiguraju i ako ne mogu da budu korisnici te penzije.

Dakle, možemo biti generacijski solidarni, ali po meni je neprimereno stare zemljoradnike terati da se osiguravaju ukoliko ne mogu nikada da budu korisnici te penzije. Da bi se ta situacija prevazišla u stavu 2. sam predvideo da ukoliko su stariji od 50 godina da imaju pravo da dokupe neophodan broj staža i na takav način se osiguraju, a da kasnije imaju pravo na penziju, jer ukoliko imaju 52 godine u 65 godini će imati 13 godina staža i neće imati pravo da ostvare penziju. Zato sam predvideo da ukoliko žele mogu taj staž da dokupe.

Takođe sam dodao da svaki osiguranik može da dokupi staž, ko nije zadovoljan sa 15, 18 godina staža može da dokupi staž i da se tako ojača poljoprivredni fond.

Takođe sam predvideo da pravo na osiguranje iz ovog člana mogu da imaju radnici koji rade na poljoprivrednom gazdinstvu i da se na takav način…

Dame i gospodo narodni poslanici, starosna penzija je penzija sa 65 godina starosti i 40 godina staža. Prevremena starosna penzija je 60 godina i 40 godina staža. Predvideo sam amandmanom da svi koji nastave da rade posle 65 godina da im se po istom osnovu kako se umanjuje penzija i uvećava, da svako ko posle 65 godine radi i ima više od 40 godina staža, da mu se penzija mesečno uvećava za staž 0,34%, kao što se i umanjuje ukoliko nema 65 godina. Dakle, da se nagradi onaj ko radi duže od 65 godina i onaj ko je duže uplaćivao staž od 40 godina.

Takođe sam predvideo da lica koja su otišla u prevremenu penziju sa 60 godina sa 40 godina radnog staža i koja će imati manju penziju za 20,4% od istog osiguranika koji je počeo da radi pet godina kasnije, predvideo sam da u situacijama kada neko ima 60 godina starosti, a sa tom starošću ima recimo 44 godine staža, da mu se za one četiri godine po istom principu dodaje 0,34% mesečno, s obzirom da ima čak četiri godine staža više nego onaj ko ima punu penziju, koji je ostvaruje, a on će biti kažnjen tako što će imati penziju manju za 20,4%, iako ima četiri godine staža više.

Što je ovo bitno? Bitno je iz razloga tog što lica koja dođu do 60. godine imaju 40 godina staža, mogu da se odjavljuju i da čekaju 65 godinu, da ne uplaćuju staž, da steknu punu starosnu penziju i time mi u kasi PIO fonda gubimo.

Predložio sam da svaka godina posle 40, svaki mesec bude nagrađen sa 0,34% mesečno, kao što i lica mlađa…

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da moj prethodnik kaže nešto povodom štete u poljoprivredi, s obzirom na našu profesionalnu zajedničku orijentaciju.
Pred nama su dva dokumenta. Jedan je zakon, a drugi je izveštaj. Pokušaću da budem objektivan i Vlada treba da bude zahvalna, ne samo na pohvalama, već i na savetima i kritikama, pa čak i onim kritikama koje nisu dobronamerne, a ni utemeljene.
Odmah na početku moram da objasnim mom kolegi, sabratu po profesiji, poljoprivredniku da je velika razlika između Sremske Mitrovice i Šapca, Save i Dunava, jer nisu toliko ugroženi bujičnim pritokama, kao što je to slučaj sa Kolubarom, Tamnavom itd. Mislim da sam dovoljno kvalifikovan, s obzirom da mislim da u ovoj Skupštini nema poslanika koji nije u ovoj poplavi imao toliku štetu, a kod mene se poplava desila na zakupljenom poljoprivrednom zemljištu i ne tretira se kao poplava, jer je došlo do velikog vodostaja Save i podzemnih voda koje su ušle u njive i napravile štetu. To se čak ne beleži kao poplava, niti imam pravo na nadoknadu povodom toga. Mislim da nema poslanika koji je u bližoj familiji imao žrtvu, na sreću, nema ga, sem mene. Mislim da sam potpuno kvalifikovan, čak bih mogao biti oštriji od nekih drugih poslanika povodom ove teme, ali očigledno da oni koji su prošli, na sreću, sa manjom štetom su daleko kritički raspoloženiji od mene samog.
Podsetiću da je Vlada formirana 16. aprila. Da je to bila neka od prethodnih vlada, taman bi imala vremena da sastavi ovakav izveštaj od 320 strana. Mislim da te prethodne vlade za dva meseca ne bi sigurno, ne samo se branile od poplava, već ne bi uspele da otkucaju i da srede izveštaj koji nazivaju kupusarom, ne bi uspele da srede takvu vrstu izveštaja, ni da ga napišu. Kao što smo čuli ranije, uopšte nisu napisali izveštaje povodom nekih nesreća slične vrste koje su se dešavale za vreme neke prethodne vlade, odnosno za vreme neke prethodne vlasti.
Na Odboru za poljoprivredu smo razmatrali ovaj izveštaj od 320 strana. Bez obzira što je obiman, ima nekih svojih nedostataka, pa ću ja početi od životne sredine koja je obuhvaćena samo sa pola stranice. Dakle, Ministarstvo za poljoprivredu i životnu sredinu u svom izveštaju o životnoj sredini je napisalo izveštaj na pola stranice. S tim u vezi, moram da pitam, s obzirom da se priča da je sanitarna deponija „Duboka“ u nekoj krizi, odnosno da je sklona klizištu, da li je to tačno, s obzirom da je bivši režim izdvojio za nju negde oko 25 miliona evra? Ukoliko je tačno da se tamo pojavilo klizište, onda imamo problem uzalud bačenih para. Šta je sa drugim sanitarnim deponijama? Da li od ovih poplava ima određenih šteta, s obzirom da je životna sredina veoma bitna?
Takođe, imali smo zamerke na izveštaj koji je bio veterinarske prirode. Nisu nam se neke cifre složile, ali sveobuhvatno nismo videli do sada neki izveštaj koji je bio sveobuhvatniji. Velika voda je velika nevolja. Dakle, ona može da bude i velika korist. To zavisi od toga kako to ljudi prime i kako se pripreme za to.
Nijedna vlada, posebno ne ona od 16. aprila, a ni vlada koja je bila pre 16. aprila, a ni vlade koje su vladale od 2000. godine ne snose isključivu odgovornost za nesreće koje nam se dešavaju. Poplave i suše ne možete izbeći, ali njihove posledice možete umanjiti ukoliko se na vreme i permanentno pripremate za takvu vrstu nesreće, obezbedite i preventivno delujete. Ukoliko čekate da vam se one dogode, a to se radi 30, 40 godina, onda kada vam se dogode, donesu daleko veće štete, nego što bi to uradile da se na vreme to radilo.
Pre dva veka, sa ašovima, lopatama, motikama i kolicima, Austrougarska je poprilično sredila vodotokove u Vojvodini.
Dakle, mi koji živimo u Vojvodini to znamo, kao što znamo da je popriličan broj kanalske mreže, odnosno dužina kanalske mreže u kilometrima, posebno one sekundarne, pored njiva, zatrpan. Krivica je malo i do bivših ministarstava građevine koji nisu propisali da je svako pored svoje parcele u obavezi da iskopa šanac, jarak, da se na određeni način voda sklanja sa parcela i da se na takav način buduće posledice poplava smanje.
Ako su se za vreme Austrougarske mogli srediti vodotokovi, koji su danas zapušteniji nego u to vreme, srediti kanalska mreža u Vojvodini, koja je u popriličnoj meri bila čak i močvara, šta to danas u opštoj eri besposlice, gde nam je narod nezaposlen, gde su nam građevinske firme bez posla, posebno one koje se bave niskogradnjom, šta nam je sve to malo novca trebalo, a koliko ja znam, bivšem režimu je čak neki novac i vraćen, za neki se ne zna gde je tačno upućen od Svetske banke, šta nam je to trebalo da uz malo novca, uz te nezaposlene ljude i nezaposlene mašine, sredimo te vodotokove tako da Vlada formirana 16. aprila ne bi bila suočena sa posledicama elementarne nepogode?
Ukoliko se na vreme ne postaramo o poplavama, ukoliko ne saniramo, ukoliko na vreme ne uredimo vodotokove, očistimo kanalsku mrežu, onda su posledice neminovne, a u takvim situacijama možemo da krenemo od Boga pa od Boga da tražimo ostavku, pa posle Boga, od Vlade od 16. aprila, pa posle toga ostavku one Vlade koja je bila do 16. aprila, a onda možemo da tražimo ostavku i svih ministara koji su vladali do 2012. godine.
Ako ne možete da koristite vodu, onda voda često može da koristi one koji vodu nisu umeli da koriste. Voda i vatra su velike nevolje, ali je po meni voda još veća, jer voda može vatru da ugasi, a obrnuto je to malo teže.
Što se tiče ovih izveštaja, ja ću probati malo oko energetike, s obzirom da je ministarka ranije bila ministar energetike, ukoliko mogu, imam pravo da delim savete, ja bih krenuo od saveta da uvezete električnu energiju odmah, da prenesete Vladi da uvezete električnu energiju odmah, dok je cena po 40 evra, a da sušeni ugalj iz Kolubare podelite stanovništvu, odnosno korisnicima koji to koriste za grejanje, a mislim da su potrebe od 500 do 800 hiljada tona.
Po meni, bolje je da uvezete struju sada kada je cena 40 evra megavat-čas, ako sam tu mernu jedinicu dobro zapamtio, jer, ukoliko to ne učinite, za očekivati je da tamo krajem oktobra ili u novembru svi oni koji nisu imali ugalj i koji ga na leto ne obezbede, pređu na grejanje električnom energijom, što će nas dovesti do toga da ćemo uvoziti električnu energiju u povećanoj količini u zimu, kada je cena od 60 do 80 evra po megavat-času. Znači, bolje je to uvesti sada, kada je jeftinije, a narodu podeliti ugalj, jer sem što će se na istu količinu struje uštedeti neki novac, sprečićemo i to da prelaskom na električnu mrežu preopterete sistem. Dakle, mi možemo po onome što struka kaže da uvezemo električne energije koliko hoćemo, ali ne možemo da je transportujemo do potrošača i može doći do ozbiljnih havarija. To bi bila ona vrsta saveta koju sam izneo na početku, kad već opozicija nije iskoristila priliku da podeli tako neki savet.
Ministarka poljoprivrede nije ovde, ali, predložio bih da podelu semena, goriva itd, svakako zemljoradnicima vrši ali da se setva ne zanavlja, s obzirom da rana setva ponekad omane, a kasna setva gotovo uvek. S obzirom da se bavim poljoprivredom, gotovo je nemoguće napraviti bilo kakav agrotehnički rok sada, već savetujem da onima koji su pretrpeli štete od poplave, koji su obeleženi, za razliku od mene, to se seme dodeli, ukoliko mu nije prošao rok trajanja, da se ti repromaterijali, đubrivo, seme i gorivo podele i dodele za sledeću sezonu, jer sada optimalno možete da sejete samo uljanu repicu.
Što se tiče novca za odvodnjavanje, o tome je kolega Petrović govorio i ja ću se u potpunosti složiti s njim, bez obzira što ta kritika dolazi od opozicije, koja je nekada bila vlast i koja takođe nije kontrolisala da li se novac koji je namenjen za odvodnjavanje i navodnjavanje koristi u te svrhe, ima velikih indicija da je gospodin Dinkić taj novac na određeni način prisvojio i ubacio ga generalno kao opštu budžetsku stavku, dakle, da nije odvajan na poseban račun i da često nije dolazio do korisnika.
Takođe treba voditi računa i o nasipima. Cenim kritiku opozicije, ali oni ne žele da kažu da je to tamo gde su bili vlast, navešću primer Obrenovca, da se godinama nasipi nisu održavali, da imamo situaciju da je po nasipima pravljen put. Dakle, mi koji živimo u Vojvodini, koja je nekada bila sređena po pitanju nasipa, znamo da tu postoje određene rampe, da se nikakav saobraćaj ne može vršiti po nasipima, a ovde je jednostavno nasip bio zarezan na odgovarajuću visinu, da bi se napravio što širi put i naravno da se saobraćajem oštećivala takva vrsta nasipa i da u te nasipe nije godinama uložen nijedan dinar. Recimo i to da su milionske sume izdvajane za zaštitu hrastova lužnjaka, pet ili šest hrastova koji se nalaze u blizini nasipa, pa su čuvari koji su čuvali te hrastove kod Jozića kolibe dolazili kolima, saobraćajući po nasipu koji je bio zarezan, po kome je napravljen put, što je svakako prekršaj i što je neodrživo. Dakle, po tome su saobraćali i upravo je jedno pucanje nasipa bilo baš upravo na tom mestu, slučajno ili nije slučajno. Uglavnom, da se taj nasip nije zarezivao, da se nije pravio put, da se nije vršio saobraćaj, da se nije više vodilo računa o hrastovima lužnjacima a manje o nasipima, možda bi šteta po Obrenovac danas bila manja, možda bi čak i broj žrtava bio manji, ali, svakako bi materijalna šteta bila manja.
Kad smo već kod tih hrastova lužnjaka, neodrživo je da neko samo za lečenje jednog hrasta izdvoji 1,4 miliona dinara, a da pri tome u toj godini ne odvoji ni jedan beli dinar za održavanje nasipa, vodotokova, itd.
Takođe, na određeni način meni smeta i bode oči to što niko neće da spominje korita reka. Neko iz opozicije je to pominjao, ali niko ne želi da kaže da ta zapuštenost traje godina i zašto niko ne govori o ovim splavovima koji se protežu duž Save od Beograda do Obrenovca? Ja kao laik pitam da li je moguće da ti splavovi i ti objekti na određeni način usporavaju tokove Save? Ukoliko usporavaju takav tok, onda vodostaj raste. Ukoliko vodostaj raste, onda i Kolubara zbog povećanog vodostaja Save ne može da se uliva. Dakle, da li su ti splavovi nastali od 16. aprila do danas, ili su oni možda u poslednjih 10-15 godina permanentno podizani? Da li na određen način učestvuju u sporijem toku Save i zajedno sa neodržavanjem korita i kanalske mreže učestvuju da nam rezultati ovakvih nesreća, odnosno posledice, budu daleko veće nego što bi bile da takvih sitnica i krupnica nije bilo?
Što se tiče daljih zamerki, jedino što bih preporučio Vladi da dopuni u izveštaju jeste da povede računa o Zakonu o vodama. Tvrdim da taj zakon nije dobar. Mi smo na odboru o tome govorili, da je zakon pocepao jedinstveno vodoprivredno preduzeće u tri vodoprivredna preduzeća. Umesto „Srbijavoda“ sada imamo „Srbijavode“, „Vojvodina vode“ i „Beogradvode“, što možda ne bi bilo loše da su im data ovlašćenja isključivo kao nekog lokalnog tipa. Međutim, ukoliko podelite glavna ovlašćenja od odbrane od poplava, izgradnje nasipa itd, onda zahvaljujući tome što imate tri vodoprivredna preduzeća, što imate, na primer, tri inspekcije i tri budžeta ili sam možda pogrešio, ima dva, ali uglavnom taj jedinstveni Zakon o vodama je pocepao jedinstveni način odbrane i održavanje naših vodotokova, reka i kanalske mreže.
Jednostavno se može desiti, a u Obrenovcu se prepliću „Srbijavode“, „Beogradvode“ i „Vojvodinavode“, možemo da ako se ubuduće budemo branili od poplava doći u sledeću situaciju da dođe do nekog rivalstva i da recimo „Vojvodinavode“ igrade malo veći nasip nego sa druge strane „Srbijavode“ i da pokušamo da potapamo jedni druge.
U svetu je poznat primer da u odbrani od poplavi i izgradnji nasipa se više država udružuju da bi rešili određeni problem. Gotovo mi je neverovatno da u jednoj državi pocepate sistem na tri dela i da je on pocepan i po pitanju odbrane od poplave i izgradnji nasipa, pa i u ovim glavnim vodotokovima, a ne samo u manjim rekama i potocima.
Dakle, poplave i suše se stvarno ne mogu izbeći. Takođe želim da zahvalim vojsci, ali takođe moram vojnicima, posebno onim profesionalnim da kažem da kad god dođe nevolja mi se onda Bogu i vojniku klanjamo. Kada nevolje prođu Boga zaboravljamo, vojnika zapostavljamo, ali to nije razlog da se na određen način zahvalimo posebno vojnicima, naravno i svima onima koji su učestvovali u spašavanju i odbrani od poplava.
Naravno da ću ja glasati za ove zakone, jer to je jedini način da u što kraćem roku obnovimo neki život onima koji su u velikoj nevolji, koji su pogođeni ovom poplavom. Uopšte, situacija sa vodotokovima je zapuštena, a nasleđena je kao takva, naravno i 16. aprila zapuštena kao što je zapuštena i napuštena naša država, nedovršena i ja često imam običaj da kažem da u ovoj državi nema države, da paralelno sa državom moramo da pravimo sve pa i odbranu od poplava.
Dakle, država je jednostavno samlevena u prašinu, a da bi od prašine nešto napravili morate prvo da zamesite glinu, ispečete crep, ciglu pa tek onda možete da praviti građevinu. Dakle, i država je tako složen proizvod koji dugo treba praviti.
Na kraju da zaključim, ukoliko želimo nešto više i mi moramo biti nešto više nego što smo bili do sada. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, reklamiram član 103. i odmah da kažem da ništa uvredljivo nisam rekao u vezi sa 104. Ništa nisam, samo sam rekao da potvrđujem izlaganje, deo izlaganja gospodina Petrovića vezano za naknadu za odvodnjavanje.
Dakle ništa nisam rekao uvredljivo zato se slažem sa predsedavajućem da to nije bio predmet replike i da krivica bude na meni. Na određen način sam želeo da gospodinu Petroviću omogućim dodatno vreme da, s obzirom na kvalitet diskusije, iskoristi još neko dodatno vreme, tako da je krivica do mene. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, Zakon o radu ili bolje reći zakon o jadu, čemeru, bedi, siromaštvu, Zakon o penzijama kojih nema, zakon o zatečenim stanjima koja smo zatekli 2012. godine.
Moje srce je uvek na strani radnika, ali ne na strani ububreženih vođa sindikata, već radnika, jadnika i gladnika.
Bio sam radnik u IMT-u pet, šest godina, putovao preko 50 km, menjao tri prevoza do posla i nazad, ali to su bila sretna vremena kada ste mogli ponosno da kažete da ste radnik, da ste građevinac, da ste metalac, da ste tekstilac.
Svi smo krajem tih devedesetih godina želeli demokratiju i išli po ulicama za nekima ovde sa desne strane i kada su se dokopali vlasti narod je ostao na ulici, a umesto obećane demokratije dobili smo …

Gospodine predsedavajući, to ste trebali reći prethodnim govornicima koji nisu bili u dnevnom redu ni ovoliko koliko sam. Dozvolite imam pravo na svoj uvod.
Radi se o Zakonu o radu, radi se o penzionom osiguranju, radi se o seljacima i radnicima. Radnici seljaci su braća po muci, braća po znoju, braća po žuljevima, danas u istom čabru.
Nekada su radnici živeli malo bolje od seljaka, seljaci ne znaju šta je penzija, većina seljaka ne zna šta je penzija, a na dnevnom redu je Zakon o penzionom osiguranju. Seljaci ne znaju šta je zimovanje, letovanje, bolovanje, 99% seljaka nije videlo more, a onaj 1% što je videlo more je služilo mornaricu.
Seljaci su bez penzija u većini slučajeva, oni dirinče od svoje devete, desete godine sve do smrti. Pita li neko za prava tih seljaka, tih radnika, tih jadnika, tih gladnika, bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na penziju?
Da li razgovaramo samo o jednim radnicima koji su radili u fabrici, a ne razgovaramo o drugim radnicima koji su živeli i radili na selu, koji su ostali bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na solidnu penziju, bez ikakvih prava da u svom životu vide letovanje, da budu na bolovanju, nisu mogli da ugase kravu, nisu mogli da ugase njivu. Od 365 dana oni su 365 dana bili na poslu. Niko im nije platio prekovremene sate.
Dakle, pričamo li malo o njima ili pričamo samo o onima koje predstavljaju ububrežene vođe sindikata koji su skupo plaćeni za svoj nerad?
Dučić je rekao – najveća nesreća je istovremeno biti star, bolestan i siromašan. To je danas srpsko selo, siromašni starci sa radnim vekom od 60, 70, 80 godina, koji ne čekaju penziju, penziju nemaju, a videćete da je i ovaj zakon veoma drastičan po njih, već da makar još jednom vide oči i lica svojih najmilijih rasutih po gradovima koji tumaraju bez posla koji su izgubili po starom Zakonu o radu, po starom zakonu o jadu, bedi, siromaštvu, o zakonu o otpuštanju. Pitanje je imaju li oni svoja prava, prava na dostojanstvenu starost posle tako dugog radnog veka koji traje 50, 60,70, 80 godina? Oni retki koji su ostvarili pravo na penziju imaju je u visini džeparca za osnovnu školu, 10.000 dinara, manje od socijalne pomoći.
Šta je poruka, šta je bila poruka, šta je ostala poruka? Bolje biti socijalni slučaj nego seljak. Još uvek je bolje patiti za selom nego patiti na selu. U prvima je selo umrlo, drugi su za selo umrli. Sa sela vode dva jednosmerna pravca, ni jedan ne vodi do penzije, do privilegija. Jedan vodi pravac u sveti, a drugi vodi na onaj svet, bez penzije. Kada bez penzije umre poslednja baba sa maramom na glavi i kutlačom u ruci, kada bez penzije umre poslednji deda sa motikom na selu, umreće Srbija. Gotovo, ende, prazne se teritorije. Prosečna starost je 59 godina na selu, svi smo zreli za penziju. Ima sela u kojima ne da nema penzija već nema ni psa da zalaje, nema ni poštara na koga bi zalajao ili nema stanovnika ili nemaju čime da ga hrane.
U ispražnjenim srpskim selima umesto poštara špartaju lisice, vukovi i divlje zveri. To više nije pitanje Zakona o radu, Zakona o penzijama, to je pitanje suvereniteta, integriteta, bezbednosti, opstanka Srbije. Zar se nismo opametili, zar nismo već videli kako naše ispražnjene teritorije drugi kolevkama osvajaju? Ima sela bez i jedne penzije, pusta sela i opela.
Ne treba meni niko drugi da kaže o pravu radnika, ja sam to bio. Ovde nema njihovih predstavnika, bar onih koji su radili u proizvodnji, i ako ih ima oni su u minimalnom broju. Kao i kod seljaka, krivica nije do profesora, doktora, pravnika na koje su preneli svoj suverenitet, krivica je do njih samih, kao i kod seljaka, nisu im krivi ni advokati ni profesori ni doktori. Vidim da ih ovde pored mene nema, želeo bih da ih bude da se lakše izborimo i za naša, seljačka, i za njihova prava.
Vidim ja, ne treba to da mi kažu velemajstori tranzicije, instalateri divljeg predatorskog kapitalizma, vidim ja da ostatak nekada ponosne radničke klase, vidim ih kako u mraku tumaraju do posla, kako se u mraku uveče vraćaju sa posla, praznih džepova i stomaka svakoga dana, kako uveče odvode decu ranije na spavanje da ne bi večerala, kako ih, ako večeraju, ujutru kasnije bude da ne bi doručkovala. Sa bednim platama, dnevnicama, pravima, da bi njihove gazde imali što više, da lete svojim avionima, čarterima, plove jahtama i grickaju jastoga na Maldivima, penju se po Himalajima. Još nisam video seljaka ne da ima jahtu i da se penje na Himalaje, nisam video seljaka i radnika koji imaju čamac na Dunavu i penju se na Frušku Goru da se odmore.
Sa njima ne retko, sa tajkunima, letuju i njihovi prijatelji, vlasnici partija koji su im omogućili ovakvu preraspodelu društvenog bogatstva u privatizaciji, bolje reći grabizaciji. Sve što je bilo naše postalo je njihovo. Dok su radnike ostavili bez prava, bez posla, bez imovine, dok su ugasili 400.000 radnih mesta prebacujući radnike sa prihodovane na rashodovanu stranu, izbacuju ih iz privatnog lanca, na njih tako jadne i otpuštene podizali su kredite prolongirajući nevolje za budućnost. Danas je ono što je bilo sutra i sada su one godine koje su 2012. bile buduće, sada su one godine u kojima smo zatečeni u kući golih zidova, razgrađenog dvorišta, a došli računi na naplatu, došlo vreme – vratite koko što si pozobala.
Da znate, reforme će biti bolne. Merdevinom uspeha ne možete se popeti sa rukama u džepovima, merdevine uspeha su bivše vlade doživljavale kao lift. Gospodo seljaci i radnici, mučenici, moje srce i um su sa vama, ali vidim vaše vođe kako zajedno sa krivcima se udružuju. Udružio se krivac i žrtva. Ne verujete valjda da će vas do boljeg sutra odvesti oni koji su vas opljačkali juče.
Moj kolega kome ću samo odgovoriti je najbolji dokaz za to – ko ti date vinograde Živorade. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, o ovome sam govorio još kada je bilo u načelu. Podržaću ovaj amandman s obzirom da je neprihvatljivo da se poreski akti koji zbog načina dostavljanja običnom poštom mogu biti ne dostavljeni, oni koji žive u unutrašnjosti znaju kako to poštari dostavljaju, mogu biti nedostavljeni, a u međuvremenu postati pravosnažni i izazvati određene posledice po poreskom obveznika.
Ovde polazimo da su poreski obveznici samo velika pravna lica, preduzetnici, itd. Međutim, svaki građanin je poreski obveznik i ukoliko se poreski akt bude dostavljao na način na koji je to predviđeno, a između tih načina je i dostavljanje običnom poštom i da se smatra dostavljenim u roku od 15 dana od kada se pošiljka otpremi, a da o tome niko nikakav dokaz ne može da ima, u tom smislu šteta po poreskom obveznika može nastati, jer će morati, osim ako mu se eventualno odredi neki porez, osim glavnice da plaća i kamate, s obzirom da eventualno pošiljku nije mogao ni dobiti. Poštar čak nije ni u obavezi takvu pošiljku da dostavi niti je njegova kontrola moguća.
Znači, sanduče može neko da otvori i ta pošiljka može da nestane. Svi ste videli u zgradama u kakvom su neredu ti sandučići. Neko iz neke zle namere ili iz obesti može takvu vrstu pošiljke i da otkloni iz sandučeta, a šteta po poreskog obveznika će nastati.
Voleo bih da nam ministar objasni da će svojim uputstvom ili nekim pravilnikom isključiti kao mogućnost ovo što u zakonu piše, da će se dostavljanje poreskog akta vršiti na sve druge načine, sem na način da se to čini običnom poštom i da se smatra dostavljenim u roku od 15 dana. Taj rok od 15 dana, slažem se da i kada ste na godišnjem odmoru i kada ste na bolovanju da vam poreske obaveze teku, ali taj rok od 15 dana, posebno u nekim krajevima i pasivnim delovima, po pitanju običnog građanina, odnosno fizičkog lica koje je poreski obveznik, taj deo može da bude problematičan.
Znam poljoprivrednike koji su više puta zbog neurednog dostavljanja ili nekog sličnog razloga, a ne zbog želje da izbegnu neke poreske obaveze, platili pozamašne kamate na poreske obaveze koje su nastale iz čistog njihovog neznanja, jer ne mogu svi da znaju ovaj zakon, ne mogu sve da prate, ne mogu da idu na internet. Dakle, svako ko ima dva ara, 10 ari zemlje itd. je poreski obveznik i on nije u prilici da prati internet, odnosno da gleda da li će mu poreski akt biti dostavljen običnom poštom, da se uveri u to i da nešto preduzme u smislu da zaštiti neka svoja prava.
Ukoliko ovo stane, postoji opasnost, čak i zloupotreba same poreske uprave, jer i tu ima razno-raznih ljudi, pa mogu da postoje i neki ljudi koji mogu iz nekih političkih ili nekih drugih razloga da budu veoma zlonamerni prema određenoj vrsti poreskih obveznika i da izaberu način na koji će to da dostave, pa kažu – znate šta, ovome ćemo da kažemo da smo mu dostavili običnom poštom, a nikakav dokaz da je to učinio ne mora da postoji u poreskoj upravi. Znači, vrlo je opasno ostaviti odredbu da se poreski akt, koji može da bude obavezujući i pravosnažan, dostavlja na ovaj način. Stoga ću ja glasati za ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani, treba da znamo da od kada postoje države, postoji i potreba da se one finansiraju. Ne može svako sebi da napravi put, ne može svako sebe da obezbeđuje, ne može svako sebe da leči, ne može svako sebe da školuje, pa otuda u svrhu održavanja države i zajedničkih potreba, svako srazmerno svojoj ekonomskoj snazi izdvaja određena sredstva. Barem bi tako trebalo da bude, da svako izdvaja srazmerno svojoj ekonomskoj snazi određena sredstva za zajedničke potrebe.
Tako su nastali porezi. Oni se svrstavaju u više grupa, ali bi država trebala srazmerno ubiranju tih poreza da organizuje svoju administraciju javne službe, uključujući i one koje propisuju i kontrolišu naplatu, ali i potrošnju. Za taj javni posao zaposleni u javnim službama dobijaju platu.
Država bi trebala da troši koliko prikupi, ali to nije tako. Država koju smo zatekli zaposlila je u javnim službama preko 750 hiljada ljudi. To je daleko više od neophodnog broja, a trošila je koliko je htela, odnosno trošila je daleko više nego što je prikupljala.
Sami državni službenici su svoj položaj, svoja javna ovlašćenja doživeli kao sigurnu kuću iz koje kreću na pohod i lov na plave koverte za sebe, za svoje partije. Pored državnog poreza, često ubiraju i svoj lični porez koji mnogi od nas nazivaju – mito. Izaberete i zaposlite da budu narodne sluge, a oni od naroda naprave sluge i postanu njihovi gospodari.
Javni sektor je do 2012. godine živeo kako hoće, a realni i privatni je živeo kako mora. Kad nije mogla da skupi koliko potroši država je počela da se zadužuje. Privreda je radila na malo, a zaduživali smo se na veliko. Više se nije živelo od zarađenog i prikupljenog već od zaduženog. Kada se država zadužuje narod piše menicu, i tako poodavno nemamo državu koju možemo kao građani finansirati, a došlo je vreme kad moramo i državu finansirati, a i dugove koji su nastali od finansiranja kad se nije živelo od zarađenog, a i te dugove treba vraćati.
U državi u kojoj se proizvodila mašta iluzije, predizborna obećanja glavni gotovo isključivi proizvod države je bio dug. Iluzije su postale naša realnost, ne proizvodimo ništa poodavno u tri smene. Emitovali smo socijalna prava do 2012. godine koje nema ko da plati. To iziskuje povećanje poreza i poresku disciplinu i to od ostatka naše privrede, a i to ostatak ostataka naše privrede ne može podneti. U suštini narod, potrošači i sirotinja su glavni poreski obveznici. Kada dođu na kasu i plate račun građani u stvari plate sav porez, kad se bogataši kite time koliko su poreza platili svi treba da znamo da taj porez, PDV, porez na dobit, sve je uključeno u cenu proizvoda, dakle, sirotinja kupujući robu plaća u stvari najveći deo prihoda.
Podržao sam više ovih zakona o porezima, akcizama i doprinosima, podržaću naravno i ovaj. Kada je Dinkić povećavao akcize na cigarete upozoravao sam ga da ne diže akcize na sirotinjske cigarete. Nije poslušao. Broj kutija cigareta u prodaji je pao sa milijardu i 200 miliona kutija na 800 miliona kutija, tako da smo u sive tokove to gurnuli. Bilo bi dobro da je narod počeo manje da konzumira cigarete, da smo smanjili potrošnju cigareta međutim nismo, samo smo 400 miliona kutija gurnuli na sivo tržište, na pijacu, na rezani duvan.
Ne sviđaju mi se neka rešenja iz ovog zakona, iako ću za njega glasati. Ne sviđa mi se povraćaj naplate kamate pa glavnice zato što to za mene otprilike izgleda kao osobina neke zelenaške naplate. Takođe, nije mi jasna dostava putem pošte u roku od 15 dana. Ukoliko ste u bolnici ili na odmoru tridesetak dana, dovoljno je da poreska služba pošalje kovertom poreski akt, smatra se pravosnažnim za 15 dana iako niste bili kući i niste ga primili, a poreski obveznik je gotovo svaki građanin i posle morate da jurite određene sajtove i da gledate da li vam je nešto u međuvremenu pristiglo, a za to morate imati računar i da tražite u elektronskoj formi.
Takođe mi nije jasna dostava kod pravnog lica. Ukoliko nije dostupan da se poreski akt može dostaviti zaposlenom, možete zamisliti ako neko ima 1.000 ljudi zaposlenih neki poreski inspektor dođe u unutrašnjost i uruči umesto vlasniku ili licu koje zastupa, uruči nekome strugaru, nekom radniku po zakonu kako je predloženo to može da bude i čistačica i ukoliko uručiti taj poreski akt može se smatrati punovažno dostavljenim i kasnije može biti obavezujući, pravosnažan, a da onaj koji je bio poreski obveznik o tome ne bude obavešten na pravi način. Da budemo jasni, mnogi od tih zaposlenih mogu namerno ili slučajno da zature takvu vrstu dostave. Mislim da tu nešto treba ispraviti i cenim napore da se uredi naplata poreza, da se oporezuju svi iz sive ekonomije, ali pitam se da li ovaj zakon ide uz postojeću poresku službu uz postojeće poreske inspektore, jer mi koji živimo u unutrašnjosti vrlo dobro znamo sa kakvim inspektorima se srećemo i kakvi sve mogu da budu. S tim u vezi mi smo ih ovlastili poodavno da imaju pravo da kontrolišu i poreske obveznike koji nisu registrovani, odnosno koji nisu upisani u Agenciju za privredne registre. Nisam naišao na slučaj kontrole sive ekonomije da poreski inspektori izgaraju na terenu, da uhvate što više poreskih obveznika iz sive ekonomije, a često su i oni sami sadržani u tom delu sivog posla.
Takođe postoje neke kaznene odredbe, posebno su loše za male firme gde imate kazne od 400–500 hiljada dinara za preduzetnike i za sva pravna lica. Imate daleko veće kazne, a i ta od 400-500 hiljada dinara može da bude takva drakonska da neko malo preduzeće prestane da radi. S toga, voleo bih da se u nekom narednom periodu to na neki način stepenuje po prometu jer je 500 hiljada za neka mala preduzeća koja se bore na tržištu i koja su tek nastala prevelika suma. Smatram da poreski obveznik treba da se oporezuje sa pažnjom, da se neguje, a ne da se u startu zbog eventualnog prekršaja odmah razori.
Gospodinu Dinkiću, kada je bio ministar finansija sam savetovao, a savetujem i vama da je dobar ministar onaj ministar koji sa guske očupa što više perja uz što manje gakanja. To je otprilike pravilo koje su poštovali stari poreski inspektori u neka srećnija vremena kada je ova država živela od poreskih prihoda i kada je trošila onoliko koliko je mogla da prikupi.
Naši seljaci imaju običaj da kažu da se ovca može ošišati više puta, a odrati samo jednom. Dakle, osobina dobrog pastira je da zna da čuva i da striže svoje ovce, a ne treba da ih guli.
Zatečeno stanje u državi 2012. godine je katastrofalno, posebno po pitanju ovih navodno velikih poreskih obveznika čiji se porez obično prelije na sirotinju koja u samoposluzi plati sve te prethodne poreze koje koriste kao odbitne stavke pa čak i porez na dobit je uračunat u cenu svakog proizvoda.
Mislim da konačno treba da uradimo jedan dobar zakon po kome bi upoređivali imovinu tih najvećih tajkuna, kako narod kaže, tih najvećih preduzetnika, koji po meni nisu šansa za razvoj. Moramo da napravimo neku poljoprivedu prerađivačku industriju, energetiku baziranu na što većem broju preduzetnika, malih pravnih lica, uz velike sisteme koje bi oni servisirali, da preko poljoprivrede energetike i prerađivačke industrije napravimo dovoljno robe i iz tog društvenog proizvoda servisiramo svoje obaveze prema državi, da se ona izdržava iz prikupljenih sredstava, da se ne živi od zaduženog i da imamo dovoljno novca da neki ofanzivnim izvozom i dodatnom vrednošću probamo da servisiramo one dugove i ono što nam je ostalo od 2012. godine. Dakle, da možemo da izdržavamo i egzistenciju građana i da servisiramo svoje obaveze, jer mislim da je poslednji trenutak.
Mislim da treba napraviti zakon za bogate koji su grabizacijom i privatizacijom u maestralnoj tranziciji uzeli gotovo sve, a narodu ostavili ništa, da njihovu imovinu treba uporediti sa oporezovanim prihodima, jer je nedopustivo da u ovako bogatoj i plodnoj zemlji žive siromašni i gladni ljudi. Lako bi mi zbrinuli siromašne, lako bi nahranili gladne, ali bojim se da ne možemo da nahranimo bogate i alave, jer njima nikada nije dosta. S toga, voleo bih da napravimo jedan zakon koji će sankcionisati to njihovo bogatstvo koje ne mogu da opravdaju oporezovanim prihodima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, vrlo rado bih sa radošću podržao ovaj amandman koji kaže – tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama, osim u stanu. Ovo – osim u stanu, mi vrlo odgovara.
U obrazloženju odbijanja amandmana piše da Ustav već to garantuje, a zakon ne može biti stariji od Ustava. To je jedan od razloga zašto bi se dvoumio da prihvatim ovaj amandman.
Ali bih ga i dalje prihvatio da na kraju te rečenice stoji – osim u stanu i pašnjacima. Da to stoji, sigurno bi to podržao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mom prethodnom kratkom izlaganju nisam želeo da budem ni humorističan, ni da mi se neko zbog primedbe i zbog eventualne pošalice, ako je to doživeo kao pošalicu, smeje. Ne smatram čak da je to i smešno.
Mislim, pripadam farmerima i obično mi na pašnjacima napasamo stoku. Moja primedba se odnosila na stanove zato što postoje stanovi koji su izgrađeni na pašnjacima, recimo, na Vračaru. To nisam uradio ja, to su uradili neki bivši ministri, sazidali su stanove…

Govorim o amandmanu, molim vas samo sačekajte. Amandman kaže – u prostorijama, osim u stanu. Govorim o stanovima koji su izgrađeni na pašnjacima i zato se moja primedba odnosila na to. Dakle, nisam želeo da se bavim nikakvim humorom, za mene je to žalosno, a koliki je taj prostor u tom stanu, mislim, da bi mi trebali jedno dva kamiona opreme da prisluškuju tako veliki stan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pažljivo sam slušao predlagače amandmana i zaključio sam da se polazi od pretpostavke da će lice na merama biti običan građanin. Pretpostavljam da su ta vremena daleko iza nas, barem se toplo nadam. Ukoliko su neke bivše vlade tu meru primenjivale prema običnim građanima, onda je to tada bio problem, i to svi znamo.
Hoću da verujem da obični građani neće biti na tim merama, ali postavljam pitanje – šta ako je na tim merama vođa terorističke organizacije? Za očekivati je da on promeni neposredno pred ugrožavanje određene države, pred izvršavanje terorističkog nedela svoj mobilni telefon, jer dovoljno poznaje tehnike obaveštavanja i prisluškivanja, da promeni svoj mejl, laptop, da promeni svoju IP adresu. U takvim situacijama, ovim dopunama Zakona je predviđeno, direktor BIA može odmah da nastavi dodatnu meru da prisluškuje taj drugi uređaj sa kojeg vođa terorističke organizacije vrši komunikaciju sa svojim članovima, koji neposredno mogu da izvrše krivično delo pre roka od 48 sati. Dakle, u tim situacijama moramo da imamo meru koju BIA može da primeni prema vođi terorističke organizacije, a ne prema građaninu, kako se ovde u ovom predlogu amandmana polazi.
Ukoliko je vođa terorističke organizacije bio predmet mera, za očekivati je da on kontaktira sa svojom mrežom, koja i te kako može da bude zanimljiva za naše bezbednosne organe. U tim situacijama, na određeni način, ta lica su došla pod tu meru.
Ukoliko lica otkriju raznim kanalima da su, na određeni način, provaljena, oni mogu da se razbeže. Te mere mogu da traju do godinu dana. Oni mogu da se ne vrate u zemlju za godinu dana. Šta će se desiti ako imamo sudiju koji ne odobri proširenje tih mera iz raznoraznih razloga? Znamo kakvo smo sudstvo zatekli. Šta se onda dešava ukoliko se oni razbeže? Teroristički akt nije uspeo, a mi moramo da pozovemo ta lica koja su se razbežala, koja su želela da ugroze državu, državnike, važne državne institucije, pripadnike te mreže, te organizacije da dođu kod sudije i da prisustvuju uništavanju dokaza, odnosno da na vrlo jasan način shvate da su bili provaljeni, da su naše službe saznale da su oni mreža te organizacije i pozivanjem na uništavanje dokaze, mi ih pozivamo da budu upoznati da ih je BIA otkrila, a time da je otkrila moguće ciljeve i buduće namere te organizacije.
Još nešto – kako ćemo pozvati te ljude, ukoliko su prilikom bežanja pobegli na neki nosač aviona, Gvantanamo, na Kubu, ukoliko su pobegli u Siriju, Iran, Irak... (Isključen mikrofon.)