Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto nisam ni akademik, ni doktor nauka, ali nisam ni pacijent, dakle, da još jednom objasnim kolika bi šteta bila od bilo kakvog raskida sa Rusijom, Kinom, EU i sa državama CEFTA tržišta.
Godine 2001. aktivno sam učestvovao u izgradnji industrijske zone u Inđiji. Aktivno. Pomagali su mi mnogi republički funkcioneri u dva saziva i kad sam bio poslanik i kad sam bio predsednik Skupštine sa tog mesta sam smenjen kada smo završili tu industrijsku zonu. Inđija je tada imala dug 50 miliona dinara i obaveza, a onda su Ješić i usrećitelji, ovi koji bojkotuju Narodnu skupštinu, samo da znate da vam Ješić tri godine prima platu, dragi moji građani, a na sednici ne dolazi.
Dakle, on je najstariji bojkotaš ovde. Verovatno su ga zarobili tamo u onoj stančugi u Beču, ili penthausu, šta već ima, ili je možda izgubio pasoš, pa ne može da se vrati.
Dakle, gradeći tu industrijsku zonu bio sam svestan da na putu od Evropske unije prema Istoku, svestan toga da Sunce izlazi na istoku, zalazi na zapadu, da na istok treba gledati srcem, a na Zapadnu Evropu očima, gradeći tu industrijsku zonu znao sam da će to smanjiti nezaposlenost.
U tom trenutku Inđija je dobila devedesetih godina 50% novog stanovništva zahvaljujući tome što je Tuđman proterao Srbe i ne samo Tuđman, već veliki broj proterao je Alija Izetbegović. To su ovi multietnički, koji vole da proteraju naciju, a za sebe govore da su multietnički, otcepe se od Srbije, formiraju neku svoju Republiku i sve Srbe koji žive u toj Republici proglase agresorima.
Bez obzira što smo dobili 50% novog stanovništva, Inđija danas gotovo da nema nezaposlenih. Nezaposlenost u Inđiji je negde 4%, mada, ja sumnjam da ima onih koji se nisu prijavili na Zavod za zapošljavanje da bi izbegli pozivanje. Ima ljudi, verovali ili ne, ljudi sličnih Goranu Ješiću, koji izbegavaju da rade.
Dakle, samo jedna fabrika u toj industrijskoj zoni. Prva koju smo otvorili je bila fabrika cigareta „Fast“. Imao sam probleme sa Đelićem i Vlahovićem, i to grdne probleme, jer oni kad su prodali duvansku industriju hteli su da prodaju sve pušače u Republici Srbiji i da apsolutno u stranim rukama budu sve fabrike cigareta. Ja sam mislio drugačije.
Ta fabrika i taj investitor nam je pomogao da započnemo industrijsku zonu iz koje je jedna fabrika, ja ću je navesti sad „Grunfus“, njen izvoz je godišnje 208 miliona evra. Znači, jedna fabrika u Inđiji, 208 miliona evra. Druga u sastavu „Henkela“ daje još 100. Znači, to je samo dve fabrike od desetak kojih tamo ima, to je negde 300 miliona evra ili 7.000 evra po glavi stanovnika samo iz te dve fabrike. Većina te robe ide u Evropsku uniju, jedan deo ide i na CEFTA tržište.
Moram da navedem i primer NIS. Nisam se složio sa cenom za koju je NIS prodat, ali je NIS veliki izvoznik. Dakle, pitanje je koliki bi NIS bio izvoznik da, recimo, malo ljudi zna da u Bugarskoj i Rumuniji, koje su članovi iz Evropske unije, NIS, odnosno „Gasprom“ ima više pumpi dva i po puta nego u samoj Srbiji, benzinskih stanica, kako oni to zovu. Naftna industrija Srbije ostvaruje značajni iznos koji se meri stotinama miliona evra. Pitanje je da li bi ruski investitor, bez ulaska u EU, bez ovog pretpristupnog perioda, da li bi ostvarivao takve rezultate?
Da li znate da među prvih desetak izvoznika su dve kineske firme, odnosno kineske investicije? To su „Železara“ Smederevo i RTB Bor. Dakle, te dve firme spadaju među prvih pet-šest izvoznika. Znači, Evropska unija nam je podigla kvotu za 5% po pitanju „Sartida“ i veliko pitanje Smedereva, broja radnih mesta u Smederevu i Boru bi bilo otvoreno da Kina nije računala da čelik i bakar može da prodaje u Evropskoj uniji.
To je ono što sam ja hteo da kažem, ne želeći da dovodim u sumnju bilo čije kvalifikacije, mada se moje dovedene u pitanje. Ja ponavljam, niti sam akademik, niti sam doktor nauka, ali nekima bih mogao da održim određeno predavanje.
Ukoliko bi mi prvih pet izvoznika likvidirali to bi bilo četiri milijarde izvoza. Taj izvoz i te investicije nama garantuju da možemo da delimo plate, da te plate ne budu više 32.800 dinara, koliko su zatečene, 328 evra, nego da budu 510 evra i da porastu za preko 50%. Investicije su gorivo u automobilu, investicije su gorivo kao što je benzin u automobilu, tako su investicije gorivo u privredi i ekonomiji.
Znači, bez investicija nema ekonomskog razvoja, a ne možete dobiti investicije ni sa Zapada, ni sa Istoka ukoliko nemate mnogobrojno tržište.
Zemlja kao što je naša, koja je opkoljena glavnim gradovima, trgovinskim šoping molovima i tako dalje, ne bi mogla da zadovolji potrebe građana, ne bi mogla da da ojača vojsku, ne bi mogla da rešava svoje obaveze prema inostranstvu i tako dalje da nema razvijenu privredu. Volim i ja investicije sa istoga, mi izvozimo jabuke u Rusiju, maline u Evropsku uniju, dakle, treba da vodimo politiku koju vodi trenutno rukovodstvo.
Put u Evropsku uniju je popločan raznim preprekama, ali odgovarajuća sredstva dobijamo. Da li ćemo ući uli ne u Evropsku uniju to će odlučiti svi građani Republike Srbije, neće odlučiti ni gospodin Arsić sam, ni gospodin Martinović, ni gospodin Vučić, a posebno ne moja malenkost, ali mi dotle moramo da koristimo jedno, drugo i treće tržište, moramo, jer u suprotnom ovako mali, bez izvozne varijante, bez proizvodnje roba, usluga i tako dalje, nećemo moći da ostvarimo bilo koji napredak u ekonomiji, nećemo samim tim moći da servisiramo socijalne potrebe stanovništva i onda ćemo se vratiti u vreme žutih nesrećnika koji bojkotuju svoj rad ali ne bojkotuju i te kako dobre i masne plate.
Hvala.