Dame i gospodo narodni poslanici, povreda dostojanstva, član 107. Poslovnika o radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada čujete prethodnog govornika mislite da se radi o jednoj čestitoj, poštenoj, nevinoj ličnosti. Ali, kada počne da vam nabraja stranke, shvatite da vam je nabrojao sve stranke koje on podržava. Divlja predatorska privatizacija bez njega kao analitičara ne bi mogla da prođe tako lako da on nije svako veče davao legitimitet sa medija.

Dakle, ja ne mogu da razumem praksu koja je nastala za vreme Koštunice i njegovih mačaka, da se umesto političara da govore na televiziji odjednom pojavilo brdo analitičara na čelu sa prethodnim govornikom, koji su govorili šta političari misle.

E sada, kada bih ja njega pitao da li je bilo magle na putu između Novog Sada i Beograda, vi bi rekli – ovaj Marijan Rističević nešto lupa. Ali, da bi vam ja to pojasnio, ne samo da se radi o čoveku koji je pokušao da ukrade nacionalni identitet Vlaha, što je i sam priznao da nije bio Vlah, ali, eto, bio je Vlah na izborima, to znači, ljudi, da je to prevara i krađa identiteta jedne nacionalne grupe koja živi u Srbiji.

Broj dva, kada pričam o putovanju, on svakodnevno učini jedno krivično delo prevare. Mi putne troškove dobijamo tako što damo izjavu da smo putovali, recimo, iz Novih Karlovaca do Beograda i na osnovu toga ja na kraju meseca dobijam, je li tako, sekretaru, putne troškove. Onda, ako neko ne putuje, a priloži automobil, broj registracije itd, i dobije putne troškove 5.500 dinara, pojavi se ovde 10-20 minuta, optuži ovu vlast što brže ne rešava probleme koje su Koštunica i Tadić, koje je on podržavao zbog iznosa iz Lutrije od dva miliona i 400 hiljada dinara, dakle, dođe i optuži nas i onda ode i 50 evrića za putne troškove za lažno putovanje koje nije postojalo.

Svakoga dana on putuje od Majke Jevrosime do Narodne skupštine, a ne od Novog Sada do Beograda. Kad ga ja pitam – jel bila magla, poledica, naravno da ne zna. Pitanje da li ima vozačku dozvolu, pitanje da li ima automobil. Mnoga pitanja se otvaraju. Ali, u suštini, radi se o prevari, a prevara je povreda dostojanstva Narodne skupštine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107. sam reklamirao ja. Posle mene odmah drugi kolega ne može da reklamira isti član. Jel tako, gospodine sekretaru, jer je na taj član već ukazano.

Takođe, rečeno je da nije normalno ovo što ja govorim. Hoćemo li u Narodnoj skupštini da zabranimo istinu? Ja sam spreman da podnesem ostavku. Evo, ako sam govorio neistinu, ja podnosim ostavku. Ako nije normalno govoriti istinu, onda to tako recite, ali ako sam rekao neistinu, ja nudim ostavku.

Dakle, tri ključne stvari – da li je gospodin Vukadinović bio drugi na listi Vlaške nacionalne manjine? Ona nije namenjena i manjini i većini, već je to pozitivna diskriminacija manjinskih naroda, manjinskih nacionalnosti da bi imali prirodni prag.

Ako ste vi pripadnik većine, a hoćete da koristite prava manjine, vi činite prevaru. Da ili ne?

Broj dva – da li je časopis, odnosno udruženje građana koje nije ni na sedištu koje je on naveo, dakle, nije u Dečanskoj broj 8, ja sam to proverio, ili ne znam koji tačno broj, da li je vršilo istraživanje o „Lutriji“, da li je dobio dva miliona i 400 hiljada za vreme Tadićeve vlasti da ispituje javno mnjenje u vreme kada je „Lutrija“ bila u minusu?

Treća stvar za koju on tvrdi da je kleveta – da li je tačno da naplaćuje putne troškove od Novog Sada do Beograda svakog dana i da je to oko 5.500 dinara?

S tim u vezi, ja nudim da se proveri moje putovanje, tako što odgovarajućoj službi nudim da proveri bazne stanice mog telefona i utvrdi da li ja putujem iz Novih Karlovaca do Beograda.

Isto to da proveri za gospodina Vukadinovića, ništa nije strašno, ništa ne boli. Da utvrdimo da li ja lažem kada kažem – on ne putuje od Novog Sada do Beograda svakog dana, a da je naplatio putnih troškova za preko milion i 200 hiljada, u poslednje vreme nisam računa, milion i 269 hiljada, što je preko 10.000 evra, za koliko možete da kupite jedan automobil.

Ako sam nešto slagao od ovoga, ja dajem ostavku. U suprotnom ja se protivim da neko ko govori istinu bude nazvan – nenormalnim. Hvala.

Ne tražim da se glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, to je član 109. Ukoliko neko upotrebljava uvredljive izraze. Ja nisam upotrebio ni jedan uvredljiv izraz. A ovde je moj način obraćanja ocenjen uličarskim.

Dakle, ukoliko neko nekom kaže da govori uličarski, to svakako spada na uvrede.

Ali, ja nisam dobio odgovor na ona osnovna pitanja i tražim od Sekretarijata da provere, da li ja govorim tačno ili ne i da dostave te informaciju i meni i gospodinu Vukadinoviću.

Koliko je gospodin Vukadinović puta uzeo putne troškove od Beograda do Novog Sada, odnosno dnevno 5.480 dinara, a ne putuje od Beograda do Novog Sada?

Ja nudim moj broj telefona da službe provere da li ja putujem. Da li je on spreman da ponudi da se njegov broj proveri, da se vidi tačno po baznim stanicama da li je makar pet puta za četiri godine iz Novog Sada doputovao do Beograda, a svakodnevno uzima 50 evra za to?

Nadalje, ja nisam dobio odgovor na pitanja koja sam pokušao da postavim kroz povredu dostojanstva. Da li je tačno ono što sam ja tvrdio da je dobio 2.400.000 od lutrije? Da li je tačno da je bio drugi na listi Vlaške nacionalne manjine? Da li je tačno ovo oko putnih troškova?

Mogu da postavim još dodatnih pitanja u kojima je on prevario na određen način državu i molim vas da znate, svaki dan kad od države uzmete 5.500 dinara, a ne putujete, dakle priložili ste registarski broj, priložili se svoj potpis da ste tog dana putovali, vi ste tog dana izvršili krivično delo prevare i jasno pitam – da ili ne?

Što se rezervi tiče, ja sam posejao kukuruz za njega, nema šta da brine. Ali, takođe nudim ostavku, ukoliko je tačno da ja imam te forme koje je on pomenuo. A već kada je pomenuo zečeve, ja se više neću javljati. Lovac na medvede ne troši municiju na zečeve.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi se mi sećamo kako su ovi nesrećnici koji bojkotuju rad Narodne skupštine, ali ne bojkotuju kasu države Srbije, kako su čuvali kurs. Kupovinom na tržištu su pokušali, ali uprkos trošenju deviznih rezervi kurs je za nekoliko godina sa 78 dinara otišao na 120 dinara, odnosno 118 dinara. Toliko je bio u junu 2012. godine, danas je čak nešto niži.

Očuvati kurs sedam godina, a pri tome uvećati devizne rezerve, to nešto znači. Uvećati zlatne rezerve za 100% i za nešto više to znači da je odnekud bilo priliva deviza, a to znači da su strane investicije bile značajne. To, takođe, znači da nam je izvoz porastao, zato što su strane investicije donele i tržišta na kome su robe koje se proizvode plasirane.

Naša ekonomska stabilnost počiva na industrijskoj proizvodnji prerađivačkoj. Nije se BDP poslednjih godina razvijao samo na trgovini tuđom robom, već se razvijao na građevinskoj industriji i na prerađivačkoj industriji, što dugoročno obećava.

Godine 2012. i 2013. Crna Gora je za nas bila Eldorado i po platama koje su bile za 150 evra veće nego u Srbiji. Danas su plate u Srbiji veće nego u Crnoj Gori. Javni dug Crne Gore, a to je možda i razlog zašto Milo Đukanović konvertuje ekonomska i socijalna nezadovoljstva prema SPC i prema srpskom pitanju u Crnoj Gori, želeći nekom krizom da izbegne odgovornost za sve teži položaj Crne Gore. Ne želim Crnoj Gori ništa loše, ali moram da uporedim, da srpski narod zna, da se Srbija ekonomski oporavila, da se uspravila, da javni dug Srbije, uprkos tome što smo napravili 320 kilometara auto-puta, 50%, uprkos tome što nam se diže industrijska proizvodnja, što se dižu fabrike, industrijske zone, Srbija ima javni dug 50% u odnosu na BDP i kreće u novi investicioni ciklus kroz javne investicije od 15 milijardi u narednih pet godina. Uprkos svemu dug Srbije nije prešao 50% i daleko je ispod onih propisanih 60% u Evropi.

Dug Crne Gore je preko 80%. Godišnje rast duga u Crnoj Gori je 600 miliona evra, Crna Gora srlja u velike ekonomske nedaće. Srbi u Crnoj Gori treba da znaju, da budu pažljivi, da izbegavaju svaku opasnost da Milo Đukanović ne pokuša nekim sukobima da amnestira sebe od odgovornosti za težak socijalni ekonomski položaj građana Crne Gore, a time i Srba.

Građanima Crne Gore takođe moramo da saopštimo, a i građanima Srbije, da prihodi od turizma u Srbiji su sad od 1,5 milijardi, a mislim u 2019. godini kada dobijemo konačne podatke da su prihodi od turizma 1,7 milijardi ili 70% više od Crne Gore koja ima more i taj potencijal ne koristi zahvaljujući lošoj ekonomskoj politici Mila Đukanovića, zbog čega verujem podsvesno su se pobunili i crnogorski građani koji nisu pravoslavne veroispovesti i srpske nacionalnosti.

Crna Gora takođe ima trgovinski deficit. Izvoz joj je 300 miliona a uvoz je 1,6 do 1,7, što je 1,3 milijarde ili 28% BDP više uvezu nego što izvezu. Iz te situacije Milo Đukanović pokušava da izađe na način koji vidite ovim šutiranjem, uriniranjem na zastavu, šutiranjem srpskih mladića itd.

Moj apel Srbima, moj apel vernicima Srpske pravoslavne crkve, moj apel građanima Crne Gore, da ne nasedaju na „fore“, kako to mladi kažu, Mila Đukanovića, već da ga jure i zbog ekonomskih nedaća a ne samo zbog otimačine ili pokušaja otimačine imovine Srpske pravoslavne crkve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ja ću malo govoriti o obnovljivoj energiji, ako predsedavajući dozvoli.

Dakle, ima jedna stara pesma, kaže – niz Moravu vetar duva, stari seljak na plus 35 spaljuje žetvene ostatke. Šta ovi stihovi govore? Govore o tome da nedovoljno koristimo obnovljive izvore energije, dakle ne koristimo dovoljno hidropotencijale, ne koristimo dovoljno vetar, ne koristimo dovoljno sunčevu energiju i što je najvažnije, za mene kao poljoprivrednika, ne koristimo dovoljno obnovljivu energiju, posebno je upečatljivo to što ne koristimo dovoljno obnovljivu energiju od žetvenih ostataka biomase.

Dakle, oni koji se žale na zagađenje vazduha, nikako da shvate da veliki deo zagađenja dolazi od spaljivanja žetvenih ostataka. Samo u Vojvodini imate milion i po hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta na kome se proizvede, spali ili uništi preko tri miliona tona žetvenih ostataka odnosno biomase.

Kada bi sakupili tu biomasu, prvo to bi bilo povoljno za kvalitet vazduha, nespaljivanjem žetvenih ostataka svakako da bi vazduh bio čistiji. Ono prvo zagađenje u Beogradu i oko Beograda bi bio proizvod upravo spaljivanja žetvenih ostataka, to je jedno.

Drugo, spaljivanje žetvenih ostataka na njivi narušava se kvalitet zemljišta, uništavaju se mikroorganizmi koji treba da zanove, obnove i da budu povoljni za humus, a samim tim da se očuva ono što su generacije pre nas čuvale, proizvodnjom u stočarstvu i đubrenjem njiva, koristili su žetvene ostatke da obnove kvalitet zemljišta ne da ga zanove i da ga unište.

Dakle, dame i gospodo, ja mislim da tri miliona tona, a ovde svakako ima neko ko se bavi time, da tri miliona tona žetvenih ostataka, je ravno energetski ravno milion tona nafte.

Dakle, ukoliko spalite ili uništite tri miliona tona žetvenih ostataka, to je jednako energetski jednako, milion tona nafte. To bi moglo da zameni, znači od uvoza dva miliona tona nafte, mi bi mogli da smanjimo izvoz za 50%, a samim tim godišnje da uštedimo 400 miliona evra. Zato verujem da valja i podržavam Vladu Republike Srbije, koja je prepoznala da kroz proizvodnju električne energije od biomase treba dizati proizvodnjom obnovljive energije i to subvencionisati ono povoljnijom tarifom.

To je svakako dobro zbog kvaliteta vazduha, dobro je zbog kvaliteta zemljišta a i korisno je na takav način ubuduće možemo da uradimo ono što oni žuti nesrećnici nisu hteli da urade, da smanjimo uvoz energenata i da tako prihodimo 400 miliona evra koji će otići u poljoprivredu, zato što će se žetveni skupljati, od toga praviti energija i ono što seljak ne zaradi u stočarstvu, zaradiće kroz energetsku farmu, kroz proizvodnju električne i toplotne energije, koja se opet može koristiti višak te toplotne energije za zagrevanje plastenika, staklenika.

Može se kroz tu toplotnu energiju proizvoditi od kukuruza etanol i na takav način povećavati prihod iz poljoprivrede, da ne izvozimo milione tona žitarica, a da uvozimo meso, često sumnjivog kvaliteta.

Zato podržavamo napore Vlade Republike Srbije i hoću da kažem da je Srbija konačno postala normalna zemlja, jer raspravljamo o obnovljivoj energiji, raspravljamo o kvalitetu zemljišta, o kvalitetu vazduha.

To je bilo gotovo nepojmljivo za vreme ovih žutih žohara koji bojkotuju Narodnu skupštinu ali ne i platu, jer njima je najvažnije bilo da izgrade auto-puteve prema svojim džepovima i da enormnu količinu narodnih para strpaju na svoje račune. Dok su oni sticali sve, narod je gubio sve.

Na nama je da izgrađujemo ovu državu i da izgradimo poverenje građana i da budemo normalna država, što ova Vlada i vladajuća većina želi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgraditi 320 km auto-puteva a pri tome smanjiti procenat javnog duga spram BDP je ravno podvigu. Kad uporedimo to, recimo, sa Crnom Gorom, koja radi samo 40 km auto-puta koji još uvek nije završila, da joj javni dug raste 600 miliona evra godišnje, ili 13 do 14% BDP, to bi, kad bi preračunali u Srbiji takvu vrstu izgradnje, značilo da bi javni dug trebalo da raste negde otprilike za 7-8 milijardi spram auto-puteva koje je Srbija izgradila. Znači, Crna Gora svojih 40 km koje gradi u zadnje dve godine, 600 miliona evra im je rastao javni dug, što je 13% BDP Crne Gore, dve godine, znači 26% im je porastao javni dug, a pri tome nisu uspeli da izgrade ni 40 km auto-puta.

Otuda možda i ovi događaji možda u Crnoj Gori, jer ona plovi u ekonomske nevolje, a Srbija polako izlazi iz ekonomskih nedaća i nevolja i pri tome gradi svoju infrastrukturu, podiže prerađivačke kapacitete i BDP joj raste, što iz izgradnje, što iz turizma, a najviše iz industrije i prerađivačke delatnosti.

U Crnoj Gori je, recimo, industrijska proizvodnja pala za 8% na godišnjem nivou.

Dakle, samo kad se uporedimo sa Crnom Gorom, koja je bila nekoliko stepenika iznad Srbije, do pre nekoliko godina, možemo da vidimo koji je to uspeh Vlade Republike Srbije, vladajuće većine i državnog rukovodstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, Inđija je brojala 31 hiljadu stanovnika, a sada broji 48 hiljada stanovnika.

Godine 2000, posle promena neki od nas su se posvetili izgradnja auto-puta. Borovica je bio problem koga smo morali da rešimo, jer u ugovorenom roku nije nijedan metar auto-puta asfaltirao. Morali smo na određeni način da ga pod znacima navoda uklonimo, da bi se auto-put završio. Ta prva deonica koja je došla do Novog Sada nam je pomogla da u Inđiji napravimo industrijsku zonu.

Dakle, do 2007. godine smo uporno pravili industrijsku zonu. I danas bez obzira što je broj stanovnika porastao sa 30.000 na gotovo 50.000, nezaposlenost u Inđiji je manja od 5%, što govori da na vreme gde situacija rešavala pravili auto-putevi industrijske zone, da su se tu ljudi zadržali.

Mi smo 2007. godine, posle izgradnje industrijske zone, mene su žuti žohari smenili u zgradi Uprave vodovoda, na nelegalnoj sednici na kojoj je, gle čuda nekom koincidencijom predsedavao jedan odbornik koji se prezivao Divljak. Znači na divljoj sednici kojom je predsedavao Divljak bez sekretara, predsednika zamenika, ja sam smenjen kao predsednik skupštine, a istovremeno su neki ljudi razjureni u Rumi. Ali, bože moj, bila je čast biti smenjen na takav način. Danas je tamo nezaposlenost manja od 5%.

Situacija kojom smo zatekli u Republici, kada se vratimo 2012. godina, bila loša, ne loša već tragična. Nije bilo dovoljno crne boje kojom se mogla oslikati situacija u Republici Srbiji u svim oblastima, posebno u građevini.

Zašto danas niko ne kaže, da recimo, samo 2019. godine, vrednost građevinskih radova u odnosno na 2018. godinu, kada je takođe rasla u odnosu na 2017. godinu, čini mi se za preko 15%, da je 2019. godina, rasla u odnosu na 2018. godine za preko 25% ukoliko se ja ne varam, vrednost građevinskih radova? To bitno utiče na BDP. Prethodno su bile teške operacije finansijskom solidacijom.

Što niko ne kaže da su ovi bivši nesrećnici potrošili 6,7 milijardi evra iz privatizacije i da ništa nisu sagradili, da su nas ostavili bez auto-puteva, da su nas ostavili bez industrije, da su nas ostavili bez bilo kakve privrede, da su nas ostavili bez radnih mesta, praznih fondova, razorenih banaka, da je kurs rastao 50% za nekoliko godina, da je inflacija bila gotovo dvocifrena ili je već bila dvocifrena to niko neće da kaže?

Danas nam zameraju što supersoničnom brzinom ne rešavamo probleme koje su nam oni ostavili. Ali, mi moramo biti svesni da svi mi živimo u Republici Srbiji, da svi mi treba da budemo vredni i posvećeni, marljivi, a našom energijom gradimo Republiku Srbiju, da će Srbija biti na dobrom putu kad svi mi budemo na dobrom putu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobre su domaće investicije, dobre su i strane investicije. Male zemlje, kao što smo mi, moramo da živimo od izvoza. Svoje potrebe za kupovinom robe, posebno u ovim stranim trgovinskim lancima koji su zamenili industrijske lance za vreme vladavine ovih bivših nesrećnika, žutih, ti trgovinski lanci prodaju robu.

Ne možemo za strani novac kupovati stranu robu ako ga ne zaradimo. Države kao što je Srbija moraju da žive od povećanog izvoza da bi od tog izvoza finansirale standard stanovništva, ali i izvozom pokrili uvoz.

Strane investicije su dobre, ne samo što donose nova radna mesta, donose nove tehnologije. Strane investicije, koje je neko ovde prezreo, donose i komad tržišta. Recimo, nama u Inđiji svi strani investitori, osnivači naših firmi stranim kapitalom, dakle, to su domaće firme, te fabrike ne mogu da se uzmu na ranac i odnesu, one ostaju ovde, samo je osnivač strani kapital. Neki od osnivača se menjaju, ali ti strani investitori su nam doneli i deo svog tržišta. Recimo, Hrvati misle baš da su prevarili Srbe time što su investirali u Srbiju, ali danas mi imao suficit i sa Hrvatskom.

Ako smo protiv stranih investicija, onda smo i protiv Kineza, onda smo i protiv Rusa, onda smo i protiv toga da „Sartid“ proizvodi čelik, onda smo protiv toga da „Bor“ proizvodi bakar.

Pitanje je da li bi Kinezi investirali u Srbiju, da ne računaju CEFTA tržište, a ima ovde poslanika koju su protiv CEFTA tržišta. Dakle, pitanje je da li bi investirali, da ne razmišljaju o evropskom tržištu, odnosno da ne koriste sada predpristupni period, a kasnije možda, ako uđemo, što naravno nije sigurno, računaju da će koristiti jedno veliko tržište, čini mi se sa više stotina miliona.

Pitanje je da li bi investirali, je li tako, gospodine Arsiću, da ne računaju da će time da stvore profit, a time donose radna mesta.

Nije tačna tvrdnja da će stranim investicijama radna snaga dobiti previše konkurencije, tako da će biti jeftinija. Obrnuta je. Povećanjem broja radnih mesta će se povećati dnevnice, radnici će biti cenjeniji i uskladiće se odnos između kapitala i rada. Rad će biti sve cenjeniji, jer će biti nedostatak radne snage.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, stara izreka – bolje je patiti za selom nego na selu. Obučeš narodnu nošnju, uzmeš od Dušana Petrovića 60 hiljada evra iz start projekta, od Svetske banke, je li tako beše, evo ministar će to potvrditi. Od ministarstva sam dobio te podatke.

Sad, ne želiš da podržiš, uvek neke zamerke. Hajde da pohvalimo kredit Svetske banke. Koleginica Jevtić će to malo podrobnije izneti, jer smo se tako dogovorili. To je novih pet milijardi poljoprivredi. Je li tako? Dakle, plus onaj deo koji će dati banke. Znači, kada banke daju određenu sumu, to će biti još osam milijardi u poljoprivredu, što nije bilo obuhvaćeno predlogom budžeta. To je trebalo pohvaliti i ja ću pohvaliti.

Ali, pošto je ovde jedan poslanik zamerio na Tiršovoj, doveo je u sumnju, koliko sam razumeo, sredstva namenjena za lečenje dece za bolnicu u Tiršovoj, mislim da smo kolega Orlić i ja to dobro čuli. Dakle, to je onaj što je menjao nacionalnost, to je onaj što ga je Skot ugurao u parlament. Nije jedini. Znači, otišao Skot, ostao nam idiot nekoliko puta. Sada, on je protiv toga da se deci izgradi bolnica, tako sam ja razumeo. Doveo je u sumnju ta sredstva. Ima Ljuba Moljac izreku, kaže ovako, čini mi se da je bila njegova, pokojni Ljuba Moljac, veliki mislilac, jeste bio šaljiv i ironičan, ali je mislio, kaže on: „Ludaci su u ludnici, bolesnici u bolnici, a budale neće niko“ i zato se poneki nađe da posumnja i u Tiršovu. Dakle, mislim da je bio vredan tog citata, s obzirom da je poslednje što sam mogao da posumnjam da će neko od poslanika naći zamerku i tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je bilo govora o zaduženju. Tačno je da je nivo duga na kraju 2012. godine bio 17,7 milijardi, gospodine Orliću i Martinoviću, a sada je 24. Gotovo sedam milijardi, 23 milijarde koma nešto, nisam siguran. Ali, gledajte ovako, u zadnjih sedam godina platili smo šest milijardi kamata na njihove kredite. Imali smo „Agrobanku“ i „Razvojnu banku“ i još neku banku tamo, sanaciju gotovo milijardu. Dakle, to što smo se mi navodno više zadužili je bio proizvod njihovog duga, visokih kamata 6-7% koje je trebalo plaćati. Recimo, 1,2 milijarde smo jedne godine platili kamate na te njihove preskupe kredite.

Nisu problem samo krediti, problem je što nisu napravili izvor za vraćanje dugova. Nisu napravili autoputeve, nisu podigli prerađivačku industriju. Sve su to zasluge sadašnje vlasti. Znači, podizanjem industrije prerađivačke, podizanjem BDP-a, podizanjem kreditnog rejtinga, refinansiranjem nekih njihovih kredita došli smo u zavidniju poziciju.

Danas imamo, recimo, problem sa Crnom Gorom. Ja ga takođe dovodim u ekonomska pitanja i socijalna. Mislim da je Crna Gora malo sujetna. Mislim da Milo Đukanović želi da naš narod u Crnoj Gori optuži u zamenu za socijalne nedaće i ekonomske nedaće u kojim se ta država nalazi. Recimo, da uporedimo Crnu Goru koja je bila za vreme Demokratske stranke u 10 puta boljem položaju od nas, a danas javni dug Crne Gore iznosi 80%, dok je naš oko 50%. Je li tako, gospodine Orliću? Njihov deficit godišnji, trgovinski deficit je 1,3 milijarde, što je na njihov BDP 25% BDP. Mi tu imamo oko 8-10%. Dug im raste 600 miliona godišnje, što je 13% njihovog BDP. To je kao kad bi kod nas godišnje dug rastao sedam milijardi i kao kad bi se mi za dve godine zadužili 14 milijardi, ništa ne bi uradili. Od svega toga su napravili, a još nisu dovršili, 40km autoputa.

Da li neko zna da su prihodi od turizma u Srbiji veći za 500 miliona evra nego u Crnoj Gori? Milo Đukanović svoje ekonomske nedaće nama želi da premesti u nezadovoljstvo, da otimanjem dela imovine SPC proba da servisira i reprogramira određene dugove, da izazove nezadovoljstvo i da optuži Srbiju i Rusiju kako ga oni, eto, ruše. Ne, ne rušimo mi Mila Đukanovića, mi poštujemo integritet Crne Gore bez obzira što on nije poštovao naš, već je priznao lažnu državu Kosovo na našoj teritoriji, razgraničio sa njom, slao delegaciju u Prištini itd. Mi, uprkos tome, nismo rušili integritet Crne Gore i želeli smo im mir. Mi želimo da oni izađu iz ekonomskih nedaća, ali ne možemo da trpimo da on zamenu za ekonomske i socijalne nedaće koje on ima i rukovodstvo Crne Gore amnestira sebe time što će proizvesti neki pritisak i reći – Srbi su za sve krivi. Naravno da nisu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavajući sve ove zakone, želim da kažem i sledeće - da je poljoprivreda na dobrom putu. Da su oni nama ostavili poljoprivredu razvijeniju, mi bismo danas daleko lepšu pesmu pevali. Oni umesto da su novac investirali u svoju poljoprivredu, oni su investirali u svoje džepove. Umesto autoputeve u svojoj zemlji da su gradili, oni su gradili autoputeve prema svojim džepovima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, čisto da vas obavestim da kvorum daju svi poslanici.

Obaveza narodnih poslanika po Poslovniku, jel tako gospodine predsedavajući, da kada uđe u salu da u baci karticu u poslaničku jedinicu. Jel tako gospodine Martinoviću? Ako predsedavajući vidi da to određena grupa poslanika nije učinila onda se kvorum može utvrditi prebrojavanjem.

Kada imate prava imate i obaveze. Obaveze su da ubacite karticu kada uđete, izvadite karticu kada izađete. Ako to ne učinite onda kada kažete da neko nije imao kvorum. Pa nije Skupština privatna svojina Aleksandra Vučića niti Aleksandra Martinovića, niti moja, niti vaša. Skupština pripada svima nama. Svi mi smo u obavezi da obezbedimo kvorum. Zato što kvorum nije obezbeđen, zato što svi poslanici nisu hteli da ubace karticu, jel to nije obaveza vladajuće većina, to ne piše u Poslovniku, mi smo izgubili sat vremena, a mogli smo plodotvorno da radimo.

Hoću na početku da kažem da izgrađeni auto-put, izgrađenu prugu, izgrađeni klinički centar, izgrađene objekte može svako da kritikuje, ali očigledno da ne može svako da ih sagradi. Dakle, san mnogih generacija, kojoj pripadam ja, je bio, posebno mi koji smo imali parče auto-puta između Beograda i Novog Sada, da možemo da putujemo do Makedonije i do Bugarske auto-putevima. To je bio san koji je trajao, san koji smo podržavali bez obzira koja vlada je to obećavala.

Svako je mogao da obeća auto-put, ali samo ova vladajuća većina je podržala Vladu koja je to uspela da sagradi. Drugi ili nisu hteli ili nisu smeli ili su pravili puteve od njive do njive ili im je smetao čuveni hrast, uglavnom nisu uspeli da sagrade taj put. San mnogih Beograđana, Čačana, Užičana, san mnogih turista koji putuju na Zlatibor, san mnogih turista koji putuju u Crnu Goru, san mnogih turista koji putuju u Republiku Srpsku je bio da se izgradi auto-put do Čačka, da se produži do Požege, a daće Bog da se produži do bratske Crne Gore, koja će ponovo, verovatno biti druga srpska država. Biće suverena, nezavisna, ali koliko vidim po emocijama koje se ispoljavaju u Crnoj Gori verujem da će to biti srpska država ponovo, bratska srpska država, što ja želim, a žele mnogi Srbi u Srbiji, žele i mnogi Srbi i u Crnoj Gori. To što milogorci ne žele to je već njihov problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, tih 320 km auto-puta je spaslo mnoge živote. Više je izginulo ljudi na Ibarskoj magistrali do Čačka nego što je izginulo za vreme NATO agresije na nađu zemlju. Spasili smo izgradnjom mnoge živote u budućnosti, a da to ne treba niko da nam oda priznanje, ali to treba pribeležiti u uspeh da nećemo gubiti stanovništvo, nećemo imati povređene na tom delu auto-puta, nećemo imati ekonomske štete i štete po firme u kojima zaposleni rade, koji se povrede, ne daj bože na toj deonici Ibarske magistrale, koja sada više nije toliko opasna, koja služi samo za mesni saobraćaj.

Izgradnjom puta Miloš Veliki ostvario san mnogih turista sa Zlatibora, mnogih turista za Crnu Goru, ostvario se mnogi san Crnogoraca, turista koji ne pripadaju, nisu državljani Srbije ni Crne Gore. Taj uspeh je nemerljiv. Bez obzira koliko košta, jedan život nema cenu, gubili smo na desetine, na desetine života. Pored toga, ja svakako želim da podržim izgradnju sve infrastrukture koja je obećana u narednih pet godina.

Dakle, zakone moramo menjati i prilagođavati. Skupština postoji da bi donosila i menjala zakone. Zakoni su živa stvar, menjaju se okolnosti u društvu, menjaju se okolnosti u izgradnji, menjaju se tehnologije, menjaju se uslovi, mnogo toga se promeni i mi kao narodni poslanici ne služimo samo da primamo platu i bojkotujemo Narodnu skupštinu, nego služimo ovde da komentarišemo, usvajamo, donosimo zakone, predlažemo zakone, predlažemo druga akta, usvajamo ta akta, a sve u cilju izgrađivanja Republike Srbije.

Posebno želim da podržim buduće napore na izgradnji infrastrukture, novih auto-puteva, vodovoda, kanalizacije, stanova za organe i ljude koji rade u organima bezbednosti. Pre svega, zato što će to podići naš BDP, podići će proizvodnju građevinskog materijala, šljunka, peska, armature, cigle, blokova, crepa itd. To će podići naš BDP. Projekcija da će BDP rasti od dve milijarde pa naviše u narednim godinama daje nam na pravo da svake godine u izgradnju uložimo tri milijarde.

Ako održimo dug na 50% BDP i ako svake godine proizvedemo nove dve milijarde mi imamo pravo da se zadužimo jednu milijardu, a da pri tome ne pređemo tih 50% javnog duga za koji verujem da ćemo postići i da ćemo taj javni dug spram BDP održavati. Ako to pomnožimo sa pet godina, ukoliko ova vlast dobije poverenje na sledećim izborima realno je očekivati tri puta pet je 15 milijardi. To je ono što je obećano. Kroz taj razvoj građevinske industrije, kroz usluge verovatno je realna priča da ćemo dostići plate od 900 evra.

Zamislite da smo mi od ovih nesrećnika zatekli 2013. godine platu od 510 evra i da smo je prosečno podigli za 50%, koliko smo je podigli sa 328 na 510 evra. To je povećanje od 50%. Sada zamislite da smo zatekli platu od 510 evra i da smo je podigli za tih 50%, verovatno bi i podigli, to bi značilo da bi u ovom trenutku plata bila između 750 i 800 evra. To što one nisu sada 800 evra, nije krivica ove vlasti i ove vladajuće većine, to je krivica bivših koji su ostavili mizerne plate.

Uništili su industriju. Njima nije bilo bitno izgrađivanje puteva, železnice, itd. Jer, kad su uništili privredu, verovatno su mislili da više i nemaju šta da proizvode, nemaju šta da izvoze, verovatno im nisu trebale ni pruge, ni plovni putevi, ni plovila, verovatno im nisu trebali ni kamioni, ni auto-putevi, njima nije trebalo ništa. Svi auto-putevi su vodili u njihove džepove i to im je jedino bilo važno, da pare deponuju na Kukova i druga belosvetska ostrva, Sejšele, Maldive. Ja se baš ne razumem u tako elitna letovališta, ali znam ove koji bojkotuju sve osim plate u Narodnoj skupštini, da oni i te kako pljačkanjem države Srbije imaju uslova da provedu određeni broj meseci u tim letovalištima, da grickaju rakove na Maldivima, na jahtama, itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da njima nisu trebali putevi, šinobusi, autobusi, ni za prevoz radne snage. Oni su izvršili lustraciju radnika iz privrede i fabrika. Ostali smo bez prerađivačke industrije i naš bruto-domaći proizvod se svodio na to da živimo zaduženo, uzmemo neki novac spolja od donatorske podrške, kredita, itd, i onda to u trgovini nešto malo trgujemo i onda kažemo - ostvarili smo BDP iz trgovine, gde smo za strane pare kupovali stranu robu. I umesto industrijskog prstena oko velikih gradova, samo su nikli trgovački centri, šoping molovi itd, gde smo stvarno za taj strani novac kupovali stranu robu.

Njima izvoz nije trebao, prevoz radnika koje su lišili, lustrirali ih iz fabrika, lišili plata, lišili dostojanstva, njima ništa nije bilo bitno i radnici nisu putovali na posao, tako da njima nisu trebali ni auto-putevi, ni železnice, ni pruge, ni autobusi, ni šinobusi, jer su lustracijom radnika ostavili puteve bez robe, bez prevoza robe, bez putnika. Svi ti auto-putevi su, ponavljam, vodili u Đilasove džepove. Zamislite koliko je tu traka trebalo da bude da bi se slilo u njegove džepove i na njegove račune 619 miliona evra?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovaj govor završiti sa izrekom - važnije je državu izgrađivati nego njome vladati, a to upravo radi ova vlast i vladajuća većina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se organizuje izložba arhivske građe danas po pitanju Crne Gore, svakako bi Vuk Jeremić bio jedan od primera arhivske građe. Kako je on to rekao da je 2006. godine – j… majku Srbiji i Crnoj Gori i obrnuto. To bi bio dobar primerak arhivske građe, a Boško Obradović danas drvlje i kamenje baca na nas, njegov koalicioni partner i saveznik, da smo mi krivi za neke odnose između Srbije i Crne Gore.

Nismo se mi, nije se Srbija odvojila od Crne Gore, bilo je obrnuto. Nismo mi na teritoriji Crne Gore priznali drugu državu. Crna Gora je priznala na našoj teritoriji drugu državu. Nismo se mi razgraničili sa nekom državom na teritoriji Crne Gore, nego je to uradio Milo Đukanović i milogorci. Nismo mi ukrali pismo i jezik Crnogorcima, Crnoj Gori, obrnuto je.

Arhivska građa koja bi govorila o tim vremenima od 2006. godina na ovamo, jasno bi pokazala da su nam uzeli mnoge bivše jugoslovenske republike i teritoriju, uzeli su nam i jezik, uzeli su nam pismo, deo naše kulture, uzeli su nam slova. Evo, Crnogorci, oni su izmislili dva slova, znači imaju 32. Nemam ništa protiv da oni koriste svoja dva novonastala slova, ali sam protiv toga da oni koriste 30 naših slova. Neka nam vrate 30 naših slova, pa neka oni govore sa svoja dva.

Protiv sam toga da uzmu deo naše kulture, hoće da uzmu naše svetinje. Dakle, arhivska građa jasno treba da pokaže da mi dok štitimo integritet Crne Gore, oni ruše integritet Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, jednoga dana u arhivsku građu će svakako ući i neka autorska dela, a ja ću da navedem neke primere gde "Junajted grupa", koja je vlasnik "Junajted medije", registrovana u Luksemburgu, vlasnik SBB, vlasnik lažnih prekograničnih kanala N1, "Nova S", Sport klubova, "Sinemania", "Grande" itd, koji su registrovane u Luksemburgu, navodno reemituje program u Srbiji iako ga u Luksemburgu ne emituje. Tom prilikom emituje reklame.

Emitovanjem reklama uzima hleb u Srbiji registrovanim televizijskim kanalima. Ovih dana se spori i sa "Telekomom". Ti mediji, s obzirom da nisu registrovani u Srbiji, ne mogu biti tuženi.

Autorska prava o kojima se stara SOKOJ i druge organizacije koje štite autorska prava ne mogu da naplate ništa, zato što mediji nisu registrovani u Srbiji. Suprotno Zakonu o elektronskim medijima, s jedne strane, emituju reklame, ugrožavaju one koji rade potpuno legalno i dolazimo do pozicije da piratski kanali, uzimajući hleb domaćim medijima, sa druge strane, izvođačima za autorska prava ne plaćaju apsolutno ništa. Tom prilikom ne mogu da budu tuženi, jer njihovi advokati kažu - s obzirom da nisu registrovani u APR-u, s obzirom da nisu registrovani u registru elektronskih medija, ne podležu nikakvim zakonskim sankcijama.

S obzirom da se Ministarstvo kulture i informisanja stara i o tom delu, ja se pitam i vas pitam - kako ove strane televizijske stanice misle da učestvuju u izbornoj kampanji, ukoliko su stvarno strane televizije? To je onda grubo mešanje u unutrašnje političke prilike i izborne uslove u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kultura je veoma bitna.

Danas sam imao tu nesreću da slušam jednog čuvenog bibliotekara. On se zove Boško Obradović. Šest godina iskustva u biblioteci, portparol biblioteke i to kada?

Dakle, osoba koja je 1999. godine, da bi izbegla rat na Kosovu i mogući odlazak, pokrenula časopis „Dveri“. Baš tada mu zapelo da pokrene časopis „Dveri“, tek toliko da ne bi otišao na Kosovo, kao što su otišli i neki koji nisu srpske nacionalnosti.

Ja sem često navodio primere. Sergej Trifunović pobegao u Ameriku, Dušan Teodorović pobegao u Ameriku, direktno na agresorsku stranu, a Boško Obradović se kao knjiški moljac zavuče i osniva časopis „Dveri“.

Posle toga, paralelno sa tim, dolaskom Koštunice na vlast 2004. godine, parkira se u čačansku biblioteku, portparol biblioteke. Usput malo obiđe Hilandar, nešto kasnije i u tom kulturnom dobru od velike važnosti za naš narod, uzme 5.000 evra, zakune se na „Trojeručicu“ da neće praviti stranku, već da će to biti časopis Udruženja Dveri, zakune se na „Trojeručicu“ i postane Boško levoručica. Uzme 5.000 evra, klepi, prevari monahe na Hilandaru i to je njegov razvoj kulture.

Danas je govorio o navodnoj izdaji srpskih svetinja od strane vlasti u Republici Srbiji i predsednika Republike, ali ja malo uzmem pa pročitam i, gle čuda, od 2004. do 2007. godine na vlasti je bila DSS, koja mu je nabacila 52.000 evra iz rudnika „Kolubara“ eto da se nađe malo bibliotekaru čuvene čačanske biblioteke, odnosno portparolu. Lepo da ima malo za izlaske itd, da se malo oporavi, 52.000 evra iz rudnika koji te godine beleži gubitak od 150 miliona evra, ali za Boška mora da ima.

Godine 2006. Crna Gora se odvaja na čuvenom referendumu sa, čini mi se, 1.000 glasova viška. Odvaja se od Republike Srbije i nestaje državna zajednica koja se stara o ljudskim pravima između ostalog, na celoj svojoj teritoriji nestaje državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Crna Gora se odvaja u vreme kad Koštunica, njegov omiljeni lider i DSS, sa kojom je ušao u ovaj parlament, dakle, nije on ušao sam, nego u koaliciji sa DSS, ulazi i zaboravlja da je 2006. godine DSS uveliko omogućila Crnoj Gori da se odvoji.

Vojislav Koštunica i DSS nisu insistirali da Crnogorci u Srbiji, Srbi koji su rođeni u Crnoj Gori imaju pravo glasa, kao i druga dijaspora crnogorska koja je glasala na referendumu iz svih zemalja, sem iz Srbije. Samo da su to učinili i da su tražili da se Srbi odnosno Crnogorci koji žive u Srbiji, koji su rođeni u Crnoj Gori, imaju pravo na referendumu izjasniti, Crna Gora se ne bi odvojila od Srbije.

Znači, danas ne bi ni svetinje došle u opasnost, kulturna dobra, srpska kulturna dobra, koju su Nemanjići još podizali, ne bi došla u opasnost, jer bi se zajednica Srbija i Crna Gora starale o ljudskim pravima, a pravo na veroispovest je jedno od osnovnih ljudskih prava, ali Boško Obradović, taj čuveni bibliotekar, je zaboravio sa kim je i danas u savezu. Da li je u savezu sa Vukom Jeremićem? Naravno da jeste. Da li je taj Vuk Jeremić rekao povodom odvajanja Crne Gore – ja sam „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, pa sa onim Roćenom – ti Srbiji, ja Crnoj Gori i obrnuto.

Boško Obradović zaboravlja sa kim je u savezu. To su grobari Savezne države i zajednice Srbije i Crne Gore. On je sa njima i on je samim tim abolirao njih od odgovornosti za raspad zajednice Srbije i Crne Gore, a samim tim su doprineli da danas svetinje dođu u opasnost. Ne, on je to zaboravio. On danas drži konferenciju za štampu protiv vlasti iz 2019, 2020, 2018. i 2017. godine, a to je 11, 12, 13, 14 godina posle događaja koji su prouzrokovali da danas ne možemo da reagujemo u Crnoj Gori kako bi reagovali da nije bilo partnera Boško Obradovića, čuvenog kulturnog radnika, portparola čačanske biblioteke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaboravio sam da kažem da se Crna Gora odvojila, a to Boško Obradović propušta da kaže, u vreme vlasti DSS, ali i u vreme vlasti Borisa Tadića i DS. Boris Tadić je dopustio da se sve to dešava kada je predsednik zajedničke države bio Svetozar Marović, pa kad su platili onaj satelit 42 miliona evra, onako da oni donesu odluku, ali da ga Srbija plati. Predsednik Crne Gore je bio Milo Đukanović, a predsednik Srbije Boris Tadić. Tri Crnogorca su vladala sa dve države i državnom zajednicom, a dopustili su da se Crna Gora odvoji.

Danas sa DS sedi Boško Obradović. Tu je i ovaj Miroslav Aleksić, koji danas, takođe, drži konferenciju za štampu, čuveni poljoprivredni stručnjak, koji je izjavio povodom Jovanjice, da su sadnice bile stare pet godina. Konoplja, kao jednogodišnja biljka, ne može, možete zalivati koliko god hoćete, ne može duže da izdrži od godinu dana. Toliko on poznaje taj problem.

Ali, Aleksić nam nije rekao, pozivajući predsednika Republike, gle čuda, da se odrekne imuniteta da bi ga on tužio. Evo, neka tuži mene. Ja tvrdim da je Aleksić dobio od svog tasta Ljubiše Kneževića negde oko 600 hiljada evra za nevladinu organizaciju u vreme vlasti DS, koju Boško Obradović tako amnestira od odgovornosti, da je dobio preko 600 hiljada evra za svoju nevladinu organizaciju koja se zvala, čini mi se, Fond za unapređenje ljudskih resursa. Znači, 50 i nešto miliona, kad pretvorite po tadašnjem kursu, dobijete negde oko 600 hiljada evra je dobio Miroslav Aleksić za svoju nevladinu organizaciju, koju su sačinjavali on, njegova supruga i Ljubiša Knežević, suprugin otac, s tim što je Ljubiša Knežević bio direktor Nacionalne službe za zapošljavanje u Trsteniku i prebacivao novac svom zetu na nevladinu organizaciju, tobož za skupljanje lišća, sve 600 hiljada evra.

Danas Miroslav Aleksić, dižući galamu na državu Srbiju, na funkcionere države Srbije, na predsednika Republike, želi, pre svega, da sebe predstavi kao eventualnu političku žrtvu ukoliko istraga koja se vodi dovede do toga da posle bojkota izbora izgubi poslanički imunitet i to dovede do hapšenja.

Zato Miroslav Aleksić toliko galami po pitanju Aleksandra Vučića, ne bi li kao navodna politička žrtva, politički protivnik, izbegao odgovornost zbog očigledne pljačke njegove i njegovog starca. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče arhivske građe, ona treba da dokaže postojanje nekog društva i neke države.

Ono što meni smeta, a to sam već govorio, ako napišem neku knjigu, napisaću „sve smo mi sami sebi krivi“ a po ugledu na Dimitrija Ruvarca koji je Hrvatima, kada su oni koristili Srbe protiv Mađara, napisao u časopisu više dela „Evo, šta ste nam krivi“. Tako je nastala i njegova knjiga „Evo, šta ste nam krivi“. Međutim, kasnije, srpski političari koji su se školovali u Beču baš nisu slušali Dimitrija Ruvarca i naše zablude smo skupo platili. Zato mislim da napisati jednu knjigu, ako ne ja, neko ko ume, „sve smo mi sami sebi krivi“ da bi bilo isplativo.

Meni odgovara da Arhiv Srbije bude Arhiv Srbije, jer naša kultura, srpska kultura je nastala posle nekih drugih kultura. Ja neću da se odreknem Sirmijuma, neću da se odreknem ni Caričinog grada, neću da se odreknem ni Lepenskog Vira. Mi živimo tu gde su nekad živeli neki drugi narodi.

Mi smo se mnogo odrekli sebe. Ja sam učio osnovnu i srednju školu i ništa nisam učio o, recimo, istoriji prečanskih Srba. Prvo, nikada nisam znao da je postajao knez Strojimir, da je postojala pismenost i državnost pre one koja je bila u udžbenicima istorije. To nisam znao.

Nisam nikada čuo za Vršačku bunu. Vršačka buna je bila ustanak Srba u Banatu veća po dimenzijama od Prvog srpskog ustanka. Prvi srpski ustanak je u stvari Vršačka buna. To ovi koji prate prečansku istoriju, koja nije bila zapisana u zvaničnoj istoriji, treba da znaju.

Dakle, Teodor Vršački, koji je 1594. godine jurišao sa barjakom Svetog Save na Turke, je uhvaćen od strane Turaka i živ odran. Uhvaćen je u Vršcu i Turci su ga živog odrali. Zbog njega su spaljene mošti Svetog Save, zbog ustanka koji je poveo sveštenik, srpski pravoslavac, Teodor Vršački. On je proglašen za sveca, ali mi ništa nismo učili iz istorije od toga zato što su srpski komunisti, koje je predvodio neprijateljski vojnik koji je državu, koju su napravili njihovi očevi krvlju i glavama, 30% svojih predaka i svojih očeva…

Dakle, tu državu su raskomadali srpski komunisti predvođeni neprijateljskim vojnikom iz Prvog svetskog rata. Sami su raskomadali državu stvorenu krvlju svojih predaka i prihvatili da raspodelu bivše Jugoslavije, komunisti, neprijateljski vojnik, uredi i da tako poraženi narodi pobede pobednike. Umesto da smo im naplatili ratnu štetu, mi smo im darivali državu, a oni su nama, da se izrazim malo prosto, darivali šut u stražnjicu. Izbacili su nas prvo iz Ustava, jednog, drugog, trećeg itd, a onda su nas izbacili iz vlastitih kuća, pa su Srbi bili agresori u svojim kućama gde su živeli 600 godina. Lepo proglasiš državu koju ti je tamo Tito dao i kažeš – od danas konstitutivni narod Srbe, jeste da žive ovde 500-600 godina, ali od danas će biti agresori i proglasiš ih agresorima. Zato mislim da smo sve mi sami sebi krivi.

Šta znamo o bici kod Slankamena posle povlačenja austrijske vojske? Čarnojević 1690. godine dolazi u Beograd i Srbi napuštaju, Beograd pada, čini mi se tu negde 1690. godine. Bitka kod Slankamena je velika pobeda hrišćana i među njima svaki treći je bio Srbin. Od 30.000 vojnika 10.000 su bili Srbi. Veliki poraz turske vojske i početak kraja Osmanlija na Balkanu.

Šta znamo o bici kod Sente? Šta znamo o tome? Da li znamo da postoji platno od 30 kvadratnih metara koje je 100 godina posle te bitke naslikao slikar? To je takođe bio veliki poraz Turaka jer su izgubili 30.000 ljudi.

Šta mi znamo o prečanskoj istoriji? Ne znamo ništa.

Šta znamo o karakuši? Znate li šta znači karakuša? Karakuša znači crna šuma. To je šuma između Šapca i Rume. Zašto se zove karakuša – crna šuma? Zato što su Turci od Srba tu masovno stradali i oni su je nazvali karakuša, jer su se bojali Srba i za njih je to bilo crno da crnje ne može biti, a za nas je to bilo oslobađanje od tih raznih jarmova.

Šta znamo o Sremskoj kraljevini? Da li smo je učili u istoriji? Da li smo učili šta je Sremska kraljevina? Da li znamo da je Sremsku kraljevinu Dragutin, u Debrecinu imao prestonicu? Da li znamo da mu se sin zvao Vladislav? Da li smo to učili u istoriji? Nismo.

Komunistička istorija je htela da svede Srbiju, srpsku kulturu, srpsku istoriju na užu Srbiju koju su zvali „užas“. I nemojte mi reći da su samo Hrvati bili komunisti i Slovenci.

Najveći broj partizana i komunista su bili Srbi, etnički Srbi. Da li su bili u duši Srbi, ja verujem da su bili anti-Srbi, jer su dozvolili da neprijateljski vojnik, državu u kojoj je stradalo, prethodno državu za koju je stradalo 30% Srba za taj ratni cilj iz Niša, da je raskomadaju komunisti i na koži srpskog naroda u Jasenovcu i tako dalje, da je ponovo raskomadaju. I umesto da im naplatimo ratnu štetu, umesto da budu poraženi, oni bivaju veći pobednici od pobednika. Darivali su nas šutom u stražnjicu, izbacili iz Ustava, izbacili iz svojih kuća, i danas genocidni narod, navodni, Srbi, koji su etnički kao čistili druge, obrnuto je.

Oni su najsurovije, Srbi su etnički počišćeni. Preko milion Srba iz bivše SFRJ su proterani sa svojih ognjišta. Zašto? Zato što je interes komunista koji su nasledili interes Beča, Nemačke i tako dalje i Osmanske imperije, da nema neke veće Srbije na Balkanu. Tu je njihov interes bio i komunisti su ga samo preneli. Oni su razbili tu državu, Jugoslaviju, koju su Srbi stvorili i od Srba napravili agresore i zločince, zato što su bili armatura bivše Jugoslavije i čuvali je.

Zato ja kažem, ako budem pisao knjigu, napisaću - za sve smo mi sami krivi. Hvala.