Gospođo Gojković, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo da nastavimo ovu ozbiljnu priču koja je od velike važnosti za Republiku Srbiju, a ovde moram da potenciram gospodine ministre i svaku lokalnu samoupravu.

Ovaj amandman suštinski je naša želja da produžimo rok korišćenja i posle 30 godina, ali mi smo stavili u zadršku ako ima nekih razloga da pojedini nadležni državni organi to, iz njima poznatih razloga, onemoguće da se to onemogući. Koji razlozi mogu da budu? Mogu da budu ako se arhivska građa ne pohranjuje na adekvatan način. Izneću primer iz grada Novog Sada, odakle je i gospođa predsednik, kolega Mirčić i još neki tu poslanici, gospodin Mićin, koja je zaista u pravom smislu reči, to je izuzetno vredna građa, propadala za vreme dosovske vlasti, ko se svi nije tamo menjao i pokrajinska u podrumu bez ikakve zaštite.

Kada su stručnjaci došli sa PMF-a, a to može da se desi svuda gospodine ministre gde to nije adekvatno urađeno, zato smo mi za to da se gde god postoji vredna građa obrazuju, bar imamo toliko mladih stručnjaka sa tih fakulteta, mini laboratorije koje će to da ispitaju. Ti agensi koji su nađeni su bili opasni po život svakog ko priđe takvoj građi, to je zaista neverovatno. Neki deo je čak i potpuno istrulio itd. Posao arhivara, ako neko misli da je tek tako lak uopšte nije.

U drugom amandmanu ću govoriti o sve popularnijoj digitalizaciji kroz jedan primer koji je već završen i uz … da se to nastavi u drugima.

Da bi se ta celokupna arhivska vredna građa, kako sa nivoa lokalnih samouprava i Republike Srbije sačuvala na adekvatan način i kako bi bila upotrebljiva za sve one kojima je ona u budućnosti i te kako važna, potrebno je gospodine ministre da se pristupi procesu digitalizacije apsolutno svuda kroz metodologiju koja je veoma ozbiljna.

Vi znate da je projekat digitalizacije Tesline građe u muzeju „Nikola Tesla“ trajao godina. Vi ste uspeli na kraju to da završite. Sada svaki građanin Srbije, svaki student koji želi nešto da sazna o životu Nikole Tesle preko aplikacije koja popularna na mobilnim telefonima, može to da pogleda, i ne samo to, svi mladi naučnici, svi istraživači o onome što nisu imali pojma o životu najslavnijeg svetskog naučnika, Srbina, Nikole Tesle, mogu da vide iz te digitalizovane građe Bilo je preko 160 hiljada dokumenata Teslinih, koji su pažljivo i veoma sistematično, ažurno digitalizovani.

Ovim putem želim i da čestitam celokupnom timu iz muzeja i svih onih koji su im pomagali u tome, počev od prvog pisma njegove sestre, preko veoma važnih dokumenata koje je on imao sa diplomatama, sa naučnicima iz celog sveta. Zaista je to nešto što je ogromno kulturno blago Srbije i bilo bi potrebno i verujem da ćete i vi, i moraće to da uradi svaka buduća Vlada, izdvojiti više sredstava da se izvrši digitalizacija u svim arhivima na nivou Srbije.

Možemo da se složimo na kraju ove rasprave, gospodine ministre, svi, a pogotovo vi, a verujem i vaš tim ljudi koji je radio na ovom zakonu, da što je arhivistika Srbije razvijenija, to je kulturan memorija našeg naroda veća.

Arhivi kao ipak neke nenametljive ustanove stoje na raspolaganju svima. Njihova uloga treba da bude da pruže mogućnost svakome ko želi time da se bavi, da nacionalni identitet, nacionalno kulturno blago Srbije pretoči u određene dokumentarne filmske projekte, knjige i sve ono što treba da služi budućim generacijama.

Znate, kada čovek mlad istraživač iz neke oblasti, društvenog života treba da pronađe ideju, na kraju krajeva i za svoju doktorsku disertaciju ili za neko svoje dalje učenje, onda mora da ima u vidu da nije svaki arhiv njemu dostupan na način kako to zakon jasno propisuje, zato što će tamo naići na mnogobrojne prepreke u smislu da se zanemaruje to da pojedina arhivska građa nije čuvana onako kako treba još ko zna od kada, još od posle završetka Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata.

Ovog puta želim da pohvalim tim istraživača koji je zajedno sa Istorijskim arhivom Požarevca, napravio jedna projekat o Srbiji o Velikom ratu. To je zaista vredan projekat koji je predstavljen prošle godine. Jednostavno oni su shvatili da u Istorijskom arhivu Požarevca i ti naučnici koje ne bih sada ovde da, bez njihove dozvole apostrofiram, su želeli da pruže jednu drugu sliku svega onoga i patnji i herojstva i stradanja celokupnog naroda u Velikom ratu. To treba da bude pouka i poruka za sve.

Arhivi su, dakle, društveno izgrađene institucije koje treba da stoje svima na raspolaganju.

Ali, ono što je ovde bitno i što se potencira u ovom delu zakona, to je način na koji će neko da bude primljen u taj posao i da položi stručni ispit. O tome su napisane i mnoge studije, gospodine ministre. To nije lak i jednostavan posao i mi smatramo da biste trebali dodatno da precizirate za ovo izuzetno važno zvanje, što neko misli da je tek onako, način na koji ćete da privučete mlade ljude istraživače da se u budućnosti bave ovim poslom. Jer, taj posao zahteva, pre svega, mnogo strpljenja, znanja, a i edukacije.

Od toga kako će jedan arhivista da uradi posao, jedan dokument koji ima u rukama, kako će da ga pohrani, kako će o njemu da se stara u bilo kom arhivu, zavisi budućnost toga o čemu to svedoči.

Prema tome, mislim da biste trebali veću pažnju da pridate tome i da pružite i dodatna znanja, sa nekim timom stručnjaka, ima ih iz ove oblasti, pogotovo lokalnim samoupravama koje imaju retku i veoma vrednu arhivsku građu koja svedoči o našem nacionalnom identitetu.

Ovde smo intervenisali, gospodine ministre, zato što smatramo da je u tački 5. kako ste vi predložili, za nas srpske radikale, neprihvatljivo da se u ovom smislu uvažavaju, kako ste vi rekli, kulturne i demokratske vrednosti lokalne, nacionalne, regionalne, evropske i svetske tradicije. To, po nama, ne znači ništa. Mi smo se fokusirali na ono što je mnogo važnije za Republiku Srbiju, a to je činjenica da samo na području Vojvodine žive 26 nacionalnih zajednica i želeli smo da damo apsolutno ovim amandmanom doprinos tome da se vaše ministarstvo, kao i Vlada Srbije na mnogo ozbiljniji način bave tim bogatstvom različitosti. Sad sam upotrebila jedan termin, vi znate da postoji takav projekat koji vi podržavate, ali to je zaista tako.

Kod mene u Šumadiji nemaju ljudi nikakvu predstavu o tome kako žive Slovaci u Kovačici ili kako žive u Ruskom Krsturu Rusini, znate.

Naravno, ne mogu a da ne pohvalim to što ste upriličiti da, eto, u srcu Šumadije bude jedna takva manifestacija prošle godine, pa da i moji sugrađani mogu da vide kako žive pripadnici drugih naroda u Srbiji. Ali, sve to treba da se uradi na takav način, i mi insistiramo zaista na tome, da se pomogne i pripadnicima svih tih nacionalnih zajednica da oni u okviru, pre svega ruralnih sredina, u svojim selima na najbolji način neguju i baštine svoju kulturu kako bi mogli i da je predstave nama.

Mi kao zemlja, i po Ustavu naše zemlje i po zakonima, zaista želimo da pružimo apsolutnu mogućnost da oni to urade, za razliku od ustaške hrvatske vlasti koja je dozvolila da se organizuju nekakvi dani kulture, evo, baš možda je to i pratio Prof. Atlagić, u Zagrebu prošle godine, a sa druge strane, sva druga prava, i to je toliko ironično. Znate, to je kao dali su nešto Srbima na kašičicu, a sa druge strane oni prete preostalim Srbima koji tamo žive, šikaniraju ih, ne dozvoljavaju upotrebu našeg ćiriličnog pisma.

Mi kao država moramo da pokažemo primer da smo mi, a pre svega i kroz inkluziju Roma, jer i oni žive u mnogim, i njihova kultura i njihovo nasleđe koje oni sami, pre svega oni koji nisu u nekom stepenu obrazovanja, ne mogu da prepoznaju. Mi moramo da pomognemo svima njima, kao država, i vaše ministarstvo da to bude mnogo, mnogo rasprostranjenije. Znate, to kulturno blago koje Srbija ima retko koja zemlja u svetu i poseduje.

Zainteresovala sam se, pa sam pogledala, ne samo sad kad je ovaj zakon na dnevnom redu, nego kad se pojavila ova vaša aplikacija „kultura.rs“ koju je podržalo vaše Ministarstvo i taj pretraživač određenih pojmova.

Vi, verovatno niste čovek koji se bavi softverskim rešenjima i nečim što će u krajnjem ishodu da izgleda ovako ili onako, meni se to nije dopalo. Nije mi se dopalo iz razloga, ne mogu da kažem sve apsolutno, ali kad vi unesete pojam na tom pretraživaču, recimo Narodni muzej, vama će da se pojavi građa o osnivanju Hrvatske seljačke stranke. Znate, prosto neverovatno. Šta to treba jednom prosečnom građaninu Srbije, ili šta je tamo radio i kakav je put bio Moše Pijade?

Nije to i ne treba da bude cilj, već da se, ako ste već išli na to da se kroz pretraživanje značajnih pojmova, ustanova kulture bazirate na ono što je važno za srpsku nacionalnu istoriju, kao i pripadnike nacionalnih manjina, a njihov broj je velik u našoj zemlji.

Nastaviću dalje, jer dosta sam vremena uzela po obrazlaganju ovog amandmana.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Gospodine ministre, u vašem dosadašnjem radu, evo skoro je kraj ovog saziva Vlade, ono što je dobro nismo primetili kada je u pitanju oblast kulture i resor koji vi predvodite nikakav potcenjivački odnos prema bilo kome. To je dobro zato što su svi vaši prethodnici od 2000. godine imali jedan stav koji se uklapa u tu, pre svega antisrpsku, prozapadnu politiku i koja stvara jedan milje.

Evo, to i kolega Marković, verovatno kao rođeni Beograđanin, može da primeti, tog nekog kao kruga dvojke. Oni imaju ekskluzivitet, jer vi ste bili i u poslovima kulture i pre ovoga i tako se ponašaju, omalovažavajući pre svega srpski narod i ne samo pripadnike srpske nacionalnosti, već sve druge koji drugačije misle. Pa, oni su neki nobles, pa oni imaju ekskluzivitet, da ne pominjem stvarno ta imena poput Srbljanovićke, onog Gorčina, Dragojevića i plejade tih likova koji su zaista toliko u svom nastupu pokazali, pre svega mržnju prema sopstvenom narodu i prema vitalnim državnim i nacionalnim interesima.

Ali, ono što se desilo Srpskoj naprednoj stranci je da upravo sličnu, po karakternim crtama za pojedine stvari, osobu postavi na mesto vašeg prethodnika, a mislim na bivšeg ministra Tasovca, koji je ujedno i direktor Beogradske filharmonije koja je izašla sa jednim skandaloznim sloganom pre nekoliko godina u vašoj naprednjačkoj vlasti i plakatom – Nije za svakoga.

Da bi građani Srbije znali o čemu se radi, oni su hteli da kažu, pri tome su stavili jedan deo jedne biljke, da je ne pominjem sada koja je, koja upućuje na to da je neko neobrazovan, da ne razume šta je kultura, itd. Zaista neverovatno da tako nešto nekome padne na pamet. Da se to ne bi ubuduće dešavalo striktno moraju da se, sa nivoa Vlade Republike Srbije, kontrolišu aktivnosti onih koji primaju novac iz budžeta.

Dosta su govorili koleginica Radeta i drugi poslanici Srpske radikalne stranke o RTS-u, ali i Beogradska filharmonija, pa sve druge ustanove kulture.

Oni mučenici, mislim na te, zaista ljigave, bedne, ne znam kako da ih nazovem, likove iz te plejade tih prozapadnih agentura i svega da naš narod i onaj ko živi u Vranju, u Pirotu ili, ne znam, gde u Bosilegradu ne zna šta je srpska kultura.

Ono što oni ne znaju to je da nematerijalno kulturno blago Srbije, kao što su na UNESKO-voj listi zaštićena srpska slava koju samo mi Srbi imamo, srpsko kole, koje zna 99% stanovnika da igra, kao pevanje iz vika koje će, verovatno, tek biti na UNESKO-voj listi, kosovski vez, Belmuš koji stalno ovde kolega pominje, gusle su, takođe, već zaštićene, ali nisu neke druge, nisu neki stari zanati. Da ne nabrajam, jer skoro ima, ja mislim, još preko 30 elemenata nematerijalne kulturne baštine i kulturnog dobra od najvećeg značaja.

Ono što je potrebno to je, zato što je kolo koje prožima čitavo nacionalno biće kao nacionalna igra, kolo u tri, Moravac, itd, kao što je srpska slava koja objedinjuje naše zajedništvo, našu duhovnost, ono što smo mi od doba Nemanjića, kao sve ovo drugo koje tek treba da se nađe na listi, dakle, mi sad treba da pomognemo, gospodine ministre, tim sredinama da oni od toga imaju, pored ove nematerijalne, i korist u pravom smislu reči. Da te žene pletilje koje će dvopređene čarape da pletu i dalje, one žene u Staparu koje su poznate po staparskim ćilimima, one Piroćanke koje izuzetno vredan zanat imaju u svojim rukama u proizvodnji pirotskog ćilima, dakle, da im država omogući.

Ne možete vi samo iz svog resora, ali postoje drugi, jer je takav budžet za kulturu, koji je takav kakav jeste, da bismo taj naš nacionalni identitet očuvali. I, ne samo srpski, već u svemu tome ima i pripadnika i drugih nacionalnih zajdenica, kao što je naivno slikarstvo u Kovačici i kao što su neki drugi projekti, kako bi se zaista na pravi način to predstavilo i budućim generacijama.

Sve drugo što se bilo kojim dinarom, znači, finansira, a da ima antisrpsku konotaciju, mi smo izrazito protiv toga. Dakle, mora i buduća Vlada o tome da vodi računa, da se zaista sve ovo što tek treba da bude i na UNESKO-voj listi i što tek treba da ima pravu promociju kroz jedan i kulturni i turistički projekat, kako god hoćete, promoviše kao najsvetlija tradicija našeg naroda. Hvala.

Gospodine Markoviću, te nevladine organizacije zapadnjačke agenture koje su dobro umrežene i koje mi ovde stalno pominjemo, upravo su u službi tih i takvih koji se deklarišu kao nešto posebno. Zato sam vas apostrofirala i namerno da imate repliku i da ja mogu sa vama dalje da nastavim o njima, jer svaki normalan čovek, svaki patriota, svaki rodoljub normalno da će da razmišlja o svim Srbima, ma gde oni da žive.

Znate, za nas srpske radikale je i Ojkača, koja je takođe kandidat za Uneskovu listu, nešto što je najsvetlija tradicija.

Zmijanjski vez, gospodine ministre, koji su Srbi iz Republike Srpske uspeli, takođe, da stave na Uneskovu listu, zaista prelepa rukotvorina koja ne može rečima ta lepota da se opiše, ali oni se svega toga zgražavaju, ovi što ih vi prizivate stalno, gde ste, što ne dođete.

Verujte mi, gospodine ministre, da je prozapadna dosovska ovde opozicija tazkovana u sali, oni bi se zgražavali nad ovim što mi promovišemo kao najsvetlije srpske vrednosti, srpsku tradiciju, jer oni samo znaju da ruše, da govore da u ovoj zemlji ništa ne valja, da su Srbi ovakvi, onakvi.

Pominjala sam i, neću da mu pravim reklamu, onog jednog glumca iz filma Gorana Markovića, koji kaže - eto, Srbi su rušilački, ne znam kakvi, monstrumi na Balkanu, ili ovaj Branislav Lečić. Ne zaboravite onu njegovu rečenicu iz filma „Sveti Georgije ubiva Aždahu“, kad on kaže onako skroz u onom svom ludačkom zanosu - Srbi ratuju zato što su ludi.

Znači, mi moramo da napravimo jasnu distinkciju u ovoj zemlji ko su oni, a ko su svi drugi koji poštuju i vole svoj narod i svoju državu i koji žele na takav način to da promovišu.

Ono što je meni zasmetalo, gospodine ministre, vas sam gledala, zaista ste čovek koji radi taj posao iz oblasti kulture i informisanja. Eto, pred kraj ovog mandata ste i došli sa ovim izmenama zakona na koji mi imamo primedbe, ali vidim da ne negirate ništa od onoga što je važno za srpsko nacionalno biće, ali vi stojite u Vladi Srbije, ispred vas Zorana Mihajlović i ona kaže – sledeće godine mi ćemo… Ona je ministar za saobraćaj, građevinarstvo, infrastrukturu, šta ste joj sve dali, direktno u službi američke ambasade. Napravila je projekat Behtel, koji košta Srbiju 300 miliona više. Ona umesto vas najavljuje šta će da bude na Uneskovoj listi i šta će Srbija da uradi ove godine, pominjući upravo ono što sam ja malopre govorila, pirotski ćilim, staparski i ne znam da li je još nešto treće pomenula.

Mora da se zna u ovoj zemlji i da se najoštrije žigošu sve te aktivnosti koje oni čine i sve te nevaldine organizacije i mediji koji su u njihovoj službi i sve predstave koje imaju, sva njihova izvođenja, gde oni otvoreno blate narod.

Vi mislite da je…

Evo, završavam gospodine Marinkoviću, jer vi imate mogućnosti da na jednoj televiziji često naširoko pričate o takvim stvarima, pogotovo o njima. Vi mislite da je aktivnost samo kad oni pričaju što je legitimno pravo protiv zvanične politike vaše SNS. Ne, ono što oni rade je više od toga, psihološki rat u pravom smislu reči, protiv ove zemlje i protiv ovog naroda i sa svojim pojavljivanjem u statusu nekakvih slobodnih umetnika, oni su ovo, oni su ono. Ne, oni su u korpusu svih onih koji ne žele dobro Srbiji i srpskom narodu i SRS, evo, i na današnji dan, kada obeležavamo 30 godina našeg postojanja, otvoreno sa njima, u pravom smislu reči, vodi takve verbalne sukobe i sve to žigoše.

Evo, u kontekstu ove dosadašnje priče koja je, zapravo, vezana za ovaj amandman koji sam ja podnela u ime SRS, replicirajući gospodinu Markoviću, ujedno i da dam sugestiju ministru ili budućem ministru u Vladi, a verujem da će i SRS zadobiti veliko poverenje građana. Mi sve činimo da im pokažemo ono što članovi SRS znaju, ali da bi to znali i birači koji će za nas da glasaju, da smo mi veoma dosledni unazad 30 godina u svim aspektima našeg političkog, društvenog, kulturnog života i da sve te temeljne vrednosti koje mi promovišemo zapravo se pokazuju kao prave i da izlaze iz okvira neke dnevne politike, već da ostavljaju zaista jedan trag.

Ono što smo mi uradili štampanjem sabranih dela naših velikana, koje smo danas spominjali, mi smo pre više od 20 godina, ili više, pokrenuli Časopis „Srpska slobodarska misao“, gde su mnogi naučnici iz oblasti kulture, iz oblasti istorije, politike objavljivali svoje separate, svoje viđenje i svoje stavove o najvažnijim pitanjima za naš narod i za našu državu.

Ali, kada je već reč o ovome, zašto smo mi ovde intervenisali? Možda vam je to bilo i čudno - otkrivanje i stvaranje. Smatrali smo da je nepotrebno da te dve reči stoje, ali ovaj drugi deo tačke 2) od opšteg interesa u kulturi obuhvata očuvanje i predstavljanje srpske kulture i kulture nacionalnih manjina u Republici Srbiji. Kada se ovo kaže, neko će da pomisli da je to samo neko medijsko predstavljanje ili štampanje nekih brošura. Ne, mi moramo, ako hoćemo da vratimo i ovo kolo koje Srbi imaju, i ojkaču, i pevanje iz vika, i frulu i gajde, sve to ako hoćemo da vratimo u naša sela i u naše gradove, onda moramo da pomažemo tim ustanovama kulture, a u selima, gospodine ministre, je nekada bilo 1500 i više tih domova.

Vi ste lepo povukli paralelu kada ste rekli kao čovek koji je očigledno, kao ja i sve moje kolege, takvog opredelenja, kako su to hteli da zamisle Brozovi komunisti posle Drugog svetskog rata, sa sve onim pokličima Josipu Brozu i petokrakama na čelu.

Ne, to ne treba da se narodu tako više predstavlja, jer ti domovi su ruinirani zbog toga što ovi dosovci nisu hteli da brinu o njima i o srpskom selu. Dvadeset godina, znate, ili već petnaest godina pre vaše vlasti, to je bilo puno, a pre toga i rat i sankcije, već da se to vrati u dušu srpskog naroda, tako što će da im se omogući da oni imaju još više tih manifestacija, tih seoskih zborova i svega toga, gde će ono što je već sada na zvaničnoj listi UNESKO-a da se promoviše javno.

Gospodine ministre, odličan ste mi dali sada primer da mogu dodatno da podsetim građane Srbije, a i one koji nikada nisu ukazali poverenje SRS, kako mi posmatramo srpski kulturni prostor.

Vi ste sada rekli – moraju da se poštuju granice one koje sada jesu. Nažalost, te granice na srpskom kulturnom, nacionalnom duhovnom prostoru, a to su granice velike srpske države. I na ovoj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, eto, mi to imamo i u programu naše SRS.

Dakle, to je kompletan etnički i duhovni i kulturni prostor našeg naroda. Ne možemo mi sada da kažemo, ja koja sam rođena u Šumadiji ili Dragana koja je iz Kruševca ili kolega Lukić iz Bajine Bašte – e, sada, to što postoji tamo u Lici, na Kordunu, Baniji, a što je specifično za srpsko, to je tamo negde.

Naša obaveza kao predstavnika srpskog naroda, nažalost, to je sada okupirani deo srpske teritorije, mislim na Republiku Srpsku Krajinu, mislim na položaj Srba u srpskoj Crnoj Gori. Mafijaška vlast Mila Đukanovića će sutra i nematerijalno kulturno blago, koje je autentično srpsko, da prisvoji sebi. Kao što sad hoće da nam otmu svetinje, sutra će da idu korak dalje. Jel tako, gospodine ministre? Pa, ono što mi imamo i što hoćemo da stavljamo na UNESKO listu, oni će da kažu da je naše.

Ja ne mogu da sada kažem da me ne zanima to nešto tamo. Ne, to je sve zajedničko i naša je obaveza da to promovišemo.

Mi svi u Srbiji znamo, nije tu kolega Milija, on promoviše to stalno kako se pravi belmuž, pravljenje srpskog kajmaka kao srpskog brenda je takođe na listi za UNESKO listu nematerijalnog kulturnog blaga, ali isto tako je kulturno blago Srba livanjski sir, koji su ustaše pripisale sebi, a autentičnost pravljenja tog sira, koje je zaista kulturna i etnička vrednost tog kraja gde su živeli i proterani od strane ustaškog noža Srbi, potiče evo iz porodice koleginice Radete.

Tako da, mnogo je toga što mi kao narod nismo ni zaštitili, ni dovoljno promovisali da je to naše. Nama uvek za neke stvari opravdanje bude – nema novca, nema vremena.

Mora za to da ima, jer ako tako od deteta u kolevci, što bi naši stari rekli, kada se zaljulja vaspitavamo našu decu, onda ćemo znati da ovi iz ovog korpusa o kome ste i vi sada pričali, ubuduće, kao što ni do sada nemaju, ali neće imati nikakve šanse da njihove vrednosti i da im onda stvarno i taj smanjeni cenzus bude nedostižan sa onom Bupkinom motkom, jer to ne treba da bude nikakva vrednost za koju zavređuje jedan glas da ga neko poveri u Srbiji.

Govorili smo o ovome, gospodine ministre, u načelnoj raspravi.

Mi smo hteli da se ceo član briše, ali možda je čak i ispravnije bilo, ali vidim da sad nemate volje da prihvatite te naše sve korekcije, da navedete da pokrajina, jedinica lokalne samouprave mogu da proglase manifestacije koje će republički organ nadležan, odnosno ministarstvo da sagleda da su od posebnog značaja za kulturu. Ali, svakako je to Vlada Republike Srbije, gospodine ministre, trebala da uradi za one koji se organizuju na republičkom nivou.

Vi ste meni, odgovarajući u načelnoj raspravi, rekli – ali, ovde to imaju. Znate, i dobro je. Mnoge lokalne samouprave sada imaju razne kulturne manifestacije i festivale i treba svako da ima, da baštini ono što je autentično iz njegovog kraja. Ali, Vukov sabor koji nije samo obična manifestacija, čak je na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa i možda se on jednog dana nađe na UZNESKO-voj listi je najznačajniji, valjda, za Srbiju. Mokranjčevi dani se održavaju 50 i više godina. Bemus. Znači, ono što je zaista važno. Sabor trubača u Guči, jel tako.

Tako da, moramo da vodimo računa o tome da se država opredeli za ono što je najznačajnije. Zašto da to ne stoji i u zakonu i da se zna – mi smo ti koji smo rekli da je to na državnom nivou najvažnije. Inače, SRS se protivi, vi ste rekli, ne daje vaše ministarstvo, ali daje ministarstvo za turizam, daje grad Novi Sad i pokrajinska Vlada da se bilo koji dinar da za „Egzit“.

To ste u pravu da postoje ti neki koji tek treba da se dokažu. Evo, mi imamo toliko godina u političkom životu smo, ja sam 28, predsednica 30 godina i tako da mi pratimo šta se sve dešavalo, kako su se menjali zakoni, ali ono što je sada presek što da ne? Pa, i ovi novi koji su noviji. Šta to znači noviji? Mislim „Kustendorf“ postoji od 2007. godine, a to je već festival koji je uz lični angažman Emira Kusturice razobličio holivudsku produkciju, sve to što je kvazi-umetnost, a što nam dolazi sa Zapada, a pre svega, iz Amerike i takve produkcije koja promoviše potrošačko društvo, koja promoviše ono što nisu porodične vrednosti, što nije tradicija, a što je „Kustendorf“ dokazao da može, jer su svi velikani, počev od Nikite Mihalkova, pa drugih, posetili Mokru Goru i tamo promovisali i prijateljstvo sa srpskim narodom, a svoj film i kulturi i tako dalje.

Tako da mi možemo sada da kažemo da „Dani Bati Stojkovića“ to nije neka manifestacija koja je od juče, pa „Nišvil. To su festivali koji stvarno imaju jedan nivo i imaju veliki značaj, jer kako bi oni imali veći značaj ako se inkorporiraju u zakon, a ne uredbom, jer uredba je promenljiva. Inače, mi smo principijelno protiv toga da bilo šta što je od značaja za bilo koju oblast se reguliše uredbom.

Gospodine ministre, ovaj član 3. je prepisan iz Zakona o ravnopravnosti polova i potpuno je bespotreban. Zbog toga što smo se složili mi, narodni poslanici SRS, a i gospođa Gojković koja je to više puta, kao dobar poznavalac srpskog jezika i lingvistike, apostrofirala, kada su ovi bili ovde iz onog propalog žutog preduzeća, da je SANU 2015. godine još donela zvanični stav o tome da se imenice, vrsta i pol izraženi generički u muškom rodu odnose i na muški i na ženski rod. Tako da ne možemo da kažemo, kao što to kaže Gordana Čomić, „pilotica“ ili ona bi rekla za baletskog igrača „igračica“, već se kaže igrač, kaže se pilot, kaže se vozač itd.

Tako da je ovo potpuno bespotrebno, jer jednom moramo zaista da prestanemo više sa tim glupostima na način na koji neko želi, a to su ove prozapadne agenture, pre svega, da skrnavi srpski jezik.

Srpski jezik i ćirilično pismo moramo da čuvamo, ali apsolutno je od kada je sveta i veka jasna srpska gramatika u ovom smislu. Zato treba da se zna da je jedino ispravno ako se sva ta zanimanja i sve ono što se odnosi i na muški i na ženski rod ispravno govori i ovo je prvi put… Mi tražimo da se briše - termini kojima su u ovom zakonu označeni položaji, profesije, odnosno zanimanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose.

Što da sada potenciramo jednim članom zakona, gospodine ministre, to što naša gramatika poznaje? To je kao što svako zna kako se ispravno kaže dobar dan, kako se piše ne znam itd, tako da nema potrebe da stoji posebno u zakonu.

Gospodine ministre, neutralnost generičkog muškog roda u srpskom jeziku nije lingvistička pretpostavka već činjenica. Ako su se iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU izjasnili i stavili, kako su rekli, tačku na ovo pitanje, to je valjda najviši autoritet lingvistički u ovoj zemlji. Gde treba da ga tražimo, na nekom drugom mestu?

Lepo se kaže – imenice koje označavaju vrstu, zanimanje itd, izraženi u muškom rodu pretpostavljaju da je to i ženski rod, a ne možemo to posebno zato što vi kažete da su oni to tražili. Ne, to je prvi put. Vi ste sada u ovom sazivu prvi put ministar, pa su trebali da vam kažu, prvi put, kada je usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ovaj termin se ovakav pojavio. To je potpuno bespotrebno.

Vidite, oni su razmatrali i ovo, evo tu ću vam reći, na toj sednici na kojoj je razmatrano to pitanje upotrebom muškog i ženskog roda i šta je standard srpskog jezika i šta je gramatički ispravno, ovo što mi tvrdimo i naravno što su oni potvrdili, oni su autoritet svakako za to. Oni su razmatrali i ovo što se stavlja u zakon. Oni su rekli - ne razumemo zašto zakonodavac potencira na tome da to stoji u zakonu kada je to činjenica, a nije nikakva pretpostavka i ne treba posebno sada na ovaj način da se dopunjava. Tako da vam je ovo što su oni tražili, kancelarije ili već kako se zove nešto što ste vi trebali da kažete – izvinite, gospodo, zna se šta je srpska gramatika.Evo imamo i zvanični stav, Akademije, nema potrebe da nam vi namećete da mi to sada moramo posebno samo zato što je vama to tako palo na pamet.

To što ste rekli za koleginicu Jovanović. Ona je operski pevač. Ona nije nikakva pevačica. Isto tako možete da kažete za ženu koja vozi tramvaj da je tramvajčica ili možete da kažete za ženu pilota da je pilotkinja. To je potpuno smešno. Tako da je Jadranka Jovanović operski pevač i to je jedino što je jezički ispravno i gramatički.

Dobijamo Predlog zakona, dobijamo odluke i lepo piše – predsednik Narodne skupštine Maja Gojković. Ona nije predsednica, ona je predsednik Narodne skupštine. Dobro znam šta piše, ali ono što je opšte poznato ne treba dodatno da se… To je kao kada biste sada ovde napisali na ovom zidu – ovo je Narodna skupština. To vam je taj primer. Tako vi stavljate u zakon to što je standard i što je gramatički ispravo. Ovaj član 3. treba posebno sada nešto da potencira. Kažete – to nije obavezujuće. To niko nije rekao, ali to je valjda najviši neki lingvistički autoritet u ovoj zemlji. Ko smo mi sada da to osporavamo, jedno takvo tumačenje ljudi koji su najstručniji valjda, akademici iz ove oblasti ili neka žena koja tamo sedi. Ona je ipak akademik, nije akademkinja.