Uvaženi potpredsedniče Orliću, uvaženi ministri, uvaženi direktore Kancelarije za Kosovo i Metohiju i pre svega uvaženi predsedniče Aleksandre Vučiću, izveštaj koji je pred nama je pre svega dobro pripremljen, a ona njegova osnovna nota je da je realan. To je za nas najbitnije.
Ono čega bih se dotakao, to je imovina Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Pojam imovina ili svojina razumeju svi u svetu, a posebno zemlje zapada, među njima i one koje su priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova. A kada je reč o svojinskom pitanju na Kosovu i Metohiji, pravo međunarodno i domaće, pravda i argumenti su na strani države Srbije. Zbog toga pitanje svojine prirodnih i materijalnih bogatstava na Kosovu i Metohiji sa naše strane mora da bude kandidovano za vrh prioriteta, kada je u pitanju agenda briselskog dijaloga Beograda i Prištine, kao jedan od najvažnijih naših uslova da briselski dijalog ne samo donese neki rezultat, nego da uopšte bude i nastavljen.
Mi smatramo da u nastavku pregovora sa predstavnicima privremenih prištinskih institucija naša crvena linija treba da bude upravo razgovor o zaštiti i garancijama neotuđivosti imovine naše države, naših preduzeća, Srpske pravoslavne crkve i svih građana Srbije na Kosovu i Metohiji čija se vrednost računa u stotinama milijardi evra. I odmah da kažemo, mi ovim našim zahtevom ne pokazujemo nikakvu pristrasnost, niti brigu samo za srpsku imovinu, za imovinu naših sunarodnika u južnoj pokrajini Srbije, nego brinemo o svim našim državljanima i sugrađanima koji žive na Kosovu i Metohiji i svim drugim verskim zajednicama čija je imovina od 1999. godine do danas takođe ugrožena divljom nelegalnom tranzicijom.
Sada je od izuzetne važnosti da se najpre u našoj zemlji među svim političkim i društvenim akterima postigne unutrašnje saglasje u vezi s tim da je to početak i kraj svih daljih ozbiljnih pregovora o budućnosti južne srpske pokrajine i uslov svih uslova. Niti jedan politički subjekt bilo vlasti, bilo iz opozicije neću osporiti, a da se onda u drugoj fazi za ovaj element naše pregovaračke strategije zatraži i podrška najpre onih velikih svetskih sila koje nisu priznale Kosovo i Metohiju, a potom i u zapadnim prestonicama koje uprkos aktu priznanja Kosova u svojim zemljama neosporivost i neotuđivost svojine ili imovine smatraju jednim od svetih pravila opstanka tih demokratskih sistema, pa i samih država.
Zadatak svih nas iz vlasti i iz opozicije jeste da i međunarodno verifikujemo ono što katastar iz 1999. godine pre NATO bombardovanja kaže, a to je da je najmanje 58% zemljišta, odnosno teritorije Kosova i Metohije u vlasništvu Republike Srbije, čime bi se dramatično u našu korist poboljšala naša pregovaračka pozicija u eventualnim statusnim pregovorima.
Privremene vlasti u Prištini grubim falsifikatima pokušavaju da promene ovo, originalnim dokumentima potkrepljeno, pravno i činjenično stanje. Osim te nesporne srpske imovine, Republika Srbija je u poslednjih pola veka samo u putnu, energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu uložila više od 17 milijardi dolara, a razlog nastojanja Prištine da golom silom prisvoji teritoriju srpske južne pokrajine i od nje u prvoj fazi napravi lažnu državu, a kasnije i veliku Albaniju. Samo trenutno dostupna mineralna nalazišta na Kosovu, prema procenama eksperata Svetske banke, iznose čak 13,5 milijardi evra, a vrednost potencijalnih nalazišta, prema istim izvorima, meri stotinama milijardi.
Da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske teritorije dokazuje i činjenica da Srbija vraća blizu milijardu evra dugova utrošenih prethodnih decenija u razvoj KiM i vraćaće ih sve do 2041. godine, kada dolazi poslednja obaveza prema stranim kreditorima, kao što su i Svetska banka i Pariski klub poverilaca i Londonski klub i Banka za razvoj Saveta Evrope.
Najslikovitiji primer na koji način prištinske vlasti pokušavaju da proteraju i ovo malo Srba na Kosovu je pokušaj otimanja Trepče i ski centra Brezovica. Ski centar Brezovica poseduje 300 hektara zemljišta, tri hotela, četiri restorana, nekoliko žičara, u kome je zaposleno 178 Srba iz Brezovice, Štrpca i okolnih sela u ovoj najjužnijoj srpskoj enklavi. Prodajom bi se, osim uzurpacije srpske imovine na Kosovu i Metohiji, prouzrokovala i promena etničke strukture ovog kraja i ponovo podstakao novi talas iseljavanja naših sunarodnika, koji je poslednjih godina velikim naporima države Srbije zaustavljen. Osim imovine koja je Zakonom o agrarnoj reformi iz 1946. godine i Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine bukvalno oteta od Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, i veliki deo onoga što je ostao uzurpirali su lokalni Albanci i privremene prištinske vlasti, pa zato nesporno vlasništvo Srpske pravoslavne crkve mora da bude jedna od naših crvenih linija ispod kojih ne bismo smeli da idemo u briselskim pregovorima.
Kada štitimo srpsko selo, mi štitimo i sela na Kosovu i Metohiji, a jedino udruženi možemo opstati. Svaki uloženi dinar u zadrugarstvo znači opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i očuvanje srpskih crkava i manastira. Za razvoj zadrugarstva zainteresovane su sve verske zajednice. Najbolji primer za to je angažman uvaženog nadbiskupa Stanislava Hočevara u nacionalnom timu za preporod sela Srbije. Svi znamo da Vatikan nije priznao tzv. državu Kosovo. Katolička crkva u našoj zemlji izrazila je jasnu spremnost da učestvuje u misiji zemljoradničkog zadrugarstva koja je namenjena svim selima Srbije, bez obzira na versku pripadnost. To je i osnovni princip zadrugarstva, neutralnost, rasna, verska i politička.
Nacionalni tim za preporod sela Srbije formiran je pre svega zahvaljujući snažnoj podršci našeg uvaženog predsednika Aleksandra Vučića, Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, ali i vrha pravoslavne i katoličke crkve i islamske zajednice u našoj zemlji.
Ne odustajemo ni od jednog sela u Vojvodini, centralnoj Srbiji, ali ni na Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohiju branimo delima, ali i rečima. Zato posebnu odgovornost imaju sadašnji, bivši i budući državni zvaničnici koji moraju da sa visokim oprezom promišljajući dobro o svim mogućim posledicama izgovorenog, saopštavaju relevantnu informaciju javnosti, da ne bismo dali povod neprijateljima Srbije i srpskog naroda da nas dodatno diskredituju i urušavaju naše državno i nacionalno jedinstvo. Jedino jaka i složna Srbija može da bude spremna da zaštiti svoj državni suverenitet i teritorijalni integritet.
U skladu sa tim treba da se ponašamo i radimo, jer u protivnom svi oni koji ne žele dobro Srbiji i našem narodu, tražeći i najmanju našu grešku da nam zadaju novi udarac. Bićemo uvek spremni, borićemo se i nikada nećemo odustati od 15% srpske teritorije, niti pristati da bilo ko protivpravno otima i prisvaja imovinu građana SPC i države Srbije.
Na kraju želim pre svega da se zahvalim predsedniku Republike na trudu, na radu, na borbi za Republiku Srbiju, za narod iz Kosova je ovde među nama. Želim da kao predstavnik mlađe generacije kažem, da je Aleksandar Vučić čovek koji je mladim ljudima u ovoj zemlji obezbedio nadu i ono što se kaže i što možemo da kažemo, šansu, a to je ono što na engleskom vole da kažu – fight for chance, šansu za borbu. On je to mladim ljudima omogućio.
Hajde da one mlade ljude koji su trenutno van Srbije i koji rade tamo pozovemo da se vrate u Srbiju, da ovde ulože i svoje znanje i svoj kapital i da ovde zajedno sa nama stvaraju bolju Srbiju. Pozivam sve te mlade ljude, obrazovane i jednu Natašu iz Venecije, i Petra iz Pariza, vratite se ovde, ovde je vaša zemlja, imate prvi put na čelu čoveka koji je spreman da se bori podjednako za sve. Živeli. Živela Srbija.