Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9726">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo poslanici, evo i druge tačke dnevnog reda koja je vezana za penzije, samo ovaj put za penzije poljoprivrednika. Članovi Vlade, odnosno ministar Dinkić stalno najavljuju, valjda zarad svojih političkih poena, da će te penzije biti isplaćene. Izgleda mi da u tim svojim najavama ne žele da razočaraju one koji treba da prime te penzije, pa neće da kažu da je konačna isplata u 2010. godini. Daj bože da neko sačeka te penzije, od lica koja treba da ih prime. Znači, reč je, na prvom mestu, o poljoprivrednim penzijama, tako da se prva isplata garantuje do kraja 2007. godine, a podeljeno je u četiri rate – svake godine po jedna rata.
Evo kako to izgleda kada Vlada mora nešto da isplati, pa voli da se hvali kako će to da isplati i onda donese poseban zakon da bi sa tom isplatom taj rok odložila koliko je moguće. U najmanju ruku, to je nemoralno. Zašto je nemoralno? Prvo, zato što je sredstava u budžetu i ove godine bilo za isplate zaostalih penzija, kako po osnovu radnog staža, tako i po osnovu poljoprivrednih penzija. Znači, potrebno je obezbediti nekih 20 milijardi.
Mi ćemo preneti 31.12.2005. godine u 2006. godinu negde oko 19 milijardi dinara, za šta ne postoje stavke gde će se trošiti. Jednostavno, nema rashodne stavke u budžetu za 2005. godinu. Nešto malo veći iznos preneće se i u 2007. godinu, ukoliko ne bude bilo rebalansa budžeta Republike Srbije.
Razlozi za ovakvo ponašanje ministra Dinkića, odnosno njegovo obrazloženje jeste da će, ukoliko isplati ove penzije koje su zaostale i koje ima obavezu da isplati, doneli mi ovaj zakon ili ne, bio on izglasan ili ne, doći do poremećaja gotovog novca na tržištu, da će se izvršiti pritisak na stabilnost dinara, da će se izvršiti pritisak na robu, odnosno da je moguće povećanje cena. To su njegova obrazloženja, koja možda i mogu proći kod nekoga ko nije završio više od četiri razreda osnovne škole.
Onda su imali hvale o tome kako su devizne rezerve Republike Srbije 5,6 milijardi dinara, kako 2,6 puta prebacuju novčanu masu koja je u opticaju. Sada se postavlja pitanje čemu onda služe te devizne rezerve. Navodno služe za neku stabilnost dinara. Ako će tih 20 milijardi dinara koje će biti isplaćene kao poljoprivredne penzije ugroziti stabilnost dinara, zašto jednostavno ne aktivira te devizne rezerve? On tvrdi da one ne služe za to.
U svom obrazloženju pokazuje čemu služe devizne rezerve. Rekao je da ukoliko Srbija više ne dobije ni dinara, imamo dovoljno deviznih rezervi da uvozimo robu široke potrošnje sledećih šest do osam meseci. Evo čemu služe devizne rezerve ovoj vladi i Dinkiću, znači, za pokrivanje uvoza.
Njegova priča da ova vlada radi u interesu građana pada u vodu, jer da radi u interesu građana, ovih 20 milijardi dinara bilo bi isplaćeno. U čijem onda interesu radi Dinkić? U ovom slučaju, u interesu uvozničkog lobija. Njima mora da se obezbedi dovoljno deviza da mogu nesmetano da uvoze robu i zarađuju novac.
Dalje, nikada se nije zapitao u kom bi smeru ovaj novac bio upotrebljen ako isplati te poljoprivredne penzije. Najviše u to da ti isti poljoprivredni penzioneri izmire svoje poreske obaveze prema državi i to poreske obaveze koje su nastale od kada ste vi na vlasti, od 5. oktobra naovamo.
U toj svojoj nemoralnosti idete do kraja. Zašto nije ostavljena mogućnost poljoprivrednicima da sami odluče hoće li uplaćivati u penzioni fond ili neće? Ta mogućnost im nije ostavljena, a programski ste se zalagali za to i u predizbornoj kampanji obećanje skoro svih stranaka koje su sada u vladajućoj koaliciji bilo je da poljoprivredne penzije treba da budu na dobrovoljnoj osnovi.
Sada ste omogućili dobrovoljnost tako što ste im ostavili mogućnost ili da budu fizička lica, znači da se registruju kao preduzetnici, ili da plaćaju poljoprivredne penzije, s tim da će država da im odredi kolike će im te penzije biti, koliki će biti taj porez kao naknada za penzije. To je ono što je u ovom slučaju nemoralno od strane Vlade Republike Srbije.
Dalje, kada se pročita sam Predlog zakona vidi se da Vlada Republike Srbije gleda da na još jedan način, što je moguće više, zakine poljoprivrednim penzionerima i penzionerima uopšte. To se vidi već po tome da se obračunava kamata na te zaostale penzije od dana kada ima obaveza da se isplati penzija, po ovom zakonu, znači tu Vlada Republike Srbije i Dinkić žele da oštete građane, a ne od dana nastanka obaveze, znači kada je tu penziju trebalo da prime, a nisu je primili.
U toj svojoj nemoralnosti idete dotle da kažete da je to samo 8,5% na godišnjem nivou.
Zašto tu kamatu ne primenjuje poreska uprava za one koji ne uplate porez na vreme? Izjednačite situaciju kada dugujete i kada vam neko duguje. Znači, u tome jeste problem.
Da li ste stvarno optimisti da će inflacija biti 8,5% sledeće godine? Da do 2010. godine inflacija neće premašiti 8,5% na godišnjem nivou? Vrlo ste optimistični. Za ovu godinu planirali ste 9,8%, a izašli ste već na preko 20%. To što malo preko Republičkog zavoda za statistiku spuštate inflaciju, to je druga stvar, ali ona je već preko 20%.
Jedan od razloga povećanja inflacije jesu baš poreski zakoni koje ste uveli, na prvom mestu porez na dodatu vrednost, pa kada pričamo o poljoprivrednicima i poljoprivrednim penzijama oni sada prvi put u svojoj istoriji plaćaju porez na dodatu vrednost na repromaterijal. Znači, plaćaju na sve, nema više subvencija za naftu, nema više subvencija za veštačko đubrivo, za rezervne delove, nema više ničega.
Ko hoće da ostvari pravo na te subvencije moraće da se registruje kao preduzetnik, ali sve što uspe da ostvari kroz subvencije vratiće se kroz porez na zarade i porez na dohodak građana, tako da uopšte ne znaju da li se vredi prijavljivati i registrovati kao preduzetnik ili se odreći svih prava i subvencija. Večita nedoumica, od kada je porez na dodatu vrednost stupio na snagu.
Dalje, u toj svojoj navodnoj brizi za građane pokazujete kolika je na sledećem primeru: imali smo rebalans budžeta Republike Srbije za 2005. godinu, pa se postavlja pitanje šta je sa zaradama lica koja su ostala bez posla u postupku privatizacije i platu treba da prime sa biroa? Koliko je meni poznato, čak i oni koji su maja meseca ostali bez posla, uredno se prijavili na biro, uredno svakog meseca odlaze da prijave svoj status nezaposlenog, ne dobijaju naknade po osnovu toga što su izgubili posao, i to od države.
Ne možete da kažete da niste znali koliko ih ima, jer ste rebalans imali u julu 2005. godine. Znači, već tada ste mogli da opredelite dovoljno sredstava da i ti građani prime te plate po osnovu toga što su ostali bez posla. Znači, nema, jednostavno, želje.
Najvažnije je da se država zadužuje sa kreditima, i to velika javna preduzeća, koja ćete uskoro da privatizujete, neće ostati u državnoj svojini, ali bitno je da za nove gazde i vaše gazde infrastruktura bude uređena, da građane koji rade u tim preduzećima izbacite sa posla i dovedete do onog broja koliko to odgovara vašim gazdama, da ti isti građani koji su ostali bez posla vraćaju dugove i kontragarancije koje dajemo u Republici Srbiji, a novi gazda da dođe na gotovo. Znači, tu se upotrebljavaju sredstva koja treba da se vrate građanima kroz penzije, na prvom mestu.
I, voleo bih da mi ministar odgovori zašto se kasni sa isplatama lica koja su ostala bez posla, a treba da budu isplaćena sa biroa za nezaposlene po osnovu godina radnog staža koliko su bili u radnom odnosu.
Dame i gospodo poslanici, kada se pogleda malo sam predlog, odnosno ime zakona, neko bi pomislio da je ovde reč samo o jednom finansijskom zakonu, o jednoj najobičnijoj kontragaranciji, ali kada se pažljivije pročita, vidi se da je reč i o političkom zakonu.
Sećam se 2001. i 2002. godine, kada je u ovoj skupštini data saglasnost da se ukine SRJ, da se proglasi neka Beogradska povelja, svi su to potpisali, samo nije aktuelni predsednik Republike Srbije tada to potpisao, u ime savezne države to je tada uradio Vojislav Koštunica, a u ime Republike Srbije uradio je premijer, iako ta prava i ovlašćenja nije imao po Ustavu. Tada smo napravili nekakvu državnu zajednicu, dali joj ime Srbija i Crna Gora.
Dotad smo imali i Saveznu upravu kontrole letenja. Sada, na neki način, da li po zakonu ili po političkom pritisku, imamo nekakvu agenciju. Vratićemo se malo kasnije na agenciju, ali neka neko pogleda pažljivije tekst kako se zakon zove, da li mi dajemo kontragaranciju Evropskoj investicionoj banci ili državnoj zajednici.
Znači, Evropska investiciona banka, koja vas je terala da napravite državnu zajednicu, zajedno sa Havijerom Solanom, ne priznaje tu državnu zajednicu i ne priznaje njenu garanciju, nego traži da se o tome izjasni i da kontragaranciju Republika Srbija. Sada postavljam pitanje, šta je starije: kokoška ili jaje.
Znači, državna zajednica, zovite je kako god hoćete, međunarodno priznati pravni subjekt u Ujedinjenim nacijama, i njena garancija se ne priznaje, nego se od nekog dela teritorije te državne zajednice traži da izda kontragaranciju. Zar to nije unapred već uništavanje te državne zajednice? Da li je ovaj zakon pisao G17, jer oni, recimo, jesu da Srbija bude samostalna bez Kosova i Metohije, tako je pričao Miroljub Labus, pogotovo onaj deo koji se odnosi bez Kosova i Metohije, kada je molio Šiptare na Kosovu i Metohiji da izađu na izbore i da glasaju za njega, on će im dati nezavisnost.
Ko je pisao ovaj zakon i u čije se ime i kome daje kontragarancija. Zar to nije na određeni način ponižavanje ovog parlamenta, zar nije ponižavanje državne zajednice, koja je već dala nekakvu garanciju. Ali, to je tako kada neko zarad nekakve političke situacije, pa i zbivanja, napravi jednu ovakvu grešku kao što je bila državna zajednica, zvana Srbija i Crna Gora, pa se sada ne zna ni ko pije ni ko plaća u ovom delu kada su u pitanju bankarske garancije.
Ako pogledamo dalje, ko je korisnik sredstava, pa se kaže, Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. Znači, delimično, odgovorno pravno lice, a navodno su osnivači Republika Srbija i Crna Gora. Republika Srbija sa 92 posto, a Crna Gora sa osam posto. Imamo agenciju, znači, pravno lice sa delimičnom odgovornošću.
Znači, osnivač ne garantuje svojom imovinom, nego lice koje je kao pravno registrovano garantuje isključivo svojom imovinom. Republika se već unapred odriče vlasništva nad tom agencijom, zato što u slučaju njenog neposlovanja ne može da pokrije njene dugove nego ih sama daje.
Ali, nisu problem dugovi koji nastanu, već je problem što kao delimično odgovorno lice nije dužno da sredstva uplaćuje u budžet Republike Srbije, i tu je u stvari problem, zato ste tu i napisali delimično odgovorno lice, a ne da bude javno preduzeće.
Ne može agencija koju osniva Vlada Republike Srbije ili državna zajednica da bude delimično odgovorno lice. Da li je to u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, prvo to da proverimo, a onda da postavimo pitanje, gospodin Momir Marković je ovde izneo koliko otprilike može da zaradi jedna takva agencija, pogotovu ako kontroliše samo prelet iznad državne zajednice, a nije samo taj prelet u pitanju, već kontroliše poneki put i prelet okolnih zemalja. Ako ima 800 letova, pa puta 200 dolara, ili da kažem hiljadu letova, radi lakše računice, puta 200 dolara ili evra, sada je mala razlika, to je 200 hiljada dolara dnevno.
Kuda ide taj novac? Kuda ide? Znam dobro da računam, znači, 1.000 h 200 = 200.000. Znači, kuda ide taj novac? Kada se to pitanje postavi, kuda ide taj novac, može da se dođe do zaključka da ide za plate. Ali, koliko ih ima u toj agenciji za kontrolu leta i kakav je raspon plata. Saznali smo ovde da je plata, recimo, jednog kontrolora letenja, lica koje zarađuje taj novac i koji je pod stresom dok to radi, jer je poznato da je taj posao izuzetno naporan, znači imaju platu oko 150.000 dinara do 200.000, ako bude neko dežurstvo itd.
Gospodin direktor, koji nema pojma o kontroli letenja i koji zna avion samo iz biznis klase gde su kožna sedišta i ništa više o kontroli letenja nema pojma, ima platu milion dinara. Saznali smo da je to jedna najobičnija lopuža iz DS. Svi ljudi koji ga okružuju su takođe lopuže iz DS, a zašto su lopuže. Sada ću i to da vam kažem.
Navodno se radi neka modernizacija sistema za kontrolu letenja. Oprema koja se nabavlja je iz Vijetnama. Obično je Savezna uprava za kontrolu letenja koristila opremu koja je ili engleskog ili porekla SAD, nikada iz Vijetnama. Nikada. Postavlja se pitanje koliko je ta oprema moderna, da li su to Amerikanci možda ostavili šezdesetih i sedamdesetih godina kada su se povlačili iz Vijetnama, pa nam sada to prodaju za 32 miliona dolara.
Ako to kupujemo za 32 miliona dolara, to je verovatno zato što je direktoru plata od miliona dinara mala, mesečna plata, pa mora malo da zaradi na provizijama prilikom raspisivanja tendera i javnih nabavki, pogotovo što tendere on raspisuje, pogotovo što komisiju za javne nabavke on formira, pogotovo što komisija njemu odgovara. Znači može da ima pritisak i na nju.
To je navodno preduzeće koje je osnovala Vlada Republike Srbije sa 92% i nikom ne odgovara ništa, najmanje Vladi, a kamoli tek Skupštini, i puštate ih da rade šta god hoćete. Sada dolazite pred Skupštinu Srbiju i tražite da mi damo kontragaranciju državnoj zajednici. Srbija nije priznata kao članica UN. Državna zajednica, kako je vi zovete, Srbija i Crna Gora jeste. Kako mi možemo da dajemo tu kontragaranciju, osim ako neko već sada ne želi da rasturi zajedničku državu. Ako svaka država članica posebno daje kontragaranciju, onda nema ni zajedničke države.
Dalje, da li im je baš taj kredit bio neophodan. Nije, ali izgleda mi da je toj gospodi svega malo. Recimo, umesto radara i radarskih sistema rade rekonstrukciju zgrada. Nemam ništa protiv ukoliko su uslovi za rad u tim zgradama loši. Međutim, ne samo da nisu loši, nego su u odličnom stanju, ali eto mora da se zameni spoljna stolarija, koja je inače aluminijumska, večita, nekom drugom. Zašto? Da bi opet neko uzeo novac prilikom nabavke te stolarije.
Verovatno je u pitanju procenat 20, 30, pa i više posto, jer su te cene prilično naduvane. Dva puta su već za manje od godinu dana potrošili novac za promenu voznog parka. Znači, dva puta su po milion evra utrošili za nabavku novih automobila. Vrhunac svega toga, za taj radarski centar na Kopaoniku, koji nikada neće da proradi, nabavljene su i ski-sanke. A da ne pričamo kada je bio u pitanju Aerodrom Beograd, VIP saloni itd.
Rekli ste, bar im je Velimir Ilić, kada je rušio DOS ovde, pričao da će sve lopuže da pohapsi. Sada, ne samo da ih nije pohapsio, nego ih je još i nagradio i dao im je još bolja mesta, dao im je mogućnost da još više kradu, pa ako firma iz koje kradu ne može dovoljno da zaradi, eto i kredita da im damo neka se nakradu. Najbolje je da se ovakav jedan zakonski predlog povuče.
Nije tu gospodin ministar da mi odgovori na nekoliko pitanja, jer Savezna kontrola letenja, čiji je pravni naslednik ta agencija, radila je sa vreme ekonomskih sankcija. Vršeni su preleti iznad tadašnje SRJ, pod istim uslovima kao i sada. Doduše, sredstva su delimično bila zamrznuta, mogla su da se koriste za isplatu plata zaposlenih i za nabavku nove opreme. Ostatak sredstava je bio uplaćivan u švajcarske banke, gde je bio zamrznut.
Morale su čak i aviokompanije koje su u to vreme i sada nama iz neprijateljskih zemalja, kao što je npr. Slovenija, koja nije htela da leti preko teritorije SRJ, morala je na kraju da se vrati i da isplati sve dotadašnje dospele obaveze. Mi im kao nagradu, što su nas izbegavali tada, dajemo izuzetno atraktivne lokacije na Novom Beogradu, za Merkator i Merkur. Znači, kada treba da plati ne želi, ali kada treba da uzme, tu je.
Šta je sa tim novcem? Nije reč o malim sredstvima. Pored toga što su kasnije ekonomske sankcije ukinute, postoji taj spoljni zid sankcija koji delimično ni do dana današnjeg nije ukinut, iako ste to obećali 5. oktobra 2000. godine. Taj novac koji je zaradila Savezna kontrola uprave letenja za kontrolu letenja iznad SRJ, Makedonije i tadašnje BiH do 99. godine je bio zamrznut po švajcarskim bankama. Gde se sada nalazi?
Pogotovo što nije reč o malim svotama novca. Kada bi saznali gde se taj novac nalazi, a verujem da je već klika koja je 5. oktobra preuzela vlast i u Narodnoj banci i u državi, taj novac odavno potrošila. Nema gospodina ministra za kapitalne investicije, ovde bih rekao, kada čitam ovaj zakon, za kapitalne pronevere i krađe, da nam odgovori na ova pitanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo jedan od zakona koje lokalne samouprave, odnosno najčešće predsednici opština izuzetno prate, a reč je o transfernim sredstvima iz budžeta Republike Srbije koja će da se raspodele lokalnim samoupravama.
Jedan ovakav koncept pomaganja lokalne samouprave nije potpuno ispravan, i to zato što ne postoji jasan ključ kako će ta sredstva da se raspodele. Sa druge strane, sama sredstva predviđena ovim zakonom nisu dovoljna za sve opštine na teritoriji Republike Srbije, da podmire makar one osnovne svoje potrebe.
Većina opština je u jednoj izuzetnoj teškoj finansijskoj situaciji, i to do te mere da čak nemaju ni osnove civilizacijske tekovine u sedištima opština. Neću sada da nabrajam koje su to opštine, ne želim da neko pomisli da hoću nekome da otkinem neki deo novca da bih nekom drugom dodao taj novac. Činjenica je da jedan veliki broj opština na teritoriji Republike Srbije nema ni vodovod ni kanalizaciju.
Onda pričamo o nekim evropskim integracijama, a većina naših opština ne može čak ni da izradi idejno rešenje, recimo, za deponije smeća, a kamoli projekat. Čak ni to nisu u stanju. Sa druge strane, Republika se i te kako komotno ponaša kada su u pitanju njena budžetska sredstva, čak može da se kaže rasipnički. Evo, sada smo ovde imali zakon o kontragarancijama i neko kaže: jeste, ali to tek ako taj ko je uzeo kredit ne vrati novac, u tom slučaju će Republika morati to da isplati. To je jedan korisnik kredita koji stvarno ima novca na pretek.
Ono što je bitno jeste da sredstva koja su kontragarancija stoje blokirana na računu budžeta Republike Srbije i dokle god ne otplati kredit ona moraju tu da stoje. Možda bi jedan deo tih sredstava bio preusmeren na lokalne samouprave, da reše probleme kao što je vodovod, kao što je kanalizacija.
Ovako naše lokalne samouprave samo egzistiraju u smislu da obezbede plate, većina lokalnih samouprava, ne onih bogatih, za radnike u opštinskoj upravi i da obezbede kakvu-takvu infrastrukturu za osnovno i srednje školsko obrazovanje. Znači, jedino tako egzistiraju, samo to mogu, ne da žive, ne opština da napreduje, ne da ulaže u komunalnu infrastrukturu, ne da olakša život građanima, već da životari.
Onda imamo situaciju da se iz takvih opština dolazi do migracije u ove bogatije opštine, jer jednostavno nema napretka. Recimo, misaona imenica je toplifikacija, centralno grejanje itd. Sa druge strane, Republika Srbija opet otvara nekakve agencije, koje su isto tako budžetski korisnici.
Sada imamo situaciju da, kako to voli da kaže ministar finansije, neću ni ime da mu kažem, voli da kaže da imamo po prvi put u Predlogu zakona o budžetu i suficit. Zar ta sredstva iz suficita moraju da budu isključivo usmerena za dobijanje novih kredita, i to kredita za javna preduzeća koja će biti u postupku privatizacije privatizovana? Znači, neko ko je namerio da kupi to preduzeće, prvo će nam dati kredit, mi ćemo dati za njega kontragaranciju, otplatiti kredit, a on po nekoj umanjenoj vrednosti kupiti to javno preduzeće. To su problemi koji, u principu, ne kreću od samih lokalnih samouprava nego odavde iz Skupštine Republike Srbije, odnosno Vlade Republike Srbije.
Samim tim, jednim ovakvim ponašanjem, imamo sada ovu raspravu i ovakve amandmane koje podnose neki poslanici koji bi želeli, imajući u vidu tešku situaciju u pojedinim opštinama, da još neki dinar iskamče. Recimo, već se zna da će određeni poslovi, koji su sada u nadležnosti republičkih organa, polako da prelaze u nadležnost lokalnih samouprava, samim tim i finansiranja od strane lokalnih samouprava. Znači, lokalnim samoupravama će još više novca trebati.
Ovakvim načinom finansiranja kakav sad imaju taj novac ne mogu da dobiju. Šta će biti? Ona stranka koja je na vlasti, sigurno je, to ste bar vi dokazali od 5. oktobra kad ste došli na vlast, više novca da usmerava u one opštine u kojima participira ili vodi lokalnu vlast. To se vidi iz samog ovog predloga.
Znači, trebalo bi i ova vlada koja se, navodno, zalaže za decentralizaciju, ali o kakvoj decentralizaciji vi možete da pričate kada uporno stavljate lokalne samouprave da budu zavisne od Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije zbog ovakvog zakona. Mora da se pronađe potpuno nov model finansiranja lokalnih samouprava, da one ne samo da mogu ono što im je predviđeno zakonom da vrše, već da budu sposobne da investiraju u određenu komunalnu infrastrukturu i da privuku određen broj pravnih lica koja bi nastavila razvoj te opštine, povećala broj zaposlenih itd.
Bez obzira što pojedini poslanici imaju dobre namere podnošenjem ovakvih amandmana, jednostavno, ovaj problem neće rešiti. Ako uspeju da bude neki njihov amandman prihvaćen, to je samo do sledećeg zakona o transfernim sredstvima. Trebalo bi da se napravi nov koncept finansiranja lokalne samouprave, a ne da se ovakvi zakoni donose i da se pojedine lokalne samouprave ucenjuju ovakvim zakonima.
Dame i gospodo, ovde ipak nema tvorca ovog zakona, ministra Mlađana Dinkića. SRS je podnela niz amandmana i oni idu, ne kako je to gospodin Albijanić rekao, na štetu penzionera, već naprotiv isključivo da se obaveza koju država ima što pre namiri.
Vlada Republike Srbije i ministar Dinkić planiraju da to bude završeno u julu 2008. godine. Amandmanima SRS to bi trebalo da se završi u oktobru 2006. godine. Znači, na šest jednakih rata.
U obrazloženjima ministra Dinkića, koji kaže da para u budžetu ima, ali da ne može da isplati zaostali dug penzionerima zato što će biti pritiska na stabilnost dinara i na stabilnost cena. Navodno taj dug koji ima prema penzionerima, ukoliko bude isplaćen, poremetiće se odnos, odnosno stabilnost dinara, skočiće evro.
Usput tvrdi da ima 5,3 ili 5,6 milijardi deviznih rezervi, što je 2,6 puta više nego ukupna novčana masa koja se trenutno nalazi na tržištu. Onda nas uči kako mi ne znamo šta su devizne rezerve. One će ovde biti isključivo korišćene - tih 5,6 milijardi dolara - kao depoziti u bankama, na koji imamo izuzetno niske kamate ili da se pokriva uvoznički lobi. U pitanju je samo nekih 250 miliona evra da se ova obaveza za zaostale penzije izmiri. Izračunajte koliko je to u odnosu na 5,6 i koliko je u stvari potrebno evra da se taj novac, koji bi se našao u prometu, pokrije. Izuzetno malo.
Dalje, smešna je tvrdnja da će da utiče na politiku cena. Ko se još zanosi da naši penzioneri mogu sa tim da kupuju robu široke potrošnje. Izgleda da to Dinkić umišlja gde živimo - u nekoj zemlji snova. Naprotiv, moraće prvo njemu da plate njemu porez, jer nemaju ni za to, moraće da kupe lekove, moraće da plate struju, komunalne usluge, pa šta pretekne, a često ništa. Tako da su njegova obrazloženja, zašto će penzioneri za zaostale penzije da čekaju u šest rata u naredne tri godine, smešna.
Jedino, sa jednom ovakvom vladom, koja se prilično optimistički ponaša, jer se kaže u članu 4. zakona, na koji se ovaj amandman odnosi, kaže - u februaru 2007. godine. Mogu gospodinu Dinkiću da poručim sa ove govornice, ukoliko ne prihvati amandmane SRS, da je vrlo optimističan da će on da isplaćuje ove penzije u februaru 2007. godine.
Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština pred sobom ima zakon o bankama i može da se kaže da su pripreme za donošenje ovog zakona započete još pre nekoliko godina. Započete su krajem 2001. godine, početkom 2002. godine. Ni taj datum nije slučajan, jer je u toku 2002. godine otpočela zamena valuta zemalja EU u evre.
Pravi početak jeste prvo stidljivo, a kasnije i masovno zatvaranje domaćih banaka koje su bile uglavnom u društvenom kapitalu. Šta je time tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić želeo i hteo da postigne? Ma koliko to on ovde isticao da su te banke morale da budu zatvorene, mnogi kasniji njegovi postupci su nas navodili na to da to uopšte nije ni trebalo da se desi.
Šta je prvo bio cilj? Velike banke, koje su bile u vlasništvu društvene svojine, imale su ekspoziture svuda na teritoriji Republike Srbije. Svuda, i to je bio uglavnom ekskluzivan poslovni prostor, koji se nalazio u centrima gradova, sa određenom infrastrukturom, sa određenom kadrovskom infrastrukturom i jednostavno kao takve predstavljale su ozbiljnu konkurenciju određenim stranim bankama, koje u to vreme nisu uopšte htele da imaju nikakvu zakonsku vezu sa svojim pravim osnivačima i vlasnicima u inostranstvu zato što nisu imali određeno poverenje u Mlađana Dinkića i Dosovu vladu koja je tada bila u Srbiji.
Cilj tih banaka je bio taj da sva ona devizna sredstva koja se nalaze kod građana Republike Srbije, a koja nisu bila u evrima, prikupe, izvrše zamenu i, ako je moguće, da se prilikom te zamene ostvari i nekakav profit. To je bio taj prvi cilj koji nije bio mnogo značajan.
Zarada u svakom slučaju jeste bila velika, ali to nije bio primarni cilj. Primarni cilj je bio taj da strane banke, bez dinara sa strane, iz inostranstva, dođu do obrtnih sredstava. U tom poslu je najviše pomagao stranim bankama i određenim domaćim bankama i tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić. Sa gašenjem velikih poslovnih banaka i prelaskom platnog prometa u banke, izuzimanjem iz Narodne banke, stvorio se još jedan deo poslovnog prostora same Narodne banke, Zavoda za obračun i plaćanja, koji je opet poslužio određenim privilegovanim bankama da dođu u posed tog poslovnog prostora.
Tu na prvom mestu mislim na Nacionalnu štedionicu, koja je sve veće centre Zavoda za obračun i plaćanja tadašnje Narodne banke Jugoslavije uzela pod svoje. Otpočelo je zamena, odnosno vraćanje starog deviznog duga, štampanje hartija od vrednosti za građane koji su morali to duže da čekaju, da ne spominjemo da je u tom poslu najviše profitirala Nacionalna štedionica.
Kada su u pitanju ostale banke koje su ovde poslovale, njihove procene su bile da se ovde na tržištu nalazi negde oko tri, eventualno četiri milijarde maraka tadašnjih i da je to sasvim dovoljan početni kapital za dalji nastavak rada tih poslovnih banaka. U tim procenama su očigledno pogrešili, jer je zamenjeno negde oko 7,5 do 8 milijardi maraka. U svakom slučaju, ta njihova pogrešna procena išla im je na ruku.
Šta se tada dešava? Imali smo domaće banke koje su tada bile u društvenom sektoru, koje su istisnute sa tržišta i pojavio se vakuum i odjednom se pojavljuju neke strane banke i tadašnja Dosova vlada i guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić, počinju da tvrde pred građanima, pred srpskom javnošću, kako te banke imaju cilj da investiraju u domaću privredu.
Kako se investiralo u domaću privredu? Pojavom strane banke i stranog imena na tržištu htela je da se stvori određena sigurnost kod građana koji su vršili zamenu zapadno-evropskih valuta u evro i da taj evro ostave u depozitu kod stranih banaka. U tome se prilično uspelo, iako je činjenica da su te banke izbegavale da imaju bilo kakvu zakonsku vezu sa svojim bankama u inostranstvu.
Dalje, depoziti pod kojima su građani ostavljali svoje devize kretali su se od 1,5 do 2% na godišnjem nivou, a ta ista sredstva bila su upumpavana u kredite i to najčešće kratkoročne, kako građanima tako i privredi, pod kamatnim stopama od 12, 14, 16, 18 i 20%. Tada se tvrdilo da su to jeftini krediti i cilj je bio da se prikaže da je taj novac došao sa strane.
Međutim, u najvećem broju slučajeva, 90%, pa i više, novac je bio domaćeg porekla, tako da niko u tom periodu ozbiljnije ni tada, a ni sada nije investirao u srpsku privredu, nije investirao u potrošnju građana Republike Srbije.
Jedini cilj je bio taj da se stvori određeni ekstraprofit jer kamate na zapadu se kreću za takve kredite od 6 do 8%, a kod nas, kao što ste čuli i to znate i sami, kretale su se 14, 16, 18, pa i 20 i više posto, u protivvrednosti strane valute, znači ne pričam o dinarskim kreditima koji su trpeli revalorizaciju i razne kamate, tako da je taj procenat izlazio na 30 i više posto na godišnjem nivou.
Ko je od toga najveću korist imao? Najveću korist su svakako imali oni koji su u tom periodu bili bliski tadašnjem guverneru NBJ Mlađanu Dinkiću i profitirali su u tom poslu, najviše Nacionalna štedionica, kojom su već tada raspolagali Vuk Hamović i Vojin Lazarević, u tome im je pomogao, doduše bivši, ministar finansija Božidar Đelić i najviše je profitirala Komercijalna banka, odnosno ekspozitura Demokratske stranke u bankarstvu. Zauzeli su sav poslovni prostor koji su imale ugašene banke, Zavod za obračun i plaćanje itd.
Još jedan cilj je bio da se, kada se krenulo sa gašenjem tih poslovnih banaka, platni promet prebaci u poslovne banke, ali opet da se smanji broj eventualnih konkurenata, odnosno da konkurenti budu samo oni koji su privilegovani između sebe i da oni vode politiku platnog prometa, odnosno usluga koje nastupaju u platnom prometu.
Dotadašnja provizija NBJ za obavljanje platnog prometa kretala se u rasponu od 0,15 do 0,22, eventualno 0,25% na ukupno ostvaren promet novca u nekom obračunskom periodu. Prelaskom platnog prometa na poslovne banke troškovi platnog prometa, koji su se u tom trenutku kretali oko 1,5%, porasli su osam do 10 puta, tako da je to već imalo u toku 2002. godine za posledicu neočekivanu inflaciju, jer svaki trošak koji se napravi na kraju mora da se ugradi u cenu gotovog proizvoda i najveću štetu su u svakom slučaju imali građani Srbije, privreda, a najveću korist banke koje su u tom trenutku bile bliske Ministarstvu finansija.
Dalje, tada se počelo sa emitovanjem hartija od vrednosti po raznim osnovama, isplata dečijih dodataka, zaostalih penzija i opet je tu privilegiju imala Nacionalna štedionica, koja je zarađivala prilikom same emisije hartija od vrednosti, a i te kako se trudila da na tržištu stvori uslove da kupuje otprilike, da jedan dinar duga koje je država imala kupuje od građana za pola dinara i već u toku sledeće godine te hartije od vrednosti naplati iz budžeta Republike Srbije.
Opet su štetu imali građani i država. Profit: opet Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Sve što sadašnje Ministarstvo finansija radi i što je cilj ovog zakona jeste da se ono stanje koje je počelo da se stvara krajem 2001. godine ozakoni. Znači, oni koji su bili u tom trenutku privilegovani, sada će ovim zakonom ubuduće da spreče svako dalje ozbiljnije ulaganje u bankarski sektor, ozbiljniju konkurenciju i da posluju na tržištu finansijskog kapitala kao isključivi monopolisti. To je jedini pravi razlog donošenja jednog ovakvog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, već u članu 7. se vidi veza sa prethodnom diskusijom povodom amandmana na član 4. koji sam podneo.
Znači, član 7, Zabrana povrede konkurencije. Kaže se u stavu 1: "Banci je zabranjeno da zaključuje sporazume kojima se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija i da zloupotrebljava dominantan položaj, ili da sprovodi koncentraciju kojom se bitno sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, i to naročito da je sprovodi stvaranjem, odnosno jačanjem dominantnog položaja na finansijskom tržištu."
U stavu 2. se kaže: "NBS utvrđuje da je došlo do povrede konkurencije iz stava 1. ovog člana i u vezi sa tim preduzima mere u skladu sa ovim zakonom."
Postavlja se pitanje o kakvoj to konkurenciji banaka predlagač, odnosno Vlada priča? Zar nije ovo pravilo konkurencije narušeno davanjem poslovnog prostora Zavoda za obračun i plaćanje Nacionalnoj štedionici, zar ovo pravilo nije prekršila tadašnja vlada Republike Srbije, NBJ i tadašnji ministar finansija i tadašnji guverner Narodne banke Mlađan Dinkić, tako što su preko Nacionalne štedionice isplaćivali staru deviznu štednju i hartije od vrednosti na ime naplate stare devizne štednje. Zar nije tada došlo do narušavanja zdrave konkurencije.
Zar nije došlo do narušavanja zdrave konkurencije tako što su Nacionalna štedionica i Komercijalna banka uglavnom preuzele poslovni prostor zatvorenih banaka, koje je po direktivi Mlađan Dinkić zatvarao prilikom zamene zapadnoevropskih valuta u evro.
Šta je sada ovde cilj? Dakle, da se pokaže da se Vlada, odnosno predlagač stara o finansijskom tržištu.
Dalje se kaže: "Kod utvrđivanja povrede konkurencije iz stava 1. ovog člana NBS može zatražiti mišljenje organizacije nadležne za zaštitu konkurencije." Ovo - može, vrlo je diskutabilno, jer se ostavlja, znači, isključivo diskreciono pravo guverneru Narodne banke da procenjuje da li je došlo do povrede odredaba konkurencije ili nije. Znači, treba da piše, gospodine ministre - mora da zatraži mišljenje organizacije koja je nadležna za zaštitu konkurencije.
Zatim: "NBS daje saglasnost na koncentraciju koju banka sprovodi na finansijskom tržištu." To znači, određuje koliko će imati ekspozitura i gde će imati ekspoziture, tako da će pojedine banke imati ekskluzivno pravo da svoju delatnost obavljaju na više mesta u jednom centru, dok će neke druge, koje nisu bliske ministru finansija i guverneru, to morati da rade na nekim manje atraktivnim lokacijama i u nekim regionima i opštinama koje su manje razvijene.
"NBS propisuje bliže uslove i način utvrđivanja povreda konkurencije iz stava 1. ovog člana." Zar mi nismo imali, gospodine ministre, sada ovde možda pre mesec dana Zakon o zaštiti konkurencije? Kako to sada NBS propisuje nešto što je već propisano ili će možda biti u suprotnosti sa tim zakonom, a u cilju nečega drugog, najčešće se ovde radi u cilju zloupotreba.
"Na postupak utvrđivanja povrede konkurencije iz stava 1. ovog člana shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije." Taj poslednji stav je u suprotnosti sa prethodnim, tako da treba da vodite računa kada pišete i predlažete zakon.
Gospodine ministre, zbog vašeg ponašanja juče u sali, poslanici SRS su napustili sednicu, a ostali ste nam dužni jedan odgovor.
Kada ste pričali o novcu sa Kipra, spomenuli ste da je postojao neki novac u iznosu 350 miliona maraka ili 360 miliona maraka, ne sećam se tačno, pa ste pisali Haškom tribunalu da se ta sredstva blokiraju. Oni su odgovorili da imaju podatke o tome, da će da blokiraju, da bi na kraju vama poslali obrazloženje da to nije Miloševićev novac nego nekog drugog lica.
Imajući u vidu da je 350 ili 360 miliona maraka prilično velika suma, koju je nemoguće zaraditi na pošten način, zašto niste za ovom govornicom rekli ko je vlasnik tog novca. Ko je vlasnik 360 miliona maraka? Da li je taj novac poreklom odavde? Hoćemo da znamo ime i prezime tog gospodina. Ne morate da se plašite da će da vas tuži, jer sa ove govornice imate imunitet koji vam Ustav garantuje. Ne postoji mogućnost da se taj imunitet skine.
Interesuje me da nije Vuk Hamović, da nije Vojin Lazarević, da nije Filip Cepter alijas Milan Janković, da nije Stanko Subotić zvani Cane Žabac. Baš nas interesuje da li je taj novac njihov ili nekog iz njihovog okruženja. Interesuje nas, pogotovo, da li je taj novac poreklom odavde. Ako je poreklom odavde, stečen je na nezakonit način. Toliko novca ne može niko pošteno da zaradi, bez obzira koliko da je pametan. Znači, taj novac treba da se vrati državi i kroz budžet da se vrati građanima Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, imamo jedan zakon koji ima stvarno, politički gledano, vrlo lepo ime, zakon o sprečavanju pranja novca, kako je to Vlada Republike Srbije zamislila i pretočila u jedan zakonski predlog. Sada je dato Skupštini na razmatranje sa pričom kako, eto, ova vlada se bori protiv kriminala. To ni manje ni više nego Ministarstvo finansija na čelu sa Mlađanom Dinkićem. Verovatno po onoj narodnoj poslovici, ali da se vratimo na sam zakon.
Član 13. reguliše koje su nadležnosti direktora te uprave, kako je to ministar osmislio. Ministar na predlog direktora uprave uređuje unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u upravi, kojom se propisuju posebna znanja i sposobnosti za pojedina radna mesta; odlučuje o stručnom obrazovanju, osposobljavanju i usavršavanju zaposlenih u upravi, utvrđuje pravila ponašanja zaposlenih u upravi.
Utvrđuje poslove koji su nespojivi sa službenom dužnošću; uređuje i druga pitanja u skladu sa zakonom. Sve to radi ministar.
Čemu ovolika želja ministra finansija da sebi natovari na vrat tolike obaveze. Da li hoće da prikaže da je on jedini sposoban da tako nešto uradi ili jednostavno da već unapred preduzima radnje da bi tada uprava radila isključivo po njegovom diktatu i u slučajevima kada treba nešto da se u pravom smislu reči prikrije.
Dalje, kaže se, ministar na predlog direktora uprave propisuje metodologiju za izvršavanje poslova koje obveznik vrši u skladu sa ovim zakonom, način i rokove u kojima je obaveznik dužan da obavesti upravu o transakcijom iz ovog zakona, kao i slučajeve u kojima određeni obveznici nisu dužni da upravi prijave gotovinske transakcije u ukupnom iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti.
Ovaj deo teksta – kao i slučajeve u kojima određeni obveznici nisu dužni da prijave gotovinsku transakciju u ukupnom iznosu od 15.000 evra ili više u dinarskoj protivvrednosti – znači da ministar odlučuje kada će nešto da se prijavljuje toj upravi, a kada ne.
Onda ministar izađe ovde za govornicu i kaže, vi nemate pojma. To je, kaže, za uplate pazara. Tada nije obavezno. Eto, to se verovatno odnosi, kako reče, na NIS. Na koga se odnosi? Na EPS? Na "Jugopetrol"? Na "Beopetrol"? Na koga? Da li se odnosi na "Merkator"? Na njih verovatno. Na "Merkur" itd. Sada se postavlja jedno logično pitanje. Ako se određen novac izvlači iz ovog konteksta i kaže se da su to gotovinske uplate, onda mi objasnite, onda neka ministar dođe da mi objasni zašto se u Srbiji radi fiskalizacija.
Evo, već dve ili tri godine uvode se fiskalne kase po raznim osnovama, razna lica su prinuđena da kupuju tu opremu koja nije baš tako jeftina, čija upotreba nije baš tako jeftina, a sada se već radi na sistemu da poreska uprava u svakom trenutku ima preko fiskalne kase oko, koje lice ostvari promet.
Ako sve te podatke možete da imate, zašto onda uopšte spominjete mogućnost da neko treba biti izuzet, jer u samom zakonu je moglo da se napiše, znači, da se ne koriste, da se ne preliju sredstva koja se prikupe iz naplate gotovine, odnosno pazara, odnosno drugih pravnih lica, subjekata trgovine itd. Zašto to nije zapisano u zakonu? Tražite posebne okolnosti.
Otkud da verujem ministru, njemu na reč, da će to da budu samo te vrste gotovinskih transakcija. Da mu verujemo na reč? Da li treba nekome da verujemo na reč? To je problem zakona, zašto u samom zakonu nije predviđeno pod kojim okolnostima obveznik ne prijavljuje upravi neku transakciju. Ne, ministar je taj koji to određuje, on ima isključivo pravo na to.
Dalje, ceo ovaj zakon može da se kaže da je prilično kasno donet, prilično kasno, jer najveći deo novca koji je stečen nelegalnim poslovanjem je u toku 2001. i 2002. godine ušao u legalne tokove. Dakle, to je kroz više raznih osnova, kroz privatizaciju, kroz otvaranje raznih privatnih preduzeća u inostranstvu. Imamo slučajeve da oni organizovaniji, gde su veće količine novca u pitanju, to rade tako što otvaraju banke u inostranstvu i onda se određena sredstva prikazuju kao investicije u Republici (inače, isključivo od domaćeg novca koji je stečen nezakonitim radnjama).
Da li ima elemenata, odnosno odredbi, u ovom zakonu koje mogu da spreče priliv takvog novca u privredu? Nema. Ovde se isključivo govori o tome šta rade pravna, fizička lica, lica koja učestvuju u prometu novca na domaćem tržištu. U čemu je onda svrha postojanja ovog zakona?
Novac koji je nelegalno stečen, već odavno je van zemlje. Način na koji će da se vraća jeste taj kroz privatizaciju, kroz navodne investicije, kroz osnivanje drugih pravnih lica, gde je neko pravno lice iz inostranstva.
Setite se samo privatnog preduzeća bivšeg ministra u Vladi Republike Srbije, Marije Rašete-Vukosavljević. Kada je trebalo da se opere novac, nije bilo teško, skoknuli su do Beča, tamo su otvorili preduzeće i ovde oprali novac iz Fonda za razvoj itd. Čak su učestvovali i u poslovima koje je radila Republička direkcija za puteve.
Tako to izgleda kada neko hoće da opere novac. Ovaj zakon nije dovoljno ozbiljan za toliko ozbiljne ljude. Postavlja se pitanje, evo ministar opet pobeže odavde, ne znam zašto, kesa mu je tu, nije je poneo, šta je sa tim famoznim novcem sa Kipra? Evo, četvrti put od kad traje ovo zasedanje to pitanje postavljam, gde je taj novac sa Kipra, gde su 4,5 milijardi dolara, gde je taj novac, da li je on stvarno postojao, ako jeste gde je sada.
Imamo saznanja da je stvarno postojao. Imamo saznanja da niko pre 5. oktobra nije zloupotrebio taj novac. Onda je otišla neka komisija, verovatno će to da bude ova uprava, članovi ove uprave, otišli su do Kipra, proverili razne banke, off-shore firme, a sada novaca nema. Da li će te transakcije da se odnose na uplate sa Devičanskih ostrva, da li će da se odnose na uplate sa raznih atraktivnih destinacija gde maltene sve, odnosno gde se sav novac u svetu pere.
Postavlja se to pitanje, inače ovo što se ovde pokušava to je da se maltene ovi jadnici koji su u najvećem broju slučajeva nekim sitnim švercom u vremenu 90-tih godina zaradili, pokušavaju sada da legalizuju to svoje poslovanje i na njih će zakon biti primenjivan, šta je sa stvarnim pranjem novca. To se u ovom zakonu ne spominje.
Ne spominje se ni šta je sa deviznim rezervama bivše SFRJ, ne spominje se šta je sa zlatnim rezervama, pa se još tvrdilo kako nema u bankama, vidite, veliki ekspert G17 Miroljub Labus kaže, pa nema nigde ni u jednoj banci zlatnih poluga Kraljevine Srbije, jer nemaju žig na njima itd.
Znači, previše pitanja, šta se i kako želi postići ovim zakonom, a u svakom slučaju, ministar za sebe daje prevelika ovlašćenja. Izgleda mi da ima želju da izuzme neka lica koja su njemu bliska i da se izbegnu odredbe ovog zakona i da oni nesmetano, doduše, sada, bez konkurencije drugih, rade taj posao koji su radili do sada.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li ovo što sada trenutno radi Bogoljub Karić potpada pod nadležnost ove uprave, kako je to nazvao ministar, ali u svakom slučaju dosadašnja iskustva su da onaj ko kupuje glasove ima nameru da uzme, od tih istih od kojih uzima glasove, deset puta više novca nego što im je dao. Do sada je uzeo deset puta, znači planira još deset puta više, znači dvadesetak puta.
Amandman koji sam podneo na član 13, kojim tražim dodavanje novih članova u Predlogu ovog zakona u suštini menja u jednom delu čitav koncept ovog zakona. Naime, Vlada, odnosno predlagač, osmislio je da Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo finansija bude organ koji će da kontroliše rad uprave za sprečavanje pranja novca, da određuje pravila po kojima će ona da radi, da direktno vrši nadzor i kontrolu te uprave.
Ovim amandmanom se menja suština. Cilj je da se ne formira uprava već komisija kao potpuno nezavisno telo koje će da odgovara samo Narodnoj skupštini Republike Srbije i nikome više.
U obrazloženju Vlade Republike Srbije na ovaj amandman, koji ona ne prihvata, kaže se: "Finansijske obaveštajne službe koje su, u skladu sa međunarodnim standardima, obrazovane u skoro svim državama sveta su različito pozicionirane u skladu sa osnovnim principima unutrašnjeg prava. U najvećem broju zemalja u okruženju, finansijske obaveštajne službe su administrativnog tipa i obrazovane su u okviru ministarstva finansija". Navedeno se odnosi na Sloveniju, Hrvatsku, Makedoniju, Albaniju, Bugarsku, Ukrajinu itd'.
Samo ima jedan problem, a to je da su lopovi koji su ovde mnogo veći nego kod njih tamo, a oni većeg kalibra su se preselili ovde ili se seljakaju kako kome i kada treba. Tu je Stanko Subotić, zvani Cane Žabac ili gospodin Milan Janković, poznatiji kao Filip Cepter. Znači, tamo gde im najviše odgovara tu prave svoje pozicije i tu obavljaju svoj posao. Znači, državljani su neke od ovih republika, odnosno država, kako ste vi to rekli, ali i te kako su ovde prisutni u svim finansijskim tokovima.
Interesuje me kako je to rešila Crna Gora ako to ima? Po kom principu, mada pretpostavljam da su tu već Vuk Hamović i Vojin Lazarević i te kako stavili šapu na bilo koji organ uprave koji reguliše ovu materiju, a prisutni su i ovde preko Nacionalne štedionice i u Srbiji.
Sam amandman je daleko precizniji. U jednom delu definiše rad nekog organa koji bi se bavio sprečavanjem pranja novca. Čudi me da bar Ministarstvo, ako neće da prihvati koncept, bar je moglo, u ime Vlade Republike Srbije, da podnese neke amandmane i da ispravi barem jedan deo teksta koji nije precizno obrađen. Znači, u tom svom amandmanu, tražio sam da ta komisija, a ne uprava, kako je to ministar rekao, ima svoj statut. To je podzakonski akt kojim se uređuju oblasti, unutrašnja organizacija, sistematizacija radnih mesta, propisuju se znanja za zauzimanje raznih pozicija itd. Na taj statut treba da saglasnost da Skupština Republike Srbije.
Meni nije jasno zašto toliko nepoverenje, gospodine ministre, u Narodnu skupštinu? Ona će sigurno ovaj posao bolje da radi i
nadgleda nego Ministarstvo finansija, pa i vi.
Dalje, određuje se koliko će ta komisija imati članova, pa se kaže da ima pet članova, uključujući i predsednika komisije. Predsednika i članove komisije bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, na predlog nadležnog radnog tela Skupštine za poslove finansija, a to znači Odbor za finansije, radno telo koje je takođe potpuno nezavisno od izvršne vlasti. Komisiju predstavlja i zastupa predsednik Komisije, koji rukovodi njenim radom. Ne vidim ni ovde, šta je sporno da se i ovaj deo amandmana ne prihvati od Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija.
Dalje, predsednik i članovi komisije biraju se na mandat od četiri godine. Predsednik i članovi komisije mogu biti ponovo birani, odnosno imenovani. Znači, bira ih Narodna skupština na mandat od četiri godine, a ne kako to stalno neko pokušava ovde da kroz razne zakonske predloge zbrine svoje aktiviste da, kada padnete sa vlasti, mogu da ostanu u određenim organima uprave pet, šest, pa i više godina, kao da je to cilj, a ne sam način funkcionisanja jednog organa.
Dalje, uslovi pod kojima mogu biti birani članovi komisije, pa se kaže da, za predsednika i članove komisije može biti biran, državljanin Republike Srbije koji poseduje opštu radnu sposobnost, ima visoku stručnu spremu i odgovarajuće radno iskustvo iz poslova finansija, od najmanje sedam godina.
U Predlogu zakona nema uslova pod kojim je predviđeno ko može biti navodni direktor te uprave. Pretpostavljam da će to biti neko iz redova političke stranke G17 plus, jer ne verujem pošto su sve moguće finansijske tokove u zemlji, od Ministarstva finansija, potpredsednika Vlade Republike Srbije, koji je zadužen za poslove finansija, predsednika Komisije za hartije od vrednosti, guvernera Narodne banke Republike Srbije, sve te institucije isključivo pokriva politička stranka G17 plus, bez obzira na njihovu visoku stručnu spremu i odgovarajuće radno iskustvo.
Da stvar bude još gora, to je radno iskustvo, najčešće iz drugih zemalja. Možda se vode i neki određeni krivični postupci protiv raznih rukovodilaca koje ste nama kao eksperte ovde doveli. U sledećem članu predviđa se ko ne može biti biran za predsednika te komisije, pa ne bi trebalo da bude ni u ovoj upravi. To doduše ministar sebi daje za pravo, pa kaže – uređuje poslove koji su nespojivi sa službenom dužnošću.
Ministar se pita, isključivo njegovo diskreciono pravo, a ovde se lepo kaže – za predsednika i članove komisije ne mogu biti birana lica koja su pravosnažno osuđivana za krivična dela iz oblasti zloupotrebe službenog položaja, privrede i oblasti finansijskog poslovanja. Tih odredbi u samom zakonu za radnike komisije za sprečavanje pranja novca nema.
Podneli ste neke amandmane, vidim da ni sam taj zakon niste precizno obradili, uočili ste neke manjkavosti, ali, evo, sada dajem vam primer kako treba, barem jedna oblast da se uradi na pravi način.
Dalje, u sledećem članu kažete – članovi komisije međusobno ne smeju biti krvni srodnici u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, bračni drugovi, srodnici po tazbini, zaključno sa drugim stepenom srodstva, čak i onda kada je brak prestao, usvojenik, staralac, usvojilac i hranilac.
Reč je o jednoj, da budemo jasni, pojavi, koja je prisutna na ovim prostorima desetak i više godina, koja je prilično uzela maha. Prilično veliki finansijski lobi stoji iza nje i prilično je veliki novac u pitanju. Moguće su razne zloupotrebe po raznim osnovama rodbinskim i tazbinskim.
Pod kojim uslovima prestaje članstvo u toj komisiji? Ovde u upravi to je isključivo pravo ministra kada će nekoga da kazni.
Kaže se – predsedniku i članu komisije prestaje funkcija pre isteka mandata kada to sami zatraže ili kada im radni odnos prestane zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju i uslovi pod kojima se razrešavaju članovi komisije, to ste mogli da vidite i za članove uprave.
Predsednik i član komisije razrešavaju se funkcije: 1) ako su osuđeni za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci ili su pravosnažno osuđeni za krivično delo iz oblasti zloupotrebe službenog položaja privrede i oblasti finansijskog poslovanja; 2) ako se, na osnovu nalaza i mišljenja nadležne zdravstvene ustanove, utvrdi da su zbog zdravstvenog stanja trajno izgubili radnu sposobnost za vršenje funkcije; 3) ako se utvrdi da nestručno i nesavesno obavljaju funkciju; 4) ako se utvrdi da ne ispunjavaju uslove postavljene predviđeno ovim zakonom.
Čini mi se da je tačka 2) trebalo da se nalazi u Zakonu o Vladi, što se odnosi kako na onu prethodnu, tako i na ovu sada, ako se na osnovu nalaza mišljenja nadležne zdravstvene ustanove utvrdi da su zbog zdravstvenog stanja trajno izgubili radnu sposobnost za vršenje funkcije.
Sledeći član reguliše – predsednika i članove komisije razrešava Skupština, na predlog skupštinskog radnog tela nadležnog za poslove iz oblasti finansija. Znači, opet se sprečava bilo kakav pritisak izvršne vlasti na rad jedne komisije.
Da ne pričam da izveštaj te komisije treba da se dostavlja Narodnoj skupštini Republike Srbije, koja će da ga razmatra. O tim izveštajima, radu, imaće isključivo pravo da to sada radi ministar finansija, koji još uvek, iskoristiću sada priliku da ga pitam po peti put, par puta sam postavio to pitanje i kada je bio tu.
Gospodine ministre, šta je sa novcem za koji ste tvrdili da je bio na Kipru, koji je otet od građana Srbije, koji je neka vlast pre 5. oktobra zloupotrebljavala, pljačkala građane, razne piramidalne banke, hiperinflacijom itd. Mislim da je vreme da jednom odgovorite na to pitanje, šta je sa novcem koji je bio na Kipru?
Dame i gospodo poslanici, u samom Predlogu zakona se kaže, u članu 12. stav 2, upravom rukovodi direktor, koga postavlja i razrešava Vlada Republike Srbije, na predlog ministra za poslove finansija.
Koncept SRS je u suprotnosti sa odredbama člana 12. i 13. zakona o sprečavanju pranja novca. Po konceptu SRS neće biti uprave, već će biti komisija koja će imati pet članova. U samom amandmanu, koji je narodni poslanik Igor Bečić podneo u ime poslaničke grupe SRS, kaže se – predsednika i članove komisije razrešava Skupština, a na predlog skupštinskog radnog tela nadležnog za poslove iz oblasti finansija.
Znači, cilj jeste da se jednom ovako ozbiljnom materijom ne bavi samo Vlada Republike Srbije, kao izvršna vlast, već da to radi potpuno nezavisno telo koje će da imenuje i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, narodni poslanici.
Šta je cilj jednog ovakovog koncepta? Cilj jeste svakako da se obezbedi nezavisnost u radu jedne ovakve komisije. Ona ne može biti potpuna, zato što će uvek zavisiti od volje vladajuće većine.
Zato će za svako imenovanje i eventualno razrešenje ovde u Skupštini Republike Srbije da se vodi debata po tom pitanju, da se kritikuje predloženo rešenje i da se iznesu stavovi poslaničkih grupa i u krajnjem slučaju, da upoznamo građane Srbije, koga neka i nekakva vladajuća većina predlaže za članove jedne ovakve komisije.
Vlada Republike Srbije i ministar finansija, po Predlogu ovog zakona, svakako nisu u mogućnosti da spreče, ne u potpunosti, nego uopšte nisu u stanju da spreče bilo kakvo ozbiljnije pranje novca, kako se to hvali ova vlada. Isključivo, ovakav zakon donosimo radi političkog marketinga.
Ako bi se o ovome izjašnjavala Narodna skupština, sigurno je da bi i sami kandidati koji bi konkurisali za članove komisije i predsednika komisije za sprečavanje pranja novca, dobro razmislili o svojoj prošlosti, da li je ona kriminalna ili nije, jer u slučaju da je kriminalna, sigurno će se naći pod udarom narodnih poslanika.
Ovako, sa predloženim rešenjem Vlade Republike Srbije, to je isključivo diskreciono pravo ministra iz Vlade Republike Srbije za poslove finansija, naravno Mlađana Dinkića. On će to da rešava, radiće se iza zatvorenih vrata, iza očiju javnosti. Ljudi bliski njemu sprovodiće zakone. Znamo da ima mnogo bliskih ljudi njemu kao što su Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Stanko Subotić, Filip Cepter i da ne nabrajam dalje.
Još jedanput ću da iskoristim priliku da postavim pitanje ministru, evo, šesti put, šta je sa novcem sa Kipra, gospodine ministre, išli ste tamo, tragali ste za nečim. Neki vaši bivši koalicioni partneri tvrde da ste taj novac pronašli, a neki sadašnji, tada niste bili u koaliciji, tvrdili su da ste taj novac pronašli i da je završio na nekim egzotičnim ostrvima gde nije bilo cunamija. Zato ako imate kakve informacije, izađite pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, izađite pred javnost Republike Srbije i kažite šta je sa tim novcem. Ako ga nema, nemojte da optužujete neku bivšu vlast da je krala od građana Republike Srbije.
Dame i gospodo poslanici, kako to reče ministar u Vladi Republike Srbije, Mlađan Dinkić, ovaj budžet je po pitanju javne potrošnje restriktivan, pa onda ide njegova priča da radnici u javnim preduzećima i ustanovama treba da, jedan deo radnika, ostane bez posla, da je mehanizam javnih preduzeća poprilično skup, da to košta državu, da utiče na stabilnost cena, na devizne rezerve, na kurs dinara.
U Predlogu zakona o budžetu imamo Kancelariju za saradnju sa medijima, stavka, koja treba da potroši 44.500.000 dinara. Sada se postavlja pitanje u koju svrhu to treba da bude potrošeno. Kao prvo, ta Kancelarija za saradnju sa medijima je delo ili dete izvesnog Bebe Popovića. Znači, njena funkcija je bila u vreme vlade Zorana Đinđića i Zorana Živkovića kakva će saopštenja da daje Vlada Republike Srbije, odnosno kako će da vrše pritisak na novinare i medije, šta će da se izveštava i kako.
Čak, tada imate i jednu izjavu tadašnjeg ministra policije, Dušan Mihajlovića, kaže čovek lepo – zašto se novinari bave istraživačkim novinarstvom kada je tu Beba Popović koji će začas da spremi sve što treba da napišu. Čovek se čudio zašto uopšte postoje novinari. Tu je Kancelarija Vlade Republike Srbije za saradnju sa medijima koja će da im piše šta treba da se objavi u novinama.
Još uvek se istrajava na tom modelu i treba da se potroši jedan prilično dobar deo finansijskih sredstava, pa se kaže, između ostalog, da za ovu stavku treba da bude utrošeno za nagrade i bonuse zaposlenih 3.400.000 dinara. Mene baš interesuje koliko ta Kancelarija za saradnju sa medijima ima zaposlenih, koliki im je prosek plata, ko ima
najveću platu i ko će, iz te Kancelarije za saradnju sa medijima, biti nagrađivan?
Dalje, treba da bude potrošeno 6.500.000 za neke usluge po ugovoru. Hoće li sa tim uslugama po ugovoru da budu nagrađivani novinari koji će da objavljuju ono što ta Kancelarija za saradnju sa medijima da kao neko saopštenje ili će direktno da rade za tu Kancelariju?
Treća stvar, mašine i oprema, 6.000.000 dinara. Šta to Kancelarija za saradnju sa medijima može da ima od mašina i oprema? Već imamo ovde stavku – stalni troškovi. To su verovatno računari, oprema itd. Da nisu to možda službeni automobili? Postavlja se pitanje zašto Vlada Republike Srbije prvo kada je u pitanju racionalizacija javne potrošnje ne krene od direktnih organa koji su u Vladi Republike Srbije.
Imamo sekretara Vlade Republike Srbije. Šta on radi? Valjda jedan od njegovih poslova jeste taj da se bavi kontaktom sa medijima. Da li je moguće da će država da izdvoji 45 miliona dinara da bi se sazivale konferencije za štampu Vlade Republike Srbije ili će to biti utrošeno za sazivanje konferencija i koktela posle tih konferencija.
Postavlja se pitanje čemu služi ta institucija zvana Kancelarija za saradnju sa medijima. Ispred koga istupa? Ispred Vlade Republike Srbije? To je pomalo smešno jer Vlada Republike Srbije deluje prilično raštimovano.
Tačno su podeljeni resori ko šta drži, koja je oblast kog ministra i od toga se ne odstupa. Nema zajedničke politike Vlade Republike Srbije, apsolutno nikakve, pogotovo da ne pričamo da je G17 u potpunosti preuzeo poslove finansija u ime Vlade Republike Srbije; imate ministra finansija iz G17, Mlađana Dinkića, pa imate jednog jedinog potpredsednika Vlade Republike Srbije koji je, opet, zadužen za oblast finansija i privrede, Miroljuba Labusa, guverner Narodne banke je iz G17, predsednik Komisije za hartije od vrednosti iz G17, republički direktor Poreske uprave iz G17.
Postavlja se pitanje, čemu onda ova kancelarija i ispred koga ona nastupa? Da li ispred Vojislava Koštunice, da li ispred SPO, da li ispred G17? Ako se ne zna ispred koga istupa onda najracionalnije rešenje jeste da se jedan takav organ, koji radi u Vladi Republike Srbije, ukine, tako da smatram da bi Narodna skupština trebalo ovaj amandman u danu za glasanje da prihvati.
Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije odbila je da prihvati ovaj amandman koji je podneo u ime SRS narodni poslanik Radiša Ilić.
Reče ministar u svom pojavljivanju od pre 20 minuta kako je teško biti na dva mesta. Setio sam se one priče od petka, gospodine ministre, kada ste bili u poseti Braničevskom okrugu, između ostalog i opštini Golubac, otvarali ste neku sportsku halu, ne znam čime ste vi to zadužili opštinu Golubac da vas pozovu, pogotovu što vi tamo niste na vlasti, tamo je na vlasti DS i jedna određena oligarhija oko nje. Predsednik opštine je iz DS, verovatno je bio neki transfer sredstava toj lokalnoj samoupravi, pretpostavljam da je tako.
Gospodine ministre, pre nego što se odlučite da nekoj lokalnoj samoupravi opredelite neka sredstva koja ćete da date iz budžetske rezerve prvo proverite kako funkcioniše i kako troši ta lokalna samouprava novac. Ja ću vam reći da su potrošili milion dinara da sačekaju prestolonaslednika. Dakle, milion dinara da dođe neki lažni princ, da se prošeta dunavskim kejom, da se organizuju nekakve konjičke igre i zato je potrošeno za možda par hiljada manje od milion dinara, gospodine ministre.
Znam da ste bili u septembru mesecu na Ljubičevskim konjičkim igrama u Požarevcu, niste Vi, bio je Miroljub Labus, pitajte njega kako to izgleda, a utrošeno je samo milion i 200 hiljada, a bilo je na toj manifestaciji oko 40.000–50.000 ljudi.
Znači, to je bio Fond nagrada itd. da ne pričam o tome. Na jednoj mnogo većoj manifestaciji, gledajući po glavi stanovnika, mnogo manje para je utrošeno. Imajte u vidu da su to neke manifestacije koje traju 43 godine, kulturna, istorijska, turistička itd. Razumem ja da opština Golubac hoće da postane turistička atrakcija, ali tu sportsku halu koju ste vi otvorili, pre vas je otvorio u izbornoj kampanji za predsednika opštine 2004. godine, izvesni, gospodin Ljubiša Mišić. Pre nedelju dana je tu istu sportsku halu otvorio poljski ambasador, da biste vi to uradili u petak, gospodine ministre.
Samo još nešto da vam kažem kako je trošen novac. Pojedini članovi upravnih i nadzornih odbora u javnim preduzećima i ustanovama su na odsluženju vojnog roka, pa im se plaća službeni put u inostranstvo. Tu se postavlja pitanje da li su vojne vlasti znale da oni putuju u inostranstvo, a sa ove govornice sam nazvao predsednika opštine lopužom. Sada ću da vam kažem i zašto. Koliko se ja razumem, nabavka od 6 miliona dinara ne spada u nabavke male vrednosti.
Gospodin predsednik opštine je uzeo sebi za pravo da opredeli sam u iznosu od 6 miliona dinara sredstva za izradu generalnog urbanističkog plana opštine Golubac, bez tendera, bez oglašavanja javne nabavke, bez prikupljanja ponuda. Tako to izgleda kada finansirate jednu kriminalnu grupu u toj opštini.
Hoćemo dalje da pričamo o tome? Jedan deo značajnih sredstava opština Golubac dobija od dunavske rente, odnosno za zemljište koje je potopljeno prilikom podizanja brane na Đerdapu. To je sada neki iznos od 7 miliona dinara, po zakonu koji je tada važio, i sada važi, taj novac treba da bude usmeren u ta područja koja su poplavljena.
Ni dinar nije usmeren u ta područja, već je opet usmeren na službena putovanja u inostranstvo, na nekakve bahanalije predsednika opštine itd. pa kada dođe vreme da neki račun ispostave, onda ono što napravi Republika, nekim čudom, u toj opštini Golubac pojavljuje se taj isti predsednik opštine, iz DS, i kaže – eto, to je uradila opština Golubac, asfaltirala republički put.
Tako to funkcioniše u lokalnim samoupravama gde je DS na vlasti. Znači, dunavska renta u iznosu od 7 miliona dinara opet se troši na nekakva službena putovanja, tako da dokle god je DS na vlasti u opštini Golubac, sve što god im date, da znate da neće biti uloženo u lokalnu infrastrukturu u korist građana opštine Golubac, već isključivo u mutnim radnjama pranje novca preko saveta mesnih zajednica, koji se opet raspisuju mimo statuta SO, mimo statuta tih mesnih zajednica, da bi se novac preko nekakve lažne direkcije i preko saveta mesnih zajednica jednostavno opredelio na tu stranu da zaobiđe zakon o javnim nabavkama.
Tamo je konstantno, na teritoriji te opštine Golubac jedna velika krađa. Samo ću još da vam kažem da se za rekonstrukciju Doma kulture utrošili milion dinara. Da proverimo, ta sala je od prilike dva ili tri puta manja od ove ovde u Skupštini Srbije. Da pitamo koliko bi ovde koštalo da se ova sala okreči, sredi itd. Ne bi više od 100.000 dinara, oni su opet trošili milion dinara itd.
Još nešto, to što ste vi funkciner stranke G17, to budite u izbornim kampanjama. To što ste u G17, budite na stranačkim skupovima, na sastancima opštinskih odbora, mesnih odbora ili šta već imate.
Ali, gospodine ministre, nemojte da budete funkcioner G17 kada ste ministar, kada ste išli po selima u opštini Golubac, obećavajući pomoć građanima te opštine, ali uz obavezno pitanje – nemojte da je neko od njih član SRS. Samo da vas opomenem gospodine ministre da SRS ima preko 8 ili 9% članova u odnosu na broj birača. To je prilično, to vi nećete stići ni za 15 godina.
Gospodine ministre, ne očekujem od vas da vi znate gde se asfaltiraju pojedini putevi u opštini Golubac, ali nemojte da verujete sve što vam kažu. Prvo, izuzetno dobro poznajem tu opštinu. I otac i majka su mi poreklom iz te opštine. Ne znam da je neki put asfaltiran. Bilo je nekad delimičnog asfaltiranja jedne deonice od pet kilometara. To je ono što se predsednik opštine hvalio.
Niste za ovom govornicom rekli šta ćete da uradite zbog nepoštovanja Zakona o javnim nabavkama. Hoćete li toj opštini da pošaljete budžetsku inspekciju? Voleo bih da vidim kako će to da izgleda. Rekli ste da je tamo G17 plus na vlasti.
Dalje, rekli ste da će sredstva koja se opredeljuju budžetom za 2006. godinu, pogotovo biti u ovom delu Kučajskih planina, pa me sada interesuje koje su to opštine konkretno, zato što ima opština gde je i SRS na vlasti, kao što je opština Kučevo. Oni neka velika sredstva za razvoj svoje putne infrastrukture nisu dobili ove godine od Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije, pa me interesuje vaš odnos prema toj opštini. Što se tiče opštine Malo Crniće, tu je isto SRS na vlasti, ali nije u tome poenta.
Mene interesuje da li vredi ulagati sredstva u jednu lokalnu samoupravu bez nadzora Vlade Republike Srbije, pogotovo što se ta lokalna samouprava izuzetno bahato ponaša prema tim sredstvima. Koliko god da im date, njima je sve malo, a rezultata koji će biti u korist građana nema. O tome se radi. Ta opština, takva kakva jeste, izbegavana su sredstva od dunavske rente da se proslede po raznim osnovama. Sada je to počelo redovnije da se uplaćuje. Evo, ne znamo gde je potrošeno sedam miliona dinara. Ne zna niko gde je potrošeno, a treba da budu uložena namenski na deo teritorije opštine koji je potopljen.
Još jedanput da vas pitam, šta ćemo sa tih šest miliona. Opština Golubac ima 62-63 miliona dinara po poslednjem rebalansu budžeta. Bilo je predviđeno 67 ili 69. Investicije su smanjene u rebalansu, a povećani su troškovi za reprezentacije, službena putovanja i kulturne manifestacije. Razmislite kako izgleda davati jednoj takvoj opštini novac.
Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku, obrazloženje Vlade što se odbijaju pojedini amandmani poslanika SRS su smešni. Znači, u najmanju ruku, jer u najvećem broju slučajeva ide sledeći tekst: ''Amandman se odbija iz razloga što je predloženi amandman suprotan članu 26. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu, kojim je utvrđeno da u postupku donošenja budžeta, predlog za povećanje izdataka u budžetu mora da sadrži i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos''.
Taj koji je napisao ovakvo obrazloženje i kopirao ga za svaki sledeći amandman, bolje bi mu bilo da je uzeo sve amandmane SRS, dobro pregledao šta u njima piše, pa bi došao do zaključka da svi amandmani, kao jedna celina, daju ravnotežu svakom sledećem amandmanu.
Znači, vodilo se računa i o članu 26. Zakona o budžetskom sistemu, svaki sledeći amandman, a počev od amandmana na član 1. pa na čl. 6. i 7. gde su tabelarni prikazi rashoda budžeta za 2006. godinu, video bi da postoji ravnoteža koja se zahteva u članu 26. Zakona o budžetskom sistemu.
Sada je drugi problem taj što po konceptu Mlađana Dinkića ne može da se amandmanima utiče na suficit u budžetu Republike Srbije. To ne može da se menja. Ne može da se opredeljuje. Tako je to rešio ministar finansija i uskratio je to pravo narodnim poslanicima. Oni koji glasaju ne glasaju glavom, nego čisto radi poslušnosti. Uskratili su to ovde sami sebi. Sada smo u situaciji da ne možemo da utičemo, bar po mišljenju Vlade Republike Srbije, odnosno Mlađana Dinkića, na sam budžet, koji je opredelio 39 milijardi dinara i biće njegov suficit itd.
Međutim, malo su se potrudili i da ne izgleda to tako suvoparno, još ponegde isprave, odnosno dodaju još poneki tekst i kaže se, kada se radi o vojsci, a to je isti član, isti razdeo, ista glava, ista funkcija, ističe se da je za Ministarstvo odbrane, odnosno Vojsku Srbije i Crne Gore, u skladu sa članom 18. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora u okviru transfernih sredstava za obavljanje poverenih nadležnosti i dodatnih troškova na budžet Republike Srbije, predviđeno je 46 milijardi 990 miliona dinara, a to je 2,55% bruto domaćeg proizvoda i više od prosečnog izdvajanja u državama u okruženju, koje iznosi 2,5%.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministar finansija, Mlađan Dinkić, hvali se kako je čitavih 0,05% dao vojsci u Predlogu zakona o budžetu za 2006. godinu. Kaže, to im je dovoljno. Upropašćavanje Vojske državne zajednice, odnosno SRJ otpočelo je dolaskom za ministra odbrane Borisa Tadića. Već tada je počelo upropašćavanje vojske, po nalogu istih onih koji su nas bombardovali 1999. godine.
Znači, ta i takva vojska prvo je morala da bude uništena, a onda da se kroz neku reformu uglavnom oslanja na NATO trupe, oružanje, strategiju, pa i vi sami ne krijete da vam je cilj da Srbija bude članica NATO, zaboravljajući pri tom da su oni pre šest godina ubijali naše građane. To vama nije važno. Izgleda mi da vi građane Srbije ne shvatate za vaše građane, koje predstavljate na ovim izborima. To je sada neka druga priča.
Koliko je to 0,05% BDP, koliko je to 250 miliona, 300 miliona? Postavlja se pitanje, u koje namene ide tih 0,05%. Vojska je do sada imala uglavnom ulogu u obezbeđivanju državne granice, ustavnog poretka i čuvanja objekata koji su u njenoj nadležnosti. Sada imamo još jednu personu koju vojska mora da čuva. Mora da čuva, a ne znam čime ih je to zadužio, ali – da taj višak sredstava ne ide možda za obezbeđenje predsednika Republike Srbije, Borisa Tadića?
Koliko budžetskih para troši Republika Srbija na njegovo obezbeđenje van uprave iz BIA i državne bezbednosti? Da li je uopšte potrebno imati jedan takav trošak? Da li se možda planira da se tim sredstvima pokrivaju njegove parade ovde, kada je morala da se postroji garda?
Da li će da se plaća ono obezbeđenje koje je zamislilo da je od najobičnijeg psa atentator u autu, koji voze tako suludo kroz Beograd i ne daj bože da im se nađete na putu, pregaziće vas, u nekakvim oklopnim "audijima", uglavnom izuzetno skupim automobilima.
Znači, da li će tih 0,05% da bude utrošeno na lažnog predsednika Republike Srbije, njegovo veličanstvo lažnog cara Šćepana Malog.
Kada već pričate ovde, a neki su se dotakli Crne Gore i Srba iz Crne Gore, pa vi ste glasali za jednog takvog Srbina iz Crne gore, ali ne želite da živite u zajedničkoj državi sa tim građanima. Da li ste mu dali podršku? Vi ste listom glasali za njega, vi ste listom radili kampanju za njega, a pogotovo G17 koja se u tom periodu odrekla svog predsedničkog kandidata, predsedničkog kandidata Vlade Republike Srbije.
Sada gospodo, to što ste izglasali Borisa Tadića za predsednika Srbije, a on radi samo posao predsednika DS, sprovodi svoj lični program, sada treba još da mu plaćate obezbeđenje, 0,05% BDP. Možda za državu to nije mnogo, za Borisa Tadića su to svakako značajna sredstva koja će on moći da utroši, a pogotovo ako u inostranstvo mora da vodi to svoje čuveno obezbeđenje i da predstavlja neki program za Kosovo i Metohiju, a da niko u Srbiji ne zna kakav je taj njegov program, nema podršku Narodne skupštine da to radi, a potrebna mu je podrška Narodne skupštine.
Za to opredeljujete sredstva iz budžeta, navodno dajete više Vojsci državne zajednice, a dobar deo sredstava utrošićete da obezbedite njegovo veličanstvo.
Dame i gospodo poslanici, evo sada još jednog primera neracionalnog raspolaganja sredstvima iz budžeta Republike Srbije. Znači, imamo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i sada ono u svom sastavu, a po osnovu raznih odluka, uredbi, zakona itd, ima više paralelnih organa koji se bave jednim istim poslom. Sada kada imamo Upravu za zaštitu životne sredine, pa Agenciju za zaštitu životne sredine, pa Fond za zaštitu životne sredine, čovek bi pomislio da Srbija radi na tome da bude ekološka država i njeni građani budu zdravi tj. da žive u zdravom i prirodnom okruženju.
Međutim, kada se pogleda rashodna strana ovih raznih agencija i uprava vidi se u stvari da će sredstva biti trošena samo na plate zaposlenih. Znači, nema ozbiljnijih davanja za pravu zaštitu životne sredine. U toj agenciji imamo 12.780.000 za plate zaposlenih. Tu sada idu doprinosi na teret poslodavca itd.
Samo ću čitati troškove da bi, ako neće to već poslanici vladajuće većine da znaju, bar neka građani znaju gde se troše njihova sredstva. Naknade u naturi 125.000, naknada za zaposlene 300.000, stalni troškovi 400.000, troškovi putovanja 400.000, usluge po ugovoru 250.000, specijalizovane usluge 300.000, tekuće popravke i održavanje 100.000, materijal 400.000, porezi 200.000, mašine i oprema, to su službeni automobili, 4.000.000 dinara. Ukupno će ta Agencija, ne znamo čemu služi, da potroši 21.557.000 dinara.
Imamo Fond za zaštitu životne sredine. Kada se kaže fond, neko verovatno pretpostavlja da bi taj Fond plasirao neka sredstva, da se razni oblici zagađenja ili eliminišu ili da se te posledice otklone.
Međutim, kada se pogleda struktura troškova vidi se plate i dodaci zaposlenih 5.000.000 dinara, njihovi doprinosi milion dinara, usluge po ugovoru 430.000 dinara. Koje će to usluge jedan Fond da ima i zašto ne koristi Agenciju i zašto ne koristi Ministarstvo koje već ima za svoje usluge po ugovoru 190 miliona, a rade u sastavu jednog istog organa, jednog istog Ministarstva.
Kaže se specijalizovane usluge 21 milion dinara. Koje su to specijalizovane usluge, a imamo specijalizovane usluge u Ministarstvu za zaštitu životne sredine 4 milijarde 605 miliona. Šta će taj Fond da radi sa specijalizovanim uslugama i zar ne bi to moglo da koristi Ministarstvo, koje već ima prilično velika opredeljena sredstva za tako nešto. Kaže se tekuće popravke i održavanje 15 miliona. Šta će to da poprave sa 15 miliona i koje to objekte imaju, da moraju tolika sredstva da utroše za tekuće popravke i održavanje? Da ne pričamo kako se to radi i kako se te javne nabavke rade itd. Prilično je poznato građanima. Nešto skromniji iznos za mašine i opremu milion dinara.
Gospodine ministre, rekoste ovde da treba izvršiti racionalizaciju same Vlade, pa predložiste da se jedno ministarstvo ukine, da se nadležnosti rasporede u dva ministarstva. Izađite za ovu govornicu pa kažite, šta će nama Uprava za zaštitu životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, Fond za zaštitu životne sredine, sve su stavke tekući troškovi, plate, putovanja, ishrana, nagrade, samo troškovi.
Imamo Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine. Objasnite nam šta će nama ove agencije i ove uprave kada već planirate jedno ministarstvo da ukinete. Objasnite narodnim poslanicima šta ćete sa sredstvima koja nisu mala za ova tri ili četiri organa Vlade Republike Srbije, kako mislite da ovde izvršite racionalizaciju.
Gospodine predsedniče, vi kao predstavnik Skupštine Srbije, odnosno prvi među jednakima, ne biste smeli ovakve stvari da pričate. Postoje zakoni dobri i loši, lex specialis i opšti. Ali,  zakoni koji su napisani treba da se poštuju.
Jedan od zakona je zakon o budžetu, pa ako je budžetom predviđeno 500 hiljada dinara za nekakvu komisiju koju je izmislila Nataša Mićić i koja kaže najvažniji su ljudi, pa izmisli Komisiju za lustraciju koja treba građanima Republike Srbije da oduzme osnovno građansko pravo, a to je da bira i da bude biran! Postoji nekakva komisija zbog toga za koju je predviđeno 500 hiljada dinara.
Ako ta Komisija zaseda i ispostavi svoje troškove ili će morati da budu isplaćeni Nataši Mićić ti troškovi koje bude imala, a putuje vidim lepo i sa Hašimom Tačijem itd. ili će ministar finansija morati da krši zakon. SRS je predala ...