Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9754">Sanja Jefić Branković</a>

Sanja Jefić Branković

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi predsedniče Vlade, ministri i koleginice i kolege, mi danas i tokom jučerašnjeg dana govorimo o Predlogu rebalansa budžeta i četiri prateća finansijska zakona i danas ću pokušati da u okviru vremena koje dozvoljava moja poslanička grupa obrazložim koji su to razlozi zbog kojih će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ovaj Predlog rebalansa budžeta.

Za početak to smo u nekoliko puta mogli da čujemo danas i juče, rebalansom budžeta za 2024. godinu predviđeno je, odnosno planirano je povećanje prihoda za iznos od 132 i po milijarde dinara, što je za 6,5% više u odnosu na ona sredstva koja su planirana od prihoda u inicijalnom budžetu.

Ono što je sada važno u ovom trenutku jeste da je neophodno da taj novac rasporedimo na odgovarajući način, odnosno da ga rasporedimo tako da pokaže najbolje moguće efekte u onim aspektima odnosno oblastima koje su obuhvaćene ovim rebalansom budžeta. To nije nimalo lak zadatak, on zahteva i jednu ozbiljnu analizu koje su to oblasti u koje treba u ovom trenutku uložiti neka dodatna sredstva kako bi pokazali neke efekte u nekom budućem periodu i zahteva zaista jedno veliko poznavanje samog sistema upravljanja javnim finansijama. Mislim da je ovim Predlogom rebalansa budžeta upravo to i učinjeno.

A, zašto to kažem? Zato što je veliki iznos izdvojen pre svega za oblast kapitalnih investicija, zatim saobraćajnica, sa druge strane veliki je iznos izdvojen i za zdravstvo, za obrazovanje, za socijalnu zaštitu, pa je tako recimo rebalansom predviđeno dodatnih 18 milijardi dinara za poljoprivredu čime će budžet, mislim da neko to već pomenuo, čime će budžet tog sektora dostići i 7,3% od ukupnog budžeta Republike Srbije.

Zatim rebalansom je dalje predviđeno povećanje u oblasti socijalne zaštite za iznos od 25,6 milijardi, pre svega sa ciljem promovisanja, ali i nastavka neke pozitivne politike pronatalitetne politike naše zemlje. Mi kao Socijaldemokratska partija Srbije u potpunosti podržavamo jednu ovakvu nameru da se porodicama sa decom pomogne u onoj meri ukoliko to, odnosno u onoj meri koliko naš budžet i naše finansije u ovom trenutku dozvoljavaju, naravno sve u skladu sa prioritetima.

Dalje, ovim budžetom, odnosno Predlogom rebalansa budžeta predviđena su i dodatna izdvajanja za obrazovanje. O obrazovanju se dosta govori ne samo kada se donose posebni zakoni koji su stručno vezani samo za obrazovanje već i u nekom svakodnevnom životu. Osećamo potrebu da se obrazovanje na svaki mogući način unapredi. To isto važi i za zdravstvo za koje ovim je rebalansom izdvojeno oko 28 milijardi dinara više.

Možda bih od svih ovih izdvajanja koja sam pomenula izdvojila ona koja podrazumevaju najveći novčani iznos od 111 milijardi dinara, a predviđena su za kapitalne projekte, za kapitalne investicije i projekte. Tu se pomenuo Ekspo 2027, zatim brza saobraćajnica, upravljanje otpadnim vodama, a za mene možda najznačajniji jeste izgradnja i rekonstrukcija prateće infrastrukture na aerodromu Konstantin Veliki u Nišu za šta je planirano dodatnih dve i po milijarde dinara.

U ovom trenutku mogu da kažem, pošto dolazim iz Niša da je u Nišu urađena nova terminalna zgrada i da je prateća infrastruktura u potpunosti završena. Ne znam da li je neko od vas imao prilike da putuje sa aerodroma u Nišu pre nego što je nova terminalna zgrada izgrađena. Ukoliko jeste onda savršeno razume kakav je to značaj ne samo za grad Niš već i za građane, ali i sve one ljude koji iz privatnih ili poslovnih razloga gravitiraju ka jugu Srbiji i u kojoj meri je ovaj aerodrom za njih predstavlja, kako da kažem, jedan veliki skok van juga Srbije. Nišlije pre nekoliko godina nisu ni mogle da zamisle da će putovati iz svog grada. Mislim da je ulaganje u aerodrom Konstantin Veliki i te kako dobra stvar i da će ona pokazati svoje efekte u nekom narednom periodu.

Zašto to kažem? Pa, primera radi, od početka ove godine Niš je posetilo do danas, Niš je posetilo oko sto hiljada turista što je oko 23% više u odnosu na period od pre 2020. godine, pri čemu je takođe jedan od važnih podataka i taj da je od tih sto hiljada turista čak 77% stranih turista. To znači ukoliko budemo imali povećani broj polazaka sa niškog aerodroma da ćemo imati i povećani devizni priliv, ali da će to generalno uticati i na turistički potencijal grada Niša.

Moram da kažem, bilo bi nepravedno da to ne učinim, da niški aerodrom u ovom trenutku ima mali broj polazaka, odnosno mali je broj destinacija na koje možete odleteti iz Niša i to jeste tačno. Sa druge strane, tačno je da i mali broj kompanija, avio kompanija leti iz Niša i to su uglavnom loukost kompanije, ali je isto tako tačno da Nišlije zaista vole da lete iz svog grada i da će ovakva ulaganja zaista strateški jednog dana doprineti većoj atraktivnosti samog aerodroma i da će kao takve privući strane avio kompanije, što će naravno biti omogućeno kada se završi planirana infrastruktura oko aerodroma, kako bi se omogućilo da ona bude privlačna svim onim kompanijama koje planiraju svoje letove iz ovog grada.

Kao socijaldemokrata želim da kažem i da pohvalim pre svega neki pozitivni trend koji se oseća u odlukama Vlade, a odnosi se na povećanje minimalne zarade koja je sada u ovom trenutku iznosi 50 hiljada i prilično je izjednačena sa minimalnom potrošačkom korpom. Nadam se u ime SDPS da će se ovaj pozitivni trend nastaviti, jer od njega u velikoj meri zavisi i životni standard građana, ali i to kakav će kvalitet života moći da priušte u sopstvenoj zemlji. Socijaldemokratska partija Srbije uvek insistira na tome da je uvek pojedinac na prvom mestu i da mu treba omogućiti da pošteno radi i zarađuje i da zaštiti i sebe i svoju porodicu. Mislim da sa jednim ovakvim pozitivnim trendom i nastojanjem Vlade Srbije tako nešto i ostvaruje.

Na kraju samo bih rekla da iznoseći zaključke jednog ovakvog predloženog rebalansa budžeta, mi smo uvereni da će on dati pozitivne efekte, da će se odraziti na privredni rast i razvoj naše zemlje, ukoliko usvojimo, a nadam se da hoćemo ovaj Predlog rebalansa budžeta iz tog razloga naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati predložene zakone. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedniče.

Poštovani predsedniče, uvažene koleginice i kolege, tragični događaji koje smo kao društvo doživeli pre evo više od mesec dana kao što se i po raspravi može zaključiti nikoga od nas ne mogu ostaviti ravnodušnim, ali prosto to su stvari i dešavanja na koja se ne možete unapred pripremiti i smatram da je bilo ko u tom trenutku posumnjao ili na bilo koji način mogao da predvidi da će se nešto ovako strašno dogoditi da bismo svi mi reagovali na odgovarajući način da to i sprečimo.

Vreme nažalost, ne možemo da vratimo, ali imamo obavezu i odgovornost da pokažemo saosećanje sa porodicama preminulih i da kao društvo pogledamo gde smo u stvari pogrešili.

Sada nakon četiri nedelje razgovora na ovu temu, ukoliko posmatramo iz ugla običnog građanina, onog koji je duboko potresen ovim tragičnim događajima, očekivalo se da će rasprava na ovu temu u Skupštini možda imati malo drugačiji ton, da ćemo možda imati malo više razumevanja jedni za druge, da ćemo ostaviti svoje političke razlike po strani, da ćemo prestati sa uzajamnim optuživanjima i na kraju, da ćemo svi zajedno pokušati da pronađemo uzrok jednog ovakvog nezapamćenog tragičnog događaja u našoj zemlji.

Upravo iz tog razloga, mislim da je potpuno bespotrebno da nastavimo sa prebacivanjem krivice jedni na druge i da izazivamo dalju uznemirenost ljudi. Smatram da je na nama da se potrudimo da svako iz svog ugla, u svojoj porodici, okruženju, na poslu, da sve od sebe, da svojim primerom prenese određeni sistem vrednosti mlađim generacijama, učeći ih i poštenju, i empatiji i pravim vrednostima, ali učeći ih i o tome da naspram svakog prava koje imaju istovremeno stoje i obaveze koje društvo koje od njih očekuje.

Sistem obrazovanja i vaspitanja danas u velikoj meri se razlikuje u odnosu na vreme kada se moja generacija školovala i mislim da ćemo se oko toga složiti, da škola nije jedino mesto na kome deca i uče, ali i usvajaju modele ponašanja. Ukoliko posmatramo ovaj problem van porodičnog konteksta i pokušamo da prebacimo odgovornost i na vladajući sistem, i na školski sistem i na neadekvatno okruženje, pa i na vršnjake, mislim da smo potpuno pogrešili u pristupu rešavanja jednog ovakvog problema.

Dakle, deca traže uzore, traže da budu saslušana, traže da se uvaže njihova mišljenja, traže da rastu, traže da budu deca, a mi smo ti koji moramo omogućiti i stvoriti uslove da se kao takvi i razvijaju i rastu. Znate, učitelji, nastavnici i profesori mogu u nekoj meri usmeravati svoje učenike, đake ili studente, ali ukoliko dete nema jasno izgrađen sistem vrednosti koji se primarno stvara u samoj porodici, onda takav isti rad sa detetom ili neće imati efekta ili će imati vrlo malo efekta i vrlo će malo uticati na sam razvoj i formiranje sistema vrednosti kod takve dece.

Takođe, u prethodne dve, tri nedelje smo dosta govorili o tome šta bi se moglo pojaviti kao uzrok ovakvih događaja i često smo govorili o tome da je činjenica da su savremene tehnologije i društvo u kome živimo danas potpuno drugačiji, da deca danas imaju drugačiju percepciju života i načina na koji on uopšte i funkcioniše. Deca jesu digitalno pismenija od nas danas i mi to moramo da prihvatimo hteli mi to ili ne. Recimo, sa druge strane, ja pripadam generaciji one dece koja je svoj prvi mobilni telefon dobila za 18 rođendan. To je danas u ovim uslovima nezamislivo i mi to moramo da prihvatimo, pre svega da prihvatimo da su savremene tehnologije i društvene mreže način života ove generacije dece, a mi smo tu da ih upozorimo da i društvene mreže, ali i savremene tehnologije imaju svoje prednosti, ali i nedostatke kako bismo sprečili da dođe do zloupotrebe istih.

Tu dolazim do jedne teme o kojoj bih samo ukratko govorila, pošto smatram da za nju treba malo više vremena, pa možda i nekog malo drugačijeg okruženja, apsolutno i teme o kojoj govorimo, a to je nasilje na internetu. Psiholozi su se dosta bavili ovom temom, negde se došlo do zaključka da je daleko lakše pridružiti se nasilniku na društvenim mrežama i putem upotrebe digitalnih tehnologija i da to nasilje na internetu stvara neki privid da će takvo ponašanje ostati nekažnjeno sa jedne strane, a sa druge strane deca su i te kako inteligentna i vrlo dobro znaju da ono što jednom završi na internetu pratiće ih kroz čitav njihov život i kasnije kroz karijeru. Upravo je to jedna od tema o kojoj treba razgovarati malo više i možda na malo drugačiji način, uz potpuno razumevanje te iste dece koja možda ne znaju da se snađu u savremenom svetu digitalnih tehnologija i načina na koje ono funkcioniše, pa smo mi kao odrasli ljudi dužni da im u tome i pomognemo.

To je tzv. generacija "Z", kako istraživači kažu to je generacija koja je rođena između 1990. i 2010. godine i oni zaista pokušavaju da se snađu u jednom ovakvom svetu, sa svim svojim složenostima koje danas postoje. Isto tako, oni predstavljaju generaciju koja jeste nestrpljiva, koja jeste manje fokusirana, ali i te kako inteligentna i i te kako dobro zna i šta radi i kako radi. Zato smatram da svako od nas može predstavljati uzor toj istoj generaciji i toj istoj deci.

Razgovor u Skupštini je primeren, pogotovo na ovu temu onoliko koliko smo mi u stanju da tome doprinesemo. Zato postavljam pitanje svima nama - da li mi kao narodni poslanici zaista dajemo dobar primer toj deci? Da li mi kao predstavnici naroda pokazuje dovoljno empatije, da li pokazujemo dovoljno spremnosti da saslušamo jedni druge, da ostavimo svoje političke razlike po strani i da li uopšte pokazujemo bilo kakav nivo tolerancije za uzajamne političke razlike?

Mislim da treba da pođemo od sebe i da će nam to dati najbolji odgovor na rešavanje ovog problema, odnosno na koren rešavanja ovog problema. Znate, mišljenja sam da nije ovo ni mesto, ni vreme, ni tema, ali ni način na koji treba da razgovaramo u ovoj Skupštini u ovom trenutku.

Da li zaista mislite da će ostavka ministara, pa i Vlade na kojoj se ovde insistira ili ukazivanje na krivicu samo jednog lica ili nekolicine njih, zaista rešiti problem? Da će vratiti decu roditeljima, da će umanjiti njihov bol? Neće. Neodgovorno je prebacivati odgovornost samo na jednu osobu ili prebacivati odgovornost na vlasti ili vladajući sistem, već treba posmatrati problem u daleko širem kontekstu.

Možda zato i postoji Narodna skupštine, da se u toj istoj Narodnoj skupštini odvija jedan dijalog koji će biti civilizovan, koji će biti dostojanstven ne samo ove zgrade i ovog doma, već i teme o kojoj danas razgovaramo.

Između ostalog, jedna od stvari o kojima danas pričamo jeste formiranje anketnog odbora koji bi trebao da utvrdi okolnosti koje su dovele do ovih tragedija. Socijaldemokratska partija Srbije će apsolutno pružiti podršku u radu ovog anketnog odbora u nameri da da sve od sebe da se ovakvi događaji više nikada ne ponove.

Što se tiče namere države i o tome smo dosta razgovarali u prethodnom periodu, mislim da je namera države u pogledu reakcije na ove događaje i te kako jasna, odnosno i više nego jasna i da je u tom smislu država preduzela niz konkretnih mera kao vid reakcije na njih. Pre svega govorimo o nultoj toleranciji na nasilje i mislim da je to tema koju treba pomenuti svaki put kada analiziramo ove tragične događaje.

Samo ću ukratko pomenuti ove mere pošto se vrlo često, bar je moj utisak takav, vrlo često stavljaju po strani sve ove mere koje je država preduzela u nameri da se marginalizuje ono što je povodom ovih događaja i učinjeno. Pre svega pokrenut je projekat za uspostavljanje nacionalne platforme "Čuvam te" koji treba da objedini način funkcionisanja svih službi i državnih institucija koje učestvuju u sprečavanju nasilja, u isto vreme uključuje i samu decu. Dalje, uveden je dvogodišnji moratorijum za izdavanje dozvola za nošenje i držanje oružja. Sprovedena je akcija dobrovoljne predaje oružja od strane stanovništva. Najavljena potencijalna izmena Krivičnog zakona i smanjenje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnih lica sa 14, na 12 godina. O tome ću malo više govoriti kasnije.

Formirana je Grupa za bezbednost dece na internetu, to je ona tema o kojoj smo malopre pričali i kojoj treba posvetiti pažnju, možda baš u okviru ove grupe koja će tu bezbednost dece na internetu i razmatrati. Pošto dolazim iz Niša, mogu da kažem da je u Nišu pokrenuto formiranje Saveta za bezbednost na lokalnom nivou, verujem da to i ostale lokalne samouprave rade. Sproveden je inspekcijski nadzor u osnovnoj školi. Dakle, kada nabrojite mere na jedan ovakav koncizan način, onda se može jasno videti da država zaista jeste onoliko koliko je mogla u trenutku preduzela mere kako bi se u isto vreme moglo sprečiti, hajde da kažem, u budućem nekom periodu mogle sprečiti ovakve i slične tragedije.

Rekla sam da ću samo ukratko pomenuti krivičnu odgovornost dece, odnosno najavljenu izmenu Krivičnog zakonika i smanjenje krivične odgovornosti starosne granice sa 14 na 12 godina. Naše zakonodavstvo nije nimalo drugačije u odnosu na zakonodavstvo u okruženju. Ta starosna granica od 14 godina postoji i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i u većini zemalja EU. Ne kažem da je to dobro, ali prosto Srbija prati trend i zemalja u okruženju, ali i zemalja u EU, kada je reč o ovoj starosnoj granici, što je verovatno procenjeno na osnovu nekog psihofizičkog razvoja same dece i mogućnosti da ona zapravo shvate značaj učinjenog krivičnog dela u svom dobu, da kažem, odnosno u uzrastu u kome se nalaze, sa izuzetkom Velike Britanije kod koje je ta granica 12 godina, verovatno zbog povećane stope kriminaliteta kod dece u tom uzrastu.

Na kraju, rekla bih samo da je u ovom trenutku o ovoj temi i te kako važno, ja znam da ne možemo, ali je važno da bar probamo da prevaziđemo međusobne političke razlike, da probamo da se ujedinimo oko jedne teme koja je svima nama bitna i da pokušamo da sebe sagledamo kao deo jednog sistema koji nije idealan, ali idealan sistem i ne postoji, ali i takav kakav imamo je naš i moramo se potruditi, ukoliko zaista imamo želju da menjamo taj sistem, da učestvujemo u izmeni tog sistema u granicama onoga što nam je dozvoljeno.

Zato, pošto smo protekle nedelje čuli da je Srbija, i sa jedne i sa druge strane smo mogli da čujemo da je Srbija naša zemlja, pa eto, ukoliko je naša zemlja, a jeste, pođimo od toga da u toj istoj našoj zemlji menjamo našu decu, da našoj deci prenesemo prave vrednosti, da od njih stvorimo ljude koji će se učiti i toleranciji i poštovanju različitosti, jer je to jedini način da im damo primer kako treba postupati i da ih na to podstičemo da bi bili bolji ljudi. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, za nama je jedan uspešno okončan postupak ustavnih reformi. Kao rezultat toga početkom ove godine Narodna skupština je usvojila set zakona koji su doneti po najvišim standardima i pristupila je sprovođenju procedure za izbor istaknutih pravnika za prvi izbor članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva.

Visoki savet sudstva je po zakonu nezavisni državni organi koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i suda i sudija i predsednika suda, ali i sudija porotnika i ima ukupno 11 članova, od kojih šest sudija biraju sudije, a četiri istaknuta pravnika bira Narodna skupština. Osim njih kao jedanaesti se nalazi predsednik Vrhovnog suda kao član po položaju.

U čitavom ovom postupku izmena Ustava mi smo vrlo često mogli da čujemo izvesne kritike koje se odnose baš na ovaj deo o kome danas razgovaramo, odnosno na deo promena koji se tiču samih članova, odnosno izbora istaknutih pravnika.

Dozvolićete mi da kao poslanica Socijademokratske partije Srbije iznesem argumente o ovoj temi.

Najpre, današnja rasprava predstavlja jednu potpuno novu etapu u funkcionisanju sudske grane vlasti. Mi danas po prvi put biramo članove Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva na jedan ovakav način. Smatramo da su usvojeni ustavni zakoni dobri i da će nesumnjivo dati odgovarajuće rezultate. Ja ću se potruditi da vam sada u svom izlaganju objasnim i zašto.

Za početak, mandat članova Saveta traje pet godina. To nije slučajno. Upravo je to prvi korak ka njihovoj nezavisnosti, uzimajući u obzir to da im se mandat ne poklapa sa mandatom narodnih poslanika. Namera je dobra i ima za cilj otklanjanje svake sumnje u pogledu izbora članova Saveta koje bira Narodna skupština.

Sledeća stvar koja govori u prilog ovome o čemu govorim jeste da su sednice Saveta javne, što omogućava apsolutnu transparentnost u radu i odlučivanju. Na kraju, Narodna skupština od ukupno osam predloženih kandidata od strane Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu bira četiri istaknuta pravnika i ne samo to - ona ih ne bira prostom, odnosno običnom većinom, već dvotrećinskom većinom, što jasno ukazuje na pojačanu potrebu za davanjem većeg legitimiteta članova ovih saveta.

Izborom dela članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva na ovaj način šalje se jedna i te kako moćna poruka, a to je da te iste članove kontinuirano podseća na teret odgovornosti koje imaju, ali i na obavezu postupanja po svojoj savesti kako bi se obezbedilo da se pravda zadovolji na način na koji je to regulisano zakonima i Ustavom ove zemlje.

Složićete se sa mnom da je biti član Visokog saveta tužilaštva ili član Visokog saveta sudstva jeste privilegija malog broja pripadnika pravične profesije kojima je društvo oličeno u predstavnicima naroda, a to smo mi koji danas sedimo u ovoj sali, dali i poverenje, ali i ovlašćenje da odlučuju o zaštiti prava i sloboda svih građana.

Potpuno je legitimno voditi jednu konstruktivnu raspravu, kakvu mi danas ovde u plenumu imamo o ovoj temi, ali ono što je nesumnjivo jesu ove ustavne promene i te kako značajne i da su postavile dobre temelje za uspostavljanje standarda nezavisnosti sudstva i tužilaštva i da će sama uloga ovih saveta u nekom budućem periodu biti ključna iz više razloga.

Ja bih iz tog razloga rekla da bi možda njihov rad u narednom periodu morao da ima dve do tri ključne stvari kojima bi se trebalo baviti. Za početak, to je odgovornost, efikasnost i integritet. Kada kažem odgovornost to znači da delovanje Visokog saveta sudstva mora jačati ne samo institucionalnu, već i funkcionalnu nezavisnost i sudija, ali i sudova. On mora imati ulogu posrednika između tri nezavisne grane vlasti, odnosno mora ih međusobno povezivati.

Evo, recimo uvođenje javnosti u radu Visokog saveta sudstva predstava i te kako važan i snažan instrument za proveru kvaliteta rada, ne samo sudova već i sudija pojedinačno. Da bi se sve ovo ostvarilo mislim da je i te kako važno ostvariti neku dublju vezu i neki bolji kontakt sa medijima, odnosno uspostaviti sa njima jedan partnerski odnos, jer je to jedini način da se kroz otvorenu i jasnu komunikaciju postignuti odgovarajući rezultati koji se od Visokog saveta sudstva, ali i Visokog saveta tužilaštva u narednom periodu i očekuje.

Što se tiče druga dva cilja, ona su međusobno povezana. Mislim na efikasnost u radu i na integritet nosioca sudijske funkcije, odnosno tužilačke funkcije. Vrlo često u svojim razmišljanjima o načinu njihovog rada i funkcionisanja zanemarujemo taj aspekt koji podrazumeva merljivost rezultata njihove efikasnosti, ali i integriteta nosioca sudijske i tužilačke funkcije.

Moram u tom kontekstu reći da analiziranje svakog pojedinačnog slučaja, ali i razmišljanja o njemu, sudija ne može tek tako odložiti u fioku do nekog sledećeg slučaja i suđenja. Njegov posao ne prestaje ni onda kada prestane jedan radni dan.

Istina je da svaka stranka u postupku očekuje da ima pravično i fer suđenje, da ima suđenje u razumnom roku, da se ostvari sa što manje troškova, ali isto kao što niko ne očekuje od lekara da što pre i što brže operiše i pregleda pacijenta, isto tako i svaki čovek očekuje da u postupku ostvarivanja svojih prava pred sudom svi aspekti njegovog slučaja budu sagledani, što bi sa druge strane značilo da svi sudovi i sudije moraju imati potpuno jednake uslove rada.

Međutim, u uslovima u kojima su pojedini sudovi u Srbiji u potpunosti opterećeni velikim brojem predmeta, složićete se sa mnom da ovaj zahtev objektivno nije moguće ispuniti, a da se to ne odrazi na kvalitet sudskih odluka. Ja sam uverena da će u budućnosti Visoki savet sudstva u ovom sazivu i na ovaj način izabran da će pozabaviti ovom temom na jedan sistematičniji način, da će pokušati da prevaziđe sve ove nedostatke koji dovode do procesa koji mogu trajati i dugi niz godina.

Kao što sam rekla, naspram prava svakog čoveka stoji obaveza države da svoj pravosudni sistem uredi tako da svima omogući jednak pristup pravdi i upravo iz tog razloga njihov zadatak jeste da se edukuju, da se međusobno povezuju, da unapređuju svoja stručna znanja i veštine kako ne bi uzaludno crpeli svoju energiju i kako ne bi trčali u mestu, kako se to u žargonu kaže.

Još jedna od stvari koja je i te kako važna u njihovom budućem radu jeste informacija, kao i te kako važan instrument na osnovu koga se mogu i moraju donositi objektivne odluke. To znači da informacije međusobno moraju biti koordinirane, da moraju biti usaglašene, odnosno dovoljno javno dostupne i da se međusobno razmenjuju, pa i korišćenjem savremenih tehnologija, kao što se to inače radi i u ostalim zemljama, što će svakako dovesti do smanjenja troškova u javnoj administraciji, ali i veće efikasnosti.

Da završim ovaj segment koji se tiče članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, ja ću se rukovoditi izrekom – slušaj učitelja, ali ne idi za njim, i tako očekujemo da će budući članovi Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva znati da prepoznaju sve ove nedostatke o kojima sam govorila, a koji se tiču oblasti pravosuđa i da će se za njihovo prevazilaženje boriti makar onoliko koliko su se svojim trudom i radom borili da mi danas o njima ovde i razgovaramo. Zato želim sa ovog mesta da im uputim jednu poruku da je pravo u stvari postojana i neprekidna volja da se svakom dodeli šta mu pripada. Zato nemojte izgubiti tu volju, već se njome i rukovodite.

Danas razmatramo i Predlog odluke o izboru Zaštitnika građana. Ja ću se samo na kratko osvrnuti na instituciju Zaštitnika građana kao član Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, jer će o tome u nekom kasnijem vremenskom periodu govoriti moj uvaženi kolega Muamer Bačevac kao predsednik Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova.

Dakle, Zaštitnik građana je uveden u naš pravni sistem Zakonom o zaštitniku građana 2005. godine i istorijski posmatrano od tada do danas retko koja institucija uspela je da u toj meri doživi popularnost i rasprostranjenost kao što je to slučaj sa institucijom Zaštitnika građana. Može se reći da još od njegovog nastanka u Švedskoj davne 1809. godine do danas njegove ingerencije, odnosno ovlašćenja nisu se u velikoj meri promenila. A zašto, je to tako?

Verovatno iz razloga što savremeno doba zahteva jedan potpuno drugačiji pristup i koncepciju koju čoveka stavlja kao centralno biće svih dešavanja i upravo potreba za zaštitom čoveka i njegovih ljudskih prava i sloboda jeste predmet interesovanja ali i delokruga rada samog ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana sa druge strane, skup nadležnosti kojima on raspolaže jasno pokazuju da pred sobom ima sasvim dovoljno instrumenata da ukoliko ih upotrebljava na odgovarajući način od zaista može dati ogroman doprinos i u zaštiti prava građana, sprečavanju diskriminacije, ali i u napređenju rada javne uprave. Na kraju, više od 130 hiljada obraćanja građana žalbama na rad državnih organa upravo pokazuju značaj ali i važnost ove institucije koju imamo ne samo u Srbiji, već i u drugim Evropskim zemljama.

Sa stanovišta potrebe zaštite specifičnih ranjivih grupa, ja ću samo pomenuti da posebno važnu ulogu u zaštiti građana ima u pogledu davanja izveštaja ali i inicijative za izmene propisa i mislim da je to upravo segment u kome je Zaštitnik građana postigao najvidljivije i najbolje rezultate. Jedna od takvih aktivnosti jeste bilo istraživanje u vezi sa praćenjem strategije za unapređenje položaja Roma od 2009. do 2015. godine, koje je pokazalo da su od svih predviđenih mera zapravo samo dve imale suštinskog smisla. To je naravno kasnije rezultiralo jednim posebnim izveštajem o sprovođenju strategije, što jasno pokazuje da mehanizmi koji se koriste od strane Zaštitnika građana zaista jesu dovoljni da ukoliko postoji dovoljno volje i namere oni mogu poslužiti svojoj svrsi.

Složićete se sa mnom da od pozicije, ugleda i integriteta onoga ko predstavlja instituciju Zaštitnika građana kao i od njegovih sposobnosti da u javnosti na pravi način predstavi svoj rad, zavisiće i položaj te institucije u društvu, zavisiće i nivo zaštite i poverenja građana u tu instituciju.

I na kraju, sve dok budemo svesni ove teme, znaćemo da se nalazimo na jednom dobrom putu. Mi jesmo obavili jedan i te kako važan zadatak u pogledu promene Ustava, doneli smo sve prateće zakone neophodne za sprovođenje Ustava, stvorili smo odličan pravni ambijent na funkcionisanje jedne nove etape nezavisnog pravosuđa i ostaje nam samo da sa puno poverenja u buduće članove Visokog Saveta sudstva i Visokog Saveta tužilaštva sačekamo rezultate njihovog rada.

Zahvaljujem.
Hvala, predsedniče.

Uvažene ministarke sa saradnicima, gospodine Vinš, mi današnjom raspravom najverovatnije završavamo, odnosno zaokružujemo rad parlamenta u delu koji se odnosi na promenu Ustava. Ovi predlozi zakona zapravo predstavljaju nastojanje da pravnim odredbama suštinski sprovedemo ono što Venecijanska komisija od nas u budućnosti i očekuje, a to je da se smanji uticaj politike na dva, rekla bih ključna faktora, odnosno ključne karike pravosuđa. To su Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca.

Ovo pitanje, iako izuzetno važno, do sada sistematski nije rešavano do kraja na način na koji to sada ovim ustavnim izmenama činimo. Mislim da je sada pravo vreme da se pozabavimo ovim pitanjem na jedan potpuno drugačiji i ozbiljniji način.

U samom procesu ustavnih promena mi smo često mogli da čujemo kritike na račun transparentnosti čitavog ovog procesa, bilo u pogledu procesa izrade ili u pogledu procesa donošenja pravosudnih zakona. Međutim, Venecijanska komisija se ne bi baš složila sa time. Čak naprotiv, ona je upravo istakla ovaj segment čitavog procesa ustavnih promena koje sprovodimo kao dobar primer onoga što Srbija zaista jeste uradila po tom pitanju, a to je transparentnost čitavog procesa koji je sproveden.

Socijaldemokratska partija Srbije je učestvovala u ovom procesu od samog početka i razgovarali smo i sa Venecijanskom komisijom iz Ministarstva pravde, zaista smo imali jednu dobru saradnju i odličan vid razjašnjavanja svih onih pitanja koja nam nisu bila u potpunosti jasna pre nego što smo se upustili u pružanje podrške o svim ovim izmenama.

Upravo zato, mislim da se kao rezultat svega toga javljaju ovako dobri predlozi zakona koji će u budućnosti nesumnjivo dovesti do nekih značajnijih izmena u samom pravosudnom sistemu, odnosno stvoriti neki pravni ambijent koji će kao takav predstavljati odličnu bazu za jačanje vladavine prava u našoj zemlji, što opet sa druge strane nije moguće bez nezavisnosti sudija i samostalnosti javnih tužilaca u njihovom radu.

Što se tiče pravosudnog sistema Srbije, on se nalazi pred velikim izazovima u narednom periodu i tu ne mislim samo na promene koje će nužno nastati kao posledica ovih predloga zakona o kojima razgovaramo, već tu imamo i neke, da tako kažem, zaostale nerešene probleme u pravosuđu koji datiraju iz nekih ranijih godina i iz godine u godinu se ponavljaju. Tu mislim na stare predmete, tu mislim na kadrovska rešenja, mislim na administraciju i na trajanje sporova.

Ako pogledamo malo bolje, podaci nam u potpunosti ne idu u prilog kada govorimo o broju sudija kojima raspolažemo. Nekoliko puta smo čuli argumente na tu temu, da će u narednih desetak godina skoro 60% sudija otići u penziju. Mislim da je to jedan od velikih problema kojima ćemo se pozabaviti u nekom narednom periodu, pre svega iz razloga što među diplomiranim pravnicima i ne postoji neka specijalna motivacija da se pozabave ovim i te kako važnim zanimanje i zvanjem.

Možda bi trebalo razmisliti o tome na koji način ih motivisati, da li će to biti kroz povećanje zarada ili stvaranje nekog boljeg ambijenta i okruženja za njih, videćemo. Ono što je sigurno, jeste da moramo učiniti ovaj posao atraktivnijim za buduće mlade pravnike, kako bismo imali sudije u nekom narednom periodu, koji preti da nam zaista predstavlja neki ozbiljniji problem koji kasnije nećemo moći tek tako da rešimo i nećemo ga rešiti preko noći. Taj generacijski jaz ne možemo preko noći prebroditi, ali možemo se potruditi da stvorimo ambijent koji će biti atraktivan za buduće diplomce.

Usvajanjem predloga ustavnih zakona mi ćemo imati potpuno drugačiji i princip, ali i pristup izbora sudija i tužilaca, u kome će uloga samog Visokog saveta sudstva biti potpuno drugačija u odnosu na dosadašnju situaciju i od njega se zaista očekuje da pruži punu podršku integritetu sudija, ali i samih sudova. Nadam se da će tako i biti.

Ukoliko posmatramo promene Ustava sa aspekta principa, možda je najizraženiji princip nezavisnosti sudija. Uloga sudija u poslednjih nekoliko godina zaista jeste postala i kompleksnija i složenija i ona očekuje od sudija da tumače ne samo zakone i druge pravne akte, već da uporište nalaze u samom Ustavu i da tumače ustavne norme i primenjuju u skladu sa onom strukom za koju su se školovali, a na kraju i za koju su izabrani.

Još jedna od novina koju smatramo i te kako važnom kada je reč o ovim predlozima zakona, to je ukidanje trogodišnjem mandata sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Mi smo na taj način vratili stalnost sudijske funkcije, kao jednu istorijsku, civilizacijsku tekovinu, tamo gde joj je i mesto. Sudije bi i trebalo da imaju stalnost funkcije jer im ona omogućava trajnost u njihovom radu i mogućnost da se usavršavaju i da iz godine u godinu napreduju, potpuno rasterećeni time do kada će im mandat u suštini i trajati.

Justinijan je svojevremeno govorio da je pravo postojana i neprekidna volja da se svakome dodeli šta mu pripada. To mora biti postulat kojim će se voditi svi oni koji predstavljaju pravosuđe u našoj zemlji. Ja sam malopre samo kratko pomenulo problem starih predmeta. Samo ću se ukratko osvrnuti na jedan segment u ovom smeru. Mi godinama unazad imamo problem sa starim predmetima i malim brojem postupajućih sudija. Međutim, nije nemoguće prevazići ovaj problem.

Možda najbolji primer za to jeste Apelacioni sud u Nišu, koji godinama unazad zaista ostvaruje sjajne rezultate kada je reč o rešavanju i efikasnosti u radu, pa tako i sada. On je u toku prošle godine imao oko 16.000 predmeta, na kojima je radilo svega 36 postupajućih sudija. Pitaćete se kako. Pa, tako što su radili preko norme, rešeni da u potpunosti rasterete apelacioni sud starih predmeta i da se posvete tekućim, kako bi sporovi išli u rokovima koji su im određeni i u kojima su dužni da postupaju. Mislim da je to jedan dobar primer koji može poslužiti i ostalim sudovima u Srbiji kako je moguće, ukoliko imate dobru organizaciju, da se postigne i te kako značajna efikasnost u radu.

U svakom slučaju, kada pogledamo u suštinu ovih predloga zakona, jasno je da se radi o korenitoj reformi, pre svega kada je reč o sastavu Visokog saveta sudstva. Ovo telo i dalje ima 11 članova, ali broj članova na položaju smanjen je sa tri na jedan, a broj onih koje Skupština neposredno bira smanjen je sa osam na četiri, dok se preostalih šest članova bira od strane sudija iz redova sudija.

Na ovaj način u radu Visokog saveta sudstva isključeni su predsednik nadležnog skupštinskog odbora, ali i Ministarstvo pravde, kojima kao predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti donekle i nije mesto u telu koje treba da garantuje nezavisnost sudske grane vlasti. Njihovo mesto zauzeće istaknuti pravnici.

Ovakvim predlogom ciljano je da se uloga Skupštine umanji, što je Venecijanska komisija i očekivala od nas, međutim da se ne ukine u potpunosti, već da se uspostavi svojevrsni balans i održi veza sa predstavnicima građana preko nas koji ovde sedimo.

Visoki savet sudstva dodatno je osnažen i kroz prošireni opseg njegovih nadležnosti i sva ona ovlašćenja koja su bila u nadležnosti Narodne skupštine, mislim na izbor i razrešenje nosilaca sudijskih funkcija, ustavnim amandmanima su preneti na Visoki savet sudstva.

Da zaključim, legitimno je postaviti pitanje da li su ovi predlozi zakona dovoljno dobri da pruže neophodne garancije nezavisnosti sudske grane vlasti. Venecijanska komisija je u tom pogledu bila potpuno nedvosmislena i njen stav je da ustavne promene koje sada sprovodimo zavređuju pozitivnu ocenu, sa čime se u potpunosti slaže i naša poslanička grupa.

Jedan od najvećih rimskih pesnika Horacije je rekao da se istina izgubi u suvišnom raspravljanju i ja ću zato završiti svoje izlaganje zaključkom da ako pogledamo postojeći ustavni okvir, predlozi pravosudnih zakona o kojima danas razgovaramo zaista predstavljaju korak napred u stvaranju nezavisnosti i jačanju uloge svih pravosudnih organa u Srbiji i zato ćemo mi u danu za glasanje podržati sve ove zakone koje imamo na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Hvala, predsedniče.

Uvaženi predsedniče Republike, predstavnici Srba sa Kosova i Metohije, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću pokušati i u narednih nekoliko minuta da iznesem stav SDPS po pitanju rešavanja kosovskog problema, kao i ovih dokumenata o kojima mi danas razgovaramo, oslanjajući se pre svega na izveštaj koji danas imamo ispred sebe.

Od početka jugoslovenske krize čini se da je kakav god predlog stigao za rešavanje kosovskog problema, svaki naredni ukoliko prethodni ne bismo prihvatili bio bi lošiji od prethodnog. Slažem se sa predsednikom da to nije pravilo, ali jeste učestali izuzetak. Ono što je činjenica jeste da međunarodno pravo u ovom trenutku i uopšte međunarodnu realnost mi ne možemo da promenimo, ali sa druge strane možemo da jednim racionalnim razmišljanjem i jedan pragmatičnim postupcima pokušamo da pronađemo najbolje rešenje za Kosovo i za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Ja ću se samo ukratko osvrnuti na međunarodno pravo i pomenuti da međunarodnopravne norme postoje još od antičkog sveta i one su se paralelno sa državama i razvijale. Jedan od prvih dokumenata kao izvor međunarodnog prava pominje se sporazum koji je zaključen između tadašnje Mesopotamije i Ume oko 3100. godine p.n.e. Tadašnjim sporazumom regulisane su njihove međusobne obaveze i prava i ono što je možda za nas u ovom trenutku najvažnije, definisane su njihove granice, ali i nepovredivost njihovih granica.

Evo nas sada u 21. veku i razgovaramo o približno istoj temi, ali na možda jedan potpuno drugačiji način. Nekako prirodno je da se nametne pitanje da li na način na koji danas tretiramo međunarodno pravo u stvari mi sebi postavljamo granice, odnosno test postojanja i poštovanja međunarodnopravnih normi, kao istorijskih tekovina.

Ono što je sigurno kada je reč o pregovaračima na Kosovu i Metohiji jeste da su strane na Kosovu i Metohiji oduvek bile saglasne samo oko jedne stvari, a to je da se ni oko čega ne slažu. Sa jedne strane Albanci su insistirali na tome da znaju šta hoće, mi smo isticali da znamo šta nećemo. Albanci su uglavnom bili vođeni etničkim principima, mi smo se vodili istorijskim pravom i tako ukrug.

Opštepriznato pravilo međunarodnog prava je da države ne mogu da se oslanjaju samo na svoj unutrašnji pravni sistem kao izgovor za neispunjenje međunarodnih obaveza, odnosno onih obaveza koje su preuzete međunarodnim ugovorima. U tom slučaju, pošto je Priština pre nekih deset godina pristala potpisivanjem Briselskog sporazuma da ispuni svoju obavezu, a to je formiranje Zajednice srpskih opština, da će ona tu svoju obavezu morati i da ispuni.

Da li će ona menjati zakon ili će prilagoditi svoj Ustav, kao unutrašnji pravni akt koji mora biti u skladu sa međunarodnim, mislim da to nije stvar kojom treba da se bavimo, nego da treba da nastavimo da insistiramo na tome da se sprovedu sve one obaveze koje su preuzete međunarodnim ugovorima. Sve drugo predstavljalo bi izbegavanje poštovanja međunarodnog prava i to bi suštinski značilo da svaka država u bilo kom trenutku, kad god to njoj odgovara i njenim političkim, geopolitičkim, ekonomskim ili bilo kojim drugim uslovima, da se pozove na svoje unutrašnje pravo, kao razlog za neispunjenje obaveza koje je preuzela u skladu sa međunarodnim principima.

Upravo iz tog razloga ja zaista očekujem da kakvi god pregovori u ovom trenutku bili, kako god oni izgledali u ovom trenutku, da će pre ili kasnije Priština zaista i ispuniti ovu obavezu, jer drugu opciju u suštini i nema.

Kakav god da je naš stav o planu, pre svega mislim na francusko-nemački plan, ali i izveštaj koji danas imamo pred sobom, mi moramo da prihvatimo činjenicu da od minimuma koji nam je ponuđen izvučemo maksimum onoliko koliko možemo. Nije nimalo lako niti jednostavno sedeti u vašoj stolici i nije nimalo lako izvući zaključak kako postupati, da li pregovarati, u kom smeru pregovarati i da li odustati od pregovora.

Sa jedne strane, prema planu o kome smo ovih dana razgovarali, ukoliko ga prihvatimo, Srbija će sigurno imati neku bolju evropsku perspektivu, to će faktički značiti jačanje postojećih investicija, veći broj finansijskih sredstava iz pretpristupnih fondova i sveukupno vodiće ka članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kada se, ukoliko za to postoji volja naroda u trenutku kada se to pitanje zaista i bude postavilo.

Opet sa druge strane, ukoliko odbijemo da prihvatimo ovaj plan, mislim da će se Srbija naći u jednoj teškoj i ekonomskoj, ali i političkoj situaciji i to bi na neki način dovelo do svojevrsne političke, ja bih je nazvala, oseke u odnosu sa Evropskom unijom i nisam sigurna koliko bi povlačenje investicija, smanjenje sredstava iz fondova, pa i ukidanje bezviznog režima zaista bilo štetno za Srbiju, odnosno u kojoj meri bi ono nas dovelo do održivog funkcionisanja u nekom narednom periodu, ako uzmemo u obzir sve činjenice koje postoje, kao i međunarodno okruženje i uslove u kojima se danas vode pregovori, kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Sve ovo kažem iz razloga što mislim da je danas neko od kolega pomenuo u kojoj meri je EU važna za trgovinu koju Srbija ima. Ja ću se samo kratko fokusirati na taj deo i moram da kažem da je EU najveći trgovinski partner Srbije. Ponoviću još jednom ona je najveći trgovinski partner Srbije i tržište EU predstavlja najvažnije izvozno odredište za naše poljoprivrednike. O tome je danas neko govorio i ukoliko želimo da zaštitimo našu poljoprivredu i proizvođače mi moramo uzeti u obzir sve one aspekte koje bi sa sobom povuklo i povlačenje Srbije iz pregovora, odnosno potpisivanja plana ukoliko je on postavljen na način na koji jeste.

Primera radi 2021. godine izvoz naših proizvoda na tržištu EU iznosio je preko 14 milijardi evra i pre nego što donesemo odluku o tome da li treba razgovarati o ovom planu i na koji način mi moramo da uzmemo u obzir sve ove činjenice koje sam sada navela i posledice koje će ono izazvati.

Samo ukratko za kraj da kažem u ime SDP ovaj plan treba shvatiti kao, ja bih ga nazvala inovirani Briselski sporazum, a zašto to kažem? Kažem iz razloga što smatram da je Briselski sporazum u nekoj svojoj pravnoj primeni dostigao svoj maksimum i sada se trenutno nalazi u fazi neprimenjivosti. Kako bismo ga odblokirali potpuno je neophodno da preduzmemo određene radnje i da pokažemo otvorenost za to da se pristupi nekom drugačijem inoviranom i promenjenom Briselskom sporazumu, a sigurna sam, odnosno želim da verujem u to da ovaj plan to i jeste.

Za kraj mislim da je naša Vlada, naš predsednik, da su vodili pregovore na način na koji to dostojno predstavlja našu zemlju. Mislim da bi u narednom periodu trebalo insistirati na tome da se obezbedi neposredna zaštita bezbednosti Srba sa Kosova i Metohije i da treba voditi računa o očuvanju našeg integriteta i da Srbija mora pokazati da nije faktor nestabilnosti kao što se često predstavlja u medijima, već upravo suprotno. Ona je ta koja svojim primerom i načinom postupanja u nekoj mirnoj politici koja podrazumeva razgovore i pregovore na svim nivoima zapravo pokazuje da jeste i da može biti faktor stabilnosti.

Ludilo nije ništa drugo nego raditi isto što i do sada, a očekivati neki drugačiji rezultat. To je izgovorio Anštajn i mislim da treba podržati sve one promene koje vode ka tome da Srbija ide napred. Socijaldemokratska partija Srbije će kao i do sada pružiti snažnu podršku i predsedniku, ali i premijerki da istraju u svojoj nameri, da pokažu da je Srbija jedna mirna zemlja i da jednim političkim mirnim govorom zaista može doći do istorijskog rešenja za našu zemlju.
Poštovani predsedniče, ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, kolege iz moje poslaničke grupe su tokom jučerašnjeg dana govorile o svim ovim zakonima koje mi danas imamo na dnevnom redu, pa ću se ja danas osvrnuti samo ukratko na zakon, na Predlog zakona o izmeni zakona o državnim službenicima.

Dakle, Zakon o državnim službenicima propisuje obavezu i to smo tokom jučerašnjeg dana i mogli da čujemo od strane ministra, propisuje obavezu sprovođenja javnog konkursa za prijem u radni odnos na određeno vreme zbog privremeno povećanog obima posla.

Poslednjim izmenama ovog zakona ova odredba je odložena, odnosno početak primene ove odredbe odložen je za 2023. godinu, koliko se ja sećam, a sa ciljem da se državni organi na vreme pripreme, odnosno da stvore listu kandidata koji su učestvovali u javnom konkursu i ispunili tražene uslove za izbor, ali nisu bili izabrani tom konkursnom postupku, kako bi se oni uključili u proces rada, a da ne bi ponovo sprovodili taj konkurs odnosno konkursni postupak od početka.

Moram da kažem da je još od trenutka kada je uvedena tzv. zabrana zapošljavanja 2013. godine donošenjem Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru a zatim i kroz Uredbu o postupku za pribavljanje saglasnosti za prijem za stalno, što bi se reklo, mi imamo zaista i negativne, ali i pozitivne efekte jedne ovakve mere koju je država sprovela.

Što se tiče pozitivnih efekata možemo reći da je donekle usporen, da kažem, proces prijema za stalno u javnim službama, ali sa druge strane prema podacima u periodu od 2013. do 2019. godine samo šest posto je smanjen broj zaposlenih u javnim službama i mislim da tu još uvek ima dosta posla.

Ona jeste dala određene efekte u trenutku kada je ovaj zakon donet. Sada, pošto ova obaveza ne postoji, ona postoji samo u ograničenom obimu, ona i dalje sprečava da se sprovede jedna sveobuhvatna kadrovska kontrola, odnosno kontrola planiranja ljudskih resursa i upravo iz tog razloga je i podnet predlog da se primena ove odredbe odloži za naredne dve godine kako bi se omogućilo da se sastave te liste kandidata, odnosno da se na taj način ljudski resursi bolje planiraju.

Najpre, važno je pomenuti i činjenicu da je u Srbiji, koliko god se to činilo nelogično, broj zaposlenih u javnom sektoru znatno manji u odnosu na broj zaposlenih u javnom sektoru u predelu centralne i istočne Evrope, pa tako recimo u Srbiji na svakih 100 zaposlenih samo sedmoro radi u javnom sektoru.

Prema podacima Zavoda za statistiku 2016. godine Srbija je imala blizu 450 hiljada zaposlenih u državnom sektoru i imajući u vidu i to da pretendujemo da postanemo članica EU lično smatram da će se taj birokratski aparat povećavati, ne zbog toga što mi to tako želimo nego što ćemo morati da prilagodimo način svog rada, ali i institucije i službe koje će morati da rade kako bi usaglasile i svoje poslovanje, ali i svoju politiku sa politikom EU.

Mislimo da je ovaj predlog dobar i podržaćemo ga u danu kada se o njemu bude odlučivalo. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, Socijaldemokratska partija Srbije će podržati predlog budžeta, kao i sve infrastrukturne projekte koje se u njemu nalaze, između ostalog, i one sportskog karaktera.

Slušajući raspravu u protekla tri dana, zapravo se potvrđuje ono što svako od nas zna, a to je da je budžet, odnosno Zakon o budžetu posle Ustava najznačajniji pravni akt koji donosi jedna država, odnosno njeno zakonodavno telo i on odražava jedno opšte stanje u državi i stanje njenih investicija, finansija, ciljeva, planova i zapravo pokazuje stepen razvijenosti, odnosno ekonomske razvijenosti svake države.

Dakle, ovaj budžet možemo okarakterisati i kao razvojni, ali i kao socijalno odgovorni. On u svemu u potpunosti odgovara svim onim programskim načelima koja su navedena prilikom samog obrazlaganja programa Vlade. Na prvom mestu, to je fiskalna i energetska stabilnost, zatim, povećanje plata i penzija, kapitalne investicije, ali i jačanje saobraćajne infrastrukture.

Ja ću se samo ukratko osvrnuti na planirano povećanje zarada u javnom sektoru od 12,5% za narednu godinu i iako su zarade rasle i u protekloj godini, odnosno u proteklim godinama, tačnije 2022. godine 7,3%, 2021. godine 5% i to nije novina, već se jasno pokazuje tendencija da zarade i dalje rastu onoliko koliko nam to finansijska sredstva dozvoljavaju. Međutim, sve do ovog budžeta, odnosno do Predloga budžeta za 2023. godinu, ovim povećanjem u javnom sektoru nisu bili obuhvaćeni ljudi koji su zaposleni u komunalnom sektoru, odnosno u javnim komunalnim preduzećima čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave.

Upravo iz tog razloga želim da pohvalim nameru Vlade da, pre svega, kroz uredbu koja predviđa odgovarajuće smernice za izradu programa poslovanja za 2023. godinu, predvidi i povećanje od 12,5% za ovu kategoriju, predviđa, upravo to i kažem, to je pohvalno. To jesu ljudi koji svakodnevno rade na tome da naš grad bude čistiji i vrlo često zanemarujemo njihov rad, a bez njega prosto naše okruženje ne bi tako izgledalo. I zaista želim da pohvalim što po prvi put ovo povećanje od 12,5% se odnosi i na one koji rade u komunalnom sektoru. Mislim da su to i zaslužili.

Gospođa Brnabić je prilikom obrazlaganja Predloga budžeta govorila o tome da će se posebna pažnja posvetiti ravnomernijem regionalnom razvoju u Srbiji tokom naredne godine i svi mi koji dolazimo malo dalje od Beograda i te kako dobro znamo koliko znači kada imate sopstvena sredstva kojima možete da raspolažete na način koji prepoznaje sve potrebe onih stanovnika i onih ljudi sa kojima živite svakoga dana i apsolutno podržavamo jednu ovakvu ideju koja je izražena u ovom predlogu budžeta.

U tom smislu, SDPS je podnela amandmane koje se odnose na, mogu reći, taj veći stepen razvijenosti u regionu. Međutim, odbor je predložio da se taj amandman ne prihvati, ali mi i dalje ne gubimo nadu da će Vlada prepoznati, kao što je to činila i do sada, da pronađe način ukoliko ta sredstva u određenom trenutku budu nedostajala, da izađe u susret, kako bi se prevazišli svi oni problemi koji su neophodni za funkcionisanje.
Socijaldemokratska partija Srbije će podržati ovaj budžet, smatrajući ga i razvojnim i socijalno odgovornim, u danu za glasanje. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, potpredsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, mi smo tokom jučerašnje rasprave bili u prilici da čujemo brojne argumente za i protiv usvajanja ovog predloga zakona, a čini mi se da će tako biti i danas.

Analizirajući Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, prosto ne mogu da ne iznesem zaključak da smo svi mi ovde koji danas sedimo u ovoj sali kao narodni poslanici ali pre svega kao predstavnici naroda, svesni svoje odgovornosti prilikom donošenja zaključaka o tome kakav ćemo stav po pitanju ovog predloga zakona zauzeti, ali, na kraju i kakvu ćemo odluku doneti u danu kada o tome budemo i odlučivali.

Skoro sam siguran da smo svi saglasni oko činjenice da je vreme globalnog ekonomskog rasta i razvoja za nama i da nas u budućnosti očekuje jedan značajniji i neizvesniji ekonomski period u kome će svaka zemlja onako i onoliko koliko zna i ume morati da se snalazi. To jeste realnost i Evrope, ali i čitavog sveta, pa, nažalost, i naše zemlje.

Tačno je, Srbija je mala evropska zemlja ali se u velikoj meri oslanja na velike ekonomije i na velika tržišta i poprilično je nemoguće da u potpunosti ostane imuna na sva ona ekonomska dešavanja i previranja koja se oko nje dešavaju, bez obzira na to što su ona daleko od naših granica i što mi možda neposredno nemamo uticaj na njih, ali se one svakako posredno odražavaju i na našu zemlju i prosto je nemoguće da ostanemo imuni na to i da ne osetimo posledice ekonomske nesigurnosti koje postoje, pre svega u Evropi, ali i u ostatku sveta.

Upravo zbog toga, imajući u vidu okolnosti u kojima se sada nalazimo, i te kako je važno da nova Vlada, drugačije organizovana, sa nekim drugim personalnim rešenjima, zauzme jedan stav koji će omogućiti sigurnost ovoj zemlji, u vreme koje je sasvim izvesno nesigurno u nekom budućem periodu i u kome ćemo morati da donosimo neke teške i značajne, a mogu reći i nepopularne odluke.

Upravo u tom smislu, ekonomska pitanja danas zaista jesu apsolutno dominantna i u životima svih naših građana, to je potpuno prirodno, ali nam je upravo iz tog razloga veoma važno da očuvamo stabilnost koju imamo, ali i da svoju trgovinsku razmenu nastavimo na način na koji smo to činili i do sada, a da bismo to ostvarili, neophodni su nam stabilni evropski partneri, pre svega, ali i trgovinski partneri iz ostalih zemalja u okruženju, kako bismo mogli da omogućimo pre svega sigurno snabdevanje tržišta, ali i da odgovorimo svim onim izazovima vezanim za poskupljenje i rastuću inflaciju, koju ćemo morati da držimo pod kontrolom onoliko koliko u tome uspemo u celoj ovoj situaciji.

Možda je baš to jedan od razloga zašto ovaj predlog zakona predviđa jedno novo ministarstvo koje će se baviti samo pitanjem trgovine, možda baš zato da ojača te ekonomske i trgovinske veze koje smo do sada ostvarili. Moj kolega Bačevac je kao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe tokom jučerašnjeg dana izneo sve one rezultate koje je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija u proteklom periodu u ovom smislu ostvarilo. Tu pre svega mislim na jačanje trgovinskih veza koje smo do tada imali, ali i na stvaranje nekih novih veza koje predstavljaju neku zdravu osnovu za dalji rad ovog ministarstva. Ja sam ubeđena da će predloženo ministarstvo, koje će u svom resoru imati pitanje koje će se baviti samo ovom temom, zapravo nastaviti na tim nekim zdravim osnovama koje su od strane naše koleginice Tatjane Matić u proteklom periodu i postavljeni.

Dakle, Vlada po ovom predlogu bi trebalo da ima 25 ministarstava i sasvim sam sigurna da pred sobom ima veliki izazov, pre svega da bude efikasna u rešavanju ekonomskih i energetskih problema u našoj zemlji.

Ukratko bih se osvrnula na jučerašnju raspravu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima je naišao na kritike od strane opozicije tokom jučerašnjeg dana i lično sam mišljenja da te kritike treba poštovati, iz razloga što je svakoj demokratskoj državi i te kako važno da se u Skupštini, odnosno u parlamentu, čuje glas opozicije. To znači da opozicija radi svoj posao, odnosno da je tu da koriguje sve ono što vlast ili ne vidi, ili ne može da uradi, pa se upravo kao posledica svega toga može javiti možda i neka nova ideja, ali i bolji zakonski predlog.

Ja ću se upravo rukovoditi postulatom da je kvalitet uvek važniji od kvantiteta u kontekstu 25 ministarstava o kojima sam malo pre govorila. Sigurna sam da će nova Vlada novim ministarstvima, resorima, ali i drugima personalnim rešenjima uspeti da odoli svim izazovima koji se pred njom nalaze i da pozicionira Srbiju u jednom spoljnotrgovinskom i spoljnopolitičkom smislu na način na koji će se to negativno najmanje osetiti za sve naše građane.

Iz napred navedenih razloga SDPS je duboko uverena da će Vlada uspeti da odoli ovim izazovima i pružiće joj punu podršku u danu kada o ovom zakonu budemo odlučivali. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Uvaženi predsedniče Republike Srbije, koleginice i kolege, ja ću se usuditi da kažem da je jedan od najvećih ispita današnje generacije upravo rešavanje pitanja Kosova i Metohije, odnosno srpske državnosti na Kosovu i Metohiji.

Ja pripadam generaciji koja se rodila osamdesetih godina prošlog veka i zaista nisam očekivala da ću biti u prilici da jednog dana razgovaram sa vama na temu problema i rešavanja problema Kosova i Metohije, ali, eto, istorija je želela drugačije. Ja se nadam da će neke buduće generacije biti u nekom drugom vremenu i da će učiti o svemu ovome samo kroz udžbenike u školama.

Dakle, u uslovima složenih međunarodnih odnosa današnjice, različiti etnički principi koji postoje na Kosovu, prosto, ostavljaju sasvim dovoljno prostora za postojanje svojevrsnog tihog konflikta na ovom području i tako je već čitavih 20 godina.

Kosovo danas jeste jedan složeni međunarodni problem i uopšte me ne iznenađuje činjenica što tokom jučerašnje celodnevne rasprave nismo uspeli da dođemo do jednog jedinstvenog i zajedničkog zaključka, jer je prosto rešenje jednog ovakvog problema takvo da mora biti i posebno i specifično i da mora obuhvatiti sve one okolnosti o kojima se mi danas nalazimo.

Međutim, smatram da je važno da u ovom trenutku postignemo nacionalno jedinstvo i o tome smo zaista dosta toga čuli i tokom današnjeg, ali i jučerašnjeg dana i, koliko god razlike među nama bile drugačije i koliko god se naši predlozi za rešavanje kosovskog problema razlikovali i bili oličeni u platformama, programima, planovima, mi moramo zauzeti jedinstveni stav po pitanju kako ćemo i na koji način u budućem periodu rešavati ovo pitanje, jer od tog pitanja zavisi i budućnost i naše dede i budućih generacija koje tek treba da dođu i da žive u miru, oslobođeni jednog tereta problema na Kosovu i Metohiji.

Možda baš sa ove sednice izađemo sa jednim zajedničkim i jedinstvenim stavom po ovom pitanju. Ja i dalje verujem da ćemo mi nekako na kraju ove sednice uspeti da pronađemo tu nit oko koje ćemo se okupiti i koja će nadalje poslužiti kao ideja za rešavanje ovog problema.

Da bismo to ostvarili, mi moramo da pokažemo volju za kompromisom, odnosno makar deo volje za kompromisom, koliko god nam se određeni predlozi ne sviđali, ali ukoliko uzmemo u obzir važnost vraćanja ovog pitanja u institucionalni okvir, utoliko je i težina te ideje jača.

Zašto je važno da pitanje Kosova i Metohije vratimo u institucionalne okvire? Zato što na taj način može dobiti pravno obavezujuću snagu sa jedne strane. S druge strane, ona na taj način omogućava primenljivost onoga što se u okviru pojedinih institucija i dogovorilo.

Od početka jugoslovenske krize, vi to verovatno bolje znate od mene, brojna rešenja su ponuđena za samo Kosovo i Metohiju i čini se da je svaki od tih predloga za rešavanje problema bio nepovoljniju za Srbiju u odnosu na ono što je bilo pre toga. Međutim, naša državna politika se i tada i u takvim situacijama kretala u okvirima onoga što želi i onoga što je moguće i pokušala da pronađe balans, odnosno neku ravnotežu između toga šta joj je činiti u tom trenutku.

Ja mislim da su danas više nego ikada pre zvanični stavovi i Beograda, ali i Prištine toliko dijametralno suprotni u pogledu rešavanja samog problema i statusa Kosova, ali se, s druge strane, u jednom apsolutno i potpuno slažu, a to je da zamrznuti konflikt na Kosovu i Metohiji apsolutno ne odgovara ni jednoj, ni drugoj strani i da predstavlja realnu prepreku ne samo za ekonomski razvoj, već predstavlja realnu prepreku i za evrointegracije, ali na kraju i za modernizaciju i jednog i drugog društva.

Što se aspekta Srbije tiče, ja sam sigurna da se mi u sali svi oko toga donekle slažemo. Zamrznuti konflikt suštinski u stvari znači da postoji prećutna nezavisnost Kosova koja se odvija pred našim očima. Ja sam sigurna da mi to nećemo dozvoliti, međutim samo vreme nam ne ide u prilog. Kao što znate, sve je manje Srba na Kosovu, s jedne strane. S druge strane, ukoliko se što pre ne pronađe rešenje, rizikujemo da Kosovo i Metohija postane jedno uporište za raspirivanje nacionalizma u regionu, a to nam nikako ne odgovara, jer to može odvratiti naše investitore u budućnosti, a samim tim i stvoriti jednu složenu situaciju iz koje, čini mi se, nećemo moći da izađemo za par godina.

Mi možda ne možemo da promenimo istorijske tokove, ali možemo se potruditi da u buduće stvorimo određene uslove koji će omogućiti mir svima onima koji dole žive, bez obzira na to da li su Srbi, Albanci ili bilo koje druge nacionalnosti. Dakle, svi ovi razlozi koje sam navela ne znače da ćemo mi problem Kosova rešiti ovde i na ovom mestu. Ja sam sigurna da to tako neće biti, ali sam isto tako sigurna da postoji snažna volja svih nas da pronađemo jedan način koji će, da kažem, uspeti da odgovara svim onim platformama, programima i planovima koji svi mi u svojim nekim političkim programima i imamo.

Što se Socijaldemokratske partije Srbije tiče, naš šef poslaničke grupe je juče govorio o našoj platformi za Kosovo i Metohiju i u tom smislu izneo je predlog da se, ukoliko je to moguće, uspostavi normalizacija odnosa bez priznanja. On je o tome govorio u smislu da je treba sprovoditi kroz nekoliko faza i ja se upravo iz tog razloga neću ponavljati. To nije sigurno ni najbolje, ni najidealnije rešenje, ali jeste rešenje koje vam može poslužiti kao ideja oko koje ćete u buduće voditi pregovore.

Ja sam sigurna da mi nećemo odustati od naše legitimne borbe za očuvanje međunarodnog pravnog poretka i stekla sam utisak nakon jučerašnje rasprave, vi me ispravite ako grešim, neko je pomenuo da bi bilo dobro u jednom trenutku prekinuti pregovore kada se dostigne određeni nivo strpljenja koji bi Srbija trebalo da podnese. Ja se sa tim apsolutno ne bih složila i mislim da, koliko god ti pregovori bili i teški i naporni i koliko god se oni činili beznadežnim u određenom trenutku, mi moramo ostati u okviru tih pregovora, da se moramo potruditi da se pregovori nastave, jer ćemo jedino na taj način uspeti da prevaziđemo probleme koji stoje pred nama i vratiti rešavanje Kosova u okvire institucija, u okviru kojih i jedino mogu da se rešavaju.

Još jedna stvar za kraj. Mislim da Srbija ne može u potpunosti sama i izolovana odlučivati o ovom pitanju, niti ga rešavati. Mislim da u tom smislu veliku ulogu ima međunarodna zajednica i da se mi moramo osloniti na stavove međunarodne zajednice, ali i očekivati od nje pomoć. Tu, pre svega, mislim na EU, Rusiju i Kinu. Oni moraju biti garant stabilnosti na Kosovu i Metohiji, ali i primer poštovanja međunarodnog pravnog poretka.

Predsedniče, ja lično u svoje ime, ali i u ime Socijaldemokratske partije Srbije želim zaista da iskažem poštovanje za istrajnost koju ste iskazali u svim tim pregovorima, što od njih niste odustali i što ste zaista pokazali i volju i nameru da svima onima koji žive na prostoru Kosova i Metohije omogućite neki dostojanstveni život u budućnosti.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, mi današnjom sednicom najverovatnije zaokružujemo rad ovog saziva parlamenta i stiče se utisak da je u nekom proteklom periodu za ovih godinu dana akcenat stavljen na jačanje institucija i uopšte na njihovu nezavisnost u radu, na funkcionalnost i na kraju njihovo pravno uobličavanje i regulisanje. Uloga parlamenta se u različitim zemljama različito i tretira, odnosno razlikuju se parlamenti u zemljama u okruženju, ali svaka od njih ima zajednički cilj, a to je da je pravi izazov za svaki od tih parlamenata da promene svoj stav u pogledu i medija i javnosti i izvršne vlasti, ali i međunarodnih organizacija, što jeste bio i rezultat rada ovog parlamenta.

Složićete se sa mnom da stub svake države čine njene institucije i od stepena poverenja koje građani imaju u te institucije zavisiće i direktno sama uspešnost funkcionisanja jedne države. U mesecima koje imamo iza sebe mi smo zaista imali jedan veoma kompleksan rad, imali smo veliki broj javnih slušanja na kojima smo mogli čuti brojne sugestije i primedbe, zatim usvojen je veliki broj i te kako značajnih zakona i u oblasti finansija i u oblasti zaštite životne sredine, Zakon o Zaštitniku građana itd. i može se reći da je svaki od ovih zakona, ali i postupaka parlamenta u prethodnom periodu imao pre svega za cilj jačanje poverenja građana u institucije, pre svega u instituciju parlamenta.

Sada je već izvesno da ćemo u popodnevnom delu zasedanja pristupiti proglašenju Akta o promeni Ustava i Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava i ovo je poslednji put da Skupština odlučuje o sudijama koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

Mi smo imali ustavne promene čija je namera, odnosno intencija, i bila da se izbor sudija izmesti iz ingerencija zakonodavne vlasti ili uticaja bilo koje druge vrste i mislim da smo u tome uspeli, a vreme će pokazati da li je to bila dobra odluka ili ne. Ja mislim da jeste.

Vi znate da nas u narednom periodu usled izmena Ustava očekuje potpuno drugačiji pristup i princip izbora sudija i tužioca i u čitavom ovom procesu mislim da Visoki savet sudstva mora imati, odnosno ima i te kako značajnu ulogu, a sad ću pokušati da obrazložim i zašto to kažem.

Pre svega, on mora pružiti jednu snažnu podršku integritetu i sudija ali i samih sudova i mislim da bi možda trebalo pružiti malo jaču reakciju na pritiske koji se svakodnevno javljaju i na sudijski rad ali i na sudije uopšte. Tu mislim i na medijske pritiske. To bi za rezultat imalo činjenicu da Visoki savet sudstva u potpunosti svojim delovanjem i svojim aktima preuzima ali i ispunjava svoju ulogu jednog nezavisnog i samostalnog organa koji u potpunosti obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i sudijskih funkcija.

Sa druge strane, percepcija korisnika sistema pravosuđa nije na najboljem nivou, ali nije ni nezadovoljavajuća. Prema jednoj anketi koja je sprovedena od strane organizacije civilnog društva, nešto više od polovine anketiranih građana smatra da je integritet sudija na visokom nivou. Od toga čak 85% njih misli da sudije zaista vrše poziv na zadovoljavajući način. Ukoliko regionalno posmatramo tu situaciju, najpovoljnija je u Vojvodini, a najmanje povoljna na jugu Srbije.

Iako na prvi pogled deluje da je relativno lako napraviti pozitivne i negativne segmente u pogledu samog pravosuđa, ja bih rekla da možda to i nije baš toliko lak zadatak. Vi sa jedne strane imate javnost koja percipira pravosuđe na jedan svoj način, na osnovu možda nekih ličnih iskustava koje su imali, a sa druge strane imate profesionalnu zajednicu koja zna šta u određenom trenutku jeste ili nije moguće učiniti. Upravo iz tog razloga možda se javljaju pogrešne percepcije samog stanja pravosuđa i eventualnih problema koji se možda u nekim segmentima čak i predimenzioniraju u odnosu na ono kakve zaista i jesu.

Mislim da je mnogo teže definisati sam pojam kvaliteta pravosuđa. To nisam primetila da mnogo ko pokušava da učini, a razlog za to najverovatnije leži u činjenici što postoji veoma veliki spektar faktora koji mogu uticati na sam pojam kvaliteta pravosuđa.

Kao kruna svega toga, mislim da treba obratiti pažnju na stručnost samih sudija, tužilaca i osoblja, što znači da su ljudski resursi jedan od onih faktora koji u ogromnoj meri, iako se to ne vidi, zaista utiču na pojam kvaliteta pravosuđa.

Možda bi trebalo posvetiti pažnju tome da donosioci i strategije ali i rukovodioci sačine jednu odgovarajuću strategiju ljudskih resursa, koja bi ujedno podrazumevala i zapošljavanje i edukaciju, ali i napredovanje samih sudija i ostalog osoblja, jer od njih u velikoj meri zavisi kakav će taj kvalitet pravosuđa na kraju i biti.

Kao što znate, pošto dolazite iz pravosuđa, informacija je jedna od najvažnijih stvari kojom se služe svi oni koji se pravosuđem bave i zato je veoma važno da oni međusobno budu koordinirani, da razmenjuju informacije, da se usavršavaju, između ostalog i korišćenjem savremenih tehnologija, kako je to u nekim drugim zemljama učinjeno, jer će to s jedne strane doneti i uštede, ali sa druge strane olakšati razmenu informacija koja za njihov rad na kraju i jeste ključna.

Još jedan od segmenata o kojima želim da govorim danas jeste i dovoljan stepen pristupa pravdi. Kad kažem - dovoljan stepen pristupa pravdi, mislim da je veoma važno približiti građanima sve alternativne načine na koje mogu da ostvare svoja prava, kako ne bi bukirali, odnosno kako ne bi previše opterećivali sudije i sudove nekim predmetima koji se možda mogu rešiti nekim alternativnim načinima koji bi i za njih bili povoljniji, ali verovatno i brži i produktivniji. Sve to opet utiče i na poverenje javnosti, u zavisnosti od toga kakav vam je pristup pravdi i koliko ste vi zadovoljni ostvarenom pravdom, kao i načinima na koje dođete do njih zavisi i stanje u pravosuđu uopšte.

Još jedna od stvari koju sam primetila kada govorimo o načinu na koji proveravamo kvalitet pravosuđa u Srbiji, iako veoma često čujemo da je ovaj sistem i neefikasan i da su sudovi preopterećeni i da imamo veliki broj starih predmeta, nisam primetila da postoji neki jedinstveni metod ili sistem kojim se proverava učinak sudova i sudija. Možda je to ključ svih nerešenih problema koji postoje u pravosuđu i možda bi trebalo nagraditi one sudove, a sigurna sam da ih u Srbiji ima i više nego što to iz javnosti možemo da saznamo, možda treba nagraditi one sudove koji imaju i te kako dobru praksu u rešavanju svih ovih problema pravosuđa i možda će to biti podsticaj za sve ostale sudove u Srbiji.

Što se tiče druge tačke o kojoj danas razgovaramo, o članovima RIK, nama iz SDPS je i te kako važno da članovi RIK budu ljudi koji su stručni i koji su profesionalni. Ovo telo mora funkcionisati na principu uravnoteženosti i to tako što će sve političke partije imati svoje predstavnike, odnosno biti jednako zastupljeni i tako imati mogućnost da delegiraju svoje predstavnike u ovo telo.

Jako je važno da kandidati koje partije predlažu budu kompetentni u obavljanju svog posla, što znači da moraju poštovati i zakone, ali i proceduru jer jedino tako možemo govoriti o uspešno sprovedenim izborima.

Republička izborna komisija ima i te kako važnu i značajnu ulogu i ona organizuje izbore na svim nivoima i republičkim, i lokalnim, i pokrajinskim, ali i izborima za savete nacionalnih manjina i u toliko je njena uloga značajnija, a samim tim i ovaj akcenat na stručnosti ljudi koji u njemu sede ima i veći značaj. Srbija već pune tri decenije zaista radi na poboljšanju izbornih uslova kako bi se učvrstilo poverenje građana u izborni sistem u opšte. Mislim da smo u tome i velikim delom uspeli.

Podsetiću da su predstavnici vlasti i opozicije pre nešto više od dve i po godine počeli razgovore o poboljšanju izbornih uslova i tada je dogovoreno da postoje određeni mehanizmi koje moramo sprovesti što pre, odnosno da neka rešenja budu kratkoročna, ali da ih sprovedemo što pre, već prilikom prvih narednih izbora. To se na kraju i desilo, izmenjeni su i zakoni i procedure, tako da mislim da će način na koji smo sada uredili ovaj izborni sistem zaista omogućiti svim političkim akterima da dođu do svojih birača i učešćem na izborima ostvare i pokažu svoju političku snagu.

Kada govorimo o RIK i samom izbornom procesu, naša zakonska regulativa ne poznaje, za razliku od drugih zemalja, ne poznaje neku stabilnu, odnosno profesionalnu izbornu administraciju. Dakle, onu administraciju koja bi na jednom mestu obuhvatala sve one postupke koji se preduzimaju u jednom izbornom procesu. Dakle, ona bi podrazumevala i evidenciju birača, i organizovanje i sprovođenje samog izbornog procesa i kontrolu finansija, ali i praćenje uloge medija i tako dalje.

Kod nas je ovaj proces ostvaren učešćem različitih državnih organa i naša poslanička grupa je u nekom od prethodnih izlaganja, na nekoj od prethodnih sednica govorila o tome, o ideji socijaldemokratske partije kada govorimo o načinu na koji bi ovaj problem mogao možda biti bolje rešen, a to je kroz formiranje državne izborne komisije. Kada kažem, državna izborna komisija, tu pre svega mislim na jedno profesionalno nezavisno i stalno telo koje bi u svom sastavu imalo eminentne stručnjake iz oblasti izbornog sistema, odnosno izbornog prava. Oni bi se birali na period koji je duži od trajanja mandata samih narodnih poslanika, jer bi se na taj način omogućila njihova nezavisnost i time bismo svakako ojačali mehanizme za kontrolu svih učesnika u ovom procesu.

Nesporno je da je Republička izborna komisija u proteklom periodu zaista radila na poboljšanju i svojih uslova rada, ali i načina na koji je postala transparentnija u odnosu na prethodnih godina. Na sajtu se mogu pronaći i skenirani zapisnici sa svakog biračkog mesta, što jeste jedan od načina za otklanjanje svake sumnje u pogledu konačnih rezultata.

Mislim da smo dogovorom uspeli da prevaziđemo određene probleme u funkcionisanju izbornog sistema. Ti problemi su prevaziđeni donošenjem odgovarajućih propisa, ali i procedura. Očekujem da će oni dati dobre rezultate.

Upravo iz tog razloga Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati odluke o kojima danas govorimo.

Hvala.
Hvala, predsedavajuća.

Uvaženi ministre sa saradnicom, mi danas razgovaramo o dvema odlukama koje, iako se odnose na kadrovska rešenja, u velikoj meri mogu uticati, odnosno utiču na unapređenje samog sistema obrazovanja. To su odluke o imenovanju devet članova Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju i Odluka o izboru 17 članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.

Još je zakonom iz 2005. godine, Zakonom o visokom obrazovanju, u naš sistem visokog obrazovanja uveden princip Bolonjska deklaracije i Lisabonske konvencije, čime je stvorena osnova za uključivanje Srbije u evropski prostor visokog obrazovanja. U tom smislu, mi 2018. godine Odlukom Vlade Republike Srbije ustanovljavamo nacionalno telo za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju, kao telo sa namerom funkcionisanja u potpunoj nezavisnosti u institucionalnom smislu, ali i finansijskom, administrativnom, stručnom i svakom drugom.

Dakle, reč je o nezavisnom telu koje mora funkcionisati bez uticaja država, ali, sa druge strane, u isto vreme sa njom mora i sarađivati kako bi se postigao zajednički cilj, a to je unapređenje samog sistema visokog obrazovanja, odnosno njegovog podizanja na viši nivo u odnosu na postojeći.

Nacionalno akreditaciono telo obavlja poslove akreditacije, dakle, provere kvaliteta visokoškolskih ustanova i jedinica u njihovom sastavu, vrednovanje studijskih programa i obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji. Reč je o jednom nezavisnom telu čije odluke praktično određuju smer u kome će se naš obrazovni sistem razvijati, kao i uspešnost tog razvoja kao krajnji rezultat.

Još je uvođenjem ovog tela u sistem obrazovanja 2018. godine ukazao jadan stav i potpuno drugačiji pristup države u odnosu na sam sistem visokog obrazovanja, jer je po prvi put u visoko obrazovanje, odnosno u ova nezavisna tela, uključio ljude koji su stručni da o samim programima i o smeru razvoja visokog obrazovanja na kraju i odlučuju.

Složićete se sa mnom da je znanje osnovni resurs i privrednog ali i svakog drugog razvoja i ono je nerazdvojivo povezano sa samim obrazovanjem, a savremeno društvo nesumnjivo jeste društvo znanja i upravo iz tog razloga znanja i kompetencije jesu osnovne pretpostavke njegovog razvoja. Oni nam kao pojedincima omogućavaju da se aktivno uključimo u društvo i da preuzmemo na sebe i radne ali i sve druge društvene uloge. To znači da moramo učiti tokom celog života, odnosno da moramo učiti da se ophodimo jedni prema drugima, da poštujemo jedni druge, jer je to socijalna komponenta svakog obrazovanog čoveka.

Formalno obrazovanje, iako veoma važno, predstavlja samo preduslov za obavljanje bilo kog drugog posla. U savremenom svetu svako od nas mora se dodatno usavršavati, jer se tržište rada menja neverovatnom brzinom, a da bismo ga pratili, svaka nova generacija mora sticati neka druga znanja i druge veštine, kako bi ostali u procesu rada, odnosno moraju se osposobljavati do kraja života.

Kao zemlja, mi još uvek ne možemo da se pohvalimo stanjem broja obrazovanih u Srbiji. Samo 11% stanovnika ima završen fakultet i još svega 5% završenu srednju školu, što je još uvek daleko ispod evropskog proseka, a ukoliko upitamo studente, sigurna sam da će vam reći da je najveći problem sa kojim se oni danas suočavaju nedostatak prakse koju bi oni mogli da primenjuju paralelno sa učenjem i to je ono na čemu bi možda ova dva tela trebalo da porade u narednom periodu, iz razloga što ne ohrabruju ni podaci Zavoda za statistiku, po kojima je samo oko 30% stanovnika sa završenom osnovnom školom.

Istraživanja pokazuju da većinu populacije nepismenih u Srbiji čine žene. Ta brojka se kreće otprilike oko 130 hiljada potpuno nepismenih žena u Srbiji. One se i dalje bave pretežno ženskim zanimanjima, ali, sa druge strane, paradoksalno je i to što su među visoko obrazovanim takođe u većem procentu žene. Često ćete od obrazovanih i uspešnih žena čuti da je obrazovanje ključ svakog uspeha, privatnog, poslovnog i bilo kog drugog i mislim da je to dovoljna motivacija za sve mlade generacije koje odlučuju o tome da li će se, kako i kada školovati.

Iako je obrazovanje osnovno ljudsko pravo iz koga proizilaze i naše sposobnosti da ostvarujemo i sva ostala ljudska prava, ni u svetu nije drugačija situacija u odnosu na navedene statističke podatke, pa čak 17% odraslih širom sveta ne zna da čita i piše, od čega dve trećine čine žene i ta statistika se u poslednjih 20-ak godina nije mnogo menjala.

Znanje i obrazovanje omogućavaju pojedincu da se uključi u društveni život i zato ulaganje u nauku i obrazovanje, a samim tim i ljudske resurse, donosi veliku korist ne samo pojedincu već i društvu i državi u celini. Obrazovanje je nešto što se oduvek javljalo kao najefikasniji način za rešavanje mnogobrojnih društvenih problema, ali ono mora biti u skladu sa savremenim programima, obrazovnim programima u visokoškolskim ustanovama i mislim da je obezbeđivanje kvalitetnih visokoškolskih obrazovnih programa zapravo jedan od načina da se osigura razvoj društva u celini.

Osim toga, ja bih navela da obrazovani radnici u odnosu na ostale imaju tri osnovne prednosti. Tu mislim na zarade, koje su svakako veće, mislim na njihove mogućnosti za zaposlenje, ali i na sigurnost zaposlenja uopšte.

Ako posmatramo Evropu i prostor na kome mi živimo, grubo posmatrano, zemlje severozapadne Evrope bile su dosta uspešnije od zemalja južne i istočne Evrope kada je reč o uticaju obrazovanja na sam razvoj društva, što svakako jeste posledica brže industrijalizacije u tim zemljama. Recimo, Velika Britanija je zemlja koja se industrijalizovala pre svih ostalih i zauzima i dalje veoma visoko mesto po stopi obrazovanja i to, složićete se sa mnom, nije slučajno.

Kvalitetnije obrazovanje u svim sredinama, a posebno u ovim koje sam navela, nastalo je kao posledica suštinske promene samog sistema obrazovanja. Mislim da sličan problem imamo i mi u našoj zemlji, pa umesto insistiranja na autoritetu, na klasičnom predavanju kao obliku nastave, obrazovni sistem bi morao da krene ka uvođenju metoda koje bi podstakle razmišljanje kod mlađih generacija, odnosno, kako bi se to žargonski reklo, kako bismo ih naučili da uče. Mislim da je veoma važno ići u korak sa sklonostima mladih generacija i pronaći način kako da se one produktivno iskoriste.

Malo se pažnje posvećuje promeni sistema vrednosti i načina razmišljanja današnjih mladih generacija. Mi ne možemo govoriti o sistemu obrazovanja i njegovoj efikasnosti ukoliko ne poznajemo psihologiju samih učenika i studenata koji uče i studiraju u tom sistemu.

Postoji više istraživanja o današnjoj generaciji mladih i svako od njih ukazuje na to da je neophodno uključiti ih aktivno u raspravu o sistemu obrazovanja. Na kraju, svako od nas pripada određenoj generaciji i vreme u kome smo rođeni diktira i način našeg obrazovanja, ali i mogućnosti da to isto obrazovanje primenimo, odnosno iskoristimo.

Društvo koje nas oblikuje dok smo mladi ostaje sa nama manje-više tokom čitavog života i pripremajući se za današnju diskusiju ja sam pronašla jednu sjajnu analizu u kojoj je navedeno da vreme u kome smo rođeni ima možda i veći uticaj na našu ličnost nego porodica koja nas je podigla, odnosno, rečeno rečima jedne arapske poslovice - ljudi liče na vremena više nego što liče na svoje očeve. Zato su za analizu obrazovanja i te kako važne karakteristike mlade generacije, jer je to generacija koja raste u jednom potpuno drugačijem sistemu u odnosu na sisteme u kojima smo mi odrastali.

Savremena tehnologija, način života, drugačije mogućnosti, sve su to razlozi koji zahtevaju od nas da sistem obrazovanja prilagodimo toj istoj generaciji koja dolazi. To su oni mladi ljudi koji na prvo mesto stavljaju sebe, koji žele slobodu u svemu što rade, koji vole da sve okolnosti koje ih okružuju personalizuju, odnosno da ih prilagode sebi i svojim potrebama i veoma su skloni istraživanju, što je proporcionalno razvoju savremenih tehnologija.

Upravo iz svih navedenih razloga, mislim da je jako važno sistem visokog obrazovanja prilagoditi i mladima i njihovom načinu života i razmišljanju, kako bi on dao odgovarajuće efekte.

Dakle, pogrešno je reći da su stavovi mlađih generacija pogrešni u odnosu na stavove njihovih roditelja. Ne, oni su samo različiti, drugačiji i zato ih moramo prihvatiti kako ne bi smo imali kao rezultat pad uticaja škole i univerziteta, sa sve većim odbijanjem mladih da obrazovanje shvate ozbiljno i da jednostavno shvate kakvu važnost i značaj u njihovim životima može imati obrazovanje. Mislim da je jako važno da čujemo njihov glas, što se učešćem u ovim telima o kojima danas razgovaramo, delimično i ostvaruje.

Socijaldemokratska partija Srbije ima vrlo jasan stav po pitanju obrazovanja i on je formulisan kroz snažnu poruku, a to je obrazovanje je ulaznica za zdrav i normalan život i to zaista jeste tako. Obrazovni proces, uz porodične vrednosti, formira svakog pojedinca i ukoliko se taj proces odvija uspešno u svim svojim fazama, onda će i pojedinac, ali i zajednica od toga imati koristi. Obrazovanje je dobro za sve i ono je preduslov njegovog napretka.

Dakle, mi se u Srbiji moramo baviti stvaranjem države obrazovanja, što podrazumeva uključenje svih relevantnih činilaca sistema obrazovanja kako bismo kao rezultat imali jedan dobar sistem koji će u praksi funkcionisati.

Iako sam najveći deo svog vremena u današnjem izlaganju posvetila mladim generacija, istakla bih i to da se Srbija može pohvaliti time da je jedna od retkih zemalja u regionu koja ima modernu strategiju obrazovanja odraslih, ali nažalost nema baš toliko uspeha u pogledu njene implementacije, a jedan od glavnih problema koji se tiču obrazovne strukture stanovništva, odnosno nepismenost trenutno se rešava samo u 14 škola za osnovno obrazovanje odraslih koje jesu organizovane, ali izgleda ne i dovoljno efikasne.

Za kraj, mislim da obrazovani ljudi odlikuju i oblikuju društvo i u najvećoj meri utiču na privredni rast i razvoj jedne zemlje. Zato je pred članovima ova dva tela, o čijem izboru danas razgovaramo, jedan veliki, ozbiljan i odgovoran zadatak. Oni moraju pronaći balans između želja mladih generacija i njihove potrebe da neke stvari organizuju na svoj način, ali u isto vreme i potrebe države da uredi sistem na odgovarajući način.

Kao poslanička grupa mi ćemo u danu za glasanje pružiti podršku ovim telima da nastave da rade na unapređenju visokog obrazovanja, kao što je to bio slučaj i do sada. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi gospodine Pantiću, koleginice i kolege, što se tiče prve tačke o kojoj danas razgovaramo, pretpostavljam da je ovo jedan od poslednjih, ako ne i poslednji put da odlučujemo o sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

O ovoj temi sam govorila u ovom mandatu dosta često. Ponoviću, bez obzira na to, samo još jednom da sudijski poziv treba shvatiti isključivo kao privilegiju malog broja pripadnika pravničke profesije kojima je društvo poklonilo poverenje i ovlašćenje da odlučuju o zaštiti prava i sloboda građana. Zato se ovom temom neću toliko ni baviti. Poželeću im sreću u radu od strane naše poslaničke grupe. Nadam se da će suditi po svojoj savesti, u skladu sa svojim umećem i poštenjem, uvažavajući pravničku i sudijsku profesiju.

Pripremajući se za ovu diskusiju, kada je reč o Komisiji za zaštitu konkurencije nemoguće je zanemariti, odnosno ne osvrnuti se unazad i analizirati i nastanak, ali i uspostavljanje i pravni okvir, kao i sve one druge segmente koji danas čine postulate rada Komisije. Mi smo nedavno usvojili Godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije za 2020. godinu, iz kojeg se vidi da je Komisija 2020. godinu, i pored otežanih uslova rada zbog pandemija virusa Kovid 19, okončala sa poboljšanim merljivim indikatorima rezultata rada u skoro svim aktivnostima u oblasti zaštite konkurencije na tržištu Republike Srbije.

Želim da kažem da politika konkurencije i pravo konkurencije jesu dva potpuno zavisna, ali i odvojena elementa, pa tako politika konkurencije kao širi pojam obuhvata i pravila i mehanizme delovanja institucija, kako bi se obezbedila zaštita konkurencije na tržištu i to je ono o čemu ja danas želim da govorim.

Nesporno je da se sprovođenjem politike konkurencije obezbeđuje unapređenje ekonomske efikasnosti učesnika na tržištu, kao i optimalna upotreba resursa, što opet za posledicu ima i privredni rast, ali i produktivnost. Takmičenje ponuđača na tržištu generalno utiče na formiranje nižih cena, kvalitetnijih i raznovrsnijih dobara i usluga, kao i na povećanje proizvodnje, odnosno stvaranje održivih radnih mesta. Pri tom, ne treba izostaviti ni to da je funkcionalna konkurencija ono što predstavlja garant uspešnih evropskih integracija. Tu ne mislim samo na ispunjenje formalnih uslova, već i uspešnog delovanja Srbije kao buduće države članice.

Kada smo već kod Evropske unije, mi moramo biti svesni da je politika konkurencije važna za našu zemlju iz prostog razloga što su i politika, ali i pravo konkurencije Srbije u potpunosti zavisni i vezani za politiku i pravo konkurencije Evropske unije.

Naša je obaveza da uskladimo svoje zakone sa pravom Evropske unije, uključujući i ostvarivanje pune komplementarnosti samog sistema primene, jer je ista propisana članom 73. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kao posebna obaveza naše zemlje. Srbija se može pohvaliti time da je do danas ovaj zadatak u velikoj meri i ispunjen, ali nam preostaju otvorena pitanja vezana za primenu važećih pravila.

Pohvalno je, recimo, to što je zakonodavni okvir zaštite konkurencije u Srbiji dobar, a ključne institucije za sprovođenje politike zaštite konkurencije su uspostavljene i u potpunosti rade svoj posao. Međutim, nedovoljno razvijeni kapaciteti za obavljanje poslova iz nadležnosti institucije za zaštitu konkurencije uslovljavaju ograničenje primene ovih pravila i u praksi.

U prilog tome govori i činjenica koja je navedena u izveštaju koji smo usvojili nedavno, iz 2020. godine, a u kome se navodi da Komisija ima 53 zaposlena lica i da kao takva po broju zaposlenih u odnosu na zemlje u regionu ima čak 20 do 40% manje zaposlenih. Mi, dakle, imamo zakonodavni okvir koji je definisan, konzistentan i u visokom stepenu usklađen sa relevantnim pravom Evropske unije, ali pored konkurencije i koncentracije u oblasti državne pomoći takođe je uspostavljen i osnovni zakonodavni okvir, uključujući i postojanje Komisije za kontrolu državne pomoći.

Znači, imamo sve preduslove koji su neophodni kao polazna osnova za uspostavljanje jednog dobrog sistema zaštite konkurencije, a na nama ostaje samo da taj sistem i sprovedemo.

U tom smislu, važno je identifikovati i prepreke koje nam stoje na putu kako bismo krenuli da ih rešavamo, pa tako mislim na postojanje pitanja materijalnog i procesnog karaktera koja moramo unaprediti u okviru pregovaračkog poglavlja 8. Osim toga, važno je precizirati postojeće norme, jer postojeće zahtevaju visok stepen stručnosti prilikom primene, a naša sredina zahteva da sve norme budu jasne i precizne kako bi mogle da se lakše razumeju.

Dalje, neophodno je unaprediti organizacioni i stručni kapacitet Komisije, o čemu sam malopre govorila, u odnosu na potrebe i obim posla koji Komisija ima. Zatim, potrošačke organizacije koje su veoma retko prisutne u ovoj materiji i nije zabeležena neka značajnija saradnja sa samom Komisijom. Isto tako, stiče se utisak da je poslovna zajednica u određenoj meri, mada nedovoljno dubinski, upoznata sa propisima o zaštiti konkurencije, ali istovremeno ima velika očekivanja od same Komisije, kako u pogledu razvoja politike konkurencije, tako i u pogledu unapređenja prakse primene zakona.

Dalje, aktivnosti na planu promovisanja značaja politike zaštite konkurencije su, po mom ličnom mišljenju, ređe nego što bi to trebalo da bude. One moraju biti kontinuirane kako bi se podigla svest o značaju zaštite konkurencije.

Na kraju, Komisija jeste transparentna u svom radu, ali bi možda objašnjenja mogla biti i opširnija, ali i sveobuhvatnija, kako bi podstakla javno mnjenje na razmišljanje.

Kada je reč o domenu delovanja sudova, potrebno je unaprediti kapacitete suda, pre svega kroz specijalizaciju predmeta zaštite konkurencije u upravnom sudu, kao i obuka postupajućih sudija upravnog suda. Zatim, treba razmotriti mogućnost uspostavljanja posebne organizacione celine, recimo, možda specijalizovana sudska veća.

U svakom slučaju Komisija za zaštitu konkurencije je ključna institucija u ovoj oblasti i ona ostvaruje svoju osnovnu nadzornu funkciju u postupcima koje pokreće i sprovodi. Njen pravni položaj je u skladu sa zahtevima za postojanje operativno nezavisnog tela koje vrši nadzor nad poštovanjem pravila konkurencije na tržištu Srbije i u tom smislu, evo recimo jedne preporuke Komisiji, možda nije loše sprovesti sveobuhvatne sektorske analize na tržištu, a koje se smatraju naročito ranjivim sa aspekta rizika narušavanja konkurencije.

Sve ovo navodi na zaključak da moramo posmatrati politiku zaštite konkurencije kao jednu bitnu pretpostavku za podsticanje razvoja mikro, malih i srednjih preduzeća. Dugoročno posmatrano za njih nema većeg podsticaja od jake tržišne konkurencije koja ih stimuliše da unapređuju sve aspekte svog poslovanja u cilju prepoznavanja potreba potrošača, a da bi u uslovima globalne konkurencije uopšte uspela da opstanu domaća mikro, mala i srednja preduzeća moraju postići odgovarajući nivo konkurentnosti. To će se postići udruživanjem u klastere, ali i kroz brojne vidove subvencija od strane države.

Kroz udruživanje u klastere ova preduzeća praktično imitiraju rad velikih preduzeća, zadržavajući sa druge strane svoju pravnu i poslovnu samostalnost, a ujedno postaju konkurentni i postaju, između ostalog i saradnici tih velikih preduzeća. U Srbiji je do danas osnovano više od 25 klastera, a ukoliko posmatramo nefinansijski sektor mala i srednja preduzeća u Srbiji učestvuju sa 99% u ukupnom broju preduzeća.

Dakle, na području Nišavskog okruga, odakle ja dolazim, imamo skoro 14.000 preduzeća od kojih 74% čine velika, a samo 22% mala preduzeća. Zato ne smemo zanemariti ni to da kao i u većini evropskih zemalja, tako i u Srbiji mala i srednja preduzeća predstavljaju značajan izvor i zapošljavanja, ali i sa druge strane produktivnosti i u njima je zaposleno čak dve trećine ukupnog broja radnika nefinansijskog sektora privrede Srbije.

Dosadašnja praksa Komisije za zaštitu konkurencije pokazuje da do povreda konkurencije često dolazi zbog neznanja ili zbog nedovoljne upućenosti učesnika na tržištu i na osnovu ovoga prepoznata je potreba da se kod samih učesnika na tržištu podigne nivo svesti o potrebi, ali i načinima da se poslovanje uskladi sa propisima u oblasti zaštite konkurencije, pa u nameri da učesnicima na tržištu pomogne u tom procesu programa usaglašavanja poslovanja sa pravilima o zaštiti konkurencije Komisija je donela smernice u kojima u kratkim crtama daje opis i pojašnjenja pojedinih koraka koje treba preduzeti u donošenju takvih programa.

Na kraju cilj svih tih smernica jeste da se učesnici na tržištu kako oni veliki, tako i mali, odnosno mala i srednja preduzeća usmere prilikom izrade tih svojih internih akata i pravilnika kojima bi obezbedili da njihovo poslovanje bude usklađeno sa važećim propisima.

Veoma je važno istaći to da jaka konkurencija na domaćem tržištu jeste od izuzetnog značaja, jer pristupanjem Srbije Evropskoj uniji, ali i svetskoj trgovinskoj organizaciji, mogućnosti za zaštitu domaćeg tržišta biće značajno smanjene ili u potpunosti onemogućene, tako da će se domaća preduzeća faktički takmičiti, ne samo sa drugim domaćim preduzećima, nego i sa preduzećima iz regiona i ostalih industrijskih razvijenih zemalja.

Mi ćemo kao poslanička grupa u danu za glasanje podržati ove predloge u nadi da će se sve ove mere prepoznati kao potencijalno rešenje svih onih problema koji postoje u domenu tržišta konkurencije. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnikom. Mi danas razmatramo Predlog odluke o izboru na funkciju javnih tužilaca. Državno veće je u skladu sa Ustavom i Zakonom o javnom tužilaštvu uredno sprovelo proceduru i donelo odluku o predlogu koji danas razmatramo.

Kao zemlja koja vrlo ozbiljno pristupa svojim obavezama, pre svega onim obavezama sadržanim u Poglavlju 23 koje se odnosi na pravosuđe, mi smo pristupili promeni Ustava, a sve sa ciljem unapređenja kvaliteta pravde i nezavisnosti pravosudnog sistema.

Pozdravljam odluku RIK-a da u narednom periodu sprovede aktivniju kampanju u pogledu približavanja referenduma, odnosno akta o kome će se građani na referendumu izjašnjavati, jer mislim da samo približavanjem materije građanima suštinski možemo i da objasnimo zašto je važno da iskoriste svoje pravo da u tom danu izađu i donesu odluku koja se tiče između ostalog i njihovih svakodnevnih i obaveza, ali i odluka u životu.

Aktom o promeni Ustava Republike Srbije menjaju se ustavne odredbe o uređenju sudova i javnih tužilaštava i ovo je možda poslednji put da o jednoj ovakvoj odluci razgovaramo. Kada kažem da akt sadrži određene izmene, tu mislim na organizacione promene koje obezbeđuju i samostalnost, ali i odgovornost javnog tužilaštva.

Funkciju javnog tužilaštva vrše vrhovni javni tužilac, glavni javni tužioci i javni tužioci, a glavni javni tužioci vršiće funkciju sadašnjih javnih tužilaca, a zamenici javnih tužilaca postaće javni tužioci koji vrše funkciju javnog tužilaštva zajedno sa glavnim javnim tužiocima.

Predviđenom promenom obezbeđuje se veća samostalnost i odgovornost nosioca javnotužilačke funkcije, a u skladu sa nazivom najvišeg suda u Republici Srbiji promenjen je i naziv najvišeg javnog tužilaštva u Vrhovno javno tužilaštvo, kojim rukovodi vrhovni javni tužilac. Glavne javne tužioce i javne tužioce bira Visoki savet tužilaštva, a za razliku od važećih ustavnih odredaba glavne javne tužioce više neće predlagati Vlada, niti birati Narodna skupština, već će najvećeg javnog tužioca u Republici Srbiji dalje birati Narodna skupština, na predlog Visokog saveta tužilaštva, posle sprovedenog javnog konkursa.

Visoki savet tužilaštva je samostalni organ, prema navedenom aktu, samostalni državni organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnog tužilaštva, Vrhovnog javnog tužioca, glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca i njega čini, kao što smo to danas nekoliko puta i mogli da čujemo, 11 članova, od kojih su pet javni tužioci koje biraju glavni javni tužioci i javni tužioci i četiri istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština, vrhovni javni tužilac i ministar nadležan za pravosuđe. Pri tome, ono što je i te kako važno za ostvarivanje nezavisnosti tužilaštva je i to da ministar nadležan za pravosuđe ne može da glasa u postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti javnih tužilaca i to je možda jedan od mehanizama kojim se sprovodi apsolutna nezavisnost u njihovom radu.

Javno tužilaštvo je u nekom prethodnom periodu jasno odredilo svoje prioritete u radu, a to su odlučna borba protiv kriminala, povećanje efikasnosti i krivično gonjenje kroz dalju efikasniju primenu tužilačke istrage, kao i sporazuma o priznanju krivice. Osim toga, pomenuću i značaj jačanja međunarodne saradnje, uključujući i aktivno učešće u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, kao i brzu i efikasnu međunarodnopravnu pomoć u bilateralnim odnosima.

Međutim, da bi javno tužilaštvo bilo efikasno, ono mora dosledno sprovoditi i svoje osnovne principe, ali i one principe koji postoje u radu javnih tužilaštava kroz primenu načela samostalnosti, nepristrasnosti, profesionalnosti i odgovornosti, a osim toga neophodan je i dalji rad na uspostavljanju i unapređenju rada disciplinskih organa Etičkog odbora i Poverenika za samostalnost Državnog veća tužilaca.

Na kraju, Javno tužilaštvo mora sarađivati sa drugim institucijama, odnosno koordinirati svoj rad sa drugim državnim organima i mislim da mora uložiti u nekom narednom periodu više truda prilikom realizacije poslova u okviru svojih nadležnosti.

Mi ćemo kao Socijaldemokratska partija Srbije podržati njihove predloge u danu za glasanje, poželećemo im sreću u radu i ja se nadam da će svi ovi prioriteti koje su oni izneli kao neku zvezdu vodilju kojom će se rukovoditi u narednom periodu zaista i biti ostvareni. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani ministre sa saradnicima, evo, danas na dnevnom redu iako imamo zakone koji regulišu one oblasti života koje kada posmatramo u nekom kraćem roku možda ne daju odmah rezultate, ali dugoročno posmatrano i te kako mogu biti bitni i za našu budućnost ali i za naš razvoj i meni je drago da smo danas imali jednu konstruktivnu raspravu gde smo detaljno obrazložili sve one članove zakona koji se menjaju i koji su sada predloženi. U tom smislu ja se neću ponavljati, nego ću pokušati samo da zaokružim celinu današnje diskusije.

Iako se među navedenim predlozima zakona ne nalazi izmena Zakona o visokom obrazovanju, koji bi eventualno sadržao određene izmene u pogledu načina bodovanja i u pogledu zakonskog regulisanja tzv. „bolonjaca“, a u skladu sa pitanjem koje je naša poslanička grupa predložila, ja očekujem da će u tom nekom narednom periodu i ovaj zakon doći na red.

Ono što je nesumnjivo jeste da izmene, odnosno izmene i dopune zakona koje danas imamo na dnevnom redu, u velikoj meri utiču na to i kako ćemo se kao društvo razvijati i u kojoj meri će naš obrazovni sistem da se razvija.

Znanje se tretira kao osnovni resurs i privrednog, ali i svakog drugog razvoja i ono je nerazdvojno povezano sa samim obrazovanje, a svako savremeno društvo istovremeno zahteva i znanje, ali i kompetencije bez kojih na kraju ne bismo ni mogli da očekujemo boljitak ni u društvu, ni u privredi, ali ni u bilo kom drugom aspektu našeg života.

Osim toga, to znači da moramo tokom svog života učiti ne samo u učionicama, već i van fizičkog okruženja učionice. To opet znači da moramo da učimo da se ophodimo jedni prema drugima, da poštujemo jedni drugi, da proslavljamo uspehe, ali i da se pomirimo sa svojim porazima i upravo je to socijalna komponenta svakog obrazovanja, što zapravo predstavlja jednu ideju, ali i cilj svih ovih zakona na kraju.

Naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati ove zakone, prepoznajući ih kao osnovu za razvoj i boljitak našeg društva u budućnosti.

Zahvaljujem.