Poštovani predsedniče, predstavnici VSS, koleginice i kolege narodni poslanici, u skladu o Zakonu o sudijama, u vezi sa odlukom o broju sudija u sudovima, VSS dostavio je Skupštini predloge odluka za izbor sudija upravnog i privrednog suda, a koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju.
Shodno odluci o broju sudija u sudovima, utvrđeno je da upravni sud ima predsednika i 50 sudija sa sedištem u Beogradu, a funkcioniše kroz postojanje tri odeljenja van sedišta u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu.
Iako je procedura izbora sudija vrlo jasna i precizno je definisana, mislim da ne smeta da ponovimo da Narodna skupština bira na predlog VSS sudije koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, sa mandatom na period od tri godine. Po Zakonu o sudijama, za sudije upravnog suda može biti izabrano lice koje je državljanin Republike Srbije, a koje ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, naravno, ima položen pravosudni ispit, završen pravni fakultet, ima 10 godina radnog iskustva u pravnoj struci po polaganju pravosudnog ispita i ono što je možda najvažnije jeste da je stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije.
Visoki savet sudstva, kao što ste mogli da vidite u obrazloženju, Predloga odluke je vrlo jasno i taksativno naveo koji su to postupci koji su sprovedeni prilikom samog izbora predloženih sudija i mislim da u tom smislu nema smetnji da ove odluke, predlozi odluka budu usvojeni nakon razmatranja na današnjoj sednici Skupštine Srbije.
Međutim, ja bih iskoristila ovu priliku da se ukratko osvrnem na aktuelne probleme koji se pojavljuju u srpskom pravosuđu, kao i na ono što prioritetno treba rešavati u tom smislu, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da je razvoj pravosuđa predstavljen kao jedan od ključnih, strateških prioriteta Vlade Republike Srbije.
Veoma često može se čuti termin neefikasno sudstvo, stvarajući time jednu potpunu pogrešnu sliku o tome da zapravo efikasnost sudstva zavisi i isključivo samo od nezavisnosti sudija. Naprotiv, mislim da efikasnost sudstva u velikoj meri zavisi i od činilaca koji u okviru svako svoje delatnosti treba da izvrši, kako bi sudije mogle da rade nezavisno i kako bi sudstvo bilo na kraju efikasno.
Tu mislim na tužilaštvo, na inspekcijske organe, na policiju itd.
Kao odgovor na pitanje, koji su to još problemi koje imamo u pogledu pravosuđa u Srbiji, mislim da tu treba izdvojiti i neodgovarajući ili neusaglašene zakone koje to intenzivnim radom, evo Skupština pokušava da uskladi, kao i neravnomerno opterećenošću sudova i sudija i odsustvo odgovarajućeg stručnog usavršavanja sudija. Mislim da je lični rad svakoga od sudija, i te kako važan i da usavršavanje u bilo kom poslu kojim se bavite, pa i sudskim poslom, zapravo jeste ključ uspeha svakog od sudija, pojedinačno.
Osim navedenog, lično smatram i da stalnost sudijskog poziva može biti od izuzetne važnosti za uspostavljanje jedne harmonije u pogledu samog vođenja postupka i da kao takva ona mora biti zakonom garantovana, ali sa druge strane da mora imati i taksativno navedene slučajeve u kojima isti može biti razlog za njegov prestanak.
Svedoci smo da smo u prethodnih 10 godina, Srbija kao zemlja jeste dosta radila u pogledu reformi samog pravosuđa i reformskih procesa i oni su u velikoj meri, može se tako reći, uslovili i poteškoće u smislu funkcionisanja sudova, a tu pre svega mislim na premeštaj predmeta iz jednog u drugi sud, zbog nove organizacije, ali je sve to imalo jedan jedinstveni cilj, a to je da nova organizacija sudova može da iznese sav teret tih reformi u smislu unapređenja i otklanjanja nedostataka u radu samih sudova.
Još jedan od problema koji se u sudovima veoma često javlja i koji se takođe često pominje jeste postojanje nerešenih starih predmeta i predugo trajanje postupaka.
Ja bih tu pomenula izreku koja je pravnicima vrlo poznata, a ona kaže – ko brzo sudi, žuri da se kaje.
Ja mislim da suština pravosuđa nije u brzini. Brzina se očekuje od nekih drugih organa koji svojim brzim postupcima, zapravo brzim reagovanjem mogu usloviti dalje u nizu efikasno postupanje samih sudova.
To nije opravdanje za postojanje starih predmeta, to nije opravdanje za odugovlačenje pojedinih predmeta, ali može biti jedan od uzroka koji uslovljavaju malopre pomenutu neefikasnost sudova.
Ja bih tu navela jedan primer, pošto dolazim iz Niša, primer Apelacionog suda u Nišu, koji već nekoliko godina unazad ispunjava u potpunosti svoj program rešavanja starih predmeta.
U Nišu nema, kada govorimo o Apelacionom sudu, starih predmeta, ako računamo trajanje postupaka od trenutka njihovog prijema, do njihovog konačnog rešavanja. Ne mogu da kažem da je takva situacija i u drugim niže stepenim sudovima, kada govorim o Nišu, ali je upravo iz tog razloga, Apelacioni sud preuzeo odgovornost za rešavanje tih starih predmeta u okviru, na nižim nivoima, kako bi im pomogao da prevaziđu sve one probleme koje imaju i njihovom rešavanju i mi sa ponosom možemo da kažemo da su rezultati jednog takvog postupanja dobri.
Sada u osnovnim sudovima u Nišu, u velikom broju osnovnih sudova u Nišu, nema starijih predmeta od četiri godine računajući od trenutka podnošenja inicijalnog akta i mislim da je to jedna dobra stvar i da je treba pohvaliti.
Tačno je da u Višem sudu u Nišu imamo drastično povećan broj predmeta u radu i on može biti posledica priliva većeg broja predmeta, ali bih ja tu pomenula i postojanje repetitivnih sporova.
Tu mislim na one masovne sporove koji se pojavljuju kao vrsta nekog novog spora sa kojim se sudovi do tada nisu suočavali, koji prosto imaju svoj neizvestan kraj. Postoji mogućnost njihovog rešavanja i oni se rešavaju na uobičajen zakonom predviđen način, ali se njihovo okončanje, prosto, ne može u napred predvideti. Mislim da je to stvar o kojoj treba voditi računa i na koju se treba osvrnuti prilikom pronalaženja načina za bolje funkcionisanje sudova u smislu rasterećivanja od starih predmeta.
Još jedan od aspekata koje treba pomenuti u kontekstu unapređenja efikasnosti sudova jeste ujednačavanje sudske prakse i ona se vrlo često javlja u ciklusima, a za to postoji više razloga.
Svi mi koji se bavimo pravnom strukom znamo da je anglosaksonski pravni sistem najvećim delom upravo zasnovan na sudskoj praksi i da njihove sudske odluke u velikoj meri zavise od toga kako je postupanje sudija u istim ili sličnim situacijama bilo i ono im pomaže da se stvori neka ujednačena pravna praksa i kao takva stvara jednu pravnu sigurnost i kod onih koji pravo i pravdu potražuju na sudu.
Naime, donošenjem novih ili izmenama postojećih zakona nesumnjivo je da se aktuelizuje potreba za usaglašavanjem spornih pitanja, što zbog toga što se pojedini zakoni donose prebrzo, zbog neophodnosti hitnog reagovanja usled određenih društvenih događaja ili usled izmena postojećih zakona koji u sebi sadrži određene pravne praznine koje u tom trenutku nisu mogle biti uočene.
Pomenula bih i pojavu potpuno nove vrste sporova, koje, zapravo, prirodno i nemaju odgovor od strane sudske prakse, jer se sudska praksa sa njima nije susrela i nema odgovarajući odgovor na njih, a samim tim to otežava i rešavanje pojedinih spornih pravnih pitanja. Lično mislim da postoji dosta mehanizama za ujednačavanje sudske prakse i da ona može biti jedan od načina na koji ćemo mi usaglasiti postupanje svih sudija u istim ili sličnim postupcima i da će ona stvoriti veću pravnu sigurnost na nivou cele države.
Moram da pomenem i doprinos Visokog kasacionog suda u tom kontekstu, kao i njegovih odluka i zaključaka sa njegovih sednica, sednica odeljenja prilikom ujednačavanja sudske prakse, oni mogu biti dobar pokazatelj da, zapravo, probleme možemo rešavati tamo gde im je i mesto.
Dakle, postoji potpuno dovoljan broj mehanizama za usaglašavanje spornih pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse. Na kraju krajeva, nije neophodno da institucionalizujemo potrebu sudija da sednu i da se dogovore oko toga kako će određeno pravno pitanje rešiti, da zauzmu određeni stav i da ga shodno tome i primenjuju, odnosno spuste na niže nivoe.
Na kraju, u kontekstu efikasnosti sudova treba pomenuti institut mirnog rešavanja sporova, posebno radnih sporova. To jeste institut koji je kod nas relativno nov, mogu da kažem.
Evo, navešću jedan primer. Niš kao regionalni centar, kao univerzitetski grad, kao grad od blizu 300.000 stanovnika u nedavno sprovedenoj anketi utvrđeno je da veliki broj subjekata, zapravo, uopšte nema potrebu da sporove rešava mirnim putem, što zbog toga što se boji posledica, nedostatka poverenja u institucije, kao i njihovu pravičnost prilikom odlučivanja.
Podsetiću vas da Niš kao regionalni centar učestvuje u ukupnom BDP-u države sa oko 5%, odnosno BDP okruga sa 84% i poražavajuća je činjenica da čak 80% subjekata, zapravo, i nema nameru da određeni spor reši pre nego što zapravo postane spor, odnosno da određeni problem reši mirnim putem.
Mislim da bismo radom na informisanju subjekata u tom kontekstu mogli dosta da postignemo, u velikoj meri rasteretili pravosuđe, rasteretili sudove nekih postupaka koji se prosto dešavaju u svakodnevnoj praksi i vrlo su učestali, a opterećuju sud više nego što je to potrebno.
I na kraju, ja ću vam reći da će poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržati predloge navedenih odluka uz jednu izreku, za koju se nadam da će nam biti vodilja u radu suda u nekom narednom periodu, a to je da zakoni jesu opasni kada zaostaju za životom ali postaju još opasniji onda kada žele da mu prednjače. Hajde da mu ne prednjačimo. Hvala.