Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9754">Sanja Jefić Branković</a>

Sanja Jefić Branković

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Hvala, predsedavajuća.

Uvaženi gospodine Pantiću, mi danas razmatramo brojne predloge odluka koje se odnose na pravosuđe, odnosno na kadrovska rešenja u okviru sudske vlasti i ne znam da li sam po ovom pitanju subjektivna, ali stičem utisak da se o ovoj grani vlasti i kroz izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, ali i kroz nedavno usvojeni Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi u ovom sazivu parlamenta govori više nego ikad. To jeste dobro, jer sudska vlast jeste jedna od tri stuba vlati i ona kao takva, generalno i istovremeno mora biti u apsolutnoj korelaciji sa njenim kadrovskim rešenjima kako bi dala odgovarajuće rezultate.

Upravo od načina organizovanja i funkcionisanja sudske vlasti i normativnog okvira, kao i ljudi kojima između ostalog, i mi još uvek kao narodni poslanici, dajemo legitimitet, zavisi slika pravosuđa jedne zemlje i direktno utiče na ostvarivanje prava građana.

Mi smo na jučerašnjoj sednici Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prilikom razmatranja predloga ovih odluka, koje ste vi danas obrazložili, imali jedno zapažanje da obrazloženi predlozi odluka ne sadrže podatke o prosečnoj oceni kandidata tokom studiranja, kao ni broj godina studiranja.

Tačno je da ove informacije na kraju neće biti presudne prilikom našeg odlučivanja o tome da li ćemo podržati vaše predloge ili ne, ali mislim da mogu dosta da kažu i pokažu i o njima samima, ali i o njihovim profesionalnim kvalitetima. Sigurna sam da ih vi u okviru, pošto se bavite tim poslom, vi ih sigurno znate, to su vaše kolege i vrlo dobro znate da su zaslužni da se danas nađu na dnevno redu, ali zarad šire javnosti, ali i narodnih poslanika, mislim da smo na Odboru zauzeli neki stav da u buduće, dok još uvek razmatramo ove predloge, ti predlozi imaju i njihove biografije.

To su ljudi koji posredno ili neposredno, vršeći tu funkciju, sudijsku funkciju, utiču na živote građana i zato se nadam da će se ova dobronamerna sugestija uvažiti.

Osim sudija koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, danas na dnevnom redu imamo i Predlog odluke o izboru VSS iz reda sudija apelacionih sudova. U pitanju je sudija Apelacionog suda iz Kragujevca. Vi ste vrlo lepo obrazložili koji su to razlozi zbog kojih bi taj kandidat danas trebalo da bude podržan. Takođe, mi ni njenu biografiju nemamo, ali s obzirom da se radi o sudiji apelacionog suda sa dugogodišnjim iskustvom, čak preko 26 godina radi u pravosuđu, ima 22 godine sudijskog staža, nesumnjivo je da je ovaj izbor zaista, da će ovaj izbor biti zaista i dobar.

Gospodine Pantiću, obzirom na to da se radi o mestu na kome ste vi do sada bili, ja sam uverena u to da će predloženi sudija nastaviti tamo gde ste vi stali, da će nastaviti posao koji vi niste uspeli da završite zbog malo vremena. Ovom prilikom želim i da vam se zahvalim na dosadašnjoj saradnji, ali i na spremnosti da razumete i uvažite izlaganja narodnih poslanika, da ih saslušate i da u skladu sa tim date neko odgovarajuće obrazloženje koje na kraju, u većini slučajeva, i da rezultat ili se bar čuje i nailazi na razumevanje. Ja vam želim sreću u budućem radu.

Što se tiče statistike, ona pokazuje da iz godine u godinu sve veći broj žena upisuje visoke škole i fakultete. To možemo videti iz Predloga za sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, ali i Predlog za izbor VSS. Recimo, u Ustavnom sudu u ovom trenutku imamo čak devet žena i to je pokazatelj da smo na dobrom putu da poštujemo ravnopravnost u svim segmentima u kojima se ta ravnopravnost ne podrazumeva, već prosto dolazi vremenom na svoje mesto.

Možda je danas pravo vreme da razgovaramo o pravosuđu kada su promene Ustava u toku i odnose se u najvećem delu, odnosno jedino i isključivo samo na sudijsku vlast.

Akt o promeni Ustava isključivo se odnosi na pravosuđe, kao što sam rekla i njime se ne menjaju drugi delovi Ustava. Imam potrebu da to kažem, imajući u vidu da se u javnosti vrlo često može čuti konotacija da ustavne promene podrazumevaju i neke druge izmene. Naprotiv, one se odnose isključivo na uređenje sudova, javnih tužilaštava i predviđaju neke dodatne ustavne garancije, nezavisnosti sudija i sudstva, o čemu smo mi u ovom mandatu govorili, mogu reći, malte ne na svakoj drugoj sednici, kao i o važnosti nezavisnosti sudova u opšte i sudija.

U sistemu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, sudska vlast jeste nezavisna, a odnos između ove tri grane vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju, ali i ravnoteži koja između postoji. To znači da ni sudska vlast ne može biti izdvojena od sistema i ne može biti odgovorna samoj sebi. Ona pripada sudovima koji su nezavisni, a njihovu odluku mogu, može se preispitivati samo od strane nadležnog suda u postupku koji je unapred predviđen. Ono što je možda i najvažnije, sudije moraju biti nezavisne, što znači da se zabranjuje svaki neprimereni uticaj na sudiju u vršenju njegove sudijske funkcije.

Sledeća stvar koja je obuhvaćena Aktom o promeni Ustava jeste garancija stalnosti sudijske funkcije i o tome smo dosta govorili. U sistemu u kome se sudije biraju na određeni vremenski period, odnosno uz postojanje mogućnosti reizbora, sasvim opravdano se može postaviti pitanje nezavisnosti sudija. Zato je ubuduće predviđeno ukidanje prvog izbora sudija na tri godine, možemo ga nazvati probnim radom sudije, iako on to suštinski nije i sudijska funkcija će zato trajati za sudiju sve do navršenja njegovog radnog veka i odluku o prestanku sudijske funkcije donosi upravo organ koji ih i bira, a to je VSS.

Možda je jedna od najvećih promena ta da će buduće sudije i predsednici vrhovnog suda, ali i predsednici sudova, biti birani od strane VSS. Mi smo do sada o tome razgovarali na Skupštini, javnost jeste delom imala uvida u to, ali prema važećim ustavnim odredbama Narodna skupština, iako je vršila izbor sudija na predlog VSS ubuduće to neće biti slučaj.

Dakle, predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti više neće učestvovati u izboru sudija i sve ovo ima jedan krajnji cilj, a to je obezbeđivanje veće nezavisnosti, efikasnosti i odgovornosti sudstva, ali na kraju i bolju zaštitu građana i jačanja vladavine prava.

Osim pravosuđa u okviru današnje rasprave mi razmatramo i Odluku o izboru članova Saveta guvernera NBS. Savet guvernera Narodne banke čini pet članova koji bira Narodna skupština na predlog nadležnog odbora.

Mi danas imamo kandidata koji je najpre izabran 2012. godine, zatim 2016. godine i ponovni izbor pokazuje da je on zaista radio svoj posao, da je politika koju vodi NBS očuvala onaj status za koji je i bila zadužena i zbog svega toga kao i zbog razloga što SDPS u centar svih svojih programskih načela stavlja čoveka kao nekog ko bi trebalo da bude nosilac svih tih promena, SDPS će u danu za glasanje podržati sve navedene predloge odluke. Zahvaljujem.
Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, mi smo prošle nedelje posle više od 25 godina napokon doneli novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi koji je kao takav usklađen sa Ustavom kao najvišim pravnim aktom svake, pa i naše zemlje.

Time smo, između ostalog, precizirali brojne nedoumice, ali i neusaglašenosti kako bi referendum kao posebno sredstvo učešća građana u donošenju odluka bio i primenjiv, ali i svrsishodan.

O značaju referenduma neću govoriti posebno dugo, s obzirom na to da je to oblik neposredne demokratije i da kao takav predstavlja način na koji građani mogu da utiču na kreiranje javne politike, ali i donošenje političkih odluka. Referendum kao takav je posle Prvog svetskog rata posebno dobio na značaju i u tom smislu implementiran je i Vajmarski ustav iz 1919. godine.

Nego, da se vratim na današnju temu o kojoj razgovaramo. Odluka o kojoj danas raspravljamo u plenumu donosi se u skladu sa članom 80. Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. On predviđa da će prvi naredni republički referendum koji se sprovodi po donošenju ovog zakona sprovesti RIK čiji će sastav biti proširen za još šest članova i zamenika članova koje imenuje Narodna skupština iz reda stručnjaka za izborno pravo i izborni proces.

Izborni proces kao jedna kompleksna materija, kao jedan kompleksni demokratski proces odvija se po određenim pravilima. Svedoci smo da nije redak slučaj iznošenje primedbi na rad RIK uz navođenje postupanja koje nije u skladu sa izbornim pravom i izbornim procesom. Zato smatram da će se proširenjem sastava RIK na ovaj način na koji to mi sada činimo dodatno ojačati i transparentnost u radu RIK, ali i olakšati rad same Komisije.

Iako deluje kao da je u pitanju tehničko pitanje, njegov suštinski značaj je dosta veći, međutim ovim proširenjem sastava RIK omogućeno je strankama koje nisu ušle u parlament da učestvuju u radu Komisije. Dakle, ovo treba posmatrati kao jedan izuzetak, da van parlamentarne stranke učestvuju u radu ovog tela i kao takvog ga i treba, znači, i posmatrati i postaviti na svoje mesto. Može se reći da on predstavlja neku vrstu jasno iskazanog gesta da sam izborni proces bude apsolutno transparentan i dostupan svim političkim akterima bez obzira na to da li su zastupljeni u parlamentu ili ne.

Složićete se sa mnom da se poverenje stiče jednom sveobuhvatnom izmenom izbornog procesa koji smo u proteklom periodu uveli, u velikoj meri i sproveli izmenama i dopunama brojnih zakona, ali i donošenjem novi.

Nesumnjivo je da je rad RIK unapređen, pa je tako pristup svim informacijama i o njihovom radu i sastancima i zapisnicima i sednicama javno dostupan putem sajte.

Veliku ulogu u svemu tome odigralo je i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave ažuriranjem biračkih spiskova, tako da sada bilo ko u bilo kom trenutku može proveriti da li se nalazi, odnosno da li je upisan u birački spisak i samim tim ostvariti svoje izborno pravo.

Kao što sam malopre rekla, posmatrajući ovu odluku kao jedan kompromis koji ima za cilj unapređenje izbornog procesa, SDPS će u danu za glasanje podržati predložene odluke.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set predloga zakona, odnosno izmene i dopuna zakona koji prate budžet za 2020. godinu, što ste malopre i obrazložili i ja ću se samo ukratko osvrnuti na Zakon o budžetu za 2022. godinu koji smo juče usvojili i koji je pre svega razvojni, jer je u uslovima oporavka privrede od posledica izazvanih pandemijom i te kako bilo teško planirati jedan ovakav budžet, razvojni budžet, a koji će istovremeno podmiriti sve potrebe našeg društva.

Naime, budžetom za narednu godinu predviđen je rast BDP-a od 4,5%, a vrlo je izvesno da će on biti i veći. Osim toga, penzije će biti veće za 5,5%, a minimalna zarada je povećana za čak 9,4%.

Složićete se sa mnom da su rizici za ostvarivanje ovakvih projekcija budžeta i dalje veliki i neizvesnost oko budućeg toka pandemije je ujedno i najveći rizik po projekciju rasta koji imamo u budžetu.

Međutim, to naravno ne znači da je projekcija nerealna, nego nas navodi na to da mi moramo da nastavimo život dalje, da planiramo svoje prihode i svoje rashode u skladu sa brojnim parametrima koje imamo na raspolaganju, a sve u skladu sa fiskalnom politikom države koja je do sada dala odlične rezultate.

Što se Zakona o budžetskom sistemu tiče, fiskalna politika koju vodi naša država u proteklih nekoliko godina omogućila je prostor za povećanje plata i zarada, ali i kapitalnih investicija kao osnovnom preduslovu razvoja privrede i uopšte životnog standarda stanovništva.

Ja ću pomenuti i to da je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje trenutno 482.000 osoba, što je najmanji broj nezaposlenih u poslednje dve decenije i u ukupnom iznosu rashoda države na plate i penzije ide čak 40%, što ni malo nije zanemarljivo. Ali, uprkos svemu tome, kretanja na tržištu radne snage, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru, omogućila su planiranje rasta plata u 2022. godini kod korisnika budžetskih sredstava u iznosu od preko 7%.

Ja imam potrebu da pomenem i to da ovim izmenama, odnosno ovim planiranjem nisu obuhvaćena javna komunalna preduzeća koja su osnovna od strane jedinice lokalnih samouprava. Naime, u velikom broju javna komunalna preduzeća i pre primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, zarade su bile znatno niže od prosečnih, pa je njihovo zamrzavanje na nivou iz 2014. godine samo dodatno ubrzalo već prisutan trend opadanja standarda zaposlenih u komunalnoj privredi.

Naravno, u međuvremenu je došlo do rasta minimalne zarade koju su javna komunalna preduzeća morala da primenjuju time što su iz sopstvenih sredstava dopunjavala do iznosa Zakonom predviđene, odnosno propisane minimalne zarade i dejstvo jednog ovakvog zakona trajalo je punih pet godina i ozbiljno je poremetilo ukupno poslovanje ovih preduzeća.

Osim toga, obavljanje komunalnih delatnosti ugroženo je i zbog toga što sve češće imamo slučajeve odlaska radnika pojedinih specifičnih struka. Mislim na vozače, na rukovaoce određenim mašinama, na majstore različitih profila i oni trajno odlaze iz komunalnog preduzeća i sve ovo kumulativno dovelo je do osipanja kadrova sa jedne strane, što u kombinaciji sa ograničenom masom za zarade koju kroz program poslovanja odobrava osnivač, situaciju čini još nepovoljnijom.

Ja ću vas podsetiti i na to da je 2014. godine, kada je počela primena malopre pomenutog zakona, minimalna zarada iznosila svega 18.400 dinara. Danas, nakon sedam godina, planirano je da minimalna zarada za 2022. godinu iznosi duplo više, a to je 35.000 dinara i to je za svaku pohvalu, ali lično mislim da je sada vreme da se država posveti problemu koji imaju javna komunalna preduzeća i komunalni sektor kako bi im omogućila razvoj u narednom periodu.

Ja ću samo pomenuti i to da je jedna anketa koja je sprovedena među članicama KOMDEL-a kao udruženje koje okuplja javna komunalna preduzeća na nivou Srbije, na uzorku od 48 preduzeća pokazalo da sa postojećom minimalnom zaradom od 183,93 dinara po radnom satu, čak dve trećine komunalnih preduzeća mora da dopunjuje iznos koji uplaćuje zaposlenima kako bi se ostvarila minimalna zarada i ovo je ogroman teret i za lokalne samouprave, ali i za javna komunalna preduzeća.

Ja moram da kažem i to da ona jesu osnovana radi obavljanja poslova od opšteg interesa i od njihovog rada u direktnoj meri zavisi i kvalitet života u toj sredini i koliko god se gradovi i opštine trudili da uspostave ravnotežu, usled ograničenih sredstava opredeljenih lokalnim budžetom, ali i usled neusaglašenosti zakonskih propisa ili, prosto, nemogućnosti da se ti propisi sprovedu a da ne izazovu neke ozbiljnije poremećaje u poslovanju, oni sami ne mogu da pronađu balans. Zašto? Zato što se masa za zarade planira programom poslovanja na osnovu realizacije planiranog izvršenja usluga, a da bi se ta masa povećala, moraju se povećati i cene usluga koje komunalna preduzeća pružaju, što u krajnjem slučaju podrazumeva povećanje izdataka građana.

Složićete se sa mnom da to nije rešenje problema i da teret ne treba prevaliti na građane i upravo i uz tog razloga moramo usaglasiti propise i moramo se ozbiljno pozabaviti jednim ovakvim problemom u narednom periodu. Zato i apelujem na ministarstvo da sada, kada finansije to dozvoljavaju, kada imamo stabilizovane finansije i kada je javni sektor godinama unazad sagledavan u oblasti rasta zarada, mislim da je došlo vreme da taj rast prate i javno komunalna preduzeća.

Da se vratim na ostale zakone koje imamo na dnevnom redu. Pre svega, Zakon o porezu na dohodak građana koji donosi značajne izmene, pre svega one koje se odnose na rad poslodavaca, odnosno na olakšanje rada poslodavaca kroz povećanje neoporezivog iznosa zarade sa sadašnjih 18.300 dinara na 19.300 dinara mesečno, što znači da se smanjuje i osnovica poreza na zaradu, pa samim tim i iznos poreza po tom osnovu. Dakle, istovremeno se smanjuje i stopa doprinosa PIO na teret poslodavca za 0,5%, odnosno sa sadašnjih 11,5 na 11.

Na taj način obezbeđuje se manje fiskalno opterećenje prihoda koje fizička lica ostvare po osnovu rada, kao i smanjenje troškova poslovanja za poslodavce.

Ove izmene zakona svakako će doprineti borbi protiv sive ekonomije i njima je, osim predloženog povećanja neoporezivog iznosa zarade, planiran i niz nekih drugih izmena sa ciljem stimulisanja zapošljavanja kroz uvođenje nekih novih poreskih olakšica za zapošljavanje određenih kategorija.

Što se tiče izmena Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, a o tome smo dosta govorili. On donosi jednu važnu, dugo očekivanu izmenu, koja je obradovala brojne korisnike motornih vozila. Ovim izmenama vlasnicima vozila starijih od pet do 20 godina iznad 2.000 kubika biće omogućeno da plaćaju niži porez prilikom registracije vozila, a umanjenje za veću kubikažu idu dalje prema grupama starosti, pa tako od pet do osam godina umanjenje poreza će biti 25% umesto sadašnjih 15%, zatim, za vozila od osam do 10 godina starosti umanjenje ide na čak 40% umesto sadašnjih 25%, dok u grupi najstarijih od 10 do 20 godina umanjenje će biti čak 65%, umesto dosadašnjih 45%.

Ukoliko bi se to primenilo na ovogodišnje iznose, vlasnici četvorotočkaša najveće kubikaže platili bi nešto više od 60.000 dinara manje, odnosno 85.000 umesto nerealnih sada planiranih 146.000, što znači da od 1. januara 2022. godine, porez koji se plaća prilikom registracije neće se više obračunavati na osnovu kubikaže, već na osnovu godine proizvodnje i ovo je najbolji primer primene principa oporezivanja srazmerno ekonomskoj moći obveznika.

Što se uporednog prava tiče, odnosno država u okruženju, ovaj problem je različito rešen u tim zemljama. U zavisnosti od zemlje, u obzir se uzimaju ili radna zapremina ili snaga motora, u nekim slučajevima čak visina poreza zavisi od težine i dimenzija automobila. Takođe, sve važniji faktor u određivanju ove visine jeste i emisija ugljendioksida, pa se u nekim državama oporezivanje već dugo vrši samo na osnovu ove emisije, što će verovatno i nas u nekom budućem periodu i čekati onda kada se steknu uslovi za to.

Sledeći je Zakon o budžetskoj inspekciji. Iako su Zakonom o inspekcijskom nadzoru i Zakonom o opštem upravnom postupku u značajnoj meri uređena procesna pitanja koja su bitna za obavljanje poslova budžetske inspekcije, sama sadržina granice i ovlašćenja u vršenju inspekcijskog nadzora u poslovima budžetske inspekcije neophodno je urediti novim zakonom. I analizom kapaciteta budžetske inspekcije unutar gradskih, odnosno opštinskih uprava i jedinica lokalne samouprave, utvrđeno je da je tokom 2018. godine bilo 87, odnosno 2019. godine 81, da bi 2020. godine bilo 83 angažovanih budžetskih inspektora, dok je na republičkom nivou taj broj samo 17, što ukazuje na jasan trend opadanja broja budžetskih inspektora, a to se posredno odražava i na broj obavljenih inspekcija, ali i na kvalitet rada, jer je prosto nemoguće da sa smanjenim kapacitetima, na način na koji je ona danas organizovana, kvalitet rada bude na nekom zavidnom nivou. Iz tog razloga su izmene, odnosno donošenje ovog novog zakona u potpunosti je opravdano.

To znači da ovaj zakon omogućava centralizaciju budžetske inspekcije koja ima za cilj da poveća ne samo prosečan broj sprovedenih kontrola po inspektoru, što je i više nego neophodno ako uzmemo u obzir da je prosečan broj sprovedenih kontrola po inspektoru na republičkom nivou u toku 2020. godine bio 4,86, na nivou autonomne pokrajine 3,3, dok je prosečan broj sprovedenih kontrola po inspektoru na nivou jedinica lokalne samouprave bio svega 2,65.

Još jedna stvar koju je bilo neophodno izmeniti i koja opravdava donošenje ovog zakona jeste i taj da se njima predviđa da budžetski inspektor može biti samo lice koje ima stečeno visoko obrazovanje iz naučne oblasti ekonomske ili pravne nauke u trajanju od najmanje četiri godine, što znači da će poslove budžetskog inspektora ubuduće moći da obavljaju samo ona lica koja imaju uskostručno obrazovanje neophodno za obavljanje ovog jednog specifičnog inspekcijskog nadzora.

Ovaj zakon dalje uređuje i postupak prinudne naplate rešenja budžetskog inspektora, pri čemu se pravi jasna razlika u nadležnostima za izvršenje naloga za prinudnu naplatu u zavisnosti od toga da li je nadzirani subjekat uključen u konsolidovani račun Trezora ili ne. Predložena je, takođe, odložena primena ovog zakona od 1. januara 2023. godine, kako bi se do tada donela podzakonska akta za njegovo sprovođenje, a i kako bi se sprovela centralizacija budžetske inspekcije, za šta svakako treba vremena.

Sledeći zakon jeste Carinski zakon, koji trenutno važi, iz 2018. godine. On je u velikoj meri usaglašen sa Carinskim zakonom EU. Međutim, otvaranjem pregovaračkog Poglavlja 29, koje se odnosi na Carinsku uniju, došlo je do izmena Carinskog zakona u EU, pa se samim tim javila potreba za usaglašavanjem našeg zakona sa njime.

Predloženim izmenama pojednostavljuje se sam administrativni postupak, i to tako što se umesto dosadašnjeg roka za odlučivanje carinskog organa po zahtevu za zaštitu prava intelektualne svojine od 120 dana smanjuje na 30, koji je određen Zakonom o opštem upravnom postupku. To će nesumnjivo dati jedan pozitivan efekat na privredu, u smislu kraćeg roka za odlučivanje po podnetom zahtevu.

Za kraj imam izmenu i dopunu Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, kojim se uvodi upravljanje ljudskim resursima koje je zasnovano na kompetencijama sa ciljem jačanja kapaciteta pokrajinske i lokalne uprave.

Osnovu za izmenu ovog zakona čini okvir kompetencije zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, na čijoj se izradi radi još od 2019. godine.

Strategija reforme javne uprave prepoznala je potrebu unapređenja kadrovskog planiranja i administrativnih kapaciteta uprave kao nosioca reformi javne uprave uopšte. Niz rasprava koja je održana na temu nacrta izmena i dopuna Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave imao je veliki značaj. U tom smislu, odražava se na celokupni sistem i funkcionisanje pokrajinske i lokalne samouprave.

Javna uprava se nalazi u procesu digitalizacije i uvođenja programa E-uprave u organe i institucije i pokrajine, ali i jedinica lokalnih samouprava, tako da uvođenje jednog ovakvog programa elektronske uprave ne predstavlja samo unutrašnju kadrovsku reorganizaciju, već predstavlja jedan segment koji će omogućiti bolju funkcionalnost, ali i efikasnost u radu organa i službi.

Budžet kao razvojni dokument koji je naša politička partija i poslanička grupa podržala, kao i prateći zakoni o kojima danas razgovaramo, u potpunosti su u skladu sa programom SDPS. Zato ćemo mi u danu za glasanje podržati sve danas predložene zakone. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, koleginice i kolege, Monteskje je u svom duhu zakona napisao da nema slobode ukoliko sudska vlast nije odvojena od zakonodavne i izvršne vlasti. Ovom tezom bih započela današnje izlaganje sa ciljem da naglasim da ostvareni stepen nezavisnosti sudstva i pravosudnog sistema uopšte predstavlja ključ i ključni indikator dostignutog nivoa vladavine prava u svim demokratskim zemljama, pa i u Srbiji.

Kako bi se ostvarila nezavisnost i nepristrasnost sudova, međunarodno pravo predviđa različite modele i kriterijume koje opredeljuje kao neophodne da se ispune da bismo mogli da govorimo o nezavisnom i nepristrasnom sudstvu. U tom smislu, veliku pažnju poklanja strogom kriterijumu selekcije, ali i transparentnosti izbora sudija.

U međunarodnom pravu, takođe, ne postoji saglasnost o načinu i imenovanju sudija i to je prepušteno diskreciji svake države, uz uslov da ta selekcija svakako mora biti temeljena na profesionalnim kvalifikacijama kandidata, ali i na njihovim moralnim kvalitetima.

Zato mislim da je za postupak imenovanja sudija od presudnog značaja. Imamo dva pitanja. Prvo se odnosi na kriterijume koji se primenjuju prilikom njihovog imenovanja, a drugo pitanje se odnosi na telo koje bira i proceduru po kojoj se biraju nosioci pravosudnih funkcija. Zato kriterijumi za imenovanje sudija moraju da budu garancija priliva najboljeg pravničkog kadra u pravosudni sistem kako u intelektualnom, tako i u stručnom, ali i u etičkom pogledu. To je danas tema o kojoj želim da govorim malo više, odnosno da posvetim malo više vremena.

Naime, vi ste malopre pomenuli da je na sednici Odbora za pravosuđe koja je održana protekle nedelje, prilikom razmatranja vaših predloga mogla se čuti sugestija da predlozi za sudije koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, ali i za predsednike sudova, nisu u dovoljnoj meri obrazloženi. Ja se donekle moram složiti sa tim, potpuno ne dovodeći u pitanje da je prilikom odlučivanja o kandidatima apsolutno ispoštovana procedura, da su kandidati o čijem izboru danas razgovaramo, zaista najbolji od svih onih koji su se prijavili, ali i dalje mislim da je nedovoljno konkretno obrazložen njihov izbor. Tu mislim na decidno obrazložen stav iz koga ćemo nedvosmisleno videti koji su to kvaliteti predloženih kandidata o kojima danas razgovaramo, osim biografija koje pred sobom imamo.

Ovo je neophodno iz više razloga, na taj način sužava se prostor za eventualnu sumnju u izbor, što u čitavom daljem procesu u potpunosti vodi do jedne pravne sigurnosti, stvara sveobuhvatnu sliku o pravosudnom sistemu u našoj zemlji.

Što se tiče predsednika sudova, na nekoj od proteklih sednica na kojima smo o tome razgovarali, istakla sam i to da predsednici sudova osim nadležnosti koje imaju u skladu sa zakonom, moraju biti i otvoreniji, ali i transparentniji prema javnosti, kako bi ih ona bolje razumela. Ukoliko su postupci koje oni preduzimaju nedovoljno transparentni, sasvim je prirodno da će se u javnosti stvoriti potpuno pogrešna slika od one koja je realna na kraju.

Na predsednicima sudova je upravo zadatak da očuvaju taj ugled i integritet suda za čiji rad su odgovorni. Naša poslanička grupa će u tom smislu, kao što je to do sada činila, i u buduće dati punu podrškom u tom njihovom radu.

Sudije se izjašnjavaju o našem životu i o svim slobodama koje prate život i veće dužnosti od sudijske nema, zato su stari Rimljani još govorili da je sudijska dužnost sveta dužnost i nije slučajno što je to tako rečeno.

Uloga sudova i sudija od strane građana najčešće se percipira u najužem mogućem smislu. Sudija je taj koji rukovodi suđenjem, usmenom, javnom raspravom, saslušava svedoke, na kraju donosi presudu koja jeste kruna sudijskog posla, ali u stvarnosti do te presude treba doći. To je samo manji deo onoga što sudije i predsednici sudova u svom svakodnevnom radu u okviru svoji nadležnosti i dužnosti zaista i čine.

Oni dežuraju ili se nalaze u pripravnosti u danima kada sud ne radi, nadziru rad pojedinih organizacionih delova u sudu, kontaktiraju sa javnošću itd. Oni suštinski imaju mnogo više poslova u odnosu na samo donošenje presude koja se vidi kao kruna, odnosno kao poslednji u nizu tih zadataka koje oni imaju.

Bez obzira na sve navedene obaveze i eventualna dodatna zaduženja koje sudije i predsednici sudova imaju, ja bih na prvom mestu stavila to da sudije imaju zakonsku i etičku obavezu da sa istom marljivošću postupaju u svakom pojedinačnom slučaju, odnosno predmetu za koje su zaduženi. Zato je savest, stručnost i mudrost možda najbolja definicija samog sudijskog poziva. Ona na najbolji način oslikava i dostojanstvo, ali i uzvišenost sudijske dužnosti i njen značaj u životu građana, a samim tim i ulogu sudije u društvu kao, mogu reći, oličenju pravednosti, jer se na taj način ona i percipira.

Znajući da to nije ni malo lak zadatak, po vašim reakcijama sam sigurna da sam u pravu. Ja ću vam ispričati jednu zanimljivu anegdotu iz pravne istorije, koja sa sobom nosi jednu snažnu poruku, ako znamo da čitamo između redova. Na početku svoje advokatske karijere, Ruzvelt se susreo sa jednim veoma složenim i zahtevnim poslom, odnosno parnicom. Njegov protivnik u ovom slučaju je bio iskusni advokat iz Njujorka, čija su znanja i veštine i govorništvo za mladog Ruzvelta tada predstavljali jedan veliki uzor. Ipak, taj advokat iz Njujorka napravio je jednu veliku grešku uprkos svom dugogodišnjem iskustvu. Njegov govor pred porotom trajao je čak četiri sata. Ovo je ujedno bila jedina šansa za mladog advokata da se pokaže da može da iz ovoga izvede jednu pouku i dobio je reč nakon čega se Ruzvelt obratio poroti i rekao: „Gospodo, čuli ste dokaze. Takođe ste čuli brilijantan govor mog uvaženog kolege. Ako verujete njemu, a ne verujete dokazima, vi ćete doneti odluku u njegovu korist“. Posle samo pet minuta većanja, sud je doneo odluku u korist Ruzveltovog protivnika.

Da li razumete šta je poenta jedne ovakve anegdote? Ona u sebi sadrži jednu snažnu poruku nosiocima sudijske dužnosti, a ona ih kontinuirano podseća na to da teret odgovornosti koje imaju nije zanemarljiv, da imaju obavezu da postupaju po svojoj savesti kako bi obezbedili da se pravda na kraju zaista i ostvari.

Znate, sudijski poziv je privilegija malog broja pripadnika pravničke profesije i njima je društvo dalo i poverenje, ali i ovlašćenja da odlučuju o zaštiti prava i njihovim slobodama.

Nesumnjivo je da sudije ne mogu da utiču na broj tužbi koje će stranke podneti sudu. Međutim, sudija i te kako odgovara za ono što uradi, a ne za ono što u tom trenutku nije bilo moguće uraditi. Kao i svi ostali građani, sudije imaju svoj privatni život, sudije idu u kupovinu, sudije kuvaju ručak, vode decu u školu i u vrtić i povrh svega toga, vrlo često se nalaze na meti osuda onda kada se ne dobije očekivani odgovor u pogledu postupanja od strane samih sudija.

Ovo vrlo često nije u fokusu interesovanja javnosti jer ih posmatramo isključivo kao nekog ko odlučuje o našim sudbinama i sva naša razmišljanja se uglavnom tu i završavaju.

Na kraju, ja sam sigurna da će buduće sudije i predsednici sudova o kojima danas razgovaramo umeti da iskoriste sve svoje kvalitete, da će se svojom savešću boriti za pravdu kao što su se izborili do danas, o njima ovde u Skupštini, odnosno u plenumu razgovaramo. Mi se trenutno nalazimo na putu donošenja važnih ustavnih reformi u cilju jačanja nezavisnosti, nepristrasnosti i većoj transparentnosti pravosuđa i to mora biti prioritet svakog od nas.

Za kraj, Mahatma Gandi je rekao: „Postoji i viši sud od suda pravde, a to je sud savesti, a on obilazi sve ostale sudove“. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, ovaj sporazum o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa na zapadnom Balkanu, koji zaključuju predsednici država, odnosno Vlada naše zemlje, Republike Albanije i Republike Severne Makedonije ima daleko veći značaj u odnosu na onaj koji se na prvi pogled čini.

Saradnja između zemalja zapadnog Balkana u periodu koji je tek pred nama predstavlja jedno ozbiljno sredstvo za ocenjivanje spremnosti svake od ovih zemalja, ali i njenog napretka na putu ka EU, ali i za ostvarivanje jedne ozbiljne regionalne saradnje između ovih susednih zemalja.

Sve države zapadnog Balkana imaju jednu istu ambiciju, a to je pridruživanje EU i istovremeno izražavaju i spremnost, ali i želju da pospeše međusobnu saradnju kako bi taj put ka EU ubrzali i zapadni Balkan će u tom kontekstu morati da radi na više različitih frontova. Tu mislim na rešavanje nekih bilateralnih problema i pitanja, zatim, poboljšanje međusobnih odnosa i to je u suštini jedan od glavnih preduslova za napredak u jednoj ovakvoj regionalnoj saradnji.

Zatim, neophodno je poboljšati sam kapacitet za sprovođenje svih ovih dogovora u okviru zemalja zapadnog Balkana, a kako bi se na prvom mestu ili bar na prioritetnom mestu svake od ovih zemalja, odnosno politika ovih zemalja našla agenda na putu ka EU.

Potpisnici tzv. mini Šengena nizom razgovora i sastanaka saglasili su se o tome da je unapređenje regionalne saradnje u jednom zajedničkom interesu svih zemalja koje učestvuju u pregovorima. Naglasiću i to da je zemljama zapadnog Balkana važno da pristupe EU jednako kao što je EU značajno da zemlje zapadnog Balkana budu njoj i te kako bliže.

Kada je reč o prirodnim katastrofama, odnosno sporazumu o kome danas govorimo, mi smo svedoci da prirodne nepogode jesu postale izvor jednog permanentnog ugrožavanja društva uopšte, ali i životne sredine, i svedoci smo da je izloženost uticaju prirodnih nepogoda kao što su suše, poplave, klizišta, zemljotresi, velikim delom jeste posledica slabog stepena poznavanja i njihovog uzroka i nastanka, ali i mehanizama delovanja i načina zaštite.

Recimo, setimo se, neke od kolega su to danas i pomenuli, borbe koju je naša zemlja vodila nakon što smo imali poplave 2014. godine u Obrenovcu i tada je našoj zemlji stigla pomoć sa svih strana, od strane svih zemalja sveta, i EU ali i susednih zemalja i mislim da je ovaj nemili događaj u velikoj meri podigao svest o ovom problemu i danas se o ovome znatno više vodi računa i u pogledu planiranja i u pogledu otklanjanja eventualnih posledica katastrofa.

Pošto dolazim iz Niša, moram da pomenem da Niš vrlo dobro pamti poplavu iz 1948. godine, sa poplavnim talasom od preko 5,5 metara i zato spremno dočekuje svaku veću i obilniju padavinu. Iz tog razloga smatram da predsednici država, odnosno vlada ovih triju zemalja, Republike Srbije, Severne Makedonije i Albanije, pre nekoliko dana su imali niz sastanaka. Između ostalog, jedan od njih je bio organizovan na ministarskom nivou u Nišu i to jeste jedan od vidova konkretizacije unapred dogovorene saradnje kada je reč o raznim sporazumima koje treba potpisati, a kako bi se u krajnjoj liniji omogućio protok robe, usluga i dobara.

Socijaldemokratska partija Srbije prepoznaje značaj ovakvog sporazuma i generalno ideje "Otvorenog Balkana" i iz tog razloga ćemo u danu za glasanje nesumnjivo podržati ovaj predlog. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se u svom današnjem izlaganju pre svega osvrnuti na Zakon o Zaštitniku građana.

Kao što su kolege već pomenule, njegov značaj je neupitan. On je u naš pravni sistem, odnosno poredak, uveden 2005. godine, dakle pre Ustava koji je sada važeći, a 2006. je sadržao izvesne odredbe koje se odnose na Zaštitnika građana i s tim u vezi 2007. godine imamo Izmenu i dopunu ovog zakona.

Očigledno da sve ove izmene nisu u dovoljnoj meri pratile evropske pravne tokove u tom smislu i da postoji potreba da se donese jedan ovakav zakon. Istovremeno, Evropska komisija jed u više navrata u svojim godišnjim izveštajima o napretku Srbije, isticala stav po kome Srbija mora da donese novi zakon o Zaštitniku građana, koji će unaprediti njegovu nezavisnost, ali i efikasnost u radu.

Istorijski posmatrano retko koja institucija je doživela tako veliku popularnost i rasprostranjenost kao što je institucija ombudsmana, i ovlašćenja koja ombudsman ima još od uvođenja u Švedskoj davne 1809. godine, suštinski se nisu mnogo menjala do danas. Njihov značaj posebno dolazi do izražaja kada govorimo o ombudsmanima na lokalnom nivou.

Dolazim iz Niša, Niš ima svog ombudsmana, odnosno, zaštitnika građana, i mogu da kažem da su izveštaji koje on podnosi skupštini jedinica lokalne samouprave i te kako važni, jer ukazuju na to u kojoj meri dolazi do kršenja prava građana, a posebno se primedbe odnose na rad javno komunalnih i javnih preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava.

Kao što i sam naziv kaže ombudsman, odnosno zaštitnik građana, koja je kao što sam pomenula, u naš sistem uvedena po švedskom modelu, on u bukvalnom prevodu znači - onaj koji ima sluha za narod. Upravo to možda daje neku dodatnu težinu, ali i značaj u postupanju Zaštitnika građana prilikom rešavanja problema.

Potreba za zaštitom ljudskih prava, ali i potreba za nekom spoljašnjom kontrolom rada uprave, utoliko je značajnija ukoliko uzmemo u obzir savremeni koncept, da kažem, kreiranja država uopšte u kome čovek zauzima centralno mesto.

Vreme je jednostavno pokazalo, da je upravo ombudsman taj koji je oličen u jednoj instituciji i zapravo, tu pomoć i podršku i treba da pruža. Zato bih definisala ombudsmana kao osobu kojoj je dat institucionalni karakter, ali to istovremeno nije ni inokosni ni kolektivni organ, već organ ad persona, odnosno organ koji podrazumeva ličnost i instituciju i koji iza sebe ima odgovarajuću stručnu podršku i pomoć.

Skup nadležnosti kojima raspolaže Zaštitnik građana, po mom mišljenju, sasvim je dovoljan da ukoliko se te nadležnosti koriste onako kako su predviđene, obezbedi napredak i pomak u zaštiti prava građana, ali i sprečavanju diskriminacije i unapređenju rada javne uprave uopšte.

Ne želim da umanjim značaj nekih drugih nezavisnih institucija, ali u oblasti zaštite svojih ljudskih prava, građani se najviše odnosno, prvo obrate Zaštitniku građana, što znači da ga prepoznaju kao instituciju koja im može pružiti odgovarajuću pomoć. Možda je razlog za to delokrug rada samog Zaštitnika građana, sa jedne strane, a sa druge strane, možda razlog leži u tome što su postupci pred ovom institucijom potpuno besplatni i lišeni nekih strogih formalnih, da kažem, zahteva koje prate neke druge postupke.

Sa stanovišta zaštite specifičnih ranjivih grupa i njihovih prava, naročito važnu ulogu Zaštitnik građana ima prilikom podnošenja izveštaja, ali i inicijativa za izmenu određenih propisa. Na osnovu izveštaja koje možemo da pročitamo iz prethodnih godina, možemo reći da Zaštitnik građana upravo u toj oblasti ima i najviše uspeha. Pomenuću jednu takvu aktivnost koja je sprovedena prilikom istraživanja u vezi sa sprovođenjem Strategije za unapređenje položaja Roma za period 2009. - 2015. godine, i to istraživanje je pokazalo da od svih predloženih i predviđenih mera samo dve imaju smisla. Kao rezultat reakcije Zaštitnika u tom slučaju došlo se do sačinjavanja jednog posebnog izveštaja o sprovođenju Strategije koja je kasnije dala odgovarajuće rezultate.

Za kraj, složićete se sa mnom, ukoliko se od osobe koja radi na šalteru neke od jedinica lokalne samouprave bude ljubazna i daje informacije koje su neophodne svim građanima, ako se od profesora očekuje da prenose svoje znanje i objektivno ocenjuju svoje učenike, ako se od lekara očekuje da leče pacijente i da brinu o njihovom zdravlju, onda se i od Zaštitnika građana očekuje da sprovodi ona ovlašćenja koja su mu data, odnosno da zaštiti prava građana onde gde je to u njegovoj nadležnosti.

Upravo, od onih koji vode ove nezavisne institucije, očekuje se da i snagom svog autoriteta, ali i načinom na koji oni svoj rad predstavljaju u javnosti, jer ćemo samo tako stvoriti zaista pravu sliku o tome kakav je njihov rad, a taj kvalitet će se odraziti i na kvalitet pružanja što bi bilo u opisu posla. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Koleginice i kolege, ja bih započela svoje izlaganje sa jednim malim osvrtom na značaj pravosudnog sistema uopšte u jednoj zemlji. Konkretno, pravosudni sistem svake zemlje, pa i naše, predstavlja prvi stub vladavine prava i istovremeno možemo za njega reći da predstava i najvažniji, s obzirom na to da svi ostali stubovi zavise od njega, odnosno ne mogu da funkcionišu bez efikasnog pravosudnog sistema.

Zato je za svaku državu koja pretenduje da bude demokratska ili je demokratska važno da ima dobar i efikasan pravosudni sistem iz koga će dalje proizilaziti konkretne i dobre smernice za ostale stubove vladavine prava.

Mi smo u plenumu do sada dosta puta govorili i pominjali osnovne vrednosti EU i one, upravo obuhvataju vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava. Ova oblast je kod Srbije koja pretenduje da postane članica EU regulisana kroz Poglavlje 23 i ne može se reći da ne preduzima aktivne korake kako bi ispunila svoje obaveze iz navedenog poglavlja.

S tim u vezi Srbija je nastavila da sprovodi Akcioni plan koji je usvojila još u julu 2016. godine, još pre početka pregovora o pristupanju, a takođe usvojila je i izmenjeni Akcioni plan u julu 2020. godine koji je prilagođen u skladu sa obavezama koje Srbija na putu na EU mora da ispuni.

U poslednjem Godišnjem izveštaju o napretku Srbije iz oktobra 2020. godine, opšti zaključak Evropske komisije jeste da je pravosudni sistem Srbije ostvario izvestan nivo pripremljenosti.

To znači da nije u potpunosti postignut napredak u periodu objavljivanja između dva godišnja izveštaja, ali nas to sa druge strane navodi na zaključak da aktuelni i ustavni, ali i zakonodavni okvir u Srbiji predstavljaju, odnosno ostavljaju sasvim dovoljno prostora za unapređenje, a samim tim i delovanje u skladu sa smernicama.

Kao što se može vide, aktivnosti aktuelnog skupštinskog saziva usmerene su ka unapređenju tog prostora, pre svega kroz ustavne promene, koje u ovom trenutku sprovodimo, ali i izmenu i dopunu brojnih zakona.

Njihov zajednički i jedinstveni cilj jeste da ojačaju i garancije nezavisnosti pravosuđa, ali i da uspostave potpuno objektivan, transparentan i na zaslugama zasnivan sistem za izbor na pravosudne funkcije, premeštaj, unapređenje sudija i tužilaca, itd. što će istovremeno podsticati i njihovu stručnost, ali i poboljšati kvalitet rada i sudija, ali i sudova.

U tom smislu zaista su preuzeti odgovarajući konkretni koraci, sa ciljem poboljšanja transparentnosti objavljeno je 4.000 anonimiziranih presuda, presuda četiri apelaciona suda, određeni broj odluka apelacionih i prekršajnih sudova stavljen je u onlajn bazu podataka. Te odluke su sada dostupne sudijama, što im svakako može biti od koristi u situacijama kada odlučuju u postupcima koji su slični njima.

Međutim, oni koji rade u pravosuđe, ali i građani koji svakodnevno ostvaruju svoja zakonom i Ustavom garantovana prava reći će vam da ovde ima još dosta posla. Pre svega, mislim na neophodnost povezivanja različitih postojećih baza podataka, uključujući i onu koja će sadržati presude Evropskog suda za ljudska prava.

Osim toga srpski pravosudni sistem se i dalje oslanja na nekoliko različitih aplikacija za upravljanje predmetima koji nisu međusobno povezani.

Upravo taj sveobuhvatni sistem na nivou cele zemlje, koji bi obrađivao i međusobno povezivao predmete kroz mrežu sudova i tužilaštava uz odgovarajuću tehnološku podršku mora biti naš cilj, odnosno zadatak u nekom budućem periodu.

Tehnički rad na uvođenju sistema za upravljanje predmetima za tužilaštvo i zatvorsku upravu na nacionalnom nivou započeo je tokom oktobra 2019. godine, ali koliko je meni poznato rad na tom pitanju još uvek nije završen i o to je ono što nam predstoji u narednom periodu.

Kada bude bio uspostavljen jedan takav sveobuhvatan i centralizovan sistem za upravljanje sudskim predmetima i dokumentima na nivou cele zemlje on će kao takav sigurno obezbediti efikasniju obradu predmeta, ali i lakši rad sa tim istim predmetima.

Mislim da sam u plenumu govoreći o pravosuđu i o sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju bezbroj puta ponovila da Srbija mora da pronađe odgovarajuću sredinu, odnosno balans između potrebe za modernizacijom pravosuđa sa jedne strane kroz primenu evropskih standarda, ali i želje za time da se građanima ulije više poverenja u celokupni pravosudni sistem.

Mislim da je to delimično postignuto novom Strategijom razvoja pravosuđa za period 2020/2025. godine i ona predstavlja osnov za sve dalje reforme u oblasti pravosuđa i može se reći da predstavlja tu zlatnu sredinu koja nama treba kako bismo uspostavili ravnotežu između onoga što mi želimo kao država i i onoga šta smo u mogućnosti da učinimo.

Zato sam ja smatrala da je neophodno podeliti sve te neke izazove koji stoje pred našim pravosudnim sistemom na tri celine. Jedna od njih jeste jačanje nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa. To je osnovni princip svake pravne države, pa i Srbije.

Mi smo na tom polju učinili dosta u toku proteklog perioda, što činimo i danas. Evo za primer, definisani su jasni kriterijumi za izbor na funkcije sudije i javnog tužioca, njihovih zamenika. Međutim, mišljenja sam da ono na čemu moramo i dalje raditi jeste jačanje i uloge, ali i položaja Pravosudne akademije. To će nesumnjivo doprineti jednoj boljoj pripremi kadrova za obavljanje pravosudnih funkcija na najrazličitijim nivoima.

Kad smo već kod ove teme, pomenula bih i neophodnost saradnje sudova na svim nivoima sa pravnim fakultetima, je tako radimo na unapređenju i na edukaciji samih pravnika od njihovog početka.

S jedne strane studenti na taj način upoznaju i sistem, ali se sreću i sa realnim problemima, već tokom studiranja, a ne kasnije kada oni već krenu da obavljaju značajne i bitne sudijske funkcije.

Osim toga, potrebno je češće organizovati otvorene stolove, jer sam mišljenja da se na njima jako dobro i kvalitetno mogu razmeniti različita mišljenja između različitih pravosudnih funkcija i ta njihova međusobna saradnja koja će se na taj način ojačati, pojačava i njihovu komunikaciju i doprinosi ovom cilju o kome sam malopre govorila.

Dalje, započete ustavne promene usmerene su na oslobađanje od bilo kakvog uticaja u postupku izbora, predlaganja, premeštaja i prestanka funkcije sudija, predsednika sudija, javnih tužilaca. Sve ovo ima za cilj jačanje nezavisnosti pravosuđa u našoj zemlji.

Drugi cilj, za koji sam smatrala da ga treba izdvojiti kao celinu, jeste efikasnost pravosuđa. Ovo je izazov na kome se neću dugo zadržavati iz razloga što je pitanje efikasnosti u radu pravosudnih organa tema o kojoj se u Skupštini neprestano govori i možda je ovo ujedno i najosetljivija tema, jer na nju utiče veliki broj različitih faktora.

Glavni problem jeste neravnomerna opterećenost sudova i nesumnjivo je da se davanjem značaja alternativnim načinima rešavanja sporova dolazi do izvesnog rasterećenja, ali, još uvek nisam sigurna da li je to rasterećenje, odnosno da li je to jedini način koji možemo primeniti kako bismo rasteretili sudove.

Da li će to dovesti do manjeg ili većeg smanjenja obima i bolje raspodele ostaje nam da vidimo, s obzorom da građani još uvek ne rado prihvataju, odnosno ne rado se opredeljuju za samomedijaciju kao način rešavanja sporova, nego će pre ući u parnicu i na taj način rešiti svoj problem ili ostvariti neko svoje pravo.

Na kraju, e-pravosuđe koje je uslovljeno naglim razvojem informacionih tehnologija i ono utiče na sve segmente našeg života, pa i na pravosuđe. I u ovom delu Srbija jeste postigla određeni napredak, formirane su različite baze podataka, portali sudova su uređeni registri ali, kao što sam malopre pomenula oni nisu međusobno usklađeni kroz jedinstvenu bazu što otežava rad sa svim tim pojedinačnim bazama koje postoje.

Da bi ono bilo efikasno e-pravosuđe mora, između ostalog regulisati i mogućnost podnošenja pritužbi građana na rad sudija i sudova u elektronskom obliku i uspostaviti bazu ljudskih resursa u tužilaštvima, jer će jedino na taj način moći da se ostvari pregled i kadrova, ali i onih realnih problema koji građani imaju prilikom susretanja sa pravosudnim organima.

Sudije o čijem izboru danas raspravljamo moraju dati svoj puni doprinos unapređenju transparentnosti rada. Veliki broj sudija dolazi iz manjih sredina i građani ih u sredinama odakle dolaze vrlo dobro poznaju i viđaju ih svakodnevno u nekim ljudskim svakodnevnim aktivnostima.

Lično smatram da je najbolja satisfakcija za svakog od njih da njihov rad upravo bude prepoznat kao dobar od strane građana, odnosno sredine u kojoj oni žive. Odatle proizilazi dalje i njihovo uvažavanje i njihovo poštovanje.

Sudije moraju pokazati da je pravosudni sistem tu da bude na usluzi građanima u ostvarivanju njihovih zakonom i Ustavom garantovanih prava, jer jedino tako možemo sačuvati i očuvati pravosudni sistem na onom nivou na kome i zaslužuje da bude.

Na kraju, jedna poruka za sudije. Neka vaš primarni zadatak po stupanju na funkciju bude taj da građanima pomognete da naprave razliku, odnosno da shvate da pravo i pravda nisu isto, da se ne brani delo koje je učinjeno nego čovek za koga se pretpostavlja da jeste, jer kao i u ostalim segmentima života, svaki naš postupak ima svoju posledicu, a od nas zavisi kakve će te posledice na kraju i biti.

Na vama je da sudite po savesti, znanju, umeću, a to je jedino moguće ukoliko radite posao koji volite, potpuno nepristrasno, objektivno i bez bilo kakvih spoljnih uticaja.

To su vaši izazovi i ukoliko znate za bajku "Kornjača i zec", znate da ukoliko imate cilj, a znate da se od vas očekujete da ga ispunite, onda uverite građane da je pravda, iako spora, i te kako i dostupna, ali i dostižna.

Iz svega navedenog, Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati vaš izbor, kako biste možda bili motivisaniji da svoj posao radite onako kako se od vas očekuje. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, za početak danas razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i o izmenama i dopunama Zakona o fiskalizaciji i u tom smislu treba ih posmatrati kao neku vrstu međusobnog usklađivanja, imajući u vidu činjenicu da odredbe koje su sada sadržane u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji zapravo ne sadrže one odredbe koje će biti u novom odnosno predloženom Zakonu o fiskalizaciji i na taj način, kao što je i u obrazloženju ovih zakona navedeno, mi sprečavamo tumačenje pojedinih odredbi zakona, a samim tim stvaramo i pravnu sigurnost i otklanjamo nedoumice u pogledu njegove primene.

Veoma značajna dopuna ovih zakona je ona koja se odnosi na olakšavanje ispunjenja obaveza poreskih obveznika, tako što se omogućava odlaganje plaćanja poreskim obveznicima, odnosno omogućava im se odlaganje plaćanja kamate ukoliko isplate iznos glavne poreske obaveze u potpunosti i istovremeno im se omogućava, ukoliko redovno izmiruju svoje poreske obaveze u postupku mogu odložiti plaćanje poreza. Ovo će značajno uticati na poslovanje poreskih obveznika, kao i na planiranje njihovih poslovnih obaveza, a samim tim i nekih strateških odluka koje će u svom poslovanju donositi.

Osim toga, jedan od značajnih momenata u pogledu izmena i dopuna koje sadrže ovi zakoni jeste i taj koji omogućava obveznicima da fazno prelaze na novi model fiskalizacije, u zavisnosti od svojih tehničkih mogućnosti, što će se posebno pozitivno odraziti na one obveznike fiskalizacije koji vrše promet na malo na više lokacija, odnosno na više poslovnih prostora.

Što se tiče druge tačke o kojoj danas razgovaramo, ona se odnosi na mere koje država nastavlja da sprovodi u pogledu borbe protiv virusa kovid. Možemo reći da se borba sa virusom još uvek nije u potpunosti stavila pod takvu vrstu kontrole da nam ona omogućava i dozvoljava opuštanje i upravo iz tog razloga ja bih apelovala na građane da se vakcinišu, da prate instrukcije koje država daje u tom smislu, pre svega mislim na mlađu populaciju odnosno na studente, jer će jedino na taj način moći da sačuvaju i svoje zdravlje ali i zdravlje svojih bližnjih.

Zadržala bih se još malo na studentima, odnosno na ovoj mlađoj populaciji u kontekstu vakcinacije, u smislu da moramo razumeti, javno mnjenje mora razumeti njihove potrebe i mora razumeti njihova interesovanja u ovom periodu života. Ta njihova interesovanja nisu ni izolacija ni socijalna distanca, već suprotno, druženje i uživanje u svemu onome što ovaj period života nosi. Zato moramo pronaći način da podstaknemo mlade ljude da se vakcinišu, kroz odgovarajuće stimulativne mere koje će im u potpunosti biti razumljive. Ja sam sigurna da ukoliko se tim pametnim mladim ljudima na jedan racionalan način objasni koji su benefiti vakcinacije, uz istovremene stimulativne mere u vidu možda nekih karata za bioskop ili pozorište, da ćemo imati bolji stepen i procenat vakcinisanosti ovog dela populacije.

Javno mnjenje, ali ne samo ono već i jedinice lokalne samouprave i razne ustanove, moraju slediti politiku države u pogledu potrebe za vakcinisanjem što većeg broja ljudi.

Ohrabruje činjenica da u poslednje vreme raste interesovanje za vakcinaciju, pogotovu, pomenuću grad Niš pošto iz njega dolazim, u kome u ovom trenutku imamo preko 60% vakcinisanih punoletnih građana i možda bi trebalo slediti jedan ovakav primer i podstaći mlade ljude da u ovom smeru razmišljaju.

Kao poslednja tačka o kojoj danas razgovaramo pomenula bih Zakon o zaduživanju za potrebe modernizacije železničke pruge Subotica-Horgoš u iznosu od 70 miliona evra. Ovaj projekat je proglašen projektom od posebnom značaja za Republiku Srbiju i nesumnjivo je da će u svakom mogućem pogledu olakšati i promet usluga, ali i dobara i lica u ovom pograničnom delu.

Pohvalno je za našu zemlju da radi na modernizaciji svoje železničke mreže i upravo iz tog razloga, ali brojnih benefita koje izgradnja ove železnice može dati za našu državu i za naš društveni, ali i privredni sistem, Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati sve navedene predloge. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri sa saradnicima, koleginice i kolege - Hilandar.

Da li kad izgovaram - Hilandar, u vama stvaram neki neobjašnjiv osećaj poštovanja za koji prosto i nemate potrebu da pronađete razlog kojim je to poštovanje uslovljeno? I upravo taj osećaj jeste proporcionalno jednak značaju koji Hilandar ima i za srpski narod, ali i za svetsku baštinu uopšte.

Zato bih rekla da mi danas imamo i priliku ali i čast da razgovaramo, a nadam se u danu za glasanje i usvojimo, jedan zakon kojim nastavljamo jednu od najsvetlijih tradicija našeg naroda, a to je tradicija zadužbinarstva. Na taj način mi poštujemo tradiciju vraćanja metaforičkog i realnog duga svom narodu, ali i mestu iz koga zadužbinari potiču i čuvamo ih od zaborava i prenosimo nekim budućim generacijama i našoj deci.

Zadužbine imaju izuzetno veliki značaj u očuvanju, razvoju i promovisanju kulture i obrazovanja, ali i nauke i umetnosti svakog naroda i nemoguće je govoriti o razvoju obrazovanja i kulture a da ne pomenemo brojne zadužbine koje su imale pre svega funkciju škole u vreme kada su nastajale, obrazovale su niz generacija i kao takve godinama kasnije prerasle i u univerzitete.

Primera radi, u Kapetan Mišinoj zadužbini danas se nalazi Rektorat našeg najvećeg univerziteta u Beogradu. Ovo za svoje, ali i za današnje vreme, velelepno zdanje koje predstavlja simbol grada Beograda, svom narodu u svrhu obrazovanja ostavio je kapetan Miša Anastasijević, kako bi se odužio svojim korenima. Nedaleko odatle nalazi se i Kolarčeva zadužbina, koja je podignuta kao prvi Narodni univerzitet i koja i danas ima nemerljiv značaj u popularizaciji nauke i umetnosti.

Prosto je nemoguće nabrojati sve one zadužbine koje su iza sebe ostavili i znameniti Srbi svom narodu, ali i istaknuti pojedinci i širom Srbije kroz istoriju osnovano je više stotina zadužbina. Neke od njih su vremenom, nažalost, uništene ili ugašene ili nisu obnovile svoj rad, pa o njima možemo čuti ili iz predanja ili iz prepričavanja legendi. U svakom slučaju, zadužbine imaju svoje duboke korene i podsećaju nas na to kako je izgledala naša istorija, naša prošlost, podsećaju nas na naše pretke i upravo zahvaljujući njima saznajemo mnogo toga o srpskim vladarima, o našem narodu, o svemu onome čemu moramo biti zahvalni za ono što mi suštinski danas i imamo.

Tokom najtamnijih vekova za našu državu usled brojnih ratova i gubitka teritorije i sopstvene države, upravo su zadužbine bile te koje su čuvale našu kulturu od zaborava i simbolično su predstavljale svetlo na kraju tunela, koje je našem narodu bilo preko potrebno i davalo snage da iznova i iznova obnavlja svoju državu.

Zato želim da pomenem da u srpskoj istoriji prosto ne postoji zadužbina koja je značajnija od zadužbine utemeljivača dinastije Nemanjića, odnosno zadužbina manastira Hilandar.

Važnost donošenja ovog zakona o kome danas razgovaramo, Zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar utoliko je veća ukoliko je posmatramo kroz istoriju, jer sama delatnost Hilandara tokom vekova snažno je uticala ne samo na verski život u Srbiji, nego i na srpsku književnost, umetnost, pa i sticanje pravnih i naučnih saznanja tog vremena i predstavljao je vitalnu sponu između celokupne vizantijske i srpske kulture.

Hilandar je u vreme još od kada je nastao osposobljavao najviši sloj srpske crkve, književnosti, teologije i oni su učeći u ovoj instituciji iznedrili jedan potpuno novi sloj i naučnika ali i učenih ljudi i predstavljao je svojevrsni univerzitet odnosno preteču univerziteta koje danas imamo, jer su kroz njega prolazili i istaknuti teolozi, ali i umetnici i pisci tog vremena, a zahvaljujući kojima danas imamo saznanja o brojnim spisima iz tog vremena.

Pomenuću i to da je zahvaljujući relativnoj zaštićenosti Hilandar izbegao sudbinu skoro svih drugih srednjevekovnih manastira koji su često, pa čak i nekoliko puta bili pljačkani, uništavani i upravo iz tog razloga Hilandar danas predstavlja, odnosno poseduje najočuvaniju riznicu srpske srednjovekovne kulture, originalnih fresaka, ikona, rukopisa i mogu reći da on danas predstavlja centar srpske kulture, tradicije i naše duhovnosti.

Zato manastir Hilandar kao posebno zdanje od neprocenjivog značaja za očuvanje našeg kulturnog nasleđa, zajedno sa 19 drugih manastira i celokupnom baštinom Svete gore, od 1988. godine biva upisan u Listu svetske baštine Uneska.

Zbog svega ovoga, Zakon o čijem predlogu danas razgovaramo predstavlja formalnu ali i institucionalizovanu podršku koju država na ovaj način pruža manastiru Hilandar i na taj način čuva spomenik srpske kulture, kako bi očuvala i kontinuitet značaja zadužbinarstva u Srbiji koje za naš narod ima i te kako posebnu dimenziju.

Pomoć, donacije i pružanje pomoći i priznanja Hilandaru postojali su još u vreme kada je Hilandar nastao, kao zadužbina Stefana Nemanje, a obnovom srpske države obnovljena je i pomoć koja je upućivana Hilandaru. Najpre, ustavobranitelji su poklonili manastiru 100 hiljada groševa, zatim je Aleksandar Karađorđević slao 500 dukata godišnje, Kraljevina Srbija otplatila je dugove manastira, a kasnije Kraljevina Jugoslavija je, osim brojnih vidova pomoći i donacija, svake godine simbolično slala pomoć Hilandaru u iznosu od 30 hiljada tadašnjih dinara.

Svojevrsnu prekretnicu u pomoći koja se daje Hilandaru predstavljala je 2004. godina, odnosno požar koji je nastao na Hilandaru i obuhvatio gotovo polovinu manastirskog kompleksa. Stiče se utiska da je nekako nakon ovog nemilog događaja interesovanje za pomoć koju treba pružati Hilandaru dostiglo svoj vrhunac u smislu da je pomoć pružana sa svih strana, i od strane institucija, međunarodne zajednice, od strane pojedinaca, organizacija, kompanija i možda je to predstavljalo na neki način preteču jedne ovakve pomoći, odnosno ukazivalo je na neophodnost kontinuirane pomoći koja će se pružati Hilandaru kako bi se eventualno predupredile svi događaji, kao što je recimo požar koji je bio 2004. godine.

Oni koji su ikada kročili na Svetu goru kažu da njen duh u njima ostaje zauvek i u srcu svakoga onog ko ga oseti. Ko je bio na Hilandaru on sa sobom ponese neka neobjašnjiva osećanja i neki osećaj mira koji prosto ne ume da objasni niti da prevaziđe i upravo u tom smislu pomenula bih, odnosno citirala Svetog Savu koji je u Hilandarskom tipiku rekao – nijedno mesto na zemlji se sa ovim ne može uporediti i zaista je tako.

Sve što mi danas zovemo Srbija, sve što zovemo srpska kultura, svetosavlje, utemeljeno je upravo u Hilandaru. Hilandarski tipik, a zatim i Karejski tipik, pa i Zakonopravilo ili Krmčija kako se zove zbornik građanskih i zakonskih propisa vizantijske države koje je prevedeno početkom 13 veka, trebalo bi da nas podseti na to kakav je značaj imati Zakonopravilo u dobu u kome je on nastao. Možemo li mi uopšte danas da zamislimo koji je to značaj za doba u kome je nastalo, imati jednu knjigu Zakonopravila. Može li se slobodno reći da niko na planeti u tom trenutku nije imao zbirku zakona u tom obimu kao što je bilo Zakonopravilo. Zato mislim da o Zakonopravilu moramo učiti više, moramo učiti decu u osnovnoj školi, moramo o tome učiti na fakultetima, bar u onoj meri u kojoj i mi, naša deca uče o Magna carta libertatum, odnosno Velikoj povelji slobode iz 2015. godine. Mislim, da on zaslužuje podjednaku pažnju kao i dokument o kome sam sada govorila.

Sveti Sava je u Zakonopravilo uveo mnogobrojne propise i o socijalnim pravima, ali i zaštiti osiromašenih i obespravljenih ljudi i čitavo jedno poglavlje odnosi se na prava žena. U tom kontekstu posmatrajući možemo reći da on predstavlja preteču svih onih prava koje u ovom kontekstu danas pominjemo i koje imamo regulisane brojnim zakonima u našoj zemlji.

Za kraj bih rekla da Hilandar čuva najveće dragocenosti srpskog naroda u svojoj riznici manastira. Možda javnost još uvek ne zna koliki je i kakav značaj te riznice, kao i mesta na kome se one nalaze. Naravno, sve će se ovo u vremenu koji je pred nama pokazati. Sigurna sam da će biti u fokusu ovog zakona.

Iz tog razloga SDPS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon u potpunosti, uvažavajući značaj koji on ima za očuvanje naše tradicije.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena guvernerko sa saradnikom.

Mi danas na dnevnom redu sednice, osim sporazuma o kojima smo juče razgovarali imamo i predloge nekoliko odluka. Između ostalog odluka o izboru viceguvernera NBS, kao i odlukama o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova skupštinskih odbora.

Prilikom razmatranja vašeg predloga o izboru viceguvernera NBS, u ovom slučaju gospođe Ivković, osim rezultata rada same NBS, o kojoj ću nešto kasnije govoriti, jedino što smo mi pred sobom imali jeste njena biografija, radno iskustvo i rezultati rada koji mogu ukazivati na to kakav je rad u NBS, zahvaljujući doprinosu koji ona njemu daje.

Želim da verujem u to da vi kao neko ko se nalazi na čelu NBS, s punim pravom možete birati svoje saradnike, jer ste do sada i stigli da upoznate i njihov karakter, na kraju krajeva, složićete sa mnom da nije nebitan i kompetencije i rad i iskustvo. Zaista želim da verujem u to da vaš izbor na osnovu radne biografije koju ovde imamo na kraju zaista i jeste opravdan.

Koliko vidimo iz materijala koji nam je dostavljen, gospođa Ivković je najveći deo svoje karijere provela u NBS i obavljala je veoma važne i odgovorne zadatke. Takođe nije zanemarljiv ni njen naučni publicistički rad. Sa aspekta biografije i radnog iskustva, mi možemo zaključiti da ona jeste dobar kandidat za viceguvernera i verujemo u vaš izbor u tom smislu.

Kada je reč o samom radu NBS, moram da istaknem činjenicu da je poslednjih nekoliko godina dinar izuzetno stabilan, odnosno to znači da se devizni kurs domaće valute nije mnogo pomerao. U tom smislu on je iznosio 117, 118 dinara za evro, i mislim da je upravo ta relativna stabilnost deviznog kursa ključ uspeha za ostvarenje ovakvih rezultata u domaćoj ekonomiji proteklih nekoliko sedam ili osam godina, ne mogu da budem potpuno precizna.

Iako se često u javnosti, složićete se sa mnom, mogu čuti oprečna mišljenja u pogledu srpske valute u smislu da bi ona možda trebalo da oslabi kako bi se pospešio izvoz i zaista, mogli smo da čujemo debatu i brojne dileme od strane pojedinih analitičara, pogotovo sada u uslovima krize koja je izazvana pandemijom, ipak se većina analitičara ekonomista i privrednika, ali i bankara slaže sa vama, odnosno sa politikom u kojoj kurs dinara treba održati stabilnim, odnosno u koji ne treba vršiti devalvaciju.

Struktura naše države, naše ekonomije i finansijskih tržišta razlikuje se od strukture finansijskih tržišta i velikih ekonomija drugih zemalja, i većina klasičnih ekonomskih teorija na osnovu kojih se i iznose određeni zaključci donose se na osnovu primera velikih i ekonomija koja su strukturno drugačije u odnosu na našu i to je upravo slučaj i kada govorimo o vezi između deviznog kursa i izvozno uvoznih kretanja, odnosno aktivnosti. Međutim, u praksi se pokazalo da su napori Centralne banke usmereni na očuvanje finansijske stabilnosti i bankarskog sistema, pa uključujući i politiku deviznog kursa dali zaista dobre rezultate.

Jedan profesor ekonomije pokušao je da ovaj fenomen objasni na jedan slikovit način, ja ću ga citirati, kaže – „Devalvacija dinara u Srbiji je kao čarapa, ako se malo ošteti svakako će se pocepati.“ Mislim da je upravo ovakav stav NBS i politika koja u tom kontekstu vodi jeste odgovor na ovo pitanje.

Još jedan pokazatelj uspešno usmeravane monetarne politike od strane NBS je taj što su u prethodnim godinama stvorene značajne rezerve. One nam obezbeđuju da upravo sada u vreme krize koja je prouzrokovana virusom Kovid-19 ekonomija suštinski ostane stabilna. Eto, tako smo, recimo, aktuelnu svetsku krizu koja je izazvana Koronom dočekali spremni, sa visokim nivoom deviznih rezervi koje danas iznose preko 11 milijardi evra, to zaista jeste impozantna cifra.

Što se inflacije tiče ona beleži blagi rast, ali još uvek se kreće u granicama planiranog i uzroci inflacije po mom skromnom mišljenju jesu kratkoročni i prolazni i prosto nagli porast potražnje na tržištu kojoj ponuda u uslovima zastoja koji je izazvan pandemijom nije mogla da odgovori u tako kratkom roku i ona je dovela do privremenog povećanja cena određenih proizvoda, ali i kao takva inflacija u Srbiji je i dalje niža nego u većini zemalja regiona, a koje imaju isti režim monetarne politike kao i mi.

U Srbiji je, kao što znamo, inflacija pod kontrolom duže od sedam godina, velikim delom zahvaljujući merama koje je preduzela NBS, sa ciljem očuvanja stabilnosti fiskalnog i bankarskog sistema, ali i podrške privredi, koja u tom trenutku nije izostala.

Država je do sada donela tri paketa pomoći i sve te mere bile su pravovremeno donete, ali i odmerene, što potvrđuje i činjenicu da usled jakih negativnih efekata koje je na našu privredu mogla da ostavi pandemija, naša ekonomija je uspela da ostvari rezultate koje danas ima.

Osim toga, evropska Centralna banka i Evropska komisija ocenile su da je naš bankarski sistem dobar. Posebno su pozdravljeni rezultati koji se odnose na plan smanjenja učešća problematičnih kredita.

Iz svega napred navedenog prosto ne postoji argument koji bi doveo u sumnju nastavak realizacije svih onih mera i planova predviđenih od strane NBS a za očuvanje stabilne monetarne politike, pa će u tom smislu Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati vaš predlog.

Što se tiče ostatka dnevnog reda, danas je na dnevnom redu i pitanje koje je više formalne prirode i odnosi se na zamenu člana Odbora. Nekako je praksa da se konsenzusom stranke dogovaraju, odnosno predlažu kandidate za odbore, verujući u to da biraju iz svojih redova one koji će ih najbolje predstavljati u tim istim odborima, u skladu sa kvalifikacijama koje imaju.

Međutim, mi smo svedoci da se u javnosti u poslednje vreme stvara veoma loša slika o samom radu parlamenta. Sa jedne strane, razlog za to jeste činjenica da se rad plenuma direktno prenosi na televiziji i zbog toga što je naš rad nekako ovde uvek izložen svojevrsnom sudu javnosti. U prirodi je čoveka da pažnju javnosti privlače negativni i neuobičajeni događaji i to su često neki incidenti u parlamentu koji stavljaju u senku sav onaj rad koji se ovde u Skupštini ostvaruje, računajući i rad poslanika u odborima, koji je često veoma nevidljiv.

Upravo iz tog razloga, stiče se utisak da javnost možda i nije potpuno upoznata sa svim onim funkcijama koje narodni poslanici obavljaju, odnosno sa njihovim radom i zato je važno da o tome razgovaramo na ovaj način, pa i kroz analizu članova odbora, ako ništa drugo, kako bi se shvatilo, možda će neko istraživati pa će videti zašto je taj drugi predloženi kandidat bolji u odnosu na onog koji sada u njemu sedi.

Kao i svaka parlamentarna demokratija, tako i naša, Srbija se suočava sa brojnim izazovima u funkcionisanju demokratskih institucija i parlament kao centralna demokratska i predstavnička institucija zauzima posebno mesto, pa samim tim i njegove članove moramo birati pažljivo.

Još od donošenja Ustava 2006. godine, a zatim i prvog Zakona o Narodnoj skupštini iz 2010. godine, pa na kraju i realizacijom finansijske samostalnosti Skupštine u odnosu na izvršnu vlast, stvoreni su svi preduslovi za normalno funkcionisanje i unapređenje rada samog parlamenta kao zakonodavnog tela, a pre svega kroz jačanje kapaciteta njegovih odbora, u kojima se najvećim delom i odvija sam skupštinski rad.

Funkcionisanje odbora i uopšte radnih tela Narodne skupštine jeste, između ostalog, i predmet analize godišnjeg izveštaja o napretku Srbije, uz istovremeno postojanje Rezolucije iz 2013. godine o ulozi Narodne skupštine u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU.

Sve ovo obavezuje nas kao narodne poslanike da na jedan transparentan način razgovaramo o radu i sastavu svih odbora koje Narodna skupština ima, jer je parlament nesporno i ključna, ali i neposredno birana i reprezentativna politička institucija, najbliža onom što bi se prosto pravničkim jezikom moglo reći - "voks populi".

Odbori Narodne skupštine predstavljaju važnu kariku u sprovođenju parlamentarne kontrole i često se smatraju mestom gde se zaista odvija pravi rad parlamenta, ali i kontrola kroz parlamentarne odbore nije zanemarljiva.

Upravo zbog svega napred navedenog, Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati i vaš predlog za saradnika sa kojim želite da nastavite rad i sprovođenje mera NBS, ali i predloge za zamenu članova skupštinskih odbora, verujući u to da su dobro izabrali svoje saradnike. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka sa svojim saradnicima, mi danas imamo pred nama niz sporazuma koji se odnose na različite oblasti. Bez obzira na to što se radi o različitim oblastima, one suštinski imaju jedan zajednički cilj, a to je unapređenje međusobnih bilateralnih odnosa, ali istovremeno i uzajamni razvoj svake od ovih zemalja sa kojima mi potpisujemo danas, odnosno ukoliko potvrdimo zakone o potpisivanju sporazuma.

Počeću od Maroka, jer je tako i raspoređeno na dnevnom redu kada pogledamo tačke dnevnog reda.

Sporazum zaključen između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko odnosi se na saradnju u oblasti odbrane. U obrazloženju predloga jasno je navedeno koji su ciljevi i principi na kojima će se jedan ovakav sporazum zasnivati.

Moram da kažem da nacionalna bezbednost i stabilnost svakako predstavljaju preduslov za normalno funkcionisanje svake države, pa i naše, u svakom njenom segmentu.

Predloženim zakonom se upravo definiše pravni osnov za vojnu saradnju u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, ali i saradnja u oblasti vojnog obrazovanja, obuke, medicine, itd.

Kolega je malopre pomenuo da se ove godine obeležava 64. godina uspostavljanja bilateralnih odnosa sa Kraljevinom Marokom i ovaj Sporazum zapravo produbljuje i dalje realizuje sve one započete pregovore u pogledu saradnje sa Kraljevinom Maroko.

U tom kontekstu, ja bih se osvrnula na činjenicu da u odnosu na prethodni period u toku 2020. godine razmena sa Marokom, odnosno trgovinski odnosi sa Marokom, beleže jedan veliki skok, pa je na primer u 2020. godini uprkos pandemiji ukupna robna razmena između naše zemlje i Maroka, iznosila nešto više od 30 miliona dolara.

U vezi sa tim, bez obzira što smo suštinski daleko u odnosu na Kraljevinu Maroko, jedan ovakav vid pa i vojne saradnje koja nadalje produbljuje i ostale segmente saradnje suštinski može značiti i povezivanje naše zemlje sa tržištem afričkih zemalja.

Samo bih pomenula u kontekstu istog da Maroko nije priznao tzv. samo proglašenu državu Kosovo, već ovaj deo Srbije, kako to Ustav i kaže, smatra njenim teritorijalnim integritetom. Mislim da to moramo poštovati.

Što se Rusije tiče, Sporazum koji zaključujemo sa Rusijom odnosi se na osnivanje i funkcionisanje kulturno informativnih centara na teritoriji ovih dveju država. Inicijativa za jednom ovakvom saradnjom potekla je od Rusije iz 2017. godine.

Generalno, strateškom značaju Rusije u ukupnim bilateralnim odnosima, sa našom zemljom ne treba mnogo govoriti jer se on ogleda u svim segmentima koje povezuju naše dve države, a nas povezuje i istorija i kultura i mentalitet i u tom smislu jedan ovakav sporazum, zapravo znači samo konkretizaciju onih odnosa koji suštinski kada pogledamo Rusiju, već postoje.

Ovim sporazumom se reguliše i način osnivanja i funkcionisanja kulturnog centra Srbije, koji će biti osnovan u Moskvi, odnosno Ruskog centra za nauku i kulturu koji će biti osnovan u Beogradu i na taj način jedna i druga zemlja, kao učesnice ovakvog sporazuma, zajedno rade na negovanju i kulture i jezika, ali i očuvanju sopstvene tradicije i istorije.

Možemo reći da jedan ovakav sporazum zaokružuje sveukupnu saradnju koju imamo i koja se realizuje od strane jedinica lokalne samouprave sa raznim ruskim gradovima.

Na primer, ja dolazim iz Niša. Grad Niš je 2017. godine uspostavio saradnju sa ruskim gradom Kaluga i ona obuhvata i privrednu i ekonomsku i različite vidove saradnje, koji zaista znače u onim situacijama u kojima treba razmeniti i iskustva, ali i mišljenja i neke druge segmente.

Osim toga, Niš je pre dve godine bio domaćin Međunarodne konferencije o ekonomskoj saradnji Rusije i balkanskih zemalja i ovo je bio jedan svojevrsni vid za razmenu i znanja i informacija, ali i za njihovu konkretizaciju prilikom posete i jednih i drugih zemalja.

Podsetiću vas, takođe, i na činjenicu da je pre 13 godina Vlada Ruske Federacije angažovala specijalne jedinice za razminiranje, odnosno za uklanjanje zaostalih bombi sa niškog aerodroma i za te namene izdvojila šest miliona dolara, što je u tom trenutku i gradu Nišu, ali i osposobljavanja aerodroma u Nišu bilo i te kako važno.

Još jedan sporazum koji se odnosi na vojnu saradnju, a o kome danas razgovaramo jeste Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke.

Nemačka se već dugi niz godina nalazi na listi vodećih privrednih partnera Srbije i nemačke kompanije su prisutne gotovo u svim segmentima naše privrede i u svim sektorima srpske privrede.

Rezultat takve prisutnosti ogleda se u trgovinskoj razmeni koja je u protekloj godini iznosila 4,8 milijardi evra. Ona se, naravno, može dodatno ojačati kroz uspostavljanje lanaca dobavljača među srpskim preduzećima, s obzirom na to da nemačke kompanije, usled pandemije, premeštaju svoju proizvodnju iz geografski udaljenih zemalja u Evropu.

Osim toga, Nemačka je i najveći bilateralni trgovinski partner Srbije kako u pogledu uvoza, tako i u pogledu izvoza, a nemačke kompanije nastavljaju sa investicijama u našoj zemlji.

Prema podacima Privredne komore Srbije, tokom 2019. godine Srbija je izvezla robu na nemačko tržište u vrednosti od jedne milijarde evra, odnosno uvezla robu u vrednosti od 1,5 milijardi evra. Složićete se da to nije uopšte mali iznos ukoliko uzmemo u obzir privredu i značaj privrede za svaku, pa i za našu zemlju.

Kada uzmemo u obzir sve ove pokazatelje onda je jasno da je saradnja u oblasti odbrane potpuno prirodni sled događaja već uspostavljene saradnje koju imamo sa Nemačkom u raznim segmentima i nije zanemarljiva činjenica da ona i u političkom smislu predstavlja jedan važan korak koji naša zemlja preduzima, posebno ako uzmemo u obzir to da Nemačka na putu ka EU može imati značajnu ulogu i da nam njena podrška i razumevanje od strane Nemačke i te kako mogu značiti na putu koji nas čeka.

Sledeći sporazum jeste Sporazum koji zaključujemo sa Ukrajinom, a koji se odnosi na ukidanje viza. Sa aspekta međunarodnog prava, odnosno u međunarodnim odnosima zaključivanje bilateralnih sporazuma kojima se liberalizuje vizni režim smatra se i te kako značajnim korakom u razvoju odnosa između dve zemlje i unapređenju političkih odnosa, pre svega, jer znamo da vizna liberalizacija kao krajnji ishod svakako ima i razvoj ekonomske, kulturne, naučne i svakog drugog vida saradnje.

Zaključivanjem jednog ovakvog sporazuma državljanima obe države produžava se boravaka bez vize sa 30 dana u periodu od 60, odnosno sa 90 dana u periodu od 180 dana.

U obrazloženju jednog ovakvog zakona, kojim se potvrđuje ovaj Sporazum, navedeno je da su očekivanja od jednog ovakvog sporazuma takva da doprinese povećanoj ekonomskoj saradnji između naše dve zemlje i ja ne sumnjam da će rezultat jednog ovakvog sporazuma biti zaista i takav.

Inače, bilateralni odnosi naše zemlje sa Ukrajinom su do sada tradicionalno bili dobri, te smatram da postoji obostrani interes da realizacijom jednog ovakvog sporazuma produbimo saradnju i u svim drugim segmentima naših života.

Moram da kažem, mislim da to danas niko nije pomenuo, da je danas Međunarodni dan pismenosti i mislim da je ovo prava prilika da razgovaramo o studentima, odnosno da ih podstaknemo na jedno kritičko razmišljanje u pogledu samog značaja obrazovanja. U tom smislu, ovo će biti uvod za moje izlaganje vezano za sporazum koji imamo sa Bankom za razvoj, odnosno Zakon o potvrđivanju Okvirnog sporazuma koji se odnosi na zajam za studentsko stanovanje, a koji je naša zemlja zaključila sa Bankom za razvoj Saveta Evrope.

Kolege su pomenule da se radi o zaduživanje kod banke za sprovođenje ovog projekta koji se, između ostalog, omogućava pristup univerzitetskom obrazovanju onim studentima koji su možda u težoj materijalnoj situaciji i kojima visoko obrazovanje možda deluje nedostižno.

Između ostalog, naša država već finansira i školovanje, ali i subvencioniše troškove života određenih kategorija studenata, tako da je ovo samo nastavak priče koja se već u Srbiji sprovodi kada je reč o obrazovanju.

Sredstva opredeljena ovim zajmom omogućiće izgradnju novog studentskog doma u Nišu koji pruža šansu za studiranje novih 400 studenata i izgradnju novog studentskog doma u Beogradu za kapacitet 1.000 kreveta.

Prema podacima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, na godišnji konkurs za prijem u studentske domove prosečno se svake godine prijavi preko 20.000 studenata, što je daleko iznad kapaciteta kojima univerziteti u Srbiji i u studentskim domovima raspolažu.

Evo, ja kao bivši student univerziteta u Nišu ne mogu da sakrijem zadovoljstvo što će se na ovaj način visoko obrazovanje učiniti pristupačnijim i samim tim omogućiti svakom od studenata da na jedan potpuno novi način, kroz društveni život i kroz otkrivanje nekih potpuno novih iskustava, možda oni đaci koji su planirali da ne studiraju sada imaju druge šanse i druge mogućnosti, što će se svakako jednog dana odraziti i na buduće generacije koje ćemo iznedriti iz tih domova.

Univerzitet u Nišu ima 14 fakulteta u svom sastavu i on predstavlja jednu zaista dobru intelektualnu osnovu za povezivanje studenata koji izađu sa fakulteta sa ekonomskom zajednicom, privrednom zajednicom, ali i međunarodnim institucijama u kojima će možda oni jednog dana i raditi.

U ovom trenutku Studentski centar Niš pruža uslugu smeštaja u svoja četiri paviljona i oni raspolažu sa kapacitetima za smeštaj 958 studenata. Onda vam je jasno koliki je značaj izgradnje novih 400 ležaja. To je maltene polovina od onog broja kojim trenutno grad Niš raspolaže.

Grad Niš svake godine izdvaja sredstva za nagrađivanje najboljih studenata, ali i stipendiranje njihovog studiranja. Međutim, lično smatram da nije suština u tome koliko će se finansijskih sredstava izdvojiti, već mislim da je suština u tome da studenti osete da su prihvaćeni, da ih zajednica prepoznaje i da prepoznaje njihov trud i rad i da na kraju on ispuni i svoju svrhu.

Za kraj ja ću se usuditi da pomenem neke od uspehe studenata Univerziteta u Nišu, rizikujući da ću nekoga u tom nabrajanju izostaviti. Studenti ekonomskog fakulteta i veliki uspeh koji oni postižu na takmičenju u rešavanju poslovnih problema koji se organizuje u čak 30 zemalja. Zatim, studenti Pravnog fakulteta na međunarodnom takmičenju u simulaciji suđenja. Lično sam učestvovala u takvim takmičenjima i smatram da to predstavlja jedan odličan vid saradnje i upoznavanja studenata iz drugih zemalja i kada se studenti nekog fakulteta u Srbiji pokažu kao najbolji, onda vam je jasno da taj fakultet zaista ima svoju težinu. Zatim, studenti medicinskog fakulteta, uspeh studenata Umetničke akademije. Mi imamo i brojne naučnike koji su sada predavači na brojnim univerzitetima širom sveta.

Izreka kaže – po jutru se dan poznaje. Ako znamo da niški univerzitet jeste do sada iznedrio brojne generacije uspešnih pojedinaca, među kojima je i bivši ministar finansija, među kojima je selektor reprezentacije u šahu, među kojima su poslanici, državni sekretari, naučnici, onda nam je potpuno jasno, ja u to ne sumnjam, da je opravdanost sredstava koje izdvajamo za ove namene u potpunosti korektna i dobra.

Zahvaljujem.
Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicom, mi danas razmatramo, kao što smo mogli da čujemo od kolega koje su malopre govorile o izmenama aneksa četiri CEFTA sporazuma, koji se odnosi na proizvode sa poreklom i metode administrativne saradnje.

Mislim da je velikim delom ova tematika obrađena u prethodnom izlaganju, ali ću se ukratko osvrnuti na sam sporazum o slobodnoj trgovini na Balkanu, odnosno na CEFTA sporazum i na to zašto je on u stvari nama izuzetno važan. Zato što se stvaranjem zone slobodne trgovine zemlje Zapadnog Balkana zapravo opredeljuju za jednu ekonomsku i privrednu saradnju i razvoj i, pokazujući na taj način, da su potpuno slobodne i otvorene ka tome da vode jednu zajedničku ekonomsku politiku i preuzmu na sebe i obaveze, ali i odgovornosti koje su vezane za razvoj čitavog ovog regiona. Nesumnjivo je da to još više naglašava evropsku perspektivu ovog regiona, ali i želju naše zemlje za pridruživanjem EU.

Još u 19. veku engleska kao najrazvijenija zemlja tog vremena počela je da širi ideju o slobodnoj trgovini, što nedovoljno razvijene zemlje u tom trenutku nisu prepoznale kao sopstveni interes, pa je u to vreme snižavanje carina najčešće bio čin u stvari posledica nekih dobrosusedskih odnosa i predstavljao je nameru nekih prijateljskih odnosa između dve susedne zemlje koji je na kraju rezultirao zaključenjem brojnih bilateralnih sporazuma o liberalizaciji, što na kraju predstavlja uvod za ekonomske integracije koje mi danas poznajemo i na Balkanu, ali i svuda u svetu.

Danas je sistem slobodne trgovine naročito značajan za male zemlje iz više razloga. S jedne strane, ograničenost resursa, ali i nedovoljna domaća proizvodnja određenih proizvoda nameću potrebu za većim uvozom. Što je uvoz veći, on nužno pokreće, odnosno stvara potrebu za povećanim izvozom kako bi se mogao isfinansirati taj povećani uvoz i na kraju sve ovo rezultira jednom povećanom otvorenošću jedne zemlje i privrede ka čitavom svetu.

Ministarka je malopre pomenula da je Vlada juna ove godine donela zaključak o prihvatanju teksta ovog Aneksa 4 i razlog za ovakav zaključak jeste potreba za implementacijom novog seta pravila koja se odnose na poreklo robe, pre svega one koje su predviđene odredbama PEM Konvencije, odnosno kako je u obrazloženju navedeno, obezbeđuje se time dinamična veza sa PEM Konvencijom. To bi u praksi značilo da određeni industrijski proizvodi mogu biti izrađivani u više od jedne zemlje u regionu, a koje pripadaju EFTA, CEFTA i zemljama Mediterana. Drugim rečima, indirektno se podstiču i investicije, ali i industrijska saradnja u ovim oblastima.

Upravo je PEM Konvencija ta koja ima za cilj da doprinese i intenzivnijoj saradnji zemalja potpisnica, zatim, pojednostavljenju uslova za dobijanje porekla robe, ali i bliže povezivanje samih predstavnika poslovnih zajednica.

Načelno posmatrano, ovaj zakon jeste važan i on će svakako omogućiti efikasniju proizvodnju, jasnije će definisati i uvoz i izvoz, ali pod uslovima da svi učesnici u ovom lancu moraju da se pridržavaju određenih pravila. Tu mislim na činjenicu da moraju da poznaju pravnu regulativu, ali i da je poštuju, zatim, da prilagođavaju svoje poslovanje onim uslovima koji su CEFTA sporazumom predviđeni, da međusobno sarađuju i da se blagovremeno obučavaju, ali i informišu. Tu, pre svega, mislim na stručnu obuku carinskih službenika.

Na samom kraju, samo bih pomenula da je CEFTA sporazum jedan moderan i liberalan sporazum o slobodnoj trgovini i on pokriva više od 90% međusobne robne razmene u regionu. Ovo je posebno značajno za Srbiju, imajući u vidu da razmena sa potpisnicama CEFTA obuhvata blizu 53% srpskog izvoza i oko 15% izvoza iz čitavog sveta.

Ne zaboravimo ni to da je region obuhvaćen CEFTA-om ima dobar trgovinski suficit i to svakako treba iskoristiti u korist naše privrede.

Zbog svih napred navedenih argumenata, naša poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržaće predložene izmene. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, danas u okviru objedinjene rasprave razgovaramo o nekoliko predloga zakona i odluka koje se odnose na sudsku vlast kao posebnu granu vlasti i ja se nadam da ćemo danas imati jedan konstruktivni razgovor, odnosno pretres koji će za posledicu imati jasnu sliku svrhe njihovog donošenja.

Ustavom i zakonima Republike Srbije utvrđeni su standardi u pogledu nezavisnosti sudija kako u postupanju, tako i u pogledu donošenja odluka i posebno ističem to da Ustav Republike Srbije izričito propisuje nezavisnost sudske vlasti. Razrađujući dalje ovo ustavno načelo to bi praktično značilo da državni organi i pojedinačni nosioci funkcija moraju da obezbede i materijalnu, ali i funkcionalnu nezavisnost, tako da sudija nije dužan da bilo kome, pa čak ni drugim kolegama sudijama ili predsedniku suda objašnjava svoja pravna shvatanja ili utvrđeno pravno-činjenično stanje, osim u slučaju kada obrazlaže odluku ili kada to zakon izričito nalaže u situacijama u kojima je to neophodno.

Napred navedene ustavne i zakonske garancije se mogu oceniti kao adekvatne i o tome svedoče brojna istraživanja i naučni radovi na ovu temu. Dakle, možemo reći da standard, ja ću ga nazvati integritet sudija jeste na zadovoljavajućem nivou u našoj zemlji.

Složićete se sa mnom da bi analiza ove teme trebalo da se zasniva na odgovarajućem uzorku mišljenje Etičkog odbora Visokog saveta sudstva, kojim bi se između ostalog utvrdio i tačan broj odluka Etičkog odbora Visokog saveta sudstva u odnosu na ukupan broj zahteva, što nažalost nije slučaj.

Naime, stiče se utisak, iako odbijam da verujem u to da Etički odbor Visokog saveta sudstva jeste osnovan, ali ne sprovodi u potpunosti svoje ingerencije i mislim da je to neki zadatak koji im stoji u narednom periodu. Dokaz za ovakvu tvrdnju može se pronaći u GREKO drugom izveštaju o usklađenosti Republike Srbije u okviru Četvrtog kruga evaluacije koji je usvoje oktobra 2020. godine i njime se ukratko preporučuje Srbiji da sistem ocenjivanja rada sudija u potpunosti revidira.

Naime, u izveštaju se navodi da Etički odbor između ostalog treba da obezbedi pisane smernice o etičkim pitanjima, ali i da ostvari druge rezultate u okviru svoje nadležnosti. Osim toga, utvrđeno je da Etički odbor Visokog saveta sudstva još uvek nije počeo da sprovodi svoj mandat u pogledu sudijske etike, da etički kodeks za tužioce još uvek nije usvojen, te da treba preduzeti dalje mere da se efikasno prenesu etička pitanja i na sudije, ali i na tužioce i na taj način obezbede valjane smernice i poverljivo savetovanje sa njihove strane.

Da krenemo redom. Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca usvojen je aprila ove godine. Izmene postojećeg Kodeksa iz 2013. godine zasnovane su na preporukama koje su pripremili eksperti Saveta Evrope u okviru zajedničkog projekta EU i Saveta Evrope – jačanje nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa. Dalje, upravo donošenje izmena i dopuna zakona o kojima danas raspravljamo, mislim na Zakon o sudijama i Zakon o Visokom savetu sudstva, jeste korak napred ka ispunjenju preporuka koje su navedene u izveštaju, a odnose se na revidiranje sistema ocenjivanja rada sudija.

U čitavom ovom postupku mislim da je izuzetno važno skrenuti pažnju na ulogu Visokog saveta sudstva u smislu pružanja snažnije podrške i integritetu sudija, ali i pružanju još jače reakcije povodom svih oblika pritisaka na nezavisnost u radu sudija, uključujući i medijske pritiske i izjave političara i javnih ličnosti. Visoki savet sudstva mora svojim aktima i svojim delovanjem u potpunosti preuzeti, ali i ispuniti svoju zakonsku ulogu nezavisnog i samostalnog organa koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija.

Jednim velikim delom ta uloga od strane Visokog saveta sudstva zaista i jeste realizovana, a drugim delom će se svakako realizovati ukoliko ovaj zakon, odnosno ovi zakoni budu usvojeni u danu kada se o njima budemo izjašnjavali, a posebno mislim na uspostavljanje obaveznosti izveštavanja o radu, ali i primenu Etičkog kodeksa od strane samog Etičkog odbora.

Osim napred navedenog, misli da je veoma važno intenzivirati sam rad Etičkog odbora Visokog saveta sudstva i učiniti ga transparentnim kako bi njegove odluke, ali i praksa obezbedili i veći uticaj pravila, ali i uspešniju primenu samog kodeksa oko koga imamo preporuke.

Ukoliko bi najjednostavnije moralo da se precizira uloga i delovanje Etičkog odbora to bi onda značilo sledeće – da najpre pruži načelna mišljenje o ponašanju nosilaca sudijske funkcije u odnosu na pravila Etičkog kodeksa, da donosi pisana uputstva i praktične smernice i naročito da obavlja poverljiva savetovanja sa podnosiocima inicijative.

Mislim da ovako jasno i precizno definisani zadaci moraju biti bezuslovno, ali i kumulativno ispunjeni kako bi izmene zakona o kojima danas razgovaramo u praksi zaista i imale svoju svrhu.

Uostalom naša je obaveza da u skladu sa revidiranim Akcionim planom za Poglavlje 23 izmenimo ova dva zakona, tako što ćemo uspostaviti etički odbor kao stalno radno telo Visokog saveta sudstva i odrediti njegove nadležnosti, ali i obaveze.

Sa druge strane, moram da kažem da percepcija korisnika sistema pravosuđa o integritetu sudija jeste povoljna ali još uvek nije na potpuno zadovoljavajućem nivou, ali prema anketama koje su sprovedene od strane organizacije civilnog društva, čak nešto više od polovine anketiranih građana smatra da je integritet sudija na izuzetno visokom nivou.

Osim toga, velika većina njih, čak 85% ocenjuje da se sudija u svakom postupku pred kojima se on našao ponašao veoma profesionalno tokom samog trajanja postupka. Posmatrano regionalno najpovoljnija ocena profesionalnosti sudija je u Vojvodini, dok je relativno najmanja u južnoj i istočnoj Srbiji.

Što se tiče predsednika sudova, kao jedne od tačaka o kojima raspravljamo u okviru objedinjene, odnosno zajedničkog pretresa na nekoj od proteklih sednica jasno je iznet stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju, u smislu da predsednici sudova osim nadležnosti koje su propisane zakonom moraju biti i otvoreniji ali i transparentniji prema javnosti kako bi ona bolje razumela sve ono što oni rade.

Ukoliko su postupci koje preduzimaju nedovoljno transparentni potpuno je prirodno da se usled nedostatka informacija pogrešno i interpretiraju i na predsednicima sudova je zadatak da očuvaju i ugled, ali i integritet suda za čiji su rad odgovorni. Naša poslanička grupa, u tom smislu zaista želi puno, puno uspeha.

Na kraju pravni okvir naše zemlje zaista jeste dobar. Važne korake koje je Srbija preduzela, verifikovala, verifikovala su i stručna tela u EU. Zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati predloge izmena, odnosno izmena i dopuna ovih zakona, smatrajući ih neophodnim za potpuno uspostavljanje nezavisnosti sudske vlasti, ali i razvoja pravosuđa u našoj zemlji. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, u vreme kada je životna sredina sve ugroženija, mogu slobodno reći, neodgovornim ponašanjem pojedinaca i jednog dela velikih kompanija, ne samo u Srbiji, već svuda u svetu, posebno je važno razmišljati o načinima na koje možemo zaštititi životnu sredinu i ublažiti štetu koju nanosimo prirodi direktno ili indirektno i na taj način utičemo na ugrožavanje sopstvenih života.

Danas razmatramo predloge dva međusobno povezana zakona, a to su zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i Zakona o vodama. Ja ću se više osvrnuti na zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode. U svom kasnijem izlaganju ću obrazložiti i zašto.

Ministarstvo zaštite životne sredine sprovelo je javnu raspravu o Nacrtu ovog zakona u periodu od 19. marta do 7. aprila ove godine. Možda je jedan od ključnih razloga za donošenje ovog zakona, a koji je, kako smo i od prethodnika mogli da čujemo, izazvao veliko interesovanje javnosti je upravo izgradnja malih hidroelektrana i njihov negativni uticaj na prirodu.

Navedena tema praćena je opravdanim pritiskom javnosti i izražavanjem bojazni na koji će se način urediti ova oblast.

Naime, ovim predlogom zakona precizirano je da se započeti postupci vezani za izgradnju malih hidroelektrana u zaštićenom području obustavljaju po službenoj dužnosti danom stupanja na snagu ovog zakona, a da one koje su već izgrađene i obavljaju delatnost u skladu sa važećim propisima nastavljaju da rade do isteka važećih dozvola, odnosno ugovora.

Pripremajući se za ovu sednicu, gotovo je bilo nemoguće ne primetiti različite interpretacije člana 35. Predloga zakona, a koji se odnosi upravo na zabranu izgradnje u zaštićenom području. Ovim članom navedeno je da izgradnja malih hidroelektrana može biti dozvoljena ukoliko se radi o projektima od nacionalnog značaja i opšteg interesa, pa reakcija javnosti u tom smeru suštinski ide ka tome da ona može predstavljati jednu vrstu opasnosti, s obzirom da nisu jasno definisani kriterijumi za proglašenje nacionalnog značaja i opšteg interesa.

Međutim, pre donošenja bilo kakvog zaključka koji se odnosi na pitanje zabrane izgradnje hidroelektrana u zaštićenim područjima treba istaći da je Narodna skupština u međuvremenu donela Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije, tako da se ovim nacrtom praktično vrši usklađivanje sa njim.

Evo, napraviću paralelu. Zakonom o korišćenju obnovljivih izvora energije u članu 5. propisano je da se zabranjuje izgradnja hidroelektrana u zaštićenim područjima, izuzetno od ovog stava Vlada može, na predlog ministarstva nadležnog za rudarstvo i energetiku, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva zaštite životne sredine, dozvoliti radove i aktivnosti, odnosno one projekte koji su od javnog ili opšteg interesa.

Osim toga, ja ću pomenuti i to da je važećim Zakonom o zaštiti prirode, samim članom 57. propisano da Vlada može u skladu sa zakonom dozvoliti napred navedene radove. Dakle, primedbe koje se odnose na nacrt ovog zakona, a koje idu u smeru dozvole izgradnje malih hidroelektrana, suštinski i ne predstavljaju novinu, jer one kao takve i danas postoje u važećem zakonu koji mi sada primenjujemo. Zato su ovakve opaske, mogu slobodno reći, neprihvatljive.

Ekološki pokreti i pobune građana kao odgovor na zagađenje vazduha, seču šuma, eksploataciju ruda, zapravo jesu opravdane sve dotle dok one imaju realno obrazloženje. Međutim, kao rezultat jedne takve pobune jeste bio novi Zakon o obnovljivim izvorima energije koji je skoro usvojen u Skupštini i kojim je suštinski zabranjena izgradnja svih hidroelektrana u zaštićenom području i zato mislim da donošenjem ovog zakona Srbija u stvari dobija jedan celovit i značajan pravni akt kojim se pruža potpuna zaštita prirodi, ali i uređuju načini i mehanizmi za upravljanje njenim vrednostima.

Ugrožavanje životne sredine, degradacija njenih lepota i vrednosti jesu vremenom uticali postepeno na formiranje svesti o tome da je neophodno preduzeti i hitne mere, ali i mogu reći radikalne mere radi njene zaštite, a doprinos svakog od nas za njen spas u današnje vreme jeste imperativ.

Moram da kažem da naspram obaveze države stoji pravo pojedinca i to jeste tačno, ali navedena konstatacija mora imati dva smera. Dakle, naša je dužnost da kao pojedinci damo svoj doprinos očuvanju prirode i životne sredine, ali se postavlja pitanje kako. Evo, ja ću navesti par praktičnih načina kojima direktno svojim ponašanjem možemo uticati na očuvanje životne sredine.

Za početak kupujmo pametno tako što ćemo proizvoditi manje otpada. Tu mislim na ambalažu, na kupovinu domaćih proizvoda, mislim na kupovinu samo onih količina namirnica koje su nam potrebne, na korišćenje pamučnih torbi umesto plastičnih kesa. Dalje, razvrstavajmo ambalažu, iako je obaveza lokalnih samouprava da preko preduzeća kojima je povereno obavljanje poslova sakupljanja i transporta otpada reguliše primenu, odnosno primarnu selekciju otpada tako što će obezbediti odgovarajuće posude, a zatim i za reciklažu. Dok se to ne desi, ja smatram da nas ništa ne sprečava da razvrstavamo otpad u granicama svojih mogućnosti.

Dalje, možemo koristiti vodu mnogo racionalnije nego što to činimo danas. Milionima godina na zemlji postoji ista količina vode i ona se ne povećava, ali se i ne smanjuje i upravo od nas i našeg ponašanja zavisi kakav će kvalitet te vode i biti.

I na kraju štedimo energiju. Najveći deo energije koji koristimo dolazi iz izvora koji doprinose degradaciji prirode i zato je veoma važno da efikasnije koristimo energiju kako toplotnu, tako i električnu, čime ujedno smanjujemo i troškove u našem kućnom budžetu.

Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati navedene predloge zakona, rukovodeći se idejom da su voda, vazduh, energija, prostor nezamenljivi i neobnovljivi, te da u duhu parole koja je svima nama poznata „nije teško biti fin“ u stvari podstaknemo javnost da razmišlja na ovaj način. Zahvaljujem.