Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, četvrti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Ključni predlog u mome zakonu jeste činjenica da sadašnjim zakonom nisu priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Odredbama zakona krajiškom borcu priznato je samo do 27. aprila 1992. godine. Tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Moram da kažem da me je mnogo krajiških boraca kontaktiralo, kontaktira, zove, traži sastanke. Krajiški borci su ogorčeni i nezadovoljni zbog toga što još uvek nije priznata njihova pravedna i časna borba protiv ustaškog režima Franje Tuđmana čiji je strateški cilj bio stvaranje etnički čiste hrvatske države. Krajiški borci nisu vodili nikakav privatan rat, oni su se časno, hrabro i pošteno borili za očuvanje Jugoslavije i borili da sačuvaju svoj narod od masovnih zločina i od etničkog čišćenja.

Takođe, u mom predlogu zakona tražim još nekoliko izmena i dopuna. Jedna od njih tiče se ratnih vojnih invalida. Naime, predlažem da se mojim predlogom zakona svim borcima koji su bili ranjeni ili koji su bili bolesni tokom rata da im se omogući da mogu podneti zahtev za priznanje statusa ratnog vojnog invalida u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona. Krajiški borci koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja, da im se omogući ovim zakonom da mogu podneti zahtev za priznavanje statusa ratnog vojnog invalida bez vremenskog ograničenja. Takođe, imamo jedan broj civilnih lica sa područja Republike Srpske Krajine koji su bili ranjeni u zločinačkoj akciji „Oluja“. Oni su dobili status civilnog invalida rata, primali su ličnu invalidninu od 2000. do 2013. godine. Tada je ukinuta savezna uredba i sada imamo najmanje 12 civilnih invalida rata iz Republike Srpske Krajine koji ne primaju ličnu invalidninu. Mislim da je u pitanju jedna velika nepravda i da treba doneti izmene i dopune zakona, da i ti civilni invalidi rata primaju ličnu invalidninu. Ovim predlogom zakona tražim i izmene u kategorizaciji boraca.

Na kraju još jednom apelujem da se današnji dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Hvala.

Sedmi put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Naime, 2012. godine Srbija je počela da realizuje tzv. regionalni stambeni program čiji je cilj bio da se reši ključno pitanje integracije, odnosno da se reši stambeno pitanje prognanih lica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH. Tada je ukupno evidentirano oko 17.000 porodica koje nemaju rešeno stambeno pitanje i još nekoliko hiljada koje nisu popunile tada anketu.

Dakle, radilo se 2012. godine, na početku sprovođenja regionalnog stambenog programa, oko 20 hiljada progonjenih porodica, koji su bili u statusu podstanara ili su živeli u nezavršenim kućama ili starim trošnim kućama itd.

Cilj toga programa je bio da u narednih pet godina, dakle do 2017. godine, se reši to ključno pitanje integracije. Nažalost, program se sprovodio i sprovodi se veoma sporo. Komesarijat za izbeglice i migracije, izašao je sa podatkom da će do kraja 2022. godine, biti rešeno svega nešto više od sedam hiljada prognanih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH. Na osnovu saopštenja, Komesarijata za izbeglice i migracije, ostaje 12 hiljada prognanih porodica koji će biti stambeno nerešene.

Zbog toga ovim Predlogom zakona tražim da Vlada Republike Srbije nastavi realizaciju ovog programa, da se obrati EU, odnosno Evropskoj komisiji i apeluje da donatorska sredstva koja su bila predviđena 2012. godine se i dalje koriste dok se ne reši ovo ključno pitanje integracije.

Pored toga imamo još niz drugih problema u procesu integracije, navešću samo nekoliko od njih. Recimo, imamo slučajeve nekoliko opština, gde je najdrastičnije primer sporog sprovođenja ovoga programa. Naime, nadležne opštinske komisije su objavile liste lica koji su dobili, na primer stanove, 2015. godine to se desilo u Šapcu, Šidu i Boru i od 2015. godine, evo do danas, to je šest godina, još uvek nisu završene zgrade, u kojim treba da se usele ti ljudi. Ljudi su ogorčeni i pitaju se da li je moguće da se jedna zgrada, od 10, 15, 20, 25 stanova gradi šest godina i da oni šest godina plaćaju kiriju, umesto da su se u te svoje stanove uselili, već naredne 2016. godine.

Imamo i primer grada Subotice, gde već dve i po godine je objavljena lista, dosta ljudi me je zvalo, očekuju i nadaju se da će konačno biti rešene te tehničke stvari i da se mogu useliti u svoje stanove, da ne plaćaju kiriju, više od dve i po godine, a faktički zgrada je gotova.

Imamo jedan deo porodica, koji su se uselili u svoje stanove, pre 20 i više godina, na primer naselje „Sava“ u Obrenovcu, 80 prognanih porodica, evo prošlo je, oni su se uselili u svoje stanove 1999. godine, prošle su 22 godine, oni još uvek nisu dobili pravo otkupa tih stanova. Jedno drugo naselje u Obrenovcu, gde su se 23 porodice uselile 2007. godine. Onda imamo nekoliko kategorija porodica kojima nije omogućeno, još uvek, da dobiju otkup svojih stanova.

Dakle, problema ima zaista mnogo, ja apelujem na premijerku Brnabić, da primi našu delegaciju na sastanak, već sam joj poslao četiri pisma i da kroz razgovor se odrede vremenski rokovi, da se odrede institucije koje će u veoma kratkom vremenskom roku, konačno rešiti ove brojne probleme, u procesu integracija, pogotovo je velika šteta što se ovde radi o regionalnom stambenom programu i to želim da kažem zbog građana Srbije.

Dakle, ovo nisu sredstava iz budžeta Republike Srbije, ovo su sredstava međunarodnih donatora, EU, niza država i zaista ponavljam bilo bi jako loše da ovaj program ne bude završen u punoj celosti, a imamo dobre namere EU, da pomogne proces rešavanja ključnog pitanja u Srbiji, što se tiče prognanih lica iz Hrvatske, Federacije BiH, a to je stambeno pitanje.

Apelujem na Skupštinu da se današnji dnevni red, dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, treći put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Glavni razlog zbog čega tražim ovu dopunu jeste činjenica da u postojećem zakonu je učinjena jedna velika nepravda.

Naime, postojećim zakonom su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, do dana kada je postojala SFRJ i nastala Savezna Republika Jugoslavija. Mislim da je u pitanju velika nepravda. Krajiški borci su ogorčeni, nezadovoljni, zato što smatraju, i apsolutno ih podržavam, da su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu i da nisu vodili nikakav privatan rat.

Ja ovim predlogom zakona tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Navodim četiri razloga. Prvo, oficirima i podoficirima Vojske Republike Srpske Krajine je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje - a s kim su krajiški oficiri, podoficiri komandovali, ako je njima priznat ratni staž, a njihovim borcima nije?

Takođe, podsećam da je Hrvatska donela svoj zakon o pravima hrvatskih veterana, kojim je sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz susedne BiH u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Takođe, podsećam da je ta ista Hrvatska 1993. godine, dakle, za vreme rata, u izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju Hrvatske, svim preživelim pripadnicima oružanih snaga genocidne NDH priznala ratni staž u dvostrukom trajanju za period 1941-1945. godina, dakle, priznala ratni staž ustašama koji su počinili genocid nad našim narodom. Konačno, 1951. godine nova demokratska Nemačka, dakle, svega šest godina posle završetka rata, priznala je ratni staž svim pripadnicima nemačkog Vermahta sa obrazloženjem da su ti ljudi bili prisilno mobilisani od strane Hitlerovog nacističkog režima, ali da im se priznaje ratni staž jer su ratovali bez obzira što je bila pogrešna strana.

Hoću da verujem da krajiški borci nisu gori od nacista i ustaša. I nadam se i uveren sam da će Narodna skupština Republike Srbije ispraviti ovu veliku nepravdu i, ponavljam, svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine priznati ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i takođe, među pismenim dokazima priznati vojnu knjižicu i sve druge dokumente SAO Krajine, SAO Zapadna Slavonija, SAO Istočna Slavonija, Baranja, Zapadni Srem i Republike Srpske Krajine, gde to nije moguće, da će omogućiti institut dva kvalifikovana svedoka, gde će dva pripadnika određene jedinice vojske i policije Republike Srpske Krajine garantovati pod materijalnom i krivičnom odgovornošću da je određeni čovek krajiški borac član te jedinice i da se borio za interese svog naroda i države. Hvala.

Šesti put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Glavni razlog zbog čega tražim dopunu jeste činjenica da danas i dalje postoji više od 12.000 prognaničkih porodica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH koji su podstanari ili žive u nedovršenim kućama ili žive u starim trošnim kućama, dakle, nisu rešili ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja.

Podsećam da je država 2012. godine započela realizaciju regionalnog stambenog programa, čiji cilj je bio da se u narednih pet godina reši stambeno pitanje svih proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, njih više od 20.000.

Nažalost, posle devet godina sprovođenja regionalnog stambenog programa imamo izjavu Komeserijata za izbeglice i migracije da će do kraja 2022. godine biti stambeno rešeno svega nešto više od 7.000 porodica. Dakle, više od 12.000 prognanih porodica neće imati rešeno ključno pitanje, integracije, ponavljam pitanje stanovanja.

Podsećam da se regionalni stambeni program sprovodio nedopustivo sporo, aljkavo, neprofesionalno i imamo informaciju jedince za upravljanje projektima da će od predviđena 302 miliona evra, što je dogovoreno sa donatorima na donatorskoj konferenciji 2012. godine, Srbija povući svega 134 miliona evra, 168 miliona evra neće biti povučeno od strane međunarodnih donatora. Zbog toga mislim da je veoma važno da se donese ovaj Predlog zakona i da se donese moj predlog zakona i da se obaveže Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program dok se ne reši stambeno pitanje više od 12.000 prognanih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH.

Kao primer, sporog sprovođenja regionalnog stambenog programa navodim slučajeve, recimo, Šida gde je objavljena lista prognanih porodica 2015. godine. Evo do danas, šest godina je prošlo, nije sagrađena zgrada od 10 stanova ili, recimo, u Šapcu imamo listu od 24 prognane porodice, prošlo je šest godina i dalje nije izgrađena zgrada. Vidimo da naša država, ja to snažno podržavam, gradi velike infrastrukturne projekte, da gradi „Beograd na vodi“, ali ne mogu da razumem činjenicu da imamo institucije koje ne mogu za šest godina da sagrade zgrade od 10, 15, 20 ili 25 stanova. Takvih primera imamo širom Srbije, od Subotice do Bujanovca. Takođe, imamo hiljade prognanih porodica koje žive već 20 i više godina u svojim stanovima, a i dalje nisu dobili pravo otkupa pod povoljnim uslovima. Na primer, 80 porodica u naselju Sava u Obrenovcu živi u tim stanovima od 2000. godine i do dan danas nisu dobili pravo otkupa zbog nerešenih imovinsko pravnih pitanja.

Dakle, moj apel jeste da nadležne državne institucije konačno počnu da rešavaju brojne probleme ovog naroda. Važno je zbog građana Srbije reći da se ti stanovi i da se ostala stambena rešenja, vezano, dakle, za građevinski materijal, za seoska imanja, montažne kuće, gradnju stanova… To su sredstva od međunarodnih donatora, pre svega od EU, to nisu sredstva Republike Srbije i velika je šteta da ta međunarodna sredstva, da ta donatorska sredstva neće biti iskorišćena.

Dakle, još jednom apel i Vladi Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program, da se konačno reši ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja više od 12.000 prognanih porodica i da se konačno počnu brzo i efikasno rešavati svi ostali brojni problemi, a ja sam ih u pismu premijerki Brnabić naveo 16, da ljudi koji su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno kažu da su svoj na svome. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas drugi put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Ovim predlogom zakona tražim sedam izmena i dopuna. Moj ključni zahtev jeste da se konačno ispravi velika nepravda i da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Podsećam da su postojećom zakonskom odredbom krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, do dana kada je prestala da postoji SFRJ i nastala SRJ. S druge strane, podsećam da su krajiški oficiri i podoficiri, odnosno aktivna vojna lica bivše JNA priznati, odnosno da im je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Postavlja se opravdano pitanje s kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali kad je njima priznat ratni staž za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Krajiški borci su ogorčeni, razočarani, diskriminisani, a posebno i zbog činjenice da se čak u praksi ne poštuje ni priznat ratni staž do 27. aprila 1992. godine.

Naime, stotine i hiljade krajiških boraca su podneli zahteve centrima Ministarstva odbrane širom Srbije da im se makar prizna taj period do 27. aprila 1992. godine. Svi su odreda dobili negativna rešenja sa skandaloznim i sramnim obrazloženjem centara Ministarstva odbrane da teritorijalna odbrana Savo-krajine i teritorijalna odbrana RSK nisu bili u sastavu bivše JNA. Dobro je poznato da su se oružane snage SFRJ sastojale od dva vida, od JNA i od teritorijalne odbrane.

Ja pozivam Ministarstva odbrane da ispravi ovu veliku nepravdu, da promeni taj sramni skandalozni pravilnik i da makar za početak se krajiškim borcima prizna ratni staž, odnosno da se poštuje zakonska odredba u kojoj jasno stoji da se krajiški borci priznaju do 27. aprila 1992. godine.

Takođe, pozivam još jednom Narodnu skupštinu da prihvati da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim predlogom zakona i da se, ponavljam, ispravi velika nepravda i da se svim pripadnicima Vojske i Policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da podsetim da smo u Narodnoj skupštini u aprilu ove godine usvojili Zakon o privremenom registru punoletnih građana Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije korona virusa, čime je stvoren osnov za isplatu 60 evra u ovoj godini svakom punoletnom građaninu.

U utorak smo imali na raspravi izmene i dopune ovog zakona kojim je obezbeđena isplata još dodatnih 20 evra za sve punoletne građane Srbije.

Podsećam da je Vlada i želim da pohvalim Vladu, donela niz mera sa ciljem da se građanima i pravnim subjektima pomogne da lakše prevaziđu negativne posledice pandemije korona virusa.

Prošle godine Vlada je donela odluku da isplati 100 evra svim punoletnim građanima, da u dva navrata isplati dodatno 9.000 dinara svim penzionerima, korisnicima Fonda PIO. Ove godine, dakle, pored ovih 80 evra za sve punoletne građane, već je isplaćeno 5.900 dinara ili 50 evra dodatno za penzionere, zatim 3.000 dinara za sve vakcinisane građane, 60 evra za nezaposlena lica i, ponavljam, dodatna sredstva za mikro, srednja, mala preduzeća, naravno i za velika preduzeća.

Međutim, pored svih ovih mera koje, ponavljam, pozdravljam, imamo dve ciljne grupe koje nisu obuhvaćene ovim merama Vlade Republike Srbije. To su penzioneri koji su rodom i poreklom iz država nastalih na području bivše Jugoslavije. Njih oko 124 hiljade, od toga broja 59 hiljada penzionera rodom iz Hrvatske, 41 hiljada rodom sa područja Republike Srpske Federacije BiH i više od 24 hiljade penzionera sa područja današnje Slovenije, Makedonije i Crne Gore.

Od ove 124 hiljade penzionera rodom iz regiona, svega mali broj njih je bio obuhvaćen i dobio je novčanu pomoć, prošle godine devet hiljada, ove godine skoro šest hiljada i planira se februara i marta sledeće godine dodatnih 20 hiljada dinara, dakle za 1,7 miliona penzionera korisnika Fonda PIO Srbije.

Međutim, najveći deo od te 124 hiljade penzionera nisu korisnici Fonda PIO Srbije i oni nisu obuhvaćeni ovom merom. Ti penzioneri su ogorčeni, nezadovoljni, razočarani, jer časno, odgovorno i savesno ispunjavaju sve obaveze prema ovoj državi u kojoj žive. Diskriminisani su iz razloga što su ostvarili penziju na području današnje Hrvatske i BiH, međutim pošto tamo nemaju prebivalište penzioni fondovi Hrvatske i BiH im ne isplaćuju novčanu pomoć. Ovde im se kaže – pošto niste ostvarili ni dana radnog staža u Srbiji i ovde nemate pravo na novčanu pomoć. Dakle, radi se više od 100 hiljada penzionera rodom iz regiona, koji su u suštini građani drugog reda.

Moje mišljenje, ja sam se više puta obraćao Vladi Srbije, premijerki Brnabić sa molbom, sa apelom da se ispravi ova nepravda i da se tim penzionerima takođe isplati novčana pomoć, jer i oni takođe moraju da prevaziđu posledice korona virusa.

Podsećam da značajan deo penzionera iz Hrvatske i BiH su imali tzv. novčani dodatak, imaju male penzije, u Hrvatskoj i BiH i kada su odjavili prebivalište na području Hrvatske i BiH, dakle Republike Srpske ili Federacije BiH i prijavili prebivalište na području Republike Srbije, automatski su im penzioni fondovi u Zagrebu, Sarajevu ukinuli zaštitni dodatak.

Mi sada imamo ovde penzionere, građane Srbije koji imaju 68, 70, 75 godina i imaju recimo penziju od tri i po hiljade dinara, pet hiljada dinara, sedam hiljada dinara, deset hiljada dinara. Sad, zamislite osećaj tih ljudi, kaže, 1,7 miliona penzionera je dobilo novčanu pomoć, a nas 100 hiljada nismo dobili. Sad imate komšiju, domaćeg penzionera koji ima penziju od 40, 50 hiljada i on dobije prošle godine devet hiljada novčanu pomoć, ove godine skoro šest hiljada, u februaru i martu sledeće godine dobiće 20 hiljada, a ovaj pored njega koji ima penziju, rodom iz Hrvatske ili BiH, koji ima penziju četiri, pet, šest, sedam, osam ili deset hiljada dinara, on neće dobiti. Zato što vi penzioneri iz Hrvatske i BiH i drugih država regiona niste korisnici Fonda PIO Srbije.

To jeste ispravno sa formalno-pravnog stanovišta, ali sa ljudskog stanovišta, sa stanovišta pravde, sa stanovišta solidarnosti to je diskriminacija. Ako smo omogućili i našli sredstva za milion i 700 hiljada penzionera, pa hajde da nađemo i sredstva za tih 100 hiljada penzionera od kojih, ponavljam, značajna većina ima penzije od kojih ne mogu da žive zato što su im ukinuti zaštitni dodaci od strane penzionih fondova u Zagrebu i Sarajevu.

Apelujem ovde na ministra Udovičića da prenese premijerki Brnabić još jednom moj apel da Vlada nađe način i donese jednu pravednu odluku da se isplati, za ovih više od 100 hiljada penzionera sa područja Hrvatske, BiH i drugih država regiona, devet hiljada za prošlu godinu, 5.900 za ovu godinu, što je već isplaćeno i da tih sto hiljada takođe dobiju najavljenih 20 hiljada dinara koje će biti isplaćene sledeće godine tokom februara i marta.

Ponavljam, to bi bila jedna pravedna odluka i to bi bila jedna poruka države da ona uvažava te građane, jer se radi, podsećam, o najvećim žrtvama rata na prostoru bivše Jugoslavije, radi se o proteranim Srbima.

Uvek moram da istaknem činjenicu da ne bi voleo da bilo koji građanin Srbije, a to su, nažalost, doživeli građani sa područja Kosova i Metohije, mora da uzme svoju torbu i da ode 400, 500 kilometara dalje od svog mesta. Niko nije otišao iz svog stana, niko nije otišao iz svoje kuće od dobre volje. Otišao je zato što, nisu otišli, nego su proterani od strane proustaškog režima Franje Tuđmana i islamističkog režima Alije Izetbegovića i to su činjenice koje mislim da bi Vlada morala da uzme u obzir.

Druga ciljna grupa, koja je takođe diskriminisana, koja nije uzeta u obzir, radi se o 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličku ili prognaničku kartu. Dakle, radi se o proteranim Srbima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

Podsećam, Vlada je prošle godine isplatila 100 evra za sve punoletne građane. Ove godine će isplatiti 80 evra. Više od pet miliona građana je obuhvaćeno ovom merom, ali nažalost, tih 26.000 građana nije obuhvaćeno merom, zato što se kaže u odluci Vlade – isplaćujemo ovu novčanu pomoć za građane koji imaju prebivalište. A pošto vas 26.000 izbeglih lica imate boravište, vama nećemo da isplatimo tih 100 evra prošle godine i 80 evra ove godine.

Sad ja podsećam na jednu nespornu činjenicu. Te izbegličke karte izdao je MUP na onom istom mestu gde izdaje i lične karte za sve ostale građane. Pa ako MUP smatra da izbeglička karta nije validan dokument, zašto ga onda izdaje? Tih 26.000 građana i dalje su zadržali izbegličku kartu ne od dobre volje, ne što žele da imaju dalje formalno izbeglički status, iz dva razloga. Jedan je razlog što se i dalje bore, zadržali su prebivalište u Hrvatskoj ili u Federaciji BiH da pokušaju da ostvare oteta imovinska, stečena, statusna i druga prava.

Podsećam, svima nam je poznato da političko Sarajevo, politički Zagreb vode već evo 26 godina od završetka rata u Hrvatskoj i BiH politiku cementiranja etničkog čišćenja našeg naroda, a to uključuje i plansku i sistematsku otimačinu i uzurpaciju imovine proteranih Srba. Zato je jedan deo njih zadržao te izbegličke karte da bi pokušali da vrate svoje kuće, da vrate vojne stanove u Sarajevu, da vide da vrate uzurpiranu ili otetu zemlju, poljoprivredno zemljište, šume, da reše deo staža koji su zasluženo ostvarili do početka rata, a sad im, recimo, ne priznaju osam godina od 1983. do 1991. godine ili deset godina od 1970. do 1980. godine itd. Dakle, zadržali su izbegličku kartu zbog borbe za svoja prava.

Drugi razlog, jedan deo tih, od 26 hiljada, građana koji imaju formalnu izbegličku kartu su taj dokumenat zadržali iz razloga zato što je to jedini način da mogu da ostvare zdravstveno osiguranje. Nemaju drugi način. Dakle, prinuđeni su, još uvek, da imaju te dokumente, a MUP još uvek nije donelo odluku da kaže da taj dokument ne važi i da će biti ukinut od tog i tog dana. Dakle, ti su ljudi ogorčeni, razočarani, osećaju se građanima drugog reda.

Uputio sam jedno pismo premijerki Brnabić i u prilogu dostavio spisak od 65 građana koji imaju izbegličku kartu, koji su me lično zvali i molili da vidimo kako da Vlada uzme u obzir i njih i njihove potrebe i da ih izjednači u pravima sa svim ostalim građanima.

Dakle, i ovom prilikom želim da apelujem na Vladu Srbije na premijerku Brnabić da se donesu dve odluke. Prva odluka, još jednom ponavljam, da se isplati novčana pomoć za sve penzionere rodom i poreklom sa područja današnje Hrvatske, BiH, i drugih država regiona. Dakle, devet hiljada evra što su dobili penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije prošle godine, pet hiljada i 900 dinara isplaćeno domaćim penzionerima ove godine i najavljenih 20 hiljada dinara koji će biti isplaćeni penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije sledećeg februara i marta.

Druga odluka Vlade da se nađe način da se isplati novčana pomoć za 26 hiljada građana Srbije koji imaju izbegličku kartu, nemaju formalno prebivalište, već imaju boravište. Dakle, da im se isplati 100 evra koji su isplaćeni svim punoletnim građanima prošle godine i da im se ove godine isplati 80 evra, pošto je već 30 evra isplaćeno u maju. U novembru će, ako se ne varam, biti isplaćeno novih 30 i sada ovim izmenama i dopunama zakona smo omogućili da se u decembru isplati i dodatnih 20 evra.

Mislim da bi te dve mere poslale snažnu poruku penzionerima rodom iz regiona, kao i 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte, da Vlada jednako tretira sve građane i da neće gledati formalno-pravne razloge, nego će sa aspekta pravednosti, solidarnosti pomoći i tim ljudima da i oni jednako, kao i svi ostali građani Srbije, lakše prebrode posledice pandemije korona virusa. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji živi više od 12000 prognaničkih porodica u statusu podstanara ili u neljudskim uslovima. Mislim da je došlo krajnje vreme da Vlada na jedan sveobuhvatan, pravičan i trajan način reši stambeno pitanje proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH kao ključno pitanje integracije.

Podsećam da je Vlada započela realizaciju takozvanog regionalnog stambenog programa 2012. godine, čiju su glavni donatori EU i niz drugih država i međunarodnih organizacija i da je dogovor bio da će taj program biti završen u narednih pet godina, dakle, do 2017. godine i da će biti stambeno rešeno blizu 17000 prognaničkih porodica.

Nažalost, taj se program sprovodio i sprovodi se izuzetno sporo, nekvalitetno, neprofesionalno. Imamo od pre nekoliko meseci saopštenje Komesarijata za izbeglice i migracije, u kome se navodi da je od 2012. godine, kada je počela realizacija regionalnog stambenog programa, do ove godine rešeno svega nešto više od 7000 prognaničkih porodica. Dakle, veliki broj najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije ostaće nerešen.

Predlažem mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama da Vlada donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program, da se stambeno reši 12000 prognaničkih porodica. Zatim, predlažem ovim predlogom zakona da više od 1000 prognaničkih porodica kojima nije dozvoljeno da konkurišu na stambene programe jer nisu imali formalno status izbeglice, da se njima omogući da mogu da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja.

Imamo nekoliko kategorija prognaničkih porodica kojima nije omogućen otkup njihovih stanova koji su sagrađeni sredstvima međunarodnih organizacija ili EU, to je 50 porodica koje žive u stanovima „Diposa“ u Beogradu. To je 530 porodica korisnika SIR programa, programa koji je finansirala italijanska Vlada u sedam gradova i opština, da im se omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima. Imamo više stotina prognaničkih porodica koje žive u stanovima koji su sagrađeni kroz program socijalnog stanovanja i socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, da se njima omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima.

Konačno, da se ovim mojim predlogom zakona obezbedi svim tim porodicama da otkupna cena bude, da imaju dvostruki popust prilikom otkupa, a ne samo 50%, kao i svim onim porodicama koje su već potpisale ugovor o kupoprodaji da putem aneksa takođe dobiju dvostruki popust.

Dakle, predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postojećim Zakonom o pravima boraca, vojinih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica nisu priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Mislim da je u pitanju diskriminacija. Krajiški borci se osećaju ogorčeno, nezadovoljno, razočarani su i smatraju da nisu vodili nikakav privatan rat, nego da su se časno i hrabro borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije i da su časno i hrabro branili srpski narod na području Republike Srpske Krajine.

Mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica tražim, dakle, članom 1. da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Drugo, tražim da se svi borci koji su razvrstani trenutno po postojećem zakonu prema vremenu vojnog angažovanja u tri kategorije, da se borci razvrstaju u dve kategorije, da borac prve kategorije je borac sa angažovanjem preko 45 dana i borac kome je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida bez obzira na dužinu njegovog angažovanja, a borac druge kategorije je borac sa angažovanjem do 45 dana.

Zašto ovo predlažem? Zato što u postojećem predlogu borac prve kategorije mora da ima najmanje 200 dana ako je bio pripadnik vojske i policije Republike Srpske Krajine, dok borac prve kategorije koji je ratovao na KiM dovoljno je da ima 60 dana vojnog angažovanja.

Treće, tražim da se civilnim licima iz Republike Srpske Krajine koji su zadobili povredu ili ranu prizna ponovo status civilnog invalida rata. Naime, postoji najmanje 12 civilnih invalida rata iz Republike Srpske Krajine koji su primali ličnu invalidninu od 2000. do 2013. godine, kada im je ukinuta ta invalidnina saveznom uredbom. Mislim da nije u redu i da treba i tim 12 civilnih invalida rata iz RSK da bude priznato svojstvo civilnog invalida rata.

Sledeće, tražim da se zahtev za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida može podneti u roku od godinu dana od stupanja na snagu izmena i dopuna ovog zakona, jer je taj sad rok prošao a imamo još jedan deo krajiških boraca koji nisu podneli zahtev za priznanje statusa ratnog vojnog invalida. Takođe, tražim da se zahtev za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu posttraumatskog stresnog poremećaja može podneti bez vremenskog ograničenja.

Posebno tražim da se među originalnim pismenim dokazima iz vremena učešća u ratu za utvrđivanje statusa borca priznaju vojna knjižica ili drugi dokumenti sa pečatom nadležnih organa srpske autonomne oblasti Krajina, srpske oblasti Zapadna Slavonija, srpske oblasti Slavonija-Baranja i Zapadni Srem i Republike Srpske Krajine, ako se status borca ne može utvrditi na osnovu postojećih originalnih dokumenata, mnogi ih nemaju, znamo zbog čega, zbog zločinačkih akcija „Bljesak“ i „Oluja“, tražim da se krajiškim borcima omogući da utvrde status borca na osnovu dva kvalifikovana svedoka.

Konačno, na kraju, tražim da se posttraumatski stresni poremećaj utvrđuje u izuzetnim slučajevima na osnovu medicinske dokumentacije koja potiče iz perioda pre podnošenja zahteva za priznanje prava po tom zakonu, a ne isključivo iz perioda dok su trajale ratne okolnosti, a najkasnije do isteka dve godine od dana njihovog prestanka.

Dakle, ovim predlogom predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Hvala.

Hvala.

Poštovana ministarka, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ja takođe želim da uputim najiskrenije čestitke svim građanima Srbije, Srbima u regionu, državljanima Srbije koji žive u Srbiji za Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Jedan od najvažnijih državnih ciljeva treba da bude rad na stalnom jačanju duhovnog i kulturnog jedinstva srpskog naroda. Šta to konkretno znači? To znači da čuvamo i negujemo svoj srpski jezik i ćirilicu i da se kao država borimo da svaki Srbin i svako srpsko dete koje živi van Srbije i van Republike Srpske može slobodno i ponosno da kaže da je Srbin, da koristi svoj srpski jezik i piše svojim ćiriličnim pismom, da se okupljamo oko svoje Srpske pravoslavne crkve, da čuvamo i negujemo svoje običaje i tradiciju, da negujemo sećanje na stradale Srbe, da čuvamo svoju istoriju. To su, dakle, neki od elemenata koji su ključni za stalno jačanje duhovnog i kulturnog jedinstva našeg naroda.

Ja ću u nekoliko reči reći o odnosu ćirilice u državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Brojne činjenice pokazuju da je posebno u Hrvatskoj, Federaciji BiH i u Crnoj Gori do izbora avgusta prošle godine na delu progon ćirilice, da se ćirilica tretira kao neprijateljsko pismo, da se ćirilica naziva instrumentom velikosrpske politike i dokazom velikosrpske agresije.

Na području Federacije BiH malobrojna srpska deca u većini škola nemaju mogućnost da uče srpski jezik i ćirilicu. Daću vam primer samo opštine Glamoč u kojoj su Srbi relativna većina. Prema popisu iz 2013. godine na području opštine Glamoč živi 43% Srba. Još uvek srpska deca u Glamoču ne mogu da uče na srpskom jeziku i ćirilici nego moraju da se opredele da uče jezik hrvatskog naroda ili jezik bošnjačkog naroda.

Dobro znamo da su i ćirilica i latinica službena pisma u BiH i da je ovo jedan od brojnih dokaza kršenja Ustava BiH i Dejtonskog mirovnog sporazuma. Na žalost mi nikada nismo čuli bivšeg visokog predstavnika Valentina Incka da je upozorio vlasti Federacije BiH da ne krše ovu odredbu Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Takođe, vi ne možete naći saobraćajni znak na području Federacije BiH a da nije precrtan ili prelepljen naziv koji napisan na ćirilici ili ustaški simbol ili bilo kakav srbomrzački simbol. Zar to nije kršenje međunarodnih konvencija i Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Vi u Sarajevu imate sada većinu naziva koji su ispisani na arapskom jeziku, a ne na ćirilici. Dobro znamo da su Srbi dali ogroman doprinos društvenom, ekonomskom, kulturnom, prosvetnom i svakom drugom razvoju Sarajeva. Mi danas slušamo priče bošnjačkih političara o lažnom mitu o multietničkom Sarajevu.

Činjenice pokazuju da je iz Sarajeva proterano više od 150.000 Srba, da je Sarajevo bio logor za Srbe tokom rata, da je u Sarajevu postojalo više od 120 logora i zatvora gde su mučeni i ubijani Srbi, da se onemogućava i sprečava da porodice srpskih žrtava u Sarajevu i širom Federacije BiH mogu da obeleže stradanje svojih najbližih, da se postave spomen table i spomenici u čast stradalih Srba.

Što se tiče Hrvatske. Hrvatska je krajem 2002. godine donela tzv. ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, što je bio jedan od preduslova da Hrvatska započne proces evropskih integracija. Tim ustavnim zakonom i zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina jasno je rečeno da će u svim onim opštinama i gradovima gde je učešće nacionalnih zajednica više od jedne trećine stanovništva u službenoj upotrebi biti jezik i pismo te nacionalne zajednice.

Prema popisu stanovništva u Hrvatskoj iz 2011. godine u Hrvatskoj imamo 21 opštinu i dva grada Vukovar i Vrlovsko u Gorskom Kotaru gde je učešće Srba više od jedne trećine stanovništva. Kakva je situacija na terenu, ako vidimo da je od donošenja ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina proteklo punih 19 godina, a Hrvatska je takođe ugovorom o pristupanju EU iz 2013. godine obavezala se da će nastaviti da dosledno sprovodi ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina.

U te 23 lokalne samouprave, dakle gde je učešće Srba više od jedne trećine stanovništva srpski jezik i ćirilica su mrtvo slovo na papiru. Dakle, nemamo nazive javnih institucija, državnih ustanova na ćirilici i srpskom jeziku. Ne postoje dvojezične table sa nazivima ulica, trgova, naselja, mesta i gradova gde Srbi imaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i pisma.

Šta nam to govori? Kakvu poruku šalje Hrvatska država? Pa, šalje jasnu poruku za preostale Srbe u Hrvatskoj ne važe hrvatski zakoni, da preostali Srbi u Hrvatskoj nisu dobrodošli i da im je najbolje da se asimiluju, odnosno da postanu Hrvatski pravoslavci, jer vidimo kampanju koju proustaške snage vode u Hrvatskoj da u Hrvatskoj mogu postojati samo pravoslavci hrvatske nacionalnosti ili ako to ne žele da se isele ili drastičan primer grada Vukovara gde je brutalno suspendovan ustavni poredak Hrvatske.

Godine 2009. gradska skupština Vukovara donela je odluku da uskladi svoj statut sa ustavnim zakonom i da uvede službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice. Zašto je to tada donelo gradsko veće odluku? Pa, zato što je to bila taktička odluka da se ispuni jedan od uslova u procesu evropskih integracija.

Kada je Hrvatska postala punopravni član EU, 1. jula 2013. godine Gradsko veće Vukovara je sazvalo svoju sednicu i ukinulo tu odredbu o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćirilice na području grada Vukovara. Ustavni sud Hrvatske je 2014. godine doneo je sramnu i skandaloznu odluku da on, da prepušta Gradskom veću Vukovara da ono odlučuje da li se ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina i jezik u službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina može primenjivati u Vukovaru ili ne. Umesto da Vlada Republike Hrvatske odmah raspusti Gradsko veće Vukovara jer ne poštuje ne običan zakon nego ustavni zakon. Znači, jedan od uslova koje je Hrvatska imala u procesu evropskih integracija.

Imali smo sramne i skandalozne demonstracije i divljanje proustaških snaga u jesen 2013. godine, kad su razbijane dvojezične table u Vukovaru i to se proširilo na čitavo krajiško područje. Šta je bila odluka hrvatskog pravosuđa? Jedan od organizatora tih anticivilizacijskih, vandalskih demonstracija i razbijanja dvojezičnih tabli, Marijan Živković, je 2019. godine oslobođen bilo kakve odgovornosti.

Kakvu je poruku poslalo hrvatsko pravosuđe? "Gospodo, slobodno možete, kad god procenite, da razbijate dvojezične table koje su napisane na latinici i ćirilici". Evo, sad smo u 2021. godini, i dalje u Vukovaru Srbi nemaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice, a Srba u Vukovaru je prema popisu stanovništva iz 2011. godine 34%.

Zamislite sad taj odnos prema trećini Srba u Vukovaru i pogledajte jedan primer u Srbiji. Naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina kaže: "Ako je učešće nacionalne manjine u nekoj lokalnoj samoupravi 15% i više, ta nacionalna manjina ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i pisma". Pripadnika hrvatske nacionalne manjine na području grada Subotice je 10%, a u službenoj upotrebi u Subotici je hrvatski jezik. Dakle, mi imamo jedan primer pozitivne diskriminacije jedne nacionalne manjine koja ima 5% manje od procenta koji je definisan našim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina.

Pogledajte primer Hrvatske prema italijanskoj nacionalnoj manjini. Na području Istre italijanska nacionalna manjina broji oko 7% stanovništva, a italijanski jezik je Skupštinom Istarske županije definisan kao jedan od službenih jezika u toj županiji.

Zbog toga smatram da bi jedan od važnih zadataka naše države bio, ja to očekujem, posebno posle donošenja ovoga važnog zakona o kome smo prekjuče i danas raspravljali i danas ćemo ga usvojiti, da se u razgovorima sa zvaničnim Zagrebom, Sarajevom, insistira da pripadnici srpskog naroda mogu slobodno da koriste srpski jezik i ćirilicu, da zvanično Sarajevo i zvanični Zagreb poštuju svoj ustav, da poštuju svoje zakone, da poštuju međunarodne konvencije, kako se to čini i kako to radi Republika Srbija.

Smatram da kao država moramo da o tome govorimo i da upoznajemo i međunarodne organizacije i da budemo uporni i dosledni u toj borbi, ponavljam, da svaki Srbin može ponosno i slobodno i bez straha da koristi srpski jezik i ćirilicu, bez obzira gde živi. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Selakoviću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja neću reći ništa novo ako ponovim nespornu činjenicu da je srpski narod procentualno jedan od najstradalnijih naroda u svetu. Srpski narod je doživeo genocid u Prvom svetskom ratu. Srpski narod je doživeo genocid u Drugom svetskom ratu, posebno u zloglasnoj NDH. Srpski narod je doživeo masovne zločine i brutalna etnička čišćenja tokom 90-ih godina prošlog veka.

Sa područja bivše Jugoslavije je proterano preko milion i 200 hiljada Srba. Više od 500 hiljada Srba je proterano sa područja današnje Hrvatske. Više od 500 hiljada Srba je proterano sa područja današnje Federacije Bosne i Hercegovine i više od 200 hiljada Srba i drugih nealbanaca je proterano sa područja Kosova i Metohije.

Na području današnje Hrvatske stradalo je više od 10 hiljada Srba. Na području Bosne i Hercegovine više od 30 hiljada. Na području Kosova i Metohije više od tri hiljada Srba i drugih nealbanaca.

Zbog toga je veoma važno i ja želim da pohvalim opredeljenje Vlade Republike Srbije da u narednom periodu obrate još veću pažnju negovanju kulture sećanja na stradale srpske borce u oslobodilačkim ratovima u 20. veku i tokom 19. veka, kao i nastradale srpske civile.

U tom kontekstu, mislim da je važna i današnja rasprava i vezano za predlog zakona između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima.

Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na prostor bivše Jugoslavije, posebno na područje današnje Hrvatske i BiH, postoje brojni podaci da je od dolaska proustaškog režima Franje Tuđmana na vlast 1990. godine na području današnje Hrvatske srušeno više od 3.000 spomenika, spomen obeležja, bisti koje su podignute u čast stradalim partizanskim borcima i stradalim srpskim žrtvama genocida.

Šta je bio cilj sistematskog i planskoga rušenja spomenika, spomen obeležja i bista? S jedne strane, poslata je jasna poruka srpskom narodu da mu nema života u Tuđmanovoj Hrvatskoj i da je strateški cilj režima Franje Tuđmana, stvaranje etnički čiste Hrvatske države, bez ili sa što manje Srba.

S druge strane, cilj je bio da se krene u proces revizije istorije koja traje pune tri decenije u Hrvatskoj. Mi u Hrvatskoj od važnih, značajnih društvenih grupa, kao što su političke stranke desnice, katolička crkva, veteranska udruženja značajan deo infraktualne elite, dakle čujemo zastrašujuće teze, prvo da zloglasna NDH nije fašistička tvorevina, nego istorijski izraz hrvatskog naroda za svojom državom. Dakle, prava hrvatska država.

Drugo, da se u nezavisnoj državi Hrvatskoj nije desio genocid nad srpskim narodom, kao i nad Jevrejima i Romima, nego da je u suštini 1941. godine desila velika srpska pobuna i da je ustaški režim morao da se bori protiv srpskih fašista i eto, u toj borbi došlo je i do stradanja pojedinih srpskih civila.

Treća zastrašujuća teza jeste da ustaše nisu zlikovci, nisu hrvatski ološi, šljam, nego časni borci za hrvatsku slobodu.

Četvrta zastrašujuća teza jeste da ustaški pozdrav, zlikovački pozdrav „za dom spremni“ je stari hrvatski pozdrav i da ga treba i dalje koristiti u današnje vreme.

I konačno, peta zastrašujuća teza jeste da najveća fabrika smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Jasenovac, je u suštini bio radni logor gde su održavane pozorišne predstave, igrane sportske utakmice. Tu su samo dovođeni protivnici režima, desilo se pojedinačnih ubistava, jedan deo logoraša je umro od zaraznih bolesti, ali u suštini to je bio jedan radni logor u kome su poštovane Ženevske konvencije, a da je logor smrti postao posle Drugog svetskog rata za vreme komunističkog režima.

Dakle, kada vidite ovaj narativ u Hrvatskoj, onda je potpuno jasno da se hrvatski narod nije suočio sa svojom ustaškom i genocidnom prošlošću, da je Hrvatska država mržnje i netrpeljivosti prema Srbima i svemu što je srpsko i da Hrvatska još uvek nije smogla snage da postane moderna evropska država u kojoj će se istinski poštovati evropske vrednosti i univerzalne vrednosti ljudskih i manjinskih prava antifašizma, vladavine prava i jasnog stava prema NDH i ustaškom pokretu.

To vam govori i nedavno objavljeni i ponižavajući za mene spot Srpskog narodnog veća, vezano za prestojeći popis stanovništva u Hrvatskoj, u kojem se Srbi pozivaju da se zatvore u svoje stanove i kuće, da ugase svetla, da upale računare i da u mraku popune obrazac, da u tom obrascu navedu da su Srbi, da govore srpskim jezikom, da pišu ćiriličnim pismom i da taj obrazac pošalju u Državni zavod za Hrvatsku.

Šta nam govori taj spot Srpskog narodnog veća? Pa, upravo ovo što sam rekao, govori da je Hrvatska zarobljena u svojoj ustaškoj prošlosti i da je veoma teško i opasno, evo pune tri decenije, biti Srbin u Hrvatskoj, posebno u hrvatskim gradovima. Ljudi se plaše u Hrvatskoj da se izjasne da su Srbi upravo zbog dominantne šovinističke atmosfere i zbog već pomenutog istorijskog revizionizma.

Srbi se u Hrvatskoj nazivaju neprijateljima, agresorima, petom kolonom, remetiljačkim faktorom. U mnogim hrvatskim gradovima i mestima možete da vidite desetine hiljada grafita kojima se veliča ustaštvo, NDH i pozivaju i poziva se na ubijanje Srba.

Na sportskim utakmicama, na koncertima, jedan od glavnih promotera ustaštva u Hrvatskoj, pevač Marko Perković Tompson, ali i na koncertima drugih pevača potpuno je uobičajeno da se čuje uzvikivanje ustaškog pozdrava "za dom spremni", da vidimo ustaške simbole kao što je ustaško slovo "U", kao što je ustaška šahovnica koja počinje sa prvim belim poljem, da čujete zloglasni, zastrašujući uzvik "ubij Srbina".

Tragična je činjenica da ovo o čemu ja govorim i što bi neko mogao reći - pa dobro, Linta, to su sada marginalne pojave, to je marginalna hrvatska desnica, to su pojedine snage katoličke crkve, veteranskih udruženja, pojedini ekstremni intelektualci itd. Ali, vi imate sramnu, skandaloznu i anti-civilizacijsku odluku tzv. "Saveta za suočavanje sa prošlošću" iz 2018. godine, koji je osnovala Vlada Andreja Plenkovića, taj "Savet" je sastavljen od većeg broja uglednih intelektualaca u Hrvatskoj, koji je naveo da ustaški pozdrav "za dom spremni" jeste doduše korišćen tokom NDH, ali da se može koristiti u posebnim prilikama i u današnje vreme.

Šta je uradio na taj način Savet za suočavanje sa prošlošću hrvatske Vlade? Pa u suštini je legalizovao korišćenje toga pozdrava ili sramnu, skandaloznu i anticivilizacijsku odluku Visokog prekršajnog suda u Zagrebu iz maja prošle godine da je upotreba ustaškog pozdrava - za dom spremni u zloglasnoj i ratnohuškačkoj pesmi Marko Perkovića Tomsona „Boj na čavoglave“ u suštini nije govor mržnje, nije čak ni prekršaj protiv javnog reda i mira, jer se radi o Prekršajnom sudu, iako se radi o brutalnom zločinu iz mržnje što je i definisano Krivičnim zakonom Hrvatske, ali koga zanima taj član Krivičnog zakona Hrvatske?

Šta je važno da i mi kao država učinimo? Mislim da je važno da u narednom periodu u što kraćem vremenskom roku Narodna skupština Republike Srbije donese rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Romima, Jevrejima u NDH, da tom rezolucijom jasno najviša naša institucija države kaže da je za vreme NDH počinjen genocid nad srpskim narodom i da se hrvatska država pozove na istorijsku i svaku drugu odgovornost, da tom rezolucijom tražimo da se obeleže sva stratišta na kojima je ubijan naš narod tokom Drugog svetskog rata.

Prema podacima nekih istoričara na području NDH postojalo je više od 1.000 stratišta. Pokojni istoričar Đuro Zatezalo se samostalno bavio istraživanjem stradanja našeg naroda za vreme NDH i on kao pojedinac je utvrdio da je na području Like, Korduna i Banije su bile 122 bezdane jame gde su bacani srpski civili, ubijani pred tim jamama i poluživi ili čak živi bacani u te jame, da je postojalo 219 drugih masovnih stratišta. Dakle, ukupno prema Đuri Zatezalu na području Like, Korduna i Banije postojalo je 341 stratište ili bezdana jama gde je ubijan naš narod. Tu Đuro Zatezalo nije uključio ubijanje Srba kod kuća, po školskim zgradama, u parohijskim domovima i drugim javnim objektima.

Takođe, tom rezolucijom treba da insistiramo na ekshumiranju posmrtnih ostataka stradalih Srba i da se oni sahrane u skladu sa hrišćanskim običajima, da tom rezolucijom tražimo naknadu štete za potomke srpskih žrtava genocida, da tom rezolucijom odredimo dan sećanja na srpske žrtve genocida NDH. Moje lično mišljenje, tj. vaš za raspravu da bi upravo 10. april dan osnivanja genocida NDH trebalo proglasiti danom srpskih žrtava NDH ili danom sećanja na genocid nad Srbima u NDH po uzoru na državu Izrael.

U državi Izrael svakoga maja na dve minute staje sve i ljudi u fabrikama i učenici i zaposleni i penzioneri i on koji su automobilima i dve minute čitav Izrael odaje počast jevrejskim žrtvama Holokausta.

Takođe, mislim da je bilo važno da po uzoru na državu Izrael i državu Jermeniju osnujemo jednu posebnu državnu instituciju koja bi se na jedan planski, organizovani sistemski način bavila pitanjem genocida nad srpskim narodom u NDH. To bi bio memorijalni centar genocida nad Srbima u NDH koji bi imao nekoliko ciljeva.

Prvi cilj bi bio da nastavi popis srpskih žrtava i da na taj način se borimo protiv revizije istorije i protiv radikalnog umanjivanja i negiranja srpskih žrtava genocida. Zatim, da taj memorijalni centar upoznaje svetsku javnost o počinjenom genocidu nad našim narodom, da taj centar prikuplja dokumentaciju i sve druge izvore koji su vezane za genocid nad našim narodom u NDH.

Taj memorijalni centar bi trebao da ima u svom okviru i naučno-istraživački institut i biblioteku i muzej i arhiv i stalne muzejske postavke i u tu instituciju bi se dovodili učenici iz čitave Srbije, tu bi imali časove vezano za srpske žrtve genocida i za karakter NDH. Tu bi dovodili i strane državnike, svetski poznate intelektualce, kao što to ponavljam radi država Izrael, i kao što to radi država Jermenija, vezano za počinjen genocid nad jermenskim narodom od strane turskog carstva u Prvom svetskom ratu 1915. posebno do 1917. godine.

Dakle, pozdravljam napore Vlade Republike Srbije da se još snažnije i u većem obimu obrati pažnja civilizacijskom negovanju kulture na stradale srpske borce i srpske žrtve genocida. Mislim da bi jedan od načina efikasnije i planske borbe upravo bilo da se osnuje, ponavljam, memorijalni centar srpskih žrtava genocida NDH, da se usvoji rezolucija o osudi genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u NDH i konačno mislim da bi bilo važno da istu pažnju posvetimo i srpskim žrtvama u ratovima devedesetih godina, da imamo jednu posebnu državnu instituciju, memorijalni centar srpskih žrtava na prostoru bivše Jugoslavije koji bi se upravo bavio pitanjem stradanja našeg naroda i koji bi zajedno sa ostalim državnim institucijama vodio borbu za istinu o srpskom stradanju devedesetih godina. Takođe je ta važna borba vezano za Drugi svetski rat bi bila i borba za međunarodno priznanje genocida nad srpskim narodom u NDH. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovana gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, kao i druge koleginice i kolege, želim da pozdravim nameru Ministarstva da reši problem građana koji su bili obuhvaćeni socijalnim programom Vlade za rešavanje viška nezaposlenih.
U ovom kratkom izlaganju bih naglasak stavio na brojne probleme sa kojima se suočavaju penzioneri iz regiona, odnosno bivših jugoslovenskih republika. Gospodin Šukalo je pomenuo problem sa kojim se suočava 50.000 penzionera sa područja Republike Srpske Krajine, sada u velikoj meri njihovih potomaka, dakle, njihove dece i unučadi.
Naime, režim Franje Tuđmana je u leto 1991. godine ukinuo isplatu penzija srpskim penzionerima i nije im isplaćivao čitavo vreme rata. Proterani Srbi su posle završetka rata 1996, 1997, 1998. godine i dalje dolazili u Hrvatsku i ponovo aktivirali svoje penzije, međutim, ostao je ovaj prazan period od šest, sedam, osam i više godina. Dakle, prema podacima Udruženja penzionera iz Hrvatske, Hrvatska duguje zaostale neisplaćene penzije za oko 50.000 penzionera i njihovih potomaka, prosečno 81 penzija po svakom penzioneru. To je jedan ogroman problem. Hrvatska uporno odbija da reši to pitanje.
Svi znamo da je penzija imovinsko pravo i da to pravo ne zastareva. U tom smislu, ja sam više puta predlagao i sada ću ponoviti da smatram da je važno da Vlada Srbije pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom oko rešavanja brojnih problema proteranih Srba, ali i niza drugih oštećenih građana, sa ciljem pronalaska pravičnog i trajnog rešenja tih problema.
Temelj tog dijaloga bi morao da bude veoma važan međudržavni sporazum, to je Bečki sporazum o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, a ratifikovan u parlamentima tih država i stupio je na snagu u leto 2004. godine. Taj sporazum ima sedam aneksa. Posebno je značajan Aneks 7, Aneks G toga sporazuma, koji se zove - Privatna svojina i stečena prava i u njemu se veoma jasno i precizno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Hrvatska čitavo vreme opstruiše sprovođenje toga aneksa. Po međunarodnom pravu, po Ustavu Hrvatske, po Ustavu BiH i drugih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od domaćih zakona.
Mislim da je važno da kao država insistiramo na otvaranju suštinskoga, stvarnoga dijaloga, vezano za rešavanje i pitanja zaostalih neisplaćenih penzija i pitanja stanarskih prava i pitanja preko 10 hiljada srušenih srpskih kuća i lokala u klasičnim terorističkim akcijama u desetinama hrvatskih mesta i gradova gde nije bilo ratnih dejstava.
Druga važna stvar koja se tiče penzionera iz regiona jeste činjenica da Vlada Srbije nije donela odluku da se novčana pomoć isplaćuje i penzionerima iz regiona. Prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje u Srbiji živi oko 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom iz regiona, od toga 59 hiljada iz Hrvatske, 41 hiljada sa područja BiH i oko 25 hiljada sa područja Slovenije, Makedonije i Crne Gore.
Vlada Srbije je prošle godine u dva navrata isplatila četiri odnosno pet hiljada dinara novčane pomoći da olakša penzionerima da prebrode posledice pandemije korona virusa. Samo manji deo od ovih 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom sa područja bivše Jugoslavije su dobili tu novčanu pomoć jer su korisnici Fonda PIO Srbije, dakle, stekli su deo radnog staža u Srbiji. Velika većina njih je radni staž stekla u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji, velika većina njih ima male penzije, ti se ljudi osećaju ogorčeno, ljuto, diskriminisano, zato što su penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije dobili devet hiljada novčane pomoći prošle godine, a oni nisu dobili. Takođe, ove godine Vlada opravdano planira da da novčanu pomoć penzionerima u visini od 50 evra.
Mislim da bi bilo važno, gospođo Kisić Tepavčević, da Vlada razmisli o mojoj inicijativi da se donese odluka da se i tim penzionerima isplati ova novčana pomoć, da ne budu diskriminisani u odnosu na ostale penzionere. To su ljudi koji žive u Srbiji, koji svoje male penzije troše u Srbiji, koji ispunjavaju savesno sve svoje obaveze u Srbiji i bilo bi fer i pošteno da i oni dobiju tih devet hiljada od prošle godine i sada najavljenih šest hiljada ove godine.
Takođe, penzioneri koji su rodom i poreklom iz država regiona a žive u Srbiji su ogorčeni, nezadovoljni što oni nemaju pravo na penzionerske kartice i pravo na vaučere. Penzionerske kartice su korisne penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije jer sa njima imaju pravo na popust od 10 do 15% za kupovinu prehrambenih proizvoda, kupovinu kućne hemije i druge potrepštine u velikim trgovinskim lancima. Mislim da bi bilo fer da i penzioneri iz regiona takođe dobiju pravo na te penzionerske kartice.
Konačno, penzioneri iz regiona nemaju pravo na vaučere, kao što ih imaju penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije u vrednosti od pet hiljada dinara, koje izdaje Ministarstvo trgovine i turizma i koji penzionerima koriste da mogu da idu na lečenje u banje ili da idu na odmor u neke od brojnih ugostiteljskih objekata. Mislim da bi i penzioneri koji žive u Srbiji a ostvarili su svoj radni staž na području Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije takođe trebali da dobiju pravo na vaučere.
Poseban problem jeste jedna kategorija građana Srbije, radi se o 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte. Oni, nažalost, nisu imali pravo da dobiju 100 evra pomoći koju su dobili svi punoletni građani prošle godine, a ni ove godine nemaju pravo na 60 evra novčane pomoći. Nezaposlena lica koja imaju izbeglički status nisu dobili pravo na 60 evra. Proterani Srbi koji imaju izbeglički karton nemaju pravo sada na tri hiljade dinara ako su se vakcinisali.
Dakle, mislim da su ovo važne stvari i ja apelujem na vas, gospođo Kisić Tepavčević, da vidite u Vladi sa premijerkom Brnabić da ova nepravda prema penzionerima i Srbima iz regiona se ispravi, da se ispravi nepravda prema 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbeglički status, odnosno imaju izbegličku kartu. Tu izbegličku kartu izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što izdaje i ličnu kartu i to je važeći dokument za te građane, jer oni sa tim dokumentom ostvaruju sva svoja prava, ispunjavaju sve svoje obaveze, a samo kada je u pitanju da dobiju novčanu pomoć, ta izbeglička karta ne važi. Dakle, apel na vas i na Vladu da se ispravi ova nepravda. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro da danas se vodi jedna konstruktivna rasprava o dva veoma važna zakona, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije.

Slažem se sa prethodnim govornicima da je naše društvo društvo koje neguje vrednosti tolerancije, međusobnog poštovanja i uvažavanja, poštovanja različitosti. Takođe, svi se slažemo i najoštrije osuđujemo svaki oblik diskriminacije, svaki oblik neravnopravnosti bilo prema pojedincima, bilo prema određenim ciljnim grupama.

Ja ću kratko pomenuti nekoliko grupa u našoj državi prema kojim postoji diskriminacija. Jedna od tih grupa jesu pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, koji su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu, koji su se hrabro borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije.

U Zakonu o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica ne priznaje se njihova časna borba, odnosno u zakonu se jasno kaže da su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle na dan kada je stvorena Savezna Republika Jugoslavija, a posle 27. aprila 1992. godine, oni su, u suštini, ljudi koji su vodili nekakav privatan rat.

To je apsolutno neprihvatljivo, nedopustivo. Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajne prizna učešće u ratu u dvostrukom trajanju, dakle od 1990. godine, pa sve do 1997. godine, kada je završena mirna reintegracija Istočne Slavonije, Baranje, Zapadnog Srema u okvir Hrvatske.

Takođe, važno je da se ukine diskriminacija vezano za razvrstavanje boraca u kategorije. Sadašnje stanje je nepravedno, jer se kaže da je borac prve kategorije, borac sa vojnim učešćem u ratu preko 200 dana, borac druge kategorije je borac sa učešćem u ratu od 45 do 200 dana. Trenutno u zakonu stoji da borci koji su ratovali na Kosovu i Metohiji ako imaju 60 dana su borci prve kategorije, a borci koji su ratovali na području Republike Srpske Krajne su borci prve kategorije ako imaju učešće u ratu preko 200 dana.

Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da imamo dve kategorije boraca - borac prve kategorije, borac koji je ratovao preko 45 dana, a borac druge kategorije je borac koji je ratovao do 45 dana.

Imamo takođe još jednu kategoriju građana koji su diskriminisani. Radi se o penzionerima sa područja bivših jugoslovenskih republika koji žive u Srbiji.

U Srbiji žive, prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje, 124.000 penzionera sa područja bivše Jugoslavije, a od toga 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i BiH i oko 24.000 penzionera sa područja Slovenije, Crne Gore i Makedonije.

U čemu su penzioneri sa prostora bivše Jugoslavije diskriminisani? Pa, evo, daću nekoliko primera.

Naime, Vlada Republike Srbije je tokom prošle godine dva puta davala novčanu pomoć u visini od 4.000 i 5.000 dinara za penzionere korisnike Fonda PIO Srbije da bi lakše prebrodili posledice korona virusa.

Nažalost, penzioneri sa područja Hrvatske, BiH i drugih država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije nisu dobili tu novčanu pomoć.

Ove godine, takođe, je Vlada odlučila da će dati posebno novčanu pomoć u visini od 60 evra za sve penzionere korisnike Fonda PIO Srbije, ali nažalost i ovaj put će biti izuzeti iz te novčane pomoći penzioneri sa područja Hrvatske i BiH.

Smatram da je to diskriminacija i da bi Vlada Republike Srbije trebala da isplati 9.000 novčane pomoći od prošle godine i ove godine, kada dođe na red isplata 60 evra, da se to takođe isplati penzionerima sa područja Hrvatske, BiH, Slovenije, Makedonije, Crne Gore.

Takođe, mislim da je važno da se prema penzionerima sa područja država koje su nastale na području bivše Jugoslavije omogući pravo da imaju penzionerske kartice, da imaju pravo na popust u trgovinskim lancima, da imaju pravo na popust kada kupuju u drugim ustanovama.

Takođe je važno da se tim ljudima omogući pravo na vaučere, da mogu da imaju popust prilikom odlaska u banje, na lečenje i bilo koje druge vidove odmora ili bilo koje druge smeštajne kapacitete.

Ti ljudi se osećaju ogorčeno, osećaju se nezadovoljno, osećaju se diskriminisano i mislim da je važno da se ova nepravda ispravi prema ove dve kategorije građana.

Kratko ću samo pomenuti treću kategoriju. Naravno, radi se o proteranim Srbima, građanima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH, da im se konačno reši ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja i da se omogući 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličke karte da dobiju kao svi punoletni građani novčanu pomoć. Prošle godine je to bilo 100 evra. Nažalost, nisu ih dobili. Ove godine je to 60 evra, dva puta po 30 evra. Mislim da je vreme da i tih 26.000 građana koji imaju izbegličke karte takođe dobiju onih 100 evra od prošle godine i da dobiju ove godine 60 evra.

Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas četvrti put predlažem da se dnevni red dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Ovaj predlog sadrži pet zahteva. Prvo, ovim predlogom tražim da se Vlada Republike Srbije obaveže da donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program i da se konačno reši stambeno pitanje svih proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

U Srbiji imamo i dalje više od 12.000 prognaničkih porodica koje još uvek žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima i krajnje je vreme da reše ključno pitanje integracije. Samo Beogradu nedostaje tj. treba da se sagradi oko 2.500 stanova, u Novom Sadu oko 1.000 stanova, u čitavoj Srbiji potrebno je sagraditi oko 7.000 stanova, obezbediti oko 3.000 paketa građevinskog materijala za završetak kuća prognaničkim porodicama, oko 2.000 seoskih imanja i oko 1.000 montažnih kuća.

Drugi zahtev jeste da Vlada Republike Srbije omogući da oko 1.000 prognaničkih porodica dobije pravo da konkuriše za rešavanje svog stambenog pitanja. Naime, radi se o prognaničkim porodicama koje nisu imale formalno pravni status izbeglih lica iz raznih razloga i apsolutno je neprihvatljivo da te porodice budu diskriminisane i da nemaju pravo da reše svoje stambeno pitanje.

Treće, ima nekoliko kategorija prognaničkih porodica koje još uvek nisu dobile pravo da otkupe svoje stanove po povoljnim uslovima. Na prvom mestu radi se o 530 porodica, korisnika tzv. SIRP programa, programa italijanske vlade, od kojih je 430 prognaničkih porodica, da im se konačno nakon 13 godina agonije omogući da otkupe svoje stanove po povoljnim uslovima i da konačno budu svoj na svome.

Takođe imamo 49 prognanih porodica koje stanuju u stanovima Društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS u Beogradu. Te su porodice prethodnih 25, 30 godina isplatile desetine hiljada maraka, odnosno evra za kiriju i dalje nisu vlasnici tih stanova. Krajnje je vreme da i oni konačno reše svoje stambeno pitanje na trajan način.

Konačno, imamo nekoliko stotina izbegličkih, odnosno prognanih porodica koje su svoje stanove dobile kroz tzv. Program socijalnog stanovanja i Program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. Da se i tim porodicama omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima.

Četvrti zahtev jeste da se svim onim prognanim porodicama koji su dobili svoje stanove omogući popust sa 50%, odnosno da se taj popust smanji sa 50% na 85% od tržišne cene. Iz dva razloga. Prvi razlog jer su u pitanju sredstva EU, međunarodnih donatora, raznih stranih vlada. Drugi razlog, što su ti stanovi u najvećoj meri urađeni veoma loše i nekvalitetno.

Peti zahtev jeste da sve one prognane porodice koje su već potpisale kupoprodajne ugovore na popust od 50%, da aneksom ugovora i on je dobio popust 85%.

Na kraju želim da kažem da je veliki broj prognanih porodica u prethodnih mesec dana zvao, da su ljudi ogorčeni, nezadovoljni i apsolutno ne mogu da se pomire sa činjenicom da se završava regionalni stambeni program, a da njih 12.000 porodica će ostati stambeno nerešeno.

Na kraju, apelujem na kolenice ko kolege da podrže moj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da se sa njim proširi dnevni red. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas treći put tražim da se dnevni red sednice dopuni sa mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Ovim Predlogom zakona tražim pet ključnih stvar. Prvo, tražim da Vlada Srbije preuzme odgovornost i nastavi regionalni stambeni program čiji cilj je da se konačno na pravičan i trajan način reši stambeno pitanje svih proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, kao ključno pitanje integracije.

Podsećam da u Srbiji i danas ima preko 12 hiljada prognaničkih porodica koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje, koji više od 25 godina, a neke od tih porodica i 30 godina, plaćaju kiriju kao podstanari i u prethodnom periodu su izdvojili desetine hiljada maraka i evra za plaćanje stanarine.

Pre nekoliko dana objavljena je lista u gradu Beogradu od 383 porodice koje će dobiti stanove u naselju Ovča i Novom Beogradu. Veliki broj prognaničkih porodica, nažalost, ostao je ispod crte. Prema podacima Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove grada Beograda, na današnji dan u Beogradu nedostaje 2.000 stanova za prognaničke porodice koji su se prijavili na prethodne konkurse za rešavanje svog stambenog pitanja. Procenjuje se da ima još barem oko 500 prognaničkih porodica koji nisu konkurisali i koji očekuju da se raspiše još jedan javni poziv za rešavanje stambenog pitanja.

Procenjuje se, takođe, da gradu Novom Sadu nedostaje barem 1.000 stanova za rešavanje stambenog pitanja prognaničkih porodica. Ukupno u Srbiji nedostaje oko 7.000 stanova, oko 3.000 paketa građevinskog materijala za porodice da završe svoje kuće, oko 2.000 seoskih imanja i barem oko hiljadu montažnih kuća.

Drugo, tražim da se ovim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama omogući da preko hiljadu prognaničkih porodica koje su proterane sa područja Hrvatske i Federacije BiH omogući da konkurišu za rešavanje stambenog pitanja, a Komesarijat za izbeglice i migracije im to onemogućava iz razloga jer se nisu formalno-pravno 1996. godine prijavili na popisu izbeglica. Mnogi to nisu učinili iz raznih razloga i ne treba ih diskriminisati, treba im omogućiti da oni pod ravnopravnim uslovima reše to pitanje.

Treće, ima nekoliko kategorija prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije nije omogućio otkup stanova. Radi se o 530 porodica „SIR programa“ u sedam lokalnih samouprava koje punih 13 godina čekaju da konačno reše svoje stambeno pitanje, da dobiju otkup stanova pod povoljnim uslovima i da konačno budu svoj na svome. Imamo 49 izbegličkih porodica koje koriste stanove društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS, koji su takođe isplatili desetine hiljada maraka i evra za kiriju i očekuju da se njima omogući pravo otkupa tih stanova.

Konačno, imamo više stotina prognaničkih porodica koji su stanove dobili kroz tzv. program socijalnog stanovanja i kroz tzv. program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. I oni očekuju da im se omogući pravo otkupa stanova, da konačno budu vlasnici i da reše ključno pitanje integracije.

Četvrto, tražim da se omogući svim prognaničkim porodicama koje imaju stanove da im se prilikom kupoprodajnih ugovora smanji otkupna cena sa 50 na 75%, iz dva razloga. Prvi razlog jeste što su u pitanju donacije EU, raznih vlada, više međunarodnih organizacija i neprihvatljivo je da se tim ljudima naplaćuje cena otkupa od 50% kada je većinski u pitanju međunarodna donacija, a drugi razlog jeste činjenica da su u većini slučajeva to stanovi koji su urađeni loše, nekvalitetno, prokišnjavaju krovovi, pucaju zidovi, loše elektroinstalacije, poslednji kvalitet sanitarija, itd.

(Predsedavajući: Hvala, gospodine Linta.)

Samo da završim, molim vas.

Peto, tražim da onaj deo porodica koji su potpisali ugovore o kupoprodaji stanova za 50% umanjenja da im se omogući takođe aneksom ugovora popust od 85%.

U prethodnih 20 dana javio mi se veliki broj prognaničkih porodica proteranih Srba koji su ogorčeni i nezadovoljni, očekuju da Vlada nastavi regionalni sabirni program, da se usvoji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da konačno reše ključno pitanje integracije.

Na kraju, apelujem na koleginice i kolege da prihvate moj predlog izmena i dopuna Zakona o izbeglicama i da se sa njim dopuni dnevni red. Hvala.