Kao što je poznato u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH i preko 200 hiljada interno raseljenih lica, sa Kosova i Metohije, to je gotovo 10% građana Republike Srbije.

Ta se populacija suočava sa velikim brojem problema, pre svega sa problemima povratka oduzetih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava u mestima i područjima odakle su proterani, a sa druge strane suočava se velikim problemom rešavanja ključnih pitanja integracije.

Jedno od najvažnijih pitanja integracija jeste pitanje stanovanja. U Srbiji je u prethodnom periodu izgrađeno nekoliko hiljada stambenih jedinica za izbegla, interno raseljena lica.

Međutim, imamo jedan problem o kome sam ja više puta govorio sa gospođom Mihajlović, imali smo i sastanke, naime, imamo 530 porodica koji žive u sedam gradova u Srbiji, to su Niš, Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Pančevo, Stara Pazova. Šta je problem? Tih 530 porodica je jedina kategorija iz ove ranjive populacije koja nema prava otkupa svojih stambenih jedinica. Memorandumom Vlade Srbije i Italije dobili su to pravo. Nažalost, za vreme ministra za kapitalne investicije, Velimira Ilića, to im je pravo oduzeto.

Ja još jednom apelujem, na gospođu Mihajlović, da organizujemo sastanke i sa Kabinetom premijerke, da vidimo da taj problem rešimo i da tim ljudima omogućimo da dobiju pravo…(Isključen mikrofon)

U Srbiji živi preko pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, jednim delom iz Slovenije i preko 200 hiljada proteranih Srba i drugih nealbanaca sa područja KiM. Od toga broja preko 20 hiljada izbegličkih porodica još uvek nije rešilo jedno od ključnih pitanja u procesu integracije, a to je pitanje stanovanja.

Dobro je poznato javnosti Srbije da se već više godina sprovodi tzv. regionalni stambeni program koji sprovode dve državne institucije – Komesarijat za izbeglice i migracije i Jedinica za upravljanje projektima ili JUP uz podršku brojnih međunarodnih donatora.

Nažalost, u prethodnih nekoliko godina praksa je pokazala da se taj regionalni stambeni program sprovodi veoma sporo, a u jednom delu i veoma nekvalitetno uz brojne primedbe samih korisnika. Glavni cilj toga programa jeste da njegovim završetkom ne sme da ostane ni jedna izbeglička porodica u podstanarskom statusu ili porodica koja živi u neljudskim uslovima i da se svim tim izbegličkim porodicama pomogne rešavanje njihovog stambenog pitanja kroz četiri vida: izgradnja stanova; izgradnja montažnih kuća za ona lica koja imaju svoje placeve; kupovina seoskih imanja i dodela paketa građevinskog materijala za one porodice koje su počele same da grade svoje kuće, ali nažalost ne mogu sami finansijski da ih završe.

Dakle, moj apel Vladi Republike Srbije je da pošalje jasnu poruku ovim dvema državnim institucijama, dakle, Komesarijatu za izbeglice i migracije i Jedinice za upravljanje projektima, da u narednom periodu maksimalno, profesionalno, odgovorno rešavaju probleme izbegličkih porodica i da konačno izbegličke porodice, nakon 23, 25, 28 godina, mogu da kažu da su svoj na svome i da su rešili ključno pitanje integracije, a to je pitanje stanovanja. Hvala.

Hvala.

U Srbiji je u prethodnom periodu izrađeno više hiljada stanova za izbegličke porodice. Nažalost, u većini slučajeva kvalitet gradnje tih zgrada, tih stanova je bio veoma loš.

Navešću neke od primera. U pitanju je loša termoizolacija, hidroizolacija i temelja i podruma i podova i zidova i krovova, to dovodi da krovovi prokišnjavaju, dolazi do pucanja zidova zbog loše urađenih temelja, do iskrivljavanja tih zidova. Imamo loše urađene keramičarske radove, dolazi do pucanja tih pločica, loša stolarija, loše sanitarije, i ljudi su zaista ogorčeni zbog takvog načina gradnje, a znaju da je Međunarodna zajednica, da su međunarodni donatori, dali sredstva da se za najveće žrtve rata na prostoru bivše Jugoslavije, urade stanovi na jedan kvalitetan način i da konačno reše ključno pitanje integracije, a to je pitanje stanovanja.

Evo, imamo poslednji slučaj gradnje 235 stanova u naselju Ovča, gde ima više zgrada, već pucaju zidovi. Imaju problema sa odvodom vode. Na dve zgrade, čini mi se, uopšte nema krova, tako da stanari imaju velike probleme sa vlagom kada pada kiša, kada pada sneg. Ja želim da apelujem na gospođu Mihajlović i na Vladu Srbije da obrate pažnju na ovaj problem.

Poznato je da se u Srbiji realizuje tzv. regionalni stambeni program i da u narednih godina treba da bude izgrađeno još bar desetak hiljada stanova i montažnih kuća.

Nadležna državna institucija koja vodi taj proces izgradnje izbegličkih zgrada i stanova jeste jedinica za pravljenje proje…ili tzv. JUP, znači osnovan od strane Vlade. Apelujem na gospođu Mihajlović da se pošalje jasna poruka JUP-u da se traži od investitora koji su izabrani na tenderima, da u narednom periodu zgrade i stanove za izbegličke porodice rade na jedan kvalitetan način u skladu sa urbanističkom, tehničkom dokumentacijom, jer neprihvatljivo je u 21. veku da ti ljudi dobiju stanove koji su građeni kao pre 200 godina.

Dakle, apelujem na vas gospođo Mihajlović da se tu angažujete i da zaista u narednom periodu ne bude tih problema i oko gradnje stanova i oko gradnje montažnih kuća.

Zašto je ovo važno pitanje, pogotovo za ovih nekoliko hiljada porodica? Sada po Zakonu o izbeglicama ti ljudi imaju pravo da otkupe te stanove. Međutim, preti opasnost, već ima situacija gde Komesarijat za izbeglice želi da naplati visoke otkupne cene tih stanova i tih zgrada, koje su ponavljam urađene na loš način i ovde je bitan jedan razgovor sa Komesarijatom za izbeglice da vidimo da ta otkupa cena tih stanova bude zaista simbolična ili čak da ljudi ne plate ništa uzimajući u obzir da su 20, 25 godina bili podstanari i uzimajući u obzir da su, ponavljam ti stanovi urađeni na loš i nekvalitetan način. Hvala.

Pošto je poznato u Srbiji se već pet godina realizuje tzv. regionalni stambeni program čiji cilj je rešavanje stambenih potreba najvećih žrtava rata, proteranih Srba kroz četiri vida, kroz izgradnju stanova, kroz dodelu montažnih kuća, kroz kupovinu seoskih imanja i kroz dodelu paketa građevinskog materijala za završetak kuća.

Nažalost taj program u velikoj meri sprovodi se veoma sporo u dobrom delu i nekvalitetno i imao zbog toga jedno veliko nezadovoljstvo i ogorčenje izbegličkih porodica zbog te činjenice. Navešću samo jedan primer, imamo 302 izbegličke porodice u Beogradu koje godinama čekaju da im se isporuči građevinski materijal da završe svoje kuće, to se još uvek nije desilo. Skupština donatora u Parizu je još decembra 2013. godine donela odluku da se stambeno reši 715 porodica u Beogradu od toga pomenute 302 izbegličke porodice umesto da su dobili materijal još 2015. godine, da, ponavljam završe svoje kuće, evo prolazi 2018. godine i još uvek taj materijal nisu dobile. Pokušavam u razgovorima sa nadležnim institucijom, a to je jedinica za upravljanje projekata -JUP i Komeserijatom za izbeglice da to rešimo. Nažalost, ni JUP ni Komeserijat za izbeglice do sada nisu rešile te probleme i sada je ostala jedina adresa, to je predsednik Vučić i pokušaćemo narednih dana da iz kabineta predsednika Vučića rešimo taj problem i da konačno 302 izbegličke porodice dobiju pakete građevniskog materijala da završe svoje kuće. Ponavljam, pet godina od kada je Skupština donatora dobila sredstava za njih. Hvala.

Kao što sam već rekao, u Srbiji se pet godina sprovodi tzv. regionalni stambeni program čiji je cilj rešavanje blizu 17.000 izbegličkih porodica. Nažalost, u jednoj značajnoj meri ovaj program se izvodi veoma sporo, a radovi vezano za izgradnju stanova i montažnih kuća se izvode veoma loše i nekvalitetno i to je ono što nije dobro.

Ja ću dati jedan negativan primer, lošeg izvođenja radova i probijanja rokova. Ove godine, 29. marta 49 izbegličkih porodica od Skupštine grada Beograda je dobilo ugovore za dodelu montažnih kuća. Rok za primopredaju tih kuća je bio kraj decembra prošle godine. Evo, sada je kraj septembra 2018. godine, izvršena je primopredaja svega pet kuća od ukupno 49. Od tih pet objekata, tri objekta još uvek nemaju priključke za vodu, struju i kanalizaciju, devet porodica odbija da se izvrši primopredaja, jer investitor nije završio svoj deo obaveze da priključi vodu, struju i kanalizaciju na njihove montažne kuće. Ostalih 18 objekata i dalje teku radovi, a rekao sam, loše, nekvalitetno, ljudi su nezadovoljni, ljudi su ogorčeni i tražim od nadležne institucije, jedinice za upravljanje projektima ili popularno nazvane Jup komesarijata za izbeglice, da preuzmu punu odgovornost da se jasno pošalje poruka investitorima da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo i da je potrebno da investitori poštuju rokove, da radove izvode kvalitetno u datim rokovima, a ne da se šalje ovakva poruka. Poruka je loša, da država Srbija nije ….

Govoriću o jednom problemu sa kojim se suočava 200 izbegličkih porodica u naselju Ovča na području grada Beograda.

Naime, izbegličke porodice su se uselile u stanove u naselje Ovča 5. marta nadalje. Međutim, Infostan im je prethodnih nekoliko meseci poslao račune za zajedničku električnu energiju u velikim iznosima odnosno traži od njih da plate zajedničku električnu energiju za period prije 5. marta, a te troškove treba da snosi investitor.

LJudi su ogorčeni. LJudi smatraju da to nije pravedno, da nije fer i da Komesarijat za izbeglice u saradnji sa gradskom upravom, Infostanom, investitorom, reši to pitanje. Daću samo nekoliko primera. Na primer, Vukašin Pišma je dobio da plati zajedničku električnu energiju, a to se odnosi za energiju za liftove, podstanice za grejanje, stubičnu rasvetu itd.

Dobio je da plati 3.313 dinara, a njegov mesečni iznos za zajedničku električnu energiju jeste 136 dinara. Zdravko Venović je dobio da plati 7.022 dinara, a mesečni iznos je 977 dinara. Goran Vodogaz je dobio da plati 11.868 dinara, a njegov mesečni iznos je 350 dinara.

Ovde se postavlja nekoliko pitanja. Prvo, zašto utrošak električne energije do tog datuma, dakle do 5. marta, kada su porodice počele da se useljavaju u svoje stanove, nije naplaćivan od investitora „Zlatiborgradnje“, nego su nenaplaćeni računi štampani u duplikatu i ovaj ime stanara.

Ko je dao nalog „Elektrodistribuciji“ da izvrši naplatu zajedničke električne energije koja je utrošena do 5. marta ove godine? Zašto je infostan prihvatio da napravi ovakve račune i time dodatno traumira već napaćene stanare.

Apelujem, odnosno tražim od Komesarijata za izbeglice da u saradnji sa gradskom upravom, u saradnji sa investitorom reši ova pitanja. Neprihvatljivo je da izbegličke porodice plaćaju zajedničku električnu energiju…

Gospodine ministre Lončar sa saradnicima, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poznato je da je zakonskim propisima data mogućnost Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, da razne kategorije socijalno ugroženog stanovništva u Srbiji, oslobodi od plaćanja participacije za niz zdravstvenih usluga – pregledi kod izabranog lekara ili specijaliste, rehabilitacija, lekovi, gde imamo fiksnu participaciju u visini od 50 dinara, laboratorijske analize itd.

Naravno, uslov je da bi neko bio oslobođen od plaćanja participacije na ove zdravstvene usluge, da su ukupni prihodi po članu porodice manji od minimalne neto zarade u mesecu podnošenja zahteva za oslobađanje participacije.

Mislim da je sada negde minimalna neto zarada utvrđena u iznosu oko 24.000 dinara. Moje mišljenje je da jedna kategorija građana Srbije diskriminisana postojećim propisima.

Naime, radi se o proteranim Srbima iz Hrvatske koji primaju veoma male penzije ih Hrvatske ovde u Srbiji. Daću primer jedne žene, Zore Katić koja prima penziju iz Hrvatske u visini od 4.500 dinara i kada je htela da podnese zahtev da bude oslobođenja plaćanja participacije na ove zdravstvene usluge, njoj se u filijali RFZO u Sremskoj Mitrovici, gde živi, rečeno da nema pravo da bude oslobođenja participacije, jer je ona inostrani penzioner, iako, ponavljam, njena penzija iznosi 4.500 dinara. Radi se o ženi koja je težak bolesnik mesečno pije sedam, osam lekova, ide na više pregleda i kod izabranog lekara i kod specijalista, ima više puta vađenja krvi i drugih analiza i njeni troškovi zdravstvenih usluga, odnosno plaćanja participacije iznose preko 1.000 dinara, a ponavljam, njena penzija je preko 4.500 dinara.

Moja molba ministru Lončaru jeste da vidimo mogućnost da se ne uzima kruto, mehanički da je u pitanju inostrani penzioner, jer sada neki građanin Srbije koji ima penziju ili prihod 22.000, 23.000 dinara ne plaća participaciju, jer je iznos ispod minimalne neto zarade od 24.000, a Zora Katić i hiljade takvih penzionera iz Hrvatske nažalost plaćaju.

Voleo bih da vidimo mogućnost kako da se izvede taj propis, da imamo jedan sastanak kod vas i kod direktora RFZO i da ispravimo ovu nepravu, pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da se radi o ljudima koje diskriminiše sama Hrvatska. Naime, za vreme Vlade Vojislava Koštunice potpisan je jedan nepovoljni sporazum o socijalnom osiguranju sa Hrvatskom, po kome ako srpski penzioneri prebace penziju iz Hrvatske u Srbiju gube tzv. zaštitni dodatak. Dakle, da nema te nepovoljne odredbe, ona bi sa zaštitnim dodatkom imala penziju 160 evra, a pošto je morala da prebaci penziju iz Hrvatske u Srbiju, ona dobiju tu osnovu, to je ta poljoprivredna penzija od svega 4.500 dinara, nešto manje od 40 evra.

Dakle, još jednom vas molim da vidimo mogućnost da li možemo izmeniti taj zakonski propis da hiljade građana Srbije, proteranih Srba koji imaju minimalne penzije, ispod cenzusa, dakle, minimalne zarade u Srbiji, da budu oslobođeni participacije na ove zdravstvene usluge i na preglede kod izabranog lekara i na laboratorijske analize, vezano za rehabilitaciju i vezano za plaćanje participacije za lekove u visini od 50 dinara. Hvala.

Hvala, ministre Lončar, na razumevanju. Javićemo se da dođemo sa jednom delegacijom, sa svim ovim činjenicama i podacima i da vidimo da probamo da rešimo ovaj problem. Zahvaljujem još jednom.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih želeo još jednom da pohvalim donošenje zakona o ratnim memorijalima, čiji cilj jeste sistematsko uređenje, postavljanje, uklanjanje ratnih memorijala.

Ono što je za mene jedno od suštinskih pitanja vezano za ovaj zakon, jeste da li će ovim zakonom biti moguće da se izvrši popis svih stratišta i da se pomogne izgradnji, sanaciji spomen obeležja na području današnje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, dakle na području gde je četiri godine u Drugom svetskom ratu, delovala zloglasna, nezavisna država Hrvatska?

Evo, daću nekoliko primera. Imamo zloglasno stratište srpskog naroda na Garavicama kod Bihaća, gde je za tri meseca 1941. godine poklano oko 12 hiljada Srba i oko dve i po hiljade Jevreja i Roma. Zatim, stratište Šušnjar kod Sanskog Mosta, gde je u leto 1941. godine takođe poklano preko pet i po hiljada Srba i oko 50 Jevreja.

Moje pitanje gospođi ministarki jeste – da li će država Srbija da na jednak način se odnosi prema ovom području, dakle, području BiH, Hrvatske, području ponavljam, zloglasne NDH?

Zašto to pitam? U članu 3. stoji formulacija – obrazuje se savet za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. Moje je mišljenje da bi ovu formulaciju trebalo proširiti i da ovde stoji, savet za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije i srpskog naroda.

Hrvatske vojne, paravojne, policijske snage su za vreme rata u Hrvatskoj izvršile brojne zločine nad srpskim civilima i zarobljenicima i posle hrvatskih zločinačkih akcija u zapadnoj Slavoniji, Otkos, Orkan, Papuk, zatim, posle i tokom zločinačkih akcija Maslenica, Miljevački plato, Medački džep, Bljesak i Oluja.

Ja ću sada posebno istaći zločine u jednoj krajiškoj opštini. To je područje ondašnje opštine Gračac.

Na području ondašnje opštine Gračac stradalo je tokom i posle hrvatske zločinačke akcije Oluja 146 srpskih civila. Na području grada Gračaca – 32 civila, selo Kijani – 18 lica, selo LJubović – jedno lice, selo Mazin – osam lica, selo Gubavčevo Polje – dva lica, selo Brubno – tri lica, selo Cerovac – tri lica, selo Deringaj – četiri lica, selo Glogovo – četiri lica, selo Grab – jedno lice, selo Kik – dva lica, selo Raduč – tri lica, selo Ploča – 12 lica, selo Jošani – dva lica, selo Vrebac – dva lica, selo Prljevo – četiri lica, selo Pribudić – jedno lice, selo Rastičevo – jedno lice, selo Rudopolje – dva lica, selo Nadvrelo – jedno lice, selo Otrić – dva lica, selo Palanka – dva lica, selo Štikada – pet lica, selo Tomingaj – dva lica, selo Popina – osam lica, selo Vučipolje – jedno lice i selo Zrmanja – 20 lica.

Naš zemljak Stevan Veselinović, koji je rodom sa područja opštine Gračac, još je 2006. godine podneo zahtev Tužilaštvu za ratne zločine da se procesuiraju ovi zločini. Još uvek do današnjeg dana naše Tužilaštvo nije ništa učinilo.

Apelujem na Tužilaštvo za ratne zločine da konačno pokrene akciju da se procesuiraju zločini na području opštine Gračac, ali i na području čitave Hrvatske nad srpskim civilima i zarobljenicima. Hvala vam.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku da pohvalim inicijativu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da predloži Narodnoj skupštini Republike Srbije donošenje jednog zakona čiji cilj jeste efikasnije delovanje države u postupku zaštite održavanja, uređenja, postavljanja i uklanjanja ratnih memorijala.

Mislim da je to zaista jedna velika stvar i da je to ispravljanje istorijske nepravde, jer takav zakon je trebao biti donet daleko pre, ali šta je tu je, bolje da uradimo to sada, nego da to čeka ponovo neki naredni put.

Ono gde je moja dilema i gde je moje pitanje ministru Đorđeviću jeste - da li će ovim zakonom biti obuhvaćena srpska stratišta i srpske žrtve sa područja nekadašnje zloglasne Nezavisne Države Hrvatske? Zašto to pitanje postavljam? Naime, u članu 2. stav 1. Predloga zakona o ratnim memorijalima stoji – ratni memorijal jeste vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen-kosturnica, spomen-kapela, spomen-crkva, spomenik, javno spomen-obeležje, spomen-ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pijetetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

U članu 19. kaže se – predlog za izgradnju ili postavljanje ratnog memorijala mora da sadrži opis konkretnog ratnog događaja koji je u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije.

U članu 20. stoji – predlog za uklanjanje ratnog memorijala mora da sadrži dokaz da je posvećen događaju koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije.

Konačno, u članu 22. stav 3. – nije dozvoljena izgradnja ili postavljanje spomen-obeležja na konkretni ratni događaj koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije.

Dakle, ovde postoji jedna dilema da li će ovim novim zakonom, celovitim zakonom o ratnim memorijalima, biti obuhvaćene ponavljam srpske žrtve i srpska svratišta sa područja NDH?

Naime, dobro je poznato da je za vreme zloglasne NDH stradalo na najmonstruoznije načine preko milion Srba, da imamo preko 1.000 srpskih stratišta gde su ubijani srpski civili, srpska deca, srpske žene i muškarci i to na području i severa Dalmacije, odnosno čitave Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije, Srema, Baranje, Bosanske Krajine, Hercegovine, Podrinja, Semberije, centralne Bosne, Posavine, sarajevskih oblasti itd.

Ono što želim posebno da istaknem kao važno pitanje jeste, npr, ako neka udruženja, neki građani žele, odnosno apeluju na Vladu Srbije, da pokrene npr. ekshumaciju srpskih žrtava iz Šaranove jame u Lici, dobro je poznato da na području današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine ima preko 400 kraških jama i drugih podzemnih mesta, gde su u najvećoj meri bacani srpski civili i gde se nalaze kosti srpskih žrtava.

Da li Vlada Republike Srbije može na osnovu ovog zakona da predloži ili da podrži inicijativu pojedinih udruženja i građana, ponavljam, da se iz Šaranove jame, gde je negde prema procenama istoričara Đure Zatezala, osnivača Istorijskog arhiva u Karlovcu, bačeno, odnosno nalaze se kosti oko 10.000 srpskih žrtava.

Godine 1990. dvojica beogradskih speleologa su se spustili u Šaranovu jamu u Lici, utvrdili su da je ona duboka između 42-46 metara, da je na dnu širina negde 6h4 metra i da su naslage kostiju preko 4m.

Dakle, sve procene govore da se tamo nalaze negde između 9.000 i 11.000 srpskih žrtava. Ponavaljam, takvih kraših jama i drugih mesta ima veliki broj. Dakle, samo preko 400 samih kraških jama i drugih podzemnih mesta.

Takođe, ono što je važna stvar, da li ovim zakonom Republika Srbija može da pokrene inicijativu da se obnove porušena spomen-obeležja na području današnje Hrvatske koja su porušena tokom devedesetih godina?

Dakle, ovo su pitanja koja su meni postavljala zavičajna udruženja sa područja Hrvatske, sa područja Republike Srpske, Federacije BiH i značajan broj pojedinaca, pa bih, evo, na kraju, još jednom vas zamolio da vas pitam da li ovim zakonom će biti obuhvaćene i srpske žrtve i srpska stratišta sa područja NDH?

Moje je mišljenje da bi trebalo razmišljati da u tome zakonu pored formulacije „oslobodilački ratovi Srbije“ stoji i dodatak „oslobodilački ratovi srpkog naroda“. Hvala.

Poštovana gospodo ministri, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se svi u ovoj sali i u javnosti Srbije slažemo da je konačno došlo vreme da se sa jednim sistemskim zakonom reguliše pitanje više stotina hiljada boraca, vojnih invalida, porodica palih boraca, civilnih invalida rata. Srbija to pitanje još uvek nije rešila. Smatram da će ova Vlada i ovaj skupštinski saziv konačno uraditi tu istorijsku stvar.

Među više stotina hiljada boraca u Srbiji ima, takođe, preko 50.000 krajiških boraca, odnosno pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine. Prethodnim zakonskim rešenjima učinjena je velika nepravda prema krajiškim borcima.

Naime, njima je priznato pravo na ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, kada je osnovana Savezna Republika Jugoslavija. Krajiški borci smatraju da je to velika diskriminacija i očekuju da će ovim novim sistemskim zakonom koji će, nadam se, biti do kraja ove godine usvojen, ta nepravda biti ispravljena.

Kao prilog ovoj činjenici ističem sledeće. Prvo, krajiški borci se nisu borili samo za sebe, oni su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju, za srpski narod. Zbog politike dvostrukih standarda velikih sila i zbog proustaškog rešima Franje Tuđmana i njegove politike etičkog čišćenja, doživeli su tragediju i katastrofu. Preko pola miliona Srba sa područja sadašnje Hrvatske je proterano.

Drugi razlog koji ističem u prilog mojoj tezi da Srbija treba da ispravi ovu veliku nepravdu i da u budućem zakonu prizna ratni staž krajiškim borcima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, jeste činjenica da je svim krajiškim oficirima, bivšim oficirima JNA koji su bili na vojnim dužnostima u Vojsci Republike Srpske Krajine, dakle na nivou komandanata brigada, korpusa, u Komandi glavnog štaba u Vojske Republike Srpske Krajine i na drugim dužnostima, njima je priznat ratni staž u dvostrukom trajanju.

Sada, desetine hiljada krajiških boraca se pita – a sa kim su ti krajiški oficiri i komandanti brigada, korpusa i drugih vojnih jedinica komandovali, ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije?

Treća stvar koju želim da istaknem jeste činjenica da je krajem prošle godine Hrvatski Sabor usvojio zakon o pravima hrvatskih branitelja kojim je u potpunosti izjednačio prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane. Dakle, to je vojna formacija zapadno-hercegovačkih Hrvata sa pripadnicima Hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska je ovim zakonom u potpunosti priznala pripadnike Hrvatskog veća odbrane kao sastavni deo hrvatske vojske.

Druga važna stvar u tom zakonu jeste da je ostavljena zakonska mogućnost da svi oni pripadnici Hrvatskog veća odbrane, koji nisu ostvarili svoja prava na invalidninu ili porodice palih boraca, mogu sada to da ostvare po novom Zakonu o pravima hrvatskih branitelja, ako dostave validne dokaze.

Na stranu to što u tom zakonu postoji jedna skandalozna, jedna besmislena, jedna apsurdna teza da su Srbija i Krajiški Srbi i JNA izvršili agresiju na Hrvatsku. Naravno da brojne činjenice jasno govore da je glavni krivac za rat na prostoru današnje Hrvatske bila proustaška politika Franje Tuđmana, kao što je i politika stvaranja unitarne BiH Alije Izetbegovića bila glavni krivac za ratove na prostoru BiH, kao i separatistička politika kosovskih Albanaca na prostoru Republike Srbije.

Smatram da ovim zakonom, koji će biti, nadam se, ponavljam, uskoro usvojen, treba, ponavljam, biti priznat Krajiškim borcima ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Na taj način, država Srbija bi, ponavljam, ispravila jednu veliku istorijsku nepravdu i Krajišnici bi mogli zaista reći da su od tog trenutka u potpunosti priznati od svoje majke Srbije.

Želeo bih da kažem nekoliko nelogičnosti i nekoliko stvari koje, po mom mišljenju, nisu dobre, a koje se nalaze u postojećim zakonskim rešenjima, a vezana su za Krajiške Srbe.

Naime, imamo jednu činjenicu da je jednom delu porodica, odnosno supruga poginulih krajiških boraca bilo ukinuto pravo na porodičnu invalidninu usled činjenice da su njihova deca završila školovanje, a da one u tom trenutku nisu imale 45 godina starosti. Kada su navršile 45 godina starosti, one su ponovo podnele zahtev da ostvare porodičnu invalidninu.

Sada imamo tri vrste diskriminacije. Jedna grupa tih supruga palih boraca, palih krajiških boraca, je dobila odgovore da ne mogu više da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, jer je njihov suprug poginuo posle 27. aprila 1992. godine, dakle, posle stvaranja SRJ.

Drugi deo supruga palih krajiških boraca je dobio odgovor da ne mogu ponovo da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, iako je njihov suprug poginuo 1991. godine ili do aprila 1992. godine, iz razloga, jer tobože, nisu imali jugoslovensko državljanstvo, nego hrvatsko državljanstvo. Pa, svima je jasno da je tokom 1991. godine i do aprila 1992. godine svi su imali jugoslovensko državljanstvo. Tek je Hrvatska priznanjem od strane EU, januara 1992. godine, prestalo je da važi jugoslovensko državljanstvo i na teritoriji današnje Hrvatske.

Treći razlog zašto su supruge poginulih krajiških boraca izgubile pravo na porodičnu invalidninu jeste činjenica da su se one, recimo, vratile u Hrvatsku, Kordun, Baniju, Liku, Severnu Dalmaciju ili su otišle u treće zemlje. Mislim da ova tri razloga nisu dobra, da je trebalo naći načina da svim suprugama poginulih krajiških boraca bude omogućeno da u ponovnom postupku ostvare pravo na porodičnu invalidninu, bez obzira u kom je periodu njihov suprug poginuo i bez obzira da li su se vratile u Hrvatsku ili otišle u treće zemlje.

Takođe, imamo jednu nelogičnost vezano za ratne vojne invalide. Imamo jedan deo naših zemljaka koji je ostvario pravo na ličnu invalidninu, jedan deo njih se vratio u Hrvatsku ili je otišao u treće zemlje i njima su po rešenjima Ministarstva ukinuta prava na ličnu invalidninu.

Imamo treću kategoriju civilnih invalida rata, gde imamo jedan paradoks. Oni civilni invalidi rata, dakle, sa područja Krajine, koji su pravo na ličnu invalidninu ostvarili na osnovu zakona Republike Srbije, njima nije ukinuto to pravo, a onaj deo krajiških civilnih invalida rata koji su ostvarili pravo na ličnu invalidninu na osnovu saveznog zakona, njima je to pravo ukinuto. Sada, prosto, ljudi su iznenađeni, ogorčeni, jedna kategorija civilnih invalida rata i dalje ostvaruje pravo na ličnu invalidninu, a ova druga kategorija civilnih invalida rata to pravo ne ostvaruje.

Mislim, ovo su samo neki od primera koje želim istaći, u dobroj nameri da će tokom izrade, odnosno formiranja radne grupe koja će raditi na izradi novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida, civilnih žrtava rata, da će ove primedbe biti uzete u obzir i da ćemo se svi složiti da temelj tog zakona mora biti da sva stečena prava ne smeju biti umanjena i ukinuta, s jedne strane, a s druge strane, da se tim novim zakonom omogući, odnosno stvori zakonska mogućnost da svi oni koji nisu, pre svega, sa područja Krajine, koji nisu uspeli u zakonskim rokovima da ostvare svoja prava, bilo na invalidninu, ili porodice palih boraca, da im se to omogući u novom zakonskom roku, pod uslovom, naravno, ako budu doneli validne i čvrste dokaze da se zaista to desilo za vreme ratnih dejstava 1991-1995. godine na području današnje Hrvatske.

Takođe, želeo bih da pomenem dve činjenice koje su mi isticali Krajiški ratni vojni invalidi, vezano za izmene i dopune ova dva zakona koja su danas na dnevnom redu. Prvi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koji je donet na nivou SRJ, iz 1998. godine, ovde Ministarstvo predlaže da osnova za obračun ličnih, porodičnih invalidnina, prava, odnosno naknada za negu i pomoć, naknada za ortopedska pomagala, bude prosečna zarada u Srbiji iz prošle godine.

Ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata, kažu i apeluju na Ministarstvo, na ministra Đorđevića, rekli su mi da su mu to rekli i u razgovoru, da osnova za obračun primanja lične invalidnine, porodične invalidnine bude prosečna zarada u Srbiji u prethodnom mesecu. Verujem da možemo kroz razgovore doći do rešenja i da ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata ne budu oštećeni, jer je neka procena, prema njihovom mišljenju, da će do kraja ove godine oni mesečno imati manje invalidnine 50, 60, 70, evra.

Druga izmena koju predlaže Ministarstvo, vezano je za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica Republike Srbije, gde se predlaže da se starosna granica za muškarce pomeri sa 60 na 65 godina, a za žene sa 50 na 60 godina.

Naime, ovde se radi o porodicama, odnosno suprugama umrlih vojnih invalida, o suprugama palih boraca, koje nisu ostvarile pravo na penziju, da će sada po ovome zakonskom predlogu, znači, muškarci pet godina kasnije primati mesečnu nadoknadu, a žene umesto sa 50 godina, sada će to moći primati sa 60 godina. Predlažem, takođe, da se na tu temu razgovara i da vidimo mogućnosti kako da se ovoj kategoriji građana Srbije izađe u susret.

Na kraju želim još jednom da apelujem na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da se u što kraćem roku formira radna grupa i da se krene u pripremu nacrta novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim pitanje Ministarstvu spoljnih poslova. Povod za moje pitanje, jeste činjenica da sutra se obeležava svetski dan izbeglica, dakle, 20. jun. To je dan kada se sećamo jedne surove činjenice da je tokom 90-ih godina, kao i 2004. godine na prostoru bivše Jugoslavije proterano preko milion Srba, preko 500.000 sa prostora današnje Hrvatske, preko 500.000 sa prostora današnje Federacije BiH i preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca sa prostora KiM.

Ove činjenice najbolje dementuju besmislenu i lažnu tezu političkih elita u Zagrebu, u Sarajevu, Prištini i delu međunarodne zajednice, da je Srbija i da su Srbi tobože bili agresori, zločinci, a da su Albanci, Hrvati i Bošnjaci vodili nekakve oslobodilačke ratove i da su bili žrtve.

Takođe, ostale činjenice koje ću pomenuti demantuju ovu tezu. Što se tiče Hrvatske, proterani Srbi i dalje potražuju preko 40.000 otetih stanova, pretražuju preko 50.000 zaostalih neisplaćenih penzija, preko 10.000 srpskih porodica potražuju naknadu štete za minirane kuće i lokalne van područja ratnih delovanja, van područja Krajine, u desetinama hrvatskih gradova, više hiljada proteranih Srba i dalje čeka da im se obnove kuće na području Krajine.

Imamo desetine hiljada proteranih Srba kojima, u većoj ili manjoj meri, nije priznat radni staž u celosti do 1991. godine. Imamo na primer Srbe koji su radili u tvornici vijaka u Tviku kojima nedostaje pet, deset godina do 1991. godine, a svaki Hrvat u tvornici vijaka Tvik koji je radio tada ima priznat radni staž. Da li je bilo moguće da se bilo kom radniku do 1991. godine ne uplate doprinosi? Hiljade Srba čekaju da im se prizna radni staž za vreme Republike Srpska krajine.

Takođe, imamo preko 10.000 Srba, proteranih Srba koji su prevareni prilikom prodaje kuća preko hrvatske agencije za promet nekretnina. Značajan deo njih su izgubili kuće na osnovu sistema lažnih ugovora. Jedan značajan deo njih je takođe izgubio deo sredstava na osnovu sistema dvostrukih ugovora, jedan ugovor je dobio za prodaju kuće gde je dobio manja sredstva, a pravi ugovor se nalazio u agenciji za promet nekretnina u Zagrebu. Te kriminalne radnje do današnjeg dana nisu rasvetljena.

Slična situacija je i na području Federacije BiH. Veliki broj Srba i dalje nije obnovio svoje kuće zbog komplikovane procedure, veliki deo njih takođe ima problema sa povratkom otetih stanova, poslovnih prostora, imaju probleme sa povratkom uzurpiranog i otetog poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kakva je situacija isto i u Hrvatskoj. Slični problemi su takođe i kod proteranih Srba i drugih nealbanaca na KiM. Spora obnova kuća, pogoršana bezbednosna situacija, takođe problemi sa otetom, uzurpiranom imovinom, dakle kućama, stanovima, poslovnim prostorima.

Temelj za rešavanje ovih problema bi morao da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno aneks G tog Sporazuma u kome se jasno kaže da svim građanima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata moraju biti proglašeni ništavnim.

Hrvatska od 2004. godine, kada je stupio taj Sporazum na snagu, opstruiše sprovođenje aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji.

Postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kada će da uputi jedan izveštaj, jedan memorandum UN, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, USC, u kome će reći ove činjenice i tražiti od međunarodnih organizacija da insistiraju i da izvrše pritisak na Hrvatsku i na druge centre, i Sarajevo i Prištinu, da se poštuje temeljno načelo današnje civilizacije, a to su ljudska prava? Hvala vam.

Ja bih želeo da pozdravim napore Vlade Srbije vezano za dešavanje ključnog pitanja najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije, to su proterana lica, a radi se o pitanju stanovanja.

Iako Vlada Srbije čini sve što je u njenoj moći i zaista imamo konkretne napretke, ali imamo i određene probleme, posebno probleme koji su zaostali iz vremena režima Borisa Tadića. Jedno od tih pitanja o kojima sam govorio više puta u javnosti jeste problem 530 porodica, korisnika SIR programa, koji imaju svoje stambene jedinice u sedam lokalnih samouprava, u pitanju su Niš, Kragujevac, Valjevo, Kraljevo, Čačak, Pančevo i Opština Stara Pazova.

Poznato je da je Memorandumom Vlade Srbije i Vlade Italije jasno rečeno da će te porodice imati pravo otkupa svojih stambenih jedinica. Nažalost, za vreme ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića ukinuta je ta mogućnost otkupa, Zakon o izbeglicama koji je usvojen 2010, jasno je rekao da sve izbegličke porodice imaju pravo otkupa svojih stambenih jedinica koje su iznuđene sredstvima međunarodnih organizacija na način da se proceni realna tržišna cena u toj lokalnoj samoupravi i na to ide popust 50%, a za ratne vojne invalide, porodice palih boraca i druge ekstremno ranjive kategorije idu takođe dodatni popust. Međutim, evo, već više godina pokušavamo da rešimo ovaj problem. Lično sam angažovan na tome, imali smo više razgovora, ja i ovaj put apelujem na Vladu Republike Srbije i nadležne ministre da taj problem pokušamo rešiti u korist tih porodica. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o značaju lokalne samouprave sa aspekta realizacije jednog veoma važnog programa. U pitanju je tzv. regionalni stambeni program, čiji je cilj rešavanje problema stotine hiljade izbeglih i raseljenih lica, pre svega u oblasti stanovanja.

Pre toga, želim da podsetim javnost da su lokalne samouprave u Srbiji u prethodnom periodu imale obavezu da usvoje tzv. lokalne akcione planove i time su preuzele odgovornost za rešavanje problema ove ranjive kategorije građana Srbije, ne samo u oblasti stanovanja, nego i u oblasti zapošljavanja, odnosno ekonomskog osnaživanja građana.

Ono što je posebno istaći jeste da bez lokalnih samouprava nije moguće realizovati ovaj regionalni stambeni program koji se odvija u četiri oblika. Na prvom mestu - izgradnja stanova, na drugom mestu - kupovina seoskih imanja, na trećem mestu – montažne kuće i konačno – dodela paketa građevinskog materijala za onaj deo izbeglih i raseljenih lica koji ne mogu sami da završe započete kuće u koje bi se konačno uselili nakon više od 20-25 godina kako žive kao podstanari.

Ono što ja posebno apelujem jeste da lokalne samouprave, pre svega nadležna odeljenja za urbanizam i imovinsko-pravne poslove, s jedne strane, i Povereništva za izbeglice, s druge strane, efikasnije i brže u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice realizuju ovaj regionalni stambeni program. Nažalost, na terenu ima dosta problema. Dosta se kasni sa realizacijom ovog programa i zato je veoma važno da Komesarijat za izbeglice, zajedno sa čelnicima lokalne samouprave, organizuje sastanke tamo gde ima problema, da se vidi šta je sporno, da se reše ti problemi u što bržem vremenskom roku.

Takođe, lično sam spreman da se uključim. Mislim da je ovde važno i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i sam ministar, da se možemo njemu obratiti ako vidimo da taj problem ne može biti rešen u određenoj lokalnoj samoupravi. Mislim da zajedno sa Ministarstvom te probleme možemo rešiti da bi taj problem bio realizovan, jer preti opasnost da veliki donatori, da Banka za razvoj Saveta Evrope, koja realizuje ovaj projekat, povuče ta sredstva i da ta sredstva ne budu u potpunosti iskorišćena i da i dalje imamo nerešeno pitanje ovih ljudi.

Ključni cilj ovog programa jeste da, u saradnji sa Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u saradnji sa opštinama i gradovima, konačno u naredne dve do tri godine možemo reći da nemamo više nijednu izbegličku ili raseljeničku porodicu koja živi kao podstanar. Hvala.