Jedan od važnih preduslova trajnog mira i stabilnosti na prostoru zapadnog Balkana jeste rešavanje brojnih otvorenih pitanja koja postoje između država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije.

Jedan od temelja rešavanja tih otvorenih pitanja mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum. To je Bečki sporazum o sukcesiji koji je potpisan 2001. godine od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Bečki sporazum o sukcesiji stupio je na snagu jula 2004. godine. Nažalost, prošlo je punih 14 godina, a neke od država konstantno opstruišu njegovo sprovođenje. Na prvom mestu to je Republika Hrvatska koja odbija da sprovodi Aneks sedam tog sporazuma koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“ i u kome se veoma jasno kaže da svim pravnim subjektima i svim fizičkim licima moraju biti zaštićena, vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata moraju biti proglašeni ništavnim.

U okviru Bečkog sporazuma o sukcesiji postoji Stalni mešoviti komitet za njegovo sprovođenje koje čine visoki predstavnici država. Poslednji sastanak Stalnog mešovitog komiteta je bio novembra 2015. godine i tada je predstavnica Vlade Hrvatske Andrea Metelko-Zgombić opstruisala bilo kakav razgovor na sprovođenju Aneksa G – „Privatna svojina, stečena prava“, ali i Aneksa E koji se tiče penzija, odnosno 50 hiljada srpskih penzionera iz Hrvatske kojima se duguju zaostale neisplaćene penzije. Dakle, ovde je važno da vidimo mogućnost međunarodne arbitraže… (Isključen mikrofon.)

Poštovana gospođo Tabaković sa saradnicima, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o jednom veoma značajnom međudržavnom sporazumu koji ima veliki značaj za državu Srbiju, za stotine oštećenih pravnih subjekata iz Srbije i za stotine hiljada oštećenih građana koji žive u Srbiji ili raseljeni širom sveta.

U pitanju je bečki Sporazum o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine u Beču, a stupio je na snagu juna 2004. godine, nakon ratifikacije u parlamentima država naslednica bivše Jugoslavije. On se sastoji od sedam aneksa. Posebno je značajan Aneks 7 toga sporazuma, koji se zove – Privatna svojina i stečena prava, u kome se jasno kaže da će svim pravnim subjektima i svim fizičkim licima biti zaštićena vraćena prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, biće proglašeni ništavim.

Po uslovima država naslednica bivše Jugoslavije po međunarodnom pravu, međudržavni sporazumi koji su ratifikovani u nacionalnim parlamentima imaju jaču pravnu snagu od domaćeg zakona.

Nažalost, pojedine države nastale na prostoru bivše Jugoslavije sistematski, evo punih 14 godina, krše bečki Sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma. Unutar bečkog Sporazuma o sukcesiji, formirano je jedno telo, to je tzv. Stalni mešoviti komitet koji čine visoki predstavnici država naslednica bivše Jugoslavije, koji ima zadatak da radi na realizaciji tog sporazuma.

Nakon stupanja na snagu samoga sporazuma postavilo pitanje sprovođenja Aneksa G toga sporazuma i odmah su na videla izašla dva koncepta, da li je Aneks G moguće direktno primenjivati ili je potrebno da se potpiše bilateralni sporazum između država naslednica bivše Jugoslavije za njegovo sprovođenje.

Država Srbija je veoma korektno od 2004. godine, odnosno sudovi u našoj zemlji su počeli da sprovode bečki Sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks G toga sporazuma i počeli su da vraćaju imovinu pravnim subjektima iz država koje su nasledne na prostoru bivše Jugoslavije, među njima posebno Hrvatska.

Nažalost, s druge strane Državno tužilaštvo Hrvatske i Ministarstvo pravde Hrvatske su odmah dali nalog svojim sudovima u jesen 2004. godine, nakon stupanja na snagu samoga sporazuma da ne vraćaju delove preduzeća, odnosno delove nekretnina srpskih firmi koje se nalaze u Hrvatskoj. Nakon nekoliko godina i naši sudovi su prestali da vraćaju imovinu hrvatskih firmi, jer u Aneksu G toga sporazuma jasno piše da se Sporazum mora sprovoditi isključivo na osnovu načela reciprociteta.

Na trećem sastanku Stalnog mešovitog komiteta je septembra 2009. godine srpska i slovenačka strana su prihvatile hrvatsko stanovište da se ipak ide u potpisivanje bilateralnih sporazuma za sprovođenja Aneksa G. Na osnovu toga je tadašnja Vlada Srbije krajem 2009. godine i poslala nacrt bilateralnog sporazuma hrvatskoj strani, međutim od tada, tokom 2010, 2011, 2012. i 2013. godine i pored četiri urgencije zvaničnog Beograda, Hrvatska se nije htela izjasniti o tom nacrtu.

Tek juna 2013. godine, Vlada Ivice Dačića je povukla taj nacrt, jer je bilo očigledno da Hrvatska kupuje vreme i da ne želi ni direktnu primenu toga aneksa, niti želi potpisivanje bilateralnih sporazuma. Naši pravni subjekti su pokušali putem tužbi pred hrvatskim sudovima da vrate svoju imovinu. Jedan deo njih je prošao sve sudske instance u Hrvatskoj. Naravno da su odgovori hrvatskog pravosuđa bili negativni, međutim, naišli su i na negativan odgovor pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Naime, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu stao je na jedno licemerno stanovište, rekavši da ne može da razmatra presudu u ovom slučaju o mladosti turista koji su uspeli da dođu do Strazbura zato što između Srbije i Hrvatske ne postoji bilateralni sporazum za sprovođenja Aneksa G.

Dakle, Hrvatska 14 godina vrši opstrukciju sprovođenja bečkog sporazuma o koncesiji, a sa druge strane Evropski sud za ljudska prava kaže evo, mi ćemo da razmatramo tužbu srpskih firmi koje prođe sve sudske instance u Hrvatskoj, pod uslovom da postoji bilateralni sporazum.

Apelovao sam i apelujem i ovo prilikom na naše Ministarstvo spoljnih poslova, na ministra Dačića da se uputi jedan izveštaj, jedan memorandum sa konkretnim podacima o otimanju imovine srpskih pravnih subjekata, fizičkih lica. Radi se negde oko 300, 400 srpskih preduzeća koja potražuju svoju imovinu, hotele, odmarališta, poslovne prostore itd. na području Hrvatske, a naravno radi se i o stotinama hiljada oštećenih građana, proteranih Srba koji ne mogu da povrate svoja imovinska i stečena prava.

Dakle, važno je da naše Ministarstvo spoljnih poslova uputi jedan memorandum EU, UN, koje su bile pokrovitelj potpisivanja sporazuma OEBS, Savetu Evrope, da upozna međunarodnu javnost i međunarodne organizacije sa ovim činjenicama da Hrvatska krši sopstveni ustav, krši međunarodno pravo, jer ne želi da sprovodi ovaj važni međudržavni sporazum da bi se rešila brojna otvorena pitanja nakon raspada Jugoslavije. Hvala.

Želeo bih javnost Srbije da upoznam sa činjenicom da će 7. oktobra ove godine biti održani opšti izbori u Bosni i Hercegovini. Ti su izbori veoma važni za regionalni mir i stabilnost, a posebno su važni za preko 500 hiljada proteranih Srba sa područja Federacije BiH koji još uvek, više od dve decenije od završetka rata, ne mogu da ostvare svoja nacionalna i ljudska prava.

Pre 15 dana sam uputio otvoreno pismo predsednicima sedam srpskih političkih partija u Republici Srpskoj sa apelom da se na predstojećim opštim izborima u BiH za područje Federacije BiH formira jedna zajednička srpska lista, čiji bi cilj bio da pomogne da što veći broj naših sugrađana izađe na izbore i da izaberu legitimne istinske srpske predstavnike.

Ono što je posebno važno istaći da u prethodnom periodu Srbi iz Federacije BiH nikada nisu imali u većini istinske i legitimne svoje predstavnike nego su predstavnike Srba na nivou parlamenta Federacije Bih i Skupštine Kantona, u najvećoj meri birale tzv. građanske partije sa sedištem u Sarajevu, Socijaldemokratska partija BiH, Savez za bolju budućnost ili Demokratska fronta. To je ono što nije dobro.

Verujem da ćemo kroz razgovore, inače sam bio juče na sastanku u Banja Luci, da ćemo kroz razgovore sa predstavnicima srpskih političkih partije u Banja Luci, doći do krajnjeg cilja da se formira zajednička srpska lista, da se potpiše koalicioni sporazum svih srpskih političkih partija u Banja Luci i da ta zajednička srpska lista izađe na izbore i ostvari veliki uspeh 7. oktobra. Hvala.

Želim da pohvalim odluku Vlade Republike Srbije, koja je predloženim zakonom o izgradnji povoljnih stanova obuhvatila ne samo aktivna, nego i penzionisana vojna lica.

Posebno želim da istaknem činjenicu da u Srbiji živi nekoliko hiljada vojnih penzionera koji su vojnu službu služili u novonastalim državama na prostoru bivše Jugoslavije do početka ratnih dejstava 90-tih godina prošlog veka. Radi se o hiljadama vojnih penzionera i njihovih porodica koji 25 godina i više žive u statusu podstanara, u kasarnama, u raznim hostelima, u raznim prilagođenim smeštajima koji nisu trajno rešenje. To su bivša vojna lica koja su decenijama izdvajala značajna sredstva iz svog bruto ličnog dohotka, koji žive u teškim uslovima i konačno je došlo vreme da će ovim predloženim zakonom o izgradnji povoljnih stanova za pripadnike snaga bezbednosti biti rešeno njihovo pitanje. Dakle, radi se od oko 20.000 stanova i mislim da je to jedna odlična stvar i da konačno ova Vlada je preuzela odgovornost da reši to pitanje.

Ono što posebno želim takođe istaći jeste veoma važno da u što kraćem vremenskom roku Vlada donese novi leks specijalis, odnosno da Skupština donese novi zakon kojim ćemo obuhvatiti i druge ranjive kategorije. Na prvom mestu radi se o ratnim vojnim invalidima, radi se o porodicama palih boraca. Dakle, to su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i verujem da će ova Vlada takođe vrlo brzo obuhvatiti i ove kategorije građana, kao i druge kategorije građana, jer, ponavljam i često ističem da je pitanje stanovanja jedno od ključnih pitanja svakog čoveka, svake porodice i veoma je važno da nastojimo da u ovom pravcu i rešavamo taj jedan od ključnih problema pored pitanja zapošljavanja. Hvala.

Hvala.

Želim da pozdravim odluku Vlade Srbije da započne projekat izgradnje stanova pod povoljnim uslovima za pripadnike snaga bezbednosti. To je jedan u nizu primera kojim Vlada pokazuje svoju odlučnost i nameru da počne da rešava konkretne probleme građana. Jedan od najvažnijih problema u životu pojedinca i porodica jeste stambeno pitanje.

Takođe, veoma je dobro da će u okviru ovog projekta izgradnje 20.000 stanova za pripadnike snaga bezbednosti biti uključeni i vojni penzioneri. Podsećam javnost da u Srbiji živi nekoliko hiljada bivših pripadnika JNA, posle Vojske Jugoslavije, a sada vojnih penzionera koji su bili prisiljeni i prinuđeni da napuste svoje stanove koje su imali u državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije.

Ti ljudi 20, 25 godina i više žive u jako lošim i ponižavajućim uslovima, u nekakvim barakama, hostelima, starim školama. Nijedna vlast od 1995. godine do 2012. godine nije obratila pažnju na te ljude.

Ovo je zaista hvale vredna inicijativa i namera Vlade Srbije da i tih nekoliko hiljada vojnih penzionera i njihovih porodica uključi u ovaj projekat i da konačno ti ljudi koji su se časno borili za Srbiju, srpski narod konačno reše svoje stambeno pitanje i žive život dostojan čoveka.

Želim da podsetim javnost da Vlada, da aktuelna Vlada i prethodne dve vlade, dakle od 2012. godine, realizuje jedan veoma važan, veliki i human projekat rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba. Podsećam da u Srbiji živi preko pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske, Federacije BiH i preko 200 hiljada interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. U prethodnom periodu, krenula je realizacija regionalnog stambenog programa koje se odvija u četiri potprojekta izgradnja stanova, dodela montažnih kuća, dodela seoskih imanja i dodela paketa građevinskog materijala.

Ono što ja apelujem i što tražim jeste da niže instance, dakle Komesarijat za izbeglice Vlade Republike Srbije, jedinica za upravljanje projektima, brže, kvalitetnije i efikasnije sprovodi odluku Vlade Srbije o izgradnji stambenih jedinica i rešavanju stambenih potreba proteranih Srba.

U realizaciji tog projekta i sličnih projekata ima i određenih problema. Evo, ovde se nalazi gospođa Damnjanović državna sekretarka u Ministarstvu građevinarstva, sa kojom sam imao više razgovora u prethodnom periodu i još uvek nismo rešili pitanje 530 porodica u sedam gradova, koji već osam godina čekaju da dobiju pravo na otkup stanova u kojima žive. Očekujem da će gospođa Damnjanović, zajedno sa gospođom Mihajlović i gospodinom Đorđevićem, naći vremena da još jednom sednemo i da vidimo načine kako da rešimo to pitanje.

Nije korektno, nije fer da je preko tri hiljade izbegličkih porodica dobilo pravo otkupa svojih stambenih jedinica, a ovih 530 nije dobilo, a problem je napravio, nažalost, još 2006. godine tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, koji je na jedan sraman način promenio memorandum o saradnji koju su potpisali Vlada Srbije i Vlada Italije, po kome su izbegličke porodice, ovih 530 porodica, u sedam gradova Srbije imale pravo otkupa. Taj je memorandum promenjen.

Mi se sada samo borimo da se ta nepravda ispravi i da se ta sramna odluka gospodina Velje Ilića promeni i da ljudi dobiju mogućnost da budu vlasnici tih stanova. Vlada Srbije zaista čini sve da rešava probleme najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije. Naravno da to ne ide preko noći i da smo izgubili od 1995. do 2012. godine mnogo vremena kada su ti problemi trebali da se rešavaju. Sramno je da od 1995. godine tadašnja Vlada Srbije nije donela jedan državni program i jasno rekla – nećemo dozvoliti da ti ljudi budu izbeglice, oni nisu ništa krivi, umesto da budu podstanari, omogućićemo im jeftine kredite da kupe seoska imanja, da kupe stanove i ti bi ljudi vraćali, naravno, ta sredstva svojoj državi.

Upravo kao što sada Vlada Srbije donosi ovaj projekat gde će pripadnici snaga bezbednosti moći pod povoljnim uslovima da kupe stanove, tako je Vlada Srbije mogla i 1995, 1996. i 2001. i 2004. godine, dakle, i Vlada Zorana Đinđića i Vlada Zorana Živkovića i Vlada Borisa Tadića i Vlada Vojislava Koštunice, Vlada Cvetkovića. Nažalost, niko o tome nije vodio računa. Ova Vlada to pokušava rešiti. Ponavljam, to nije lako, treba vremena, ali proterani Srbi ne treba da sumnjaju u odlučnost ove vlasti da čini sve što je u njenoj moći da se reši ključno pitanje problema proteranih Srba, pripadnika snaga bezbednosti, a to je stambeno pitanje.

Posebno želim da istaknem važnost i značaj, a verujem da će to Vlada u narednom koraku sigurno učiniti, doneti novi leks specijalis gde ćemo posebno obuhvatiti najranjivije kategorije stanovništva u Srbiji, znači, to su ratni vojni invalidi, to su porodice palih boraca, za njih takođe mora biti jedan program da im se omogući da pod povoljnim uslovima reše svoje stambeno pitanje.

Ponavljam, to su ljudi koji su se časno borili za svoju državu, za svoj narod. Nažalost, prethodne vlasti, prethodni režimi to nisu rešavali. Ova Vlada, ova vlast ima puno tih nagomilanih nerešenih problema, ona ih počinje rešavati. Ono što je važno je da građani imaju strpljenja. Ja verujem da će u razumnom vremenskom roku brojni problemi o kojima sam sada govorio biti rešeni, a najvažnije pitanje za tu populaciju jeste stambeno pitanje i da mogu da žive život dostojan čoveka. Hvala.

Ja bih želeo da pohvalim odluku Vlade Republike Srbije da započne ovaj veliki i humani projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Procenjuje se da će u okviru ovog projekta biti izgrađeno u narednom periodu oko 20.000 stanova, uključujući vojne penzionere, što zaista predstavlja jedno ohrabrenje za tu kategoriju naših građana da će rešiti jedno od dva ključna pitanja svake porodice, svakog građanina, a to je pitanje stanovanja.

Takođe, veoma je pozitivno što će cena po kvadratnom metru biti zaista povoljna i ona neće u Beogradu prelaziti više od 500 evra po kvadratnom metru, a pretpostavljam da će u drugim gradovima Srbije ta cena biti još nešto niža. Takođe, taj projekat će doprineti u jačanju našeg građevinskog sektora, a istovremeno i porastu našeg BDP.

Verujem da se u Vladi razmišlja, da se ovakav sličan projekat, primeni za ostale kategorije stanovništva, jer zaista ovo je ključno pitanje kada građani znaju da konačno žive u svom stanu, iako plaćaju mesečnu ratu, da tu ratu plaćaju svojoj državi, odnosno banci, a ne da godinama i decenijama plaćaju mesečno kiriju i bacaju pare u bunar.

Mnogi nažalost, u prethodnom periodu, uključujući najveće žrtve ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije, to su stotine hiljada izbeglih, proteranih Srba, su desetine hiljada evra i maraka bacile za nizašta i dalje su podstanari. Ono što je dobro, što je Vlada pokrenula ovaj projekat, ponavljam izgradnja 20.000 stanova za pripadnike snaga bezbednosti, a već je u toku realizacija jednog velikog, isto humanog projekta, rešavanja ključnog pitanja integracija od stotine hiljada proteranih Srba, a to je rešavanje njihovog stambenog pitanja. Hvala.

Ne razumem zbog čega gospođi Radeti smeta moja aktivna borba za rešavanje brojnih problema stotina hiljada proteranih Srba ne samo sa područja Krajine, nego sa urbanom dela Hrvatske, sa područja Federacije BiH, naravno i sa područja Kosova i Metohije.

Ne razumem zbog čega ona gaji mržnju prema meni. Mislim da svoj posao radim pošteno, časno, javno, otvoreno, da činim sve što je u mojoj moći da pomognem rešavanje ključnog pitanja stotina hiljada proteranih Srba.

Naravno da je moj amandman bio podnešen sa ciljem da doprinese kvalitetu ovoga zakona. Dobro je poznato da je među 20 hiljada pripadnika snaga bezbednosti ima značajan broj vojnih penzionera koji su bili pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine, da ima značajan broj pripadnika i policije i Vojske Srbije.

Dakle, ovaj zakon će omogućiti u jednom značajnom delu rešavanje ključnih problema te populacije. Snažno pozdravljam izjavu ministra Stefanovića, nadam se da će to biti veoma brzo da se donese sličan zakon, leks specijalis i da se uzme u obzir još dve prioritetne ciljne grupe, a to su porodice palih boraca i to su ratni vojni invalidi.

To su dve kategorije među proteranim Srbima koje su posebno stradale i na njih moramo zaista, kao država posebno obratiti pažnju. Žalosno je što smo čekali više od 20 godina da se krene rešavanje ovog pitanja i vezano za snage bezbednosti i vezano za proterane Srbe, ali je dobro da je ova Vlada konačno počela sa rešavanje ovog problema, ali je počela da ga rešava.

Hvala.

Pošto se ovde sa nama u sali nalazi ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gospodin Zoran Đorđević, ja ću govoriti o jednom veoma važnom pitanju koje muči stotine hiljada građana Srbije koji su učestvovali u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina.

Naime, mislim da je došlo konačno vreme da se na jedan sistemski način reši njihov položaj i ja želim da se zahvalim ministru Đorđeviću koji je to nedavno najavio, da se donese novi Zakon o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih žrtava rata i članova njihovih porodica. Mislim da je to veoma važno pitanje, jer na taj način Srbija će da se oduži tim ljudima koji su aktivno branili našu državu i bili spremni da daju svoj život za našu državu, a neki su nažalost i dali taj život.

Ono što posebno želim da apelujem na Ministarstvo i na ministra Đorđevića, jeste da u novom zakonu, koji će nadam se biti uskoro usvojen, bude uključena jedna kategorija građana Srbije koji su bili pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Naime, radi se o preko 50 hiljada Krajišnika kojima su priznata prava boraca samo do 27. aprila 1992. godine, odnosno do formiranja SRJ. Krajišnici se godinama osećaju diskriminisano, jer smatraju da se nisu borili za sebe, nego da su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju i za svoj narod.

Ima u Srbiji mišljenja da ne bi bilo dobro da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž nakon 27. aprila 1992. godine, pa sve do kraja rata. Ja se sa tim mišljenjem ne slažem iz dva razloga. Prvi razlog jeste što je po postojećim propisima svim aktivnim oficirima na nivou komandanata, bataljona, brigada, korpusa, koji su bili pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine, priznat ratni staž u dvostrukom trajanju. Onda se postavlja pitanje - sa kim su ti krajiški oficiri komandovali ako njihovim borcima nije priznat ratni staž?

Drugi primer, jeste primer Hrvatske, koja je krajem prošle godine usvojila novi zakon o pravima hrvatskih branitelja, kojim je u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane iz BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska ovim zakonom priznaje Hrvatsko veće odbrane iz susedne BiH sastavnim delom svoje vojske.

Takođe, u zakonu se kaže da svi oni pripadnici Hrvatskog veća odbrane koji nisu ostvarili svoja prava na porodičnu ili invalidsku penziju na osnovu ugovora koji postoji između Hrvatske i BiH, sada će to pravo dobiti, moći će podneti zahtev i ako imaju validnu dokumentaciju Hrvatska će im priznati prava iz penzionog odnosa i dobiće ili porodičnu ili invalidsku penziju.

Smatram da bi ovim novim zakonom koji će biti uskoro usvojen, ponavljam, bi trebalo ispraviti ovu višedecenijsku nepravdu i priznati svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine ratni staž u periodu od 1991. do 1995. godine, omogućiti onim pripadnicima vojske i policije RSK koji ta prava nisu ostvarili u prethodnom periodu da ponovo mogu podneti zahtev i ako dostave čvrste dokaze da su zaista ta oštećenja stekli za vreme rata, da im se priznaju ta prava ratnog vojnog invalida ili neka druga prava. Takođe, tim bi zakonom trebalo omogućiti sva druga prava krajiškim borcima koja imaju i pripadnici, odnosno borci koji su iz Srbije. Hvala.

Žalosno je da prethodna poslanica moju inicijativu da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata naziva propagandom i licemerjem. To govori o tome koliko ona brine o pravima i interesima krajiških Srba.

Republika Srbija poštuje međunarodni poredak i nastoji, u okviru svojih mogućnosti, da aktivno pomaže opstanak preostalih Srba u Hrvatskoj. Predsednik Vučić upravo čini sve što je u njegovoj moći da inicira stalni dijalog sa Hrvatskom, da se sva otvorena pitanja izvuku ispod tepiha, da se stave na sto i da se kroz taj dijalog, kroz mešovite radne grupe i komisije svi ti problemi krajiških Srba počnu rešavati, i pitanje zaostalih neisplaćenih penzija i pitanje oduzetih stanarskih prava, pitanje radnog staža, pitanje dinarske devizne štednje, otetog poljoprivrednog, šumskog zemljišta, pitanje poštovanja nacionalnih i ljudskih prava Srba u Hrvatskoj. To nije lako jer, nažalost, i dalje imamo dvostruke standarde velikih sila. Umesto da Brisel, Berlin i Vašington pošalju jasnu poruku da Hrvatska mora, kao članica EU, da poštuje sva ljudska i nacionalna prava pripadnika srpske zajednice, to u praksi, nažalost, nije tako i ja sam ubeđen da će Srbija i dalje činiti sve što je u njenoj moći da pomogne položaj našeg naroda.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Što se tiče odnosa aktuelne vlasti prema krajiških Srbima, a ja moram da kažem da je vlast koja je došla na čelo Srbije 2012. godine učinila jednu istorijsku stvar, konačno su krajiški Srbi priznati kao žrtve i konačno je država na najvišem nivou počela da obeležava tragediju krajiških Srba.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Dakle, dobro nam je poznato da smo imali velike državne skupove u Rači, Veterniku, u Busijama… (Isključen mikrofon.)

Ponavljam, žalosno je što gospođa Radeta moju iskrenu težnju i nameru da se jedno pitanje reši naziva propagandom i to govori da ona ovo pitanje gleda kao partijsko pitanje.

Takođe, nije ovde u pitanju činjenica da podržimo predlog jedne ili druge partije da sistemski reši pitanje stotine hiljada građana Srbije koji su učestvovali u oružanim sukobima 90-ih godina. Ovo je pre svega državno i nacionalno pitanje. Ovo pitanje treba da rešava država, Vlada, a general Delić sigurno će moći, kada uđemo u tu fazu pripreme zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, da se aktivno uključi da da svoje predloge i svoje inicijative i onda ćemo kroz demokratsku raspravu u Skupštini, ja se nadam, doći do najboljeg rešenja i najboljih odredbi toga zakona.

Takođe, nije tačno da ja ne pomažem krajiškim Srbima, stotinama hiljada proteranih Srba koji se suočavaju sa brojnim problemima u procesu integracije u Srbiji, pre svega u oblasti stanovanja, ali i drugih problema. Ja sam jedan od, verujem, retkih poslanika u Skupštini Srbije koji je svoj jedini mobilni telefon stavio na sajt Saveza Srba iz regiona i mene svaki građanin može u bilo koje doba dana da nazove i da sa mnom razgovara. Ja u svom mobilnom aparatu imam preko 8.000 telefona i to mogu svakome da pokažem.

Dakle, ja sam dostupan svima. Ja ne pričam. Ja radim. Pokušavam ljudima da pomognem, razgovaram sa njima, zovem nadležne institucije, apelujem da se ti problemi rešavaju, negde ide teže, negde sporije, ali to da nemam dobru volju, iskrenu želju da ljudima pomažem, apsolutno nije tačno. Pozivam, gospođu Radetu, da posle dođe da vidi naš sajt, sajt Saveza Srba iz regiona, da vidi moj mobilni telefon gde imam, ponavljam, preko 8.000 brojeva naših zemljaka. Hvala.

Član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospođa Radeta nije rekla istinu vezano za problem 530 porodica korisnika programa čiji su stanovi izgrađeni u sedam lokalnih samouprava sredstvima Italijanske Vlade. Nije istina da nisam pokušavao i da ne pokušavam da se reši taj problem. Dobro je poznato da Zakonom o izbeglicama iz maja 2010. godine je omogućeno pravo da sve izbegličke porodice čiji su stanovi i drugi objekti izgrađeni sredstvima iz ovih organizacija da imaju pravo na otkup.

Organizovao sam lično nekoliko sastanaka i sa gospođom Mihajlović i sa bivšim ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gospodinom Vulinom, bezbroj sastanaka sa državnim sekretarima i nižim službenicima u oba ministarstva. Taj problem još uvek nismo rešili. Verujem i apelujem sada na gospodina Đorđevića da organizujemo uskoro još jedan sastanak da nađemo rešenje za to pitanje.

Povodom tog pitanja da upoznam gospođu Radetu bio lično i kod predsednice Vlade gospođe Ane Brnabić i ona je pokazala i volju i želju da rešimo taj problem, odnosno da se kontaktira nadležno ministarstvo u Rimu, pošto je Italijanska Vlada bila donator gradnje ovih 530 stanova i da u saradnji i sa zvaničnim Rimom, uz pomoć gospođe Brnabić, uz pomoć gospodina Đorđevića, da nađemo to rešenje i da tih 530 porodica kao i drugih 3.000 izbegličkih porodica konačno dobiju pravo da otkupe svoje stanove i da znaju da su svoj na svome.

Što se tiče pitanja Krajiških boraca, ponavljam, to nije partijsko pitanje. To je jedno od državnih i nacionalnih pitanja i verujem da ćemo, zajedno sa Vladom Republike Srbije, naći najbolja rešenja i da će krajiški Srbi konačno znati da ih je država Srbija priznala u potpunosti, odnosno da je priznala i ratni staž za vreme ratnog perioda. Hvala.

Govoriću o problemu koji se odnosi na izbegla raseljena lica u procesu integracije u Srbiji.

Naime, prema Zakonu o izbeglicama iz maja 2010. godine predviđeno je da sve izbegličke porodice koje su dobile pomoć od strane međunarodnih organizacija i Vlade Srbije mogu da te svoje stambene jedinice otkupe po povoljnim uslovima. U Zakonu o izbeglicama jasno kaže da će se definisati, odnosno odrediti tržišna cena i na tom mestu gde su sagrađene te stambene jedinice i da će biti popust 50% u odnosu na tu cenu.

Prošlo je punih osam godina od donošenja tog zakona, veći deo izbegličkih porodica koji su rešili svoja stambena pitanja još uvek nisu dobili mogućnost, još uvek nisu otkupili te stambene jedinice. Hiljade izbegličkih porodica živi u neizvesnosti.

Apelujem i tražim od Komesarijata za izbeglice kao nadležne državne institucije da konačno reši to pitanje, da ubrza pripremanje ugovora u otkupu, da najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno znaju da žive u svom, a ne i dalje da žive na način koji nije dostojan čoveka u 21. veku.

Takođe, imamo i dalje više desetina hiljada izbegličkih porodica koje su još uvek podstanari. Mnogi od njih su dali u prethodnom periodu 40, 50 hiljada plaćajući kiriju. Trenutno se realizuje regionalni standardni program koji se sprovodi u četiri države, u Hrvatskoj, BiH, Srbiji i Crnoj Gori. Nažalost, moram da konstatujem da se regionalni standardni program u Srbiji sprovodi veoma sporo, da su ljudi nezadovoljni, da imamo probleme oko same realizacije, da imamo primere loših radova, na primer oko izgradnje montažnih kuća, da imamo primere loše gradnje stanova.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Apelujem takođe na Komesarijat za izbeglice kao državnu instituciju da se maksimalno posveti ovom problemu, da se ne dešavaju ti propusti, da se taj proces odvija brzo i kvalitetno ..

Govoriću o problemu sa kojim se suočava preko 100 porodica u Beogradu, od kojih su 57 izbegličke porodice proterane sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH i Kosova i Metohije, jer im se onemogućava pravo otkupa stanova u kojima žive više od 20, a neke porodice i više od 25 godina, pod povoljnim uslovima. Navedene porodice žive na više lokacija na području grada Beograda. Najviše ih ima u ul. Pere Todorovića br. 1 i br. 2, u Kraljevačkoj ulici, ali nešto stanova ima i na drugim lokacijama, kao što je u ul. Braće Grim, ul. Stevana Musića itd.

Šta je ključni problem tih porodica? Te su porodice tokom nesretnog rata devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije sklopile sa tadašnjim diplomatsko-stambenim preduzećem Ugovor o zakupu i u prethodnom periodu prethodnih više od 20 ili više od 25 godina su platile više desetina hiljada evra za kiriju u tim stanovima. Takođe, uložili su značajna sredstva za održavanje same zgrade, instalacija, uređaja, gromobrana. Takođe, uložili su značajna sredstva za same stanove koji se nalaze u veoma trošnom stanju.

Ponavljam, njihov osnovni zahtev i apel državi jeste da im se omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima, da se uzme u obzir činjenica da su platili već desetine hiljada evra za zakup i održavanje same zgrade i stanova.

U prethodnom periodu Direkcija za imovinu Republike Srbije je navodno dala pravo otkupa, međutim to su bili veoma nepovoljni uslovi jer su te porodice bile izjednačene sa svim drugim porodicama.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Mislimo da je to bila nepravda prema tim porodicama i apelujem na Vladu Republike Srbije, na premijerku Anu Brnabić da sednemo, da razgovaramo, da nađemo rešenje i da za tih, preko 100 porodica od kojih su ponavljam … (Isključen mikrofon.)

Ja ću govoriti o jednom problemu koji izaziva nezadovoljstvo desetina hiljada pripadnika vojske i policije Republike Srpske Krajine.

Naime, radi se o kategoriji građana Srbije, ali i proteranih Srba koji žive raseljeni širom sveta, kojima nije priznat ratni staž za period od osnivanja Savezne Republike Jugoslavije, 27. aprila 1992. godine, pa sve do 1995. godine, kad su završeni ratni sukobi na području današnje Hrvatske.

Podsećam da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalno-boračka pitanja još krajem 2014. godine usvojilo Nacrt zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca kojim, nažalost, nije predviđeno priznanje ratnog staža za krajiške borce. Takva odluka tadašnje radne grupe nije primljena sa simpatijama kod proteranih Srba, jer smatraju da nije u redu da budu jedina kategorija boraca na prostoru bivše Jugoslavije kojima nije priznat ratni staž za vreme ratnog perioda.

Podsećam da je čak i Hrvatska sa svojim skandaloznim zakonom o braniteljima, u kojima govori zvanično o agresiji Srbije, srpskog naroda i bivšeg JNA na Hrvatsku, priznala kompletna prava pripadnicima hrvatskog Veća odbrane iz susedne Bosne i Hercegovine.

Krajiški borci smatraju da su diskriminisani zbog te činjenice i očekuju da će ministar Đorđević, koji je najavio u januaru ove godine donošenje novog zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, uzeti ozbiljno ovu primedbu, ovu sugestiju i da će u novome zakonu, za koji se nadam da će biti usvojen u razumnom vremenskom roku, biti ispravljena ova nepravda.

Nepravda se odnosi i zbog toga što je ratni staž u dvostrukom trajanju priznat ne samo borcima Srbije, nego čak i krajiškim oficirima, komandantima brigada, korpusa vojske Republike Srpske Krajine, a nije priznat borcima. Borci postavljaju pitanje – a s kim su ti komandanti brigada i korpusa komandovali, kada je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitav ratni period, a nije priznat krajiškim borcima?

Dakle, još jedan apel na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalno-boračka pitanja da u narednom periodu, kroz dijalog, se dođe do rešenja i da u novome zakonu o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca uđe i ova odredba i da se i krajiškim borcima, a njih ima preko 50 hiljada, prizna ratni staž u dvostrukom trajanju za period 1992-1995. godina. Hvala.

U Republici Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH i preko 200.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca sa područja KiM. Jedan od ključnih problema sa kojima se suočavaju izbegla i raseljena lica kao najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije u procesu integracije jeste pitanje stanovanja.

Nažalost, imamo značajan broj proteranih Srba koji nisu rešili ovo ključno pitanje integracije, nego nažalost 20, 25, 28 godina već plaćaju kriju, žive kao podstanari, a nažalost država Srbija, posebno posle 1995. godine, nije učinila gotovo ništa da reši to pitanje. Umesto da je država Srbija 1995, 1996, 1998, 2001, 2005, obezbedila sredstva, pozajmila ta sredstva izbegličkim porodicama da reše svoje stambeno pitanje, ti bi ljudi sva ta sredstva vratili kroz 10, 15 godina. Nažalost, ovako su mnogi bacili desetine hiljada evra u bunare i dalje su podstanari. Na sreću, Vlada Republike Srbije već šest godina realizuje regionalni stambeni program, čiji cilj je upravo rešavanje ovog ključnog pitanja.

Prema jednoj anketi, koju je radio Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, još uvek ima 16.800 izbegličkih porodica sa područja Hrvatske, Federacije BiH koji žive u Srbiji, a koji još uvek nisu rešili ovo pitanja.

Regionalnim stambenim programom predviđeno je da se sagradi 10.000 stanova, da se obezbedi 3.500 paketa građevinskog materijala za one porodice koje još uvek nisu završile svoje kuće, oko 2.000 seoskih imanja za one porodice koje bi htele da žive na selu i da se bave poljoprivredom i oko 1.200 montažnih kuća za one porodice koje imaju svoje placeve. Program teče i apelujem na Komesarijat za izbeglice, na jedinicu za upravljanje projektima Vlade Srbije da ovaj proces maksimalno ubrza, da na kraju realizacije regionalnom stambenog programa ne sme biti ni jedna izbeglička porodica koja nije rešila stambeno pitanje. Hvala.