| 20.04.2024. | Zakon o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima |
usvojen
|
| 08.03.2024. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Zahvaljujem, predsedavajuća.
Potpuno je za očekivati da imam reakciju kad god je reč o levici. To smo jednom prilikom već imali da vidimo. Ja kao socijalista ne mogu o tome da slušam, bez da bilo šta kažem. Podržavam kolegu Komlenskog.
Inače, što se tiče druga Branka Pavlovića, nisam znao da smo drugovi, ali drago mi je da to vidim.
Ali, jednostavno, voleo bih nekoliko stvari da prokomentarišem. Znači, mi sada imamo zaključak da je Beč nebezbedan zbog levičarske ideologije. Ne, ne ja se slažem sa vama. Ja znam da su oni nebezbedni. To je zbog migracione politike, ali to nema veze sa stambenom politikom. To nema veze sa socijalnom pomoći, jer da je to slučaj, može li se reći za bilo koji grad u bivšoj Jugoslaviji da je u to vreme bio nebezbedan. Ne bih rekao da može. Kako? Danas možda. Ja kažem u onom vremenu.
Drugo, ja bih voleo da pitam, kada se toliko negativno priča o toj komunističkoj zaostavštini, da li… Izvinite, molim vas, kolega, samo da završim. Interesuje me da li je bilo koja jugoslovenska republika uspela da proizvede preduzeće, kao što je bilo bilo koje od giganata komunizma u vreme SFRJ? Prema tome, ja sve razumem različita gledišta i molim vas da ne satanizujemo komunizam, jer uostalom šta će vam dve partije u koaliciji koje imaju crvenu petokraku na svojim grbovima. Zahvaljujem.
25/1 AL/MO 14.05 – 14.15
Zahvaljujem, predsedavajuća.
Uvažene dame i gospodo, uvaženi građani, čini mi se da je verovatno ovo poslednja sednica u ovom sazivu, možda grešim, ali pošto je na dnevnom redu nepoverenje Vladi, a u javnosti već sad postoji široka saglasnost oko utiska da su nam parlamentarni i predsednički izbori jako blizu, ne vidim smisao zašto bismo u ovom trenutku obarali Vladu, šta bi ta Vlada mogla da učini za toliko malo vremena.
Ali što bih svako voleo da iskoristim priliku i da apelujem na sve svoje kolege, je da, mi smo, nažalost, doveli sebe u situaciju da između nas postoji velika tenzija, veliko trenje, velika mržnja, a mislim da to nikako, apsolutno nikako ne može da bude na dobro bilo koje strane, zato što nismo svi sunarodnici i mi ćemo pre ili posle ponovo negde da se sretnemo. Ja razumem, i nemam nameru da provociram bilo koga i ne želim da izazivam replike, ako neko bude osetio potrebu da replicira, neka replicira, ali mi nosimo veliki teret, posebno mi koji smo se rodili posle tog vremena zbog toga kojoj partiji pripadamo. Ali znate šta, ja sam i ranije govorio o tome, za svakog od nas je neko glasao. I ja poštujem svačije glasače. Svako od nas je uspeo neki deo našeg glasačkog tela, eto, da kaže našto što mu je bilo blisko, što mu se svidelo. Očigledno neki glasaju zbog toga što veruju u neku promenu, neki glasaju zato što misle da smo bili ispravni, i to ne može da ospori niko. Ovde je bila tema juče i prekjuče ime Slobodana Miloševića. Sad, znate šta, ja razumem osećanje svakog čoveka koji je loše živeo u tom dobu, koje je bilo užasno turbulentno i koje je bilo mnogo teško, i to bolje pamtite svi vi koji ste živeli tad, ali hoću da kažem da isto kao što je puno ljudi bilo 5. oktobra ispred Skupštine 2000. godine protiv Slobodana Miloševića, ne možete da zanemarite činjenicu koliko je ljudi bilo ispred iste te Skupštine samo šest godina kasnije kada je isti taj Slobodan Milošević umro.
19/2 AL/MJ
Tako da, mi ovde smo na vlasti zato, mislim, u Parlamentu, evo, tu smo gde jesmo, imamo mandata koliko imamo, zato što još uvek očigledno postoje građani kojima je to blisko i koji misle da je to ispravno. Isto kao što misli za bilo koga od vas, tako isto misle i nas i prosto bih voleo da pošaljem jednu poruku kolegijalnosti i solidarnosti da u predstojeće izbore ne ulazimo sa tenzijom. Eto, toliko od mene. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovana predsednice.
Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, moje pitanje je upućeno Vladi Srbije. Da li trenutno razmišlja o tome, a ako ne, da li bi uzela u razmatranje inicijativu podrške ili podnošenje inicijative podrške sveobuhvatnog reformisanja osnovnog i srednjeg obrazovanja?
Ovom prilikom bih voleo da apelujem i na sve svoje kolege, i sa jedne i sa druge strane, da ovom pitanju posvetimo maksimalnu pažnju zato što mislim da prevazilazi političke između nas razlike koje postoji i sav sentiment koji je negativan i sav animozitet, zato što se radi o budućnosti celog našeg naroda.
Naime, obrazloženje za ovakvu inicijativu je sledeće – svako će dete ranije ili kasnije da se osamostali i da počne da se bavi nekim putem koje bude izabralo u životu, ali šta je država učinila, pritom, molim vas, ne bih voleo da ovo bilo ko shvati kao neku kritiku ili spočitavanje, ovo je zaista konstruktivan predlog i mislim da bi trebalo što pre da ga rešimo. Ovo se direktno odražava na stanje u društvu i na političku krizu i na društvenu krizu koja se desila i pre 25 godina, koja se dešava i danas, a to je da deca, s jedne strane uče, gomilu stvari koja, slažem se, obogaćuje njihovo opšte znanje i opštu kulturu, ali sa druge strane, i ono što smatram nedopustivim i nezamislivim, mi njih ni na koji način ne spremamo za to šta će biti onog dana kada budu bili samostalni građani.
Koja je cena toga? Šta to ima za posledicu? To ima za posledicu paušalno ocenjivanje političkih događaja, paušalno ocenjivanje tržišnih pojava i onda kod naroda postoji svest o tome da država treba da misli, tj. da ima kapacitete, da država to može, ali da zla vlast to bira da ne učini, da država može svakog da zbrine, da za svakog ima dovoljno, da mi možemo da živimo kao, recimo, na primer, sve razvijenije zemlje u Evropi. Ja često volim da skrenem pažnju na činjenicu – jeste, mi možda možemo da, može da se kaže po nekim parametrima zaostajemo za evropskim zemljama, ali znate šta, sticajem okolnosti smo se rodili gde jesmo, Evropa nije prosek, Evropa nije ni većina sveta. Ako biste uzeli u razmatranje, pritom ovo nije nikakva zamena teza, ako biste uzeli u razmatranje koliki procenat stanovništva živi ispod našeg standarda i iznad našeg standarda, shvatili biste…
Nemojte da mi upadate u reč, molim vas, ja ne upadam nikom u reč. Nemojte, hvala vam.
Voleo bih da dam primer, evo, zaista, videli ste i sami prilike dosad, zaista nisam ni provokativan, niti bilo kome upadam u reč, i uopšte želeo bih da smanjim jaz koji postoji između nas, zato što svi ćemo mi danas ili sutra da nastavimo da živimo u istoj ovoj državi. Znači, šta će da bude na izborima, ovako ili onako, to ne menja činjenicu da svako ostaje građanin ove zemlje, svako ostaje njen državljanin, svačija će deca da idu u školu osnovnu i srednju u ovoj državi, u najvećem broju slučajeva.
Zbog toga, evo, ja znam, pošto sam donedavno išao u školu, pa se toga sećam vrlo živo, šta mi činimo da sprečimo vršnjačko nasilje, šta mi činimo da naučimo decu kako treba da se ophode jedni prema drugima, da ne postoji diskriminacija, da se ne dele deca po tome ko ima više, ko ima manje? Šta mi činimo po pitanju da njih ne
4/3 MZ/CG
diskriminišu nastavnici? Ja znam da je vrlo popularno ovako populistički da pričamo o tome kako su đaci ti koji diskriminišu profesore, ali ja sam bio svedok toga da profesori, odnosno nastavnici zloupotrebljavaju poziciju autoriteta nad učenicima i razaraju njihovo samopouzdanje.
Znači, ja hoću da kažem, mi bismo morali da učinimo sve što je u našoj moći da ambijent u školi bude što više prijateljski i što blaži prema deci. Ne treba da stanje u prosveti bude takvo da deca žele što pre da završe školu i da nikad više ne uzmu udžbenik u ruke. To je greška. Ljudsko biće je po svojoj prirodi znatiželjno. Treba da bude tako da kada već idu u školu, pošto mnogi će da kažu sad – sve potiče iz porodice i iz kuće… Dobro. A šta ćemo da radimo sa decom koja nisu imala tu sreću u životu da potiču iz srećne i funkcionalne porodice? Ko će njih da uči…
Čekaj, predsednice, što nećete da date koleginici reč.
Zahvaljujem, predsedavajući, poštovana ministarka, poštovani savetnici i pomoćnici, drage koleginice i kolege. Erm, ja se u svemu slažem sa mojom koleginicom Danijelom kad je u pitanju Centar za socijalni rad. Sve ste rekli, evo ovaj preduhitali ste me u tom smislu, ali slažem se apsolutno u potpunosti. Ovaj, što se tiče n-najveće i najznačajnije stvari ovde kada ste vi prisutni jeste svakako, ovaj, ta zakonska kategorija roditelja negovatelja koju Socijalistička partija Srbije još odve-- 2011. godine pokušava ovaj da uvede u zakon još onda kada je Zakon o socijalnoj zaštiti ovaj bio donesen i 2024.
godine, kada je podneta ovaj, Predlog za izmenu i dopunu zakona. Taj zakon je još uvek u proceduri, ali nam je svakako, naravno, drago što će ta kategorija konačno da uđe ovaj u pravnu realnost našeg ovaj naše države.Dame i gospodo, ja imam nekoliko pitanja koja se tiču i rada i zapošljavanja i boračkih i socijalnih pitanja. Naime, biću jako koncizan i kratak u ovoj uvez. I svakog kad je u pitanju rad, ja se slažem sa vama, ovaj tendencije ovaj, modernih tehnologija i uopšte promene života, mislim, moramo da idemo u tom smislu korak sa vremenom. A videli smo u uporednoj praksi da su neke države to već pokušale i da su u tome imale adekvatne rezultate kada je u pitanju smanjenje radnog vremena.
Neko je to kratio sa osam sati na šest. Neko je kratio sa pet dana na četiri. Ovaj voleo bih da to bude jedno od pitanja koje bi ministarstvo moglo da uzme u razmatranje. Sigurno bi svi ljudi koji rade puno radno vreme, da bi im to bilo u korist. Naravno, ja jako vodim računa kad pričamo o tome šta je malopre rekla koleginica ministarka Jelena Žarić Kovačević, da je važno da imamo predloge koji su izvodljivi.
Aaa, iz tog razloga izbegao bi bilo kakve populističke pojmove i da pričam nešto što svako voli da čuje, a od toga nema ništa, ovaj posebno. Ljudi koji imaju ovaj, levičarske tendencije vole da misle da svi mogu, da država je dužna svakom da obezbedi radno mesto i da je država dužna da svima izjednači primanja. To, nažalost, ne dozvoljava ne država, ne bilo čija bahatost ili nemar, nego tržište, kao ovaj socijalni fenomen sam po sebi. Ali ono što država može da uradi jeste da reguliše i da nadzire tržište i da nadzire, da nadzire u tom smislu i poslodavce i da bude na usluzi svojim radnicima, tako da kroz ovaj, zakonodavstvo, prvo eto mogli bi da uzmu u razmatranje pitanje radnog vremena, jer ne samo što su ljudi uspevali da obave isti obim rada za manje radnog vremena, nego su čak pokazivali rezultate da su bili produktivniji. Ja sam sećam se, što sam imao prethodno neko radno iskustvo, viđao sam da obično nema u-u-u raznim radnim okruženjima nema posla za punih osam sati.
Ljudi provode tih osam sati, a bilo bi mnogo ovaj, za njih dragocenije da provode sa svojim voljenim ili prosejmi više slobodnog vremena ako su već obavili sve svoje radne obaveze. Što se tiče ovaj toga što smo malopre pomenuli za porast bolovanja i da mi imamo komunikaciju sa poslodavcima, da oni pozdravljaju ove neophodne izmene i da su se mučili sa ovaj, da su imali poteškoća i izazove sa porastom minimalne zarade. Da, to svakako za njih jeste opterećenje. Ali znate šta je još veće opterećenje? Pri tom to bi nas kao državu moralo mnogo više da interesuje.
Postoje radnici, ja ih poznajem lično, koji rade bez ugovora o radu i to je nešto-- ja znam da sad postoje formalno ovaj, da postoje birokratska rešenja o kojima bi oni trebalo da se obrate i da upute žalbu i tako, ali znate i sami. Isto kad neko mora da tuži, ne daj Bože opštinu ili državuku koliko ti procesi traju, a u međuvremenu život ide. Oni od nečega moraju da žive. Ovaj, menjaju poslodavce. Izloženi su stalno u tom smislu neizvesnosti i opasnosti ovaj, u pitanju je njihova sopstvena egzistencija.
A što se tiče boračkih ovaj i pitanja i pitanja lica sa invaliditetom, a konačno i ovaj, socijalne zaštite, aa, da bi mi mogli da isplaćujemo socijalnu pomoć, kao što, recimo, to mogu skandinavske zemlje, to podrazumeva, naravno, mnogo viši ekonomski standard. I meni je savršeno jasno da mi to ne radimo zbog toga što mi na te ljude ne mislimo, nego prosto za te stvari još uvek nema dovoljan broj sredstava. Ali postoje, tj. postoje tri kategorije za koje mislim da imamo dovoljno sredstava, sredstava i da i ako ne bismo imali da bismo morali da ih stvorimo, a tim pre što ti, ovaj ti kategorije nisu većina, znači njih-- to nije svaki drugi čovek, niti svaki treći čovek, niti svaki peti. Mislim da su ti prostori, vi ste malopre pomenuli osobe sa invaliditetom da ne postoji jedinstveni registar, ali svako je, ne znam koja je zvanična statistika, ja mislim da je, da je možda dvocifrena oko osamsto hiljada.
Znači, eto. A nas ovde živi, mi imamo milionsko stanovništvo. Znači, mislim da bismo u tom smislu, ja znam da ovaj, zakoni već sada prepoznaju te kategorije i ovaj, i nude im razne olakšice i pomoć, ali mislim da ljudi koji su išli u rat ovaj, definitivno zaslužuju najviše što država njima može da obezbedi, najviše, ovaj, takođe, kao i osobe sa invaliditetom i pre nego što im bilo ko bude dao, to ne očekujem od vas, naravno, ali pošto sam imao prilike da čujem bizarne i skaradne kontraargumente da će neko da zloupotrebljava ovaj, neku svoju socijalnu ugroženost i na taj način da živi od socijalne pomoći. To je besmisleno zato što ovde govorimo o licima čiji su životni kapaciteti bitno ovaj, ugroženi i onesposobljeni, tako da u tom smislu, eto, prosto, voleo bih da podstaknem Ministarstvo na razmišljanje ovaj, o toj temi, o pitanju ovaj, boraca, o pitanju osoba sa invaliditetom, ovaj, zato što je za njih život mnogo drugačiji nego što je za lica koja nisu osobe sa invaliditetom. I konačno, kada je u pitanju ovaj, socijalna zaštita, da, isplaćivanje socijalne pomoći prvo zahteva ovaj, određena sredstva, a drugo vi nemate nad tim uspešnu kontrolu na šta će ta lica koja su socijalno ugrožena da potroše pomoć koju su im dali, pa nažalost, možete na taj način da finansirate njihove nezdrave navike i da ih još dublje gurnete u ponor.
Ali šta bismo mogli? Kad bismo imali, kad bismo ovaj... Ne, ali pazite, ne inspekcije ispred prodavnice. Ne, ne uopšte novčana pomoć. Vidite ovo, ljudi koji žive na ulici, znači, to su ljudi koji su izgubili sve šanse u životu.
Tih ljudi ima, Bogu hvala, njih nema u milionskim ovaj, brojevima, ali ih ima i ja opet ovde apelujem, ako ne iz hu-, iz humanih razloga, zašto bismo to mi dozvoljavali i sebe nazivali civilizovanom državom i pritom po ustavu naše zemlje, državom blagostanja, onda nek ljudi budu svesni, oni koji ne pronalaze u sebi ovaj, empatiju prema tim licima, da budu svesni činjenice da ljudi koji su na ulici su opasni, između ostalog. Tako da, ako ne iz empatije prema njima, onda iz kolektivne bezbednosti treba da uzmu u obzir da bi ti ljudi, da bi celo društvo moglo da prosperira od toga ako bi njihove potrebe bile namirene. A ja ću opet da kažem na koji način. To su stan i hrana. Znači ne, ovaj, socijalistička utopija gde svako ima, jer meni je savršeno jasno, ja to znam ljude koji upućuju kritike bilo kom levičaru na taj način, da kako ćete vi to da izvedete?
To je tržišna ekonomija pokazala da je nemoguće, znači da svako ima stan i da svako ima auto i da svako ima posao, to je za državu preambiciozno, ali barem da zbrinemo ljude koji su stvarno izgubili ovaj, u životu svaku moguću šansu.Eh, eh toliko od mene.