Hvala.

Reč ima koleginica Biljana Ilić Stošić. Izvolite.

Hvala.
Dajem reč kolegi Nenadu Tomaševiću.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Koleginice Milinka, vama je ostalo jedan minut. Izvolite.

Hvala vam koleginice.

Reč ima koleginica Olja Petrović. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Reč ima kolega, Zoran Sandić, dva minuta i 58 sekundi.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.
Reč ima Borko Puškić.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Ja svakako imam pravo na repliku, ali ću najverovatnije koristiti i preostalo vreme ovlašćenog predstavnika posleničke grupe Ivica Dačić – SPS.

Kratko mi je dva minuta da odgovorim na sve što je ovde izrečeno i na onaj podignuti prst.

Uvažena gospodo ministri u Vladi Republike Srbije, poštovani građani i građanke Republike Srbije, drage kolege, u pravu ste, kolega Jovanov. Tačno je tako kako sate rekli. Ja sam sticajem okolnosti bila juče na sednici Odbora za spoljne poslove. Razgovarali smo o tom predlogu rezolucije koji je bio na stolu. Rekla sam tamo ono što bi mogla da ponovim i danas.

Po jedna rečenica iz obrazloženja svakog od predlagača je mogla da bude stav bilo koga od nas, ali to nije dovoljno da bismo nešto usvojili kao nacionalni stav. Vratiću se na to nešto malo kasnije. Najpre da odgovorim na ovu prozivku koja se dogodila, a to je da je vladajuća većina, SNS i SPS, odbila da glasa za ujedinjenje, ili kako god se zvalo to sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom.

Moje pitanje sada glasi kao kontra argument i ostaviću prostor kolegi Obradoviću da mi odgovori, potpuno svesno. Kako tačno zamišlja da se ujedinimo sa Crnom Gorom sedam dana nakon što je premijer Crne Gore Dritan Abazović primio ključ kao počasni građanin Prištine od gradonačelnika tzv. skupštine grada Prištine? Kako tačno da nađemo zajedničku politiku sa momentom kada nam novoizabrani predsednik Crne Gore kaže da neće razmatrati povlačenje priznanja tzv. Kosovo sa pozicije zvanične Crne Gore? Kako tačno da sve ovo pomirimo i postanemo to što biste želeli, a želela bih i ja? I ja bih volela da imamo neku veliku Srbiju, kada bi to bilo moguće bez rata, na dobrovoljnoj bazi možda i da proširimo ove granice.

Kolega Jovanov je krenuo na sever. Ja bih malo i na jug, možda stignem i do Soluna. Znate kako je široka mašta kada počnete da crtate mape koje su želja, a ne realnost?

Konačno, drugi put danas imam podignut prst značajno, prvi put u emisiji od strane Nedžata Behljuljija, drugi put od vas, kolega, da me pitate što je tačno ministar u Vladi Rade Basta stava da treba uvesti sankcije Rusiji?

Što ste tačno stava da treba napraviti zajednicu sa nekim ko prihvata počasno mesto, odnosno mesto počasnog građanina grada Prištine i što bih se ja uopšte bavila privatnim stavom vas ili Radeta Baste, pa taman on bio i ministar, kako ste rekli, iz SPS, odnosno sa liste koalicije SPS – Jedinstvena Srbija?

Nema ovde maloletnih. Ako neko misli da je taj stav pametan, može da ga iznese. Podršku Vlade svakako nije dobio. Ne imputirajte celoj vladajućoj većini ono što vam se dopada i ne gurajte pod tepih činjenice koje osporavaju svaku reč koju ste ovde izgovorili.

Nije dovoljno da u finalu ove sednice izgovorite optužbe kao vrhunski patriota naspram nas koji to nismo. Ako bar ne budete dovoljno pošteni, jer se stalno pozivate na neko čojstvo i na neki patriotizam, pa da kažete da Republika Srpska, koju želite da pripojite Srbiji, je tekovina Dejtonskog sporazuma i to su radili socijalisti. To ste zaboravili, samo se sećate da bi trebalo da ih, eto, tako našom voljom pripojimo i danas. Moram da vam priznam, posle glasanja BiH juče na Savetu Evrope, gotovo da mislim isto što i vi. Potpuno se slažem, teritorijalni integritet i suverenitet nijedne države više nije važan tim pre što ga paušalno tumačimo i kada je Srbija u pitanju onda je potpuno neprimenjiv i taj gorak ukus u ustima imamo svi, niko manje od vas i vi ništa više od bilo koga od nas.

Kada kažem nas, onda ne mislim samo na vladajuću većinu, jer čvrsto verujem da nijedan stanovnik Srbije posle svega što se dešavalo protekla dva dana nema osećaj spokoja i ne može ni da probudi se, ni da zaspi već da ima svest koliko se nepravde u ovom svetu događa u odnosu na jedan narod i na jednu državu, ali ako mislite da je rešenje tih problema to što ćemo da povisimo ton, da se razmašemo rukama, da zapretimo prstom, to je lep snimak za nekoga kome će se dopasti, ali, nažalost, bez bilo kakvog efekta na ono što se zove globalni poredak.

Konačno, i ta priča o Ruskoj Federaciji i ta odbrana Ruske Federacije od vladajuće većine u Srbiji i ta demagogija o tome kako smo mi krenuli tačno da uvedemo sankcije Ruskoj federaciji, nego ne smemo, pa kupujemo dan po dan i to traje danima unazad, izlizala se. Dajte neke nove argumente. Dajte da jednom čujemo od vas šta je alternativa za sve ovo što ste nam spočitali da ćemo da uradimo, bez obzira što nećemo. Šta treba uraditi ako ne treba razgovarati? Nepravedni razgovori u Briselu? Ma, šta mi rekoste. Vi to pričate kao da ste nekad sedeli prekoputa. Da ste jednom seli prekoputa njih, tek biste onda shvatili šta je nepravda.

Šta je alternativa za to? Hoćete da uđemo vojno? Hajde da se i o tome izjasnimo, ali, gospodine Obradoviću, nisam sigurna da u Srbiji danas imate većinu za stav krenućemo da ratujemo.

Na kraju samom, kao neko ko govori u ime Socijalističke partije Srbije, zaboravili ste da smo mi i ratovali, a neki od vas došli na vlast, optužujući nas da smo vodili besmisleni rat, optužujući nas da smo krenuli protiv celog NATO pakt, optužujući nas da su nam fotelje bile važnije od ne znam čega. Spasili ste Srbiju posle nekakve kvazi-revolucije, kako ste je zvali. Ovo što danas živimo, recidivi su zablude srpskog naroda.

Ako neko misli da danas ponovo možemo da padnemo na istu temu, žao mi je, Srbija jednom pogreši, dva puta nikada.

Hvala.

Nisu to, uvaženi kolega Jovanov, čak ni srpske zemlje. Ima tamo srpskog naroda, slažem se ja. Treba sarađivati, treba voditi računa kao matična država, o svima. Ali, nisu srpske zemlje ono što se želi ovde ujediniti.

Zašto sada ja odgovaram? Jednog dana ćete to i naučiti, prošlo je devet meseci. Stalno očekujem da neko nauči zašto i po kom osnovu ljudi ovde mogu da dobiju reč i da odgovore i uzalud se nadam.

Šta je najvažnije? Ne razumem konstataciju – kako se kome hoće. Ne znam ni odakle dolazi. Ja sam neosetljiva na ovaj vid opaske.

Ono što sam htela da dopunim možda vaše izlaganje, kolega Jovanov, na temu glasanja, koje jeste važno. Jeste važno reći šta se juče desilo. Kada pred sobom imate dokument koji je ozbiljan, koji je primenjiv ili koji je štetan, onda je nužno da se sa pozicije ozbiljnih i odgovornih ljudi o njemu izjasnite. Kada imate težnju ličnu ili grupe ljudi, onda možete da ostanete i bez reakcije. To se dogodilo na Odboru za spoljne poslove. Poslanici vladajuće većine ostali su bez reakcije na temu predloženih rezolucija. Razgovarali smo o njima, saslušali sve predlagače, uvažili argumente i shvatili da to nije vredno glasa ni za, ni protiv. To je naše legitimno pravo.

Šta to tačno znači, može da tumači ko god hoće i kako god hoće. Dozvoljeno je, ali nije dozvoljeno obmanjivati narod u naše ime, objašnjavati šta mi mislimo na bazi toga šta je tačno neko drugi zaključio. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Nije spomenuta, optužena je.

Sad ja repliciram, izvinjavam se najpre ministarki Tanasković, jer sad upadam sa temom koja je davno prošla i za one koji su je delegirali, optužujući SPS da daje dozvole.

Ja ne poznajem gospodina Nikolu Petrovića, ali znam jedno. I u vreme kada smo koalicioni partner SNS i u vreme kada smo bili koalicioni partner nekim drugim strankama i političkim partijama, sve dozvole koje su izdavali ministri iz SPS dodeljene su isključivo po zakonu i po propisanim pravilima.

To da li ćemo danas, poput mog dragog kolege Aleksića, koji sad više nije ni u sali, pa moja replika gubi smisao, da izađemo i da kažemo da ministarka tačno treba da se obrati socijalistima ili ćemo da tumačimo ko je kada, kako, zašto dobijao dozvole. Ja ponovo kažem i odgovorno tvrdim u ime svih ministara na koje je neko aludirao, bez razlike u kom vremenu su vršili funkciju ministra, i u kom sastavu Vlade, koja zavisi od volje građana, i aktuelni saziv i sastav Vlada posledica je volje građana Srbije. To što nekome to teško pada, ja to mogu da razumem. Ja mogu da razumem i političku borbu, ali ne mogu da razumem besmislice i konačno, ne mogu da razumem da dva puta pre nego ja dobijem pravo na repliku, imam slušanje povrede Poslovnika, koji je, pri tom, zloupotrebljen.

Dakle, ja razumem i ni sama nisam do kraja čula za šta smo optuženi, jer sam sedela na mestu potpredsednice, od te silne galame koja se dešava u sali. Čak tvrdim da nije bilo zle namere predsednika Orlića. Ali, pokušavam da objasnim koliko u ovoj sali napravimo sami sebi cirkus, pa razmišljam da li sa pozicije šefice poslaničkog kluba SPS da izađem iz sale i da pustim da kad god shvatimo da postoji neki problem, glat kažemo da je to zbog socijalista i da ne pustimo socijaliste da nam tu temu odgovore. Hvala.

Hvala.

(Ivana Parlić: Poslovnik.)

Jel mogu malo ja?

(Ivana Parlić: Možete.)

Hvala. Sjajni ste.

Član 27. Dobro je kada su kazali da mogu.

Uvažene kolege, poštovani predsedniče, teško je rukovoditi ovakvim sednicama. Po dva osnova reklamiram član 27. i ugroženo dostojanstvo

(Goran Milić: Ćuta, molim te smiri se ili izađi napolje.)

Kolega, mislim da biste mogli zajedno sa kolegom da izađete napolje, da mogu da govorim o ozbiljnim stvarima.

Istina je da je ministarka Đedović rekla rečenicu na koju ima pravo. Mogu da vam je kažem i ja, ali na to pravo ima samo ona i niko drugi.

Istina je i da se poseban vid nervoze javlja kada čujete ženski glas. Istina je da je to trauma koja je očigledno trajna. Ali je istina i da ćete ga čuti sve češće. Ostavite status bilo koje od uvaženih dama koje sede u ovom parlamentu, svejedno je da li kao narodne poslanice ili kao ministri u Vladi ili ministarke u Vladi, da budem sasvim korektna.

Reagujem po Poslovniku, kao i koleginica Božić, pre svega zato što je to moralna obaveza potpredsednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ja ne znam do koje granice možemo da stignemo ako na ovaj način budete citirali. Jedino što mogu da razumem je da fali iskustva i da fali godina, ali nemojte da ovakvu grešku ni u ludilu ponovite više nikada, bilo ko od vas, kolege.

Druga greška zbog koje ću ukoliko ne prestanemo da se na ovaj način odnosimo, imali smo ovu nemilu situaciju u prošlom sazivu, toga se vrlo sećam, morati da izađem, jeste kada krenemo da mašemo bilo kakvim zastavama koje nisu srpske. Ne zanima me lažna država Kosovo, ne zanima me pretpostavka bilo koga o tome šta će da se dogodi sutra, ali me vrlo zanima ubeđenost, samouverenost i obmana građana Srbije kada kažete da ćemo priznati nekakvu kvazi-tvorevinu i da ćemo…

(Ivana Parlić: Vreme.)

Vreme ste mi oduzeli onog trena kada ste urlali i tražili Poslovnik. I sad vi merite moje vreme. Pa kako vas, pobogu, nije sramota? Zato što, uvažena koleginice, 72 puta zloupotrebite Poslovnik u toku dana, a sada merite moje vreme, pod okolnostima da ste preko mene govorili svi uglas skoro 40 sekundi. Sram vas, pobogu, bilo.

Hvala, kolega Mrdiću.
Reč ima potpredsednik Skupštine Borko Stefanović.
Izvolite.

Šef poslaničke grupe, Milenko Jovanov. Izvolite.

Hvala, kolega Jovanov.
Kolega Stefanović, replika. Izvolite.

Vreme.
Reč ima Milenko Jovanov.

Hvala.
Kolega Stefanoviću, izrazgovarali ste se. Mislim da je bilo dovoljno.
Ja ću nastaviti po listi prijavljenih govornika.
Reč dajem zameniku šefa poslaničke grupe koleginici Raguš. Izvolite.