Sve je u redu što ćete zloupotrebiti amandman da biste govorili, ali nemojmo da obmanjujemo javnost momentom kako je rasprava objedinjena i kako se, zaboga, o svemu može govoriti.
Ovo je rasprava u pojedinostima.

Verujte mi da niste pratili onda sednicu i niste shvatili da je gospodin predsednik Orlić probao da opomene svakog govornika pojedinačno.

Hvala.

Reč ima predstavnik predlagača, predsednik Odbora za finansije, gospodin Arsić. Izvolite.

Reklamiram član 107, predsedavajući.

Ovde bi zaista moralo da se malo povede računa o načinu na koji se diskutuje, naročito kada ste bezidejni, kada nemate o čemu da pričate i onda krenete da kopate po prošlosti, pa se setite jednog momenta sa kojim i vi, uvaženi predsedniče Skupštine, i ja danas nostalgično ga se možemo sećati.

Godina 2010. je godina kada je predsednica Skupštine bila prof. dr Slavica Đukić Dejanović, podsetiću građane Srbije, neuropsihijatar. Dragocen momenat.

Kamo sreće, uvaženi predsedniče Skupštine, da danas vi ili ja imamo taj nivo znanja koji ima prof. Slavica Đukić Dejanović. No, među potpredsednicima koji su se daleko više pitali, upravljajući većinom, u odnosu na socijaliste u tom trenutku, bila je tadašnji član tadašnje stranke na vlasti i ona je otišla iz te stranke kada je ukapirala da to više nije ono što su osnivali.

Iako mi danas usled ovog kompleksnog dnevnog reda dođemo u situaciju da budemo izloženi manipulaciji ili pokušaju manipulacije naroda na način što se prisećamo ko je bio predsednik Skupštine, uz veliki respekt prema gospodinu Orliću za kog sam glasala da bude predsednik Skupštine. Beskrajno mi je žao što jeste doktor ali ne doktor psihijatrije. Lakše bi vam bilo, uvaženi predsedniče, da prepoznate određene momente, pa možda da ih kao takve i kanališete. Ovako smo u ozbiljnom deficitu.

Hvala vam.

Ne želim da se izjasnite o povredi.

Hvala, predsedniče.

Uvaženi ministri, poštovani predstavnici regulatornih tela, ja imam pripremu za ovu sednicu, ali je tok sednice išao tako da mi sad već ovaj materijal manje-više i ne znači, moraću u kontra smeru od onoga što sam planirala.

Važne su tačke na dnevnom redu današnjeg zasedanja, bez obzira što smo čuli kritike i da ih je mnogo i da je to preobiman dnevni red i da on ne može da se sastavi. Međutim, neki od nas u prošlom mandatu imali prilike da sa svima razgovaraju o izveštajima i u tom mandatu, i popričamo o svim onim izazovima koji su sada iza nas, sustigli su nas neki novi. Ali, vratiću se na to.

Da bih ostala dosledna sebi, ja moram apriori da se vratim na jednu diskusiju, koja se dogodila danas u parlamentu Srbije, a mi moramo biti pre svega ljudi jedni prema drugima ako mislimo da budemo vredni pozicija koje pokrivamo.

Ja ne znam da li je u sali kolega Jahja Fehratović, ali bio ili ne bio, moja je obaveza da kažem da ko god pomisli da jednog takvog čoveka optuži da je eventualni rušilac suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, ogrešio se, ne samo o njega, nego o način na koji taj čovek doživljava ovu zemlju. Ovo pričam iz prve ruke, jer je Jahja Fehratović zajedno sa mnom ili ja zajedno sa njim 2017. godine smo se našli u Američkom kongresu, u jednom nimalo prijatnom razgovoru na temu južne srpske pokrajine, koju mi doživljavamo kao južnu srpsku pokrajinu, a oni uveliko kao nezavisnu državu, braneći da se radi o nacionalnom stavu Sjedinjenih Američkih Država, reko ne malom zvaničniku Sjedinjenih Američkih Država, da li ste upravo nekome ko je proteran sa Kosova i Metohije rekli da nema pravo da doživi kao svoju zemlju dedovinu na kojoj ima manastir iz 13. veka, vi koji pripadate naciji koja traje tek dva i po veka?

Kada na taj način neko govori u Vašingtonu o Srbiji i o Kosovu i Metohiji, onda niko nema pravo da ga šest godina posle optuži da eventualno ima nekakvu potrebu da otima delove teritorije.

Sve ovo kažem isključivo zato što moramo jedni prema drugima prvo imati respekt na bazi onoga što radimo, pa tek onda probati da iz svega što bi bilo pitko građanima Srbije napravimo priču ili političke poene.

Ne treba ni mladog kolegu Zukorlića tumačiti na način koji je pregrub u odnosu na Srbe, tim pre što se vrlo sećam diskusije njegovog oca koja se ticala Hilandara. Tada mi je bilo možda i delimično krivo, jer je ta diskusija bila toliko sažete, da ne kažem najkvalitetnija, od jednog muslimana u odnosu na sve nas koji smo veliki Srbi, nekad veći, nekad manji.

Da nastavim u tom smeru. Kritikovani ste, potpredsedniče Vlade, gospodine Vučeviću, zbog eventualnog učešća u mirovnim misijama. Onaj ko nije doživeo da ga mirovne misije zaštite možda nema svest koliko su važne. Ali, ja se sećam naročito španskog kontingenta koji je 1999. godine stigao u Metohiju, i to u onaj teži deo, ispod Bajgore, gde je možda bilo najteže za Srbe, ako uopšte na Kosovu i Metohiji može da se bilo koja teritorija sada klasifikuje da je nekome manje ili više teško.

Da nije bilo odgovornosti, pre svega, svesti tih pripadnika KFOR španskog kontingenta, žrtava bi bilo mnogo više. Ista je situacija bila i sa Italijanima u okolini Peći. To pamti otac Miljko Korićanin i, nažalost, o tome više ne može da svedoči Amfilohije Radović, ali svedoče zapisi. Znaju kako su u pratnji KFOR jednog po jednog čoveka, ako ga uspeju zateći živog, spašavali.

Tako da su mirovne misije dragocene. U njima je važno učestovati i kao čovek i kao država i ne treba to mešati sa onim što je bilo kakav rat.

Nastavlja se ta teorija o tome ko je veći, a ko manji patriota, ta teorija o tome kako će neko da brani, a neko da izda južnu srpsku pokrajinu. Ja imam jednu potrebu, a to je da o tome šta je ko u stanju da uradi možda razgovaramo sa pozicije sa koje bismo prvo imali svest šta znači sedeti prekoputa i razgovarati ne sa nekim ko ne misli isto kao vi, nego sa nekim ko vam je oteo deo teritorije i ponaša se kao da je oduvek bilo njegovo, i sve to pod patronatom onih koji su uveliko spremni da to vide kao jednu tako malu svežu državicu, bez obzira što ona to uprkos svim njihovim težnjama niti je, niti će ikada postati. Jer, tamo ne postoje ljudi koji imaju svest o tome šta je država.

Onaj ko ugrozi tuđi suverenitet, teško može da izgradi svoj, osim ako se nada da ga neko prigrli u naručje, a nisam baš sigurna da ima toliko širokih koji bi prigrlili bilo koga.

Dakle, da bismo kritikovali sve one koji su pregovarali bilo kada, pregovaraju danas, pregovaraće sutra, morali bi bar jednom da doživimo te razgovore, te pregovore, taj nivo bezobrazluka, taj nivo nemanja svesti da treba biti sagovornik, a ne neko ko je došao sa izričitim stavom koji ćete po svaku cenu da prihvatite, jer ja imam tamo nekog velikog brata.

Ako vas sa strane bilo ko kritikuje zbog takvih razgovora, onda je to vrlo lagano, onda možemo da pravimo kakvu god hoćete projekciju epiloga takvih razgovora, ali ono što ne možemo da napravimo kao projekciju, naročito ne iz parlamenta Republike Srbije, to je da je ponedeljak dan d, da je 27. dan u kome neko potpisuje ne znam kakav dokument, jer smo pre nekoliko dana u Skupštini Srbije, a onda i bezbroj puta posle toga čuli precizan stav o tome koliko je za predsednika Republike, koji će se naći za tim stolom u Briselu, važan i Ustav i Srbija i njen put, a da su razgovori u stvari prečica do mira, do izbegavanja onoga što je nečija težnja, do izbegavanja onoga da nas po svaku cenu uvuku u sukob da bi mogli, kao i sto puta pre toga, da viču da su Srbi krivi i za Prvi i za Drugi svetski rat i za balkanske ratove, da smo mi najgori od sve dece, da mi nikada nismo priznali svoje komšije, da mi ne razumemo tuđu patnju, da prosto mi ne patimo. Mi smo jedini osvajači koji godinama unazad broje samo žrtve.

I uvek mi bude teško kada se stalno vraćamo na međusobna optuživanja i transparentno pokušavamo da to prikažemo, čak i ako nas propuste svi mediji da nas ne citiraju na ovaj ili onaj način, onda mi oprobavamo sopstven sposobnosti seći, na način što sečemo svoja izlaganja i od njih pravimo istorijske teze, nesvesni da ova zgrada pamti svaki zarez i da ćemo sudu istorije biti izloženi svi, pre ili posle. Možda će nas tumačiti neki za 30 godina, možda neki za pet, možda neki neće nikad, u zavisnosti od toga kako smo radili, tako će nas i zapamtiti.

Sve je ovo dobrim delom u sklopu dnevnog reda. Ne vidim odavde da li je tu ministar Vesić, koji je govorio o investicijama zbog kojih se zadužujemo i rekao više od onoga što sam ja i pripremila i planirala.

Jeste važno reći da osporavati izgradnju i obnovu železničkog saobraćaja i unapređenje uopšte železnice kao takve u 21. veku prilično je nerazumljivo, da ne upotrebim neki teži termin, zato što i u sklopu zelene agende ima najviše smisla za drumski saobraćaj kao najveće zagađivače zamenimo železničkim, ako smo u prilici, ubrzamo te naše pruge, obnovimo ih i idemo u korak sa svim državama u okruženju.

Hoću da u svom izlaganju kao ovlašćeni predstavnik, pre svega, pohvalim Zaštitnika građana, zato što smo uradili jedan veliki posao kada smo doneli Zakon o ravnopravnosti. Vi ste tada imali jednu intervenciju i na vašu inicijativu, uneta je odredba da nezaposlena lica na osnovu neplaćenog rada u kući stiču pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu neplaćenog rada.

Važno je da smo se u jednom trenutku, i to u mandatu koji je bezbroj puta ovde kritikovan kako je bio jednouman, jednostranački, nije radio ništa, kako god, doneli jako važne zakone koji su pomogli da uredimo možda i pomognemo najosetljivijim kategorijama društva. Da li smo završili posao? Nismo. Nažalost, i danas imamo podatke koji su zastrašujući, gledam i u Poverenicu, gledam u sve ono što se dešava na dnevnom nivou, o svim naslovima koje čitamo, o detetu koje je juče sa dve godine ubijeno, o pošastima koje nam se dešavaju i o primerima koje ne prepoznajemo opet kao sistem, znači da moramo da unapredimo ipak još nešto.

Neko je propustio da obavi svoj posao kada se dogodilo da dete bude povereno majci koja, izvesno je, niti ima zdravu svest, niti je bila u odnosu sa čovekom koji se može smatrati zdravim. A to je sve ono što direktno ugrožava državu Srbiju i nije uopšte manje važno ni od jedne jedine stope bilo kog dela teritorije Republike Srbije, što uopšte nemam nameru da to sada delim ni na centralnu, ni na severnu, ni na južnu srpsku pokrajinu, jer ih tako doživljavam.

Veliki je posao bio i pred Agencijom za energetiku, nema nikakve dileme. Sećamo se i pod kojim je pritiskom Agencija bila, kako smo razgovarali, i to kolega Arsić pamti, sa gospodinom Kopačom, vrlo neprijatno, vrlo ultimativno, vrlo naredbodavno u odnosu na Srbiju. Odbranila se i od toga Agencija za energetiku i svi ti koraci su bili teški, tim pre što se radi o dve godine kovida, pre svega, onda smo iz kovid krize ušli u svetsku krizu kao posledicu rata u Ukrajini. I u tom smislu se nisam često slagala sa gospodinom Petrovićem kog vidim, ne, u stvari, sada više nema nikog iz Fiskalnog saveta. Naporno je biti narodni poslanik. Mnogo je teže raditi ovo, nego biti u bilo kom od regulatornih tela, složićete se, ali hvala vama koji ste uporno izdržali da ceo dan budete tu i da čujete sve što imamo da kažemo.

Najlakše je nekada kritikovati, naročito sa ambicijom, da eventualno budete na nekom mestu koje vam se dopada, a nije vas zapalo. Svi imamo neke takve potrebe, možda bi se i ja menjala sa gospodinom Petrovićem, ako ni zbog čega drugog, ono isplativije je biti ono što je on, nego ono što sam ja. Ali, jako je važno reći da ova država, koja je bila izložena kovid krizi zbog koje je stao ceo svet i ništa više nije isto, nije pretrpela nikakav ne samo ekonomski poraz, nego je ostala stabilna, ostala odlučna da investira i dalje, pre svega, u infrastrukturu, koju nikada neću kritikovati kada investicije budu išle u tom smeru, jer mi je davno veliki graditelj Milutin Mrkonjić rekao da nikada ne treba kritikovati one koji grade, naročito ne puteve, zato što putevi nisu rashod, putevi su uvek prihod.

E, sada ako bismo seli i jedni druge optuživali isključivo na bazi toga što se politički ne slažemo, što ideološki pripadamo nekome, a često sedimo ovde i bez da imamo ideologiju, onda je to trošenje dragocenog vremena svih nas, trošenje dragocenog vremena građana Srbije i trošenje njihovih resursa u prazno, bez mogućnosti da se unapredi kvalitet njihovog života.

Jedan je zakon bio pred nama, i to su tehničke izmene, skoro da ga niko nije ni pomenuo, ali se radi o zakonu, koji isključivo zbog Agencije za privredne registre i prilagođavanja novom softveru, samo se pomera primena i radi se samo o datumu. Toga se naravno niko nije dotakao, jer zašto bi? Važno je da smo imali platformu da ovde kažemo sve ono što inače ne bismo naročito ako je u prajm tajmu. Ja sa manje elana verovatno govorim zbog umora, a mogla bi da kažem i da mi je manje više važno da li me svi slušate pod okolnostima da me sad u ovo zlatno vreme na nacionalnoj frekvenciji ne sluša Srbija, ali sam sigurna da će građani Srbije imati priliku da uvek čuju ono što ih zanima i da uvek ostanu imuni na zamke na koju su jednom pali i na žalost ni danas ne uspevamo da prevaziđemo recidive takvog narodnog verovanja u šargarepu koja je bila na dalekom štapu, ali su joj se ljudi nadali.

Socijalistička partija Srbije će svakako glasati za sve izveštaje, za sve predložene tačke dnevnog reda i kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije, čijeg ćemo direktora birati, sigurna sam da kakve god optužbe išle pojedinačno protiv bilo koga, ne postoji niko u Srbiji ko je ikada bio vlast da je mogao da kaže kako je u to vreme baš ta Agencija imala potpuno neutralne ljude, jer ako bih takvu rečenicu čula, onda bih imala vrlo dokaznih materijala da je političkog obračuna uvek bilo, i to kroz prizmu Agencije za borbu protiv korupcije.

Moje će kolege detaljnije u sutrašnjem danu govoriti o svim predlozima, o svim izveštajima. Trudili smo se da zaista obimne izveštaje, pre svega, pročitamo i izvučemo suštinu iz njih. Ovo je bilo ono što ovlašćeni predstavnik može da kaže, a da ne potroši svo vreme, jer čovek uvek mora da sačuva tri ili četiri minuta u kreativnom sastavu Skupštine, ko zna za šta će to zatrebati na kraju ovog plenarnog zasedanja.

Hvala, predsedniče.

Od samog početka rada kolega Jovanov, vi i ja, moramo da ostavimo prostor za kvalitetnu reklamu onima koji nemaju ideje. Visokointelektualna diskusija gospodina koji je izazvao replike ja još uvek ne mogu da shvatim šta je tačno želeo, da li da tačno primeti gde ja sedim, da li sam ja vrlo interesantna ili je sa druge strane bez komentara na ovako važne zakone iskoristio vreme svoje poslaničke grupe da objašnjava koalicione odnose unutar SPS i SNS ili sve to zajedno samo zato što naša politika, reče, liči na neki snimak.

Mi imamo politiku. Tu je elementarna razlika. Kako ćete da je doživite, to je već lična percepcija i stvar slobodnog uma, da ne kažem neku težu kvalifikaciju. Ali, nije zabranjeno, šta više, poželjno je kad god nemate šta da kažete a vi se odmah setite da u sali sede poslanici SPS i SNS i da, kako ste sami procenili, evo danas smo se izmirili jer opet svi sedimo zajedno i kada mi je bilo najdraže da sedim gore onda ste me, kolega, naterali da moram da siđem da bih vam odgovorila.

Simpatično je to, i taj aplauz je simpatičan, i juče ste probali da privučete pažnju na način što se aplaudirali, ali ja mislim da u vašim godinama vama treba ipak nešto malo više od tog jeftinog pokušaja da budete samo simpatični. Propustili ste šansu. Morate da budete malo umniji. Možda privučete pažnju građana Srbije. Ovako ste u velikom riziku da čak, iako bi došlo do te svađe koja inicira izbore, vi ne biste više mogli da nam se divite sa tog mesta, jer cenzus više ne možemo da smanjimo. Ovo je bio maksimum koji smo mogli. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Govoriću po amandmanu, jer sam shvatila…

(Miroslav Aleksić: Repliku ima čovek.)

Dozvoljavam da me i opomenete, ali ako podnosioci ne govore o amandmanu, onda i ja koja se javljam, valjda mogu da imam neki širi osvrt.

Najpopularnija stvar koja se dešava u Srbiji u poslednje vreme, a bogami ne samo u Srbiji, nego i u regionu ili smo je možda iz regiona i uvezli, jeste pokušaj da se revidira istorija i to ne bude uvek teško kad se bavite nekom dalekom istorijom. Ali, kad se bavite situacijom koja se tiče 5. oktobra i perioda iz 1999. i 2000. godine, onda je hrabro pokušati da to prešminkamo na način na koji nam odgovara. Najveća tragedija Srbije je definitvno ubistvo srpskog premijera i to svako ko ima zdrav razum i danas i tada mora da kaže.

Međutim, svesti petooktobarski puč, revoluciju, kakav god da je epitet ovde dobio, na momenat da se sve to desilo zahvaljujući nekim stranim silama i sukobima sa našom službom samo da bi se uklonio premijer Đinđić, nije baš realan presek. Tada se dogodilo prvi put da je o državi Srbiji odlučio neko treći, da je, nažalost, i srpski narod zloupotrebljen u svrhu da se ispune želje nekih moćnika koji su želeli da Srbija ne odlučuje samo o svojoj sudbini. Ne možemo da budemo ni ozbiljni političari ni zdravi ljudi ako dana ne konstatujemo da je opšta sramota onakav vid predaje predsednika SRJ u to vreme Haškom tribunalu.

Ne možemo danas da razgovaramo na način na koji razgovaramo, a da nam je ključna tema Kosovo i Metohija i da izgubimo svest o tome, da ono što smo mi sebi dozvolili kao bruku, ni danas ne dozvoljavaju Albanci sa Kosova i Metohije. Vi nemate od njih ni jednu jedinu reč protiv čak ni onih koji sada sede u Haškom tribunalu, da ne pričam o tome da su sve presude bile apsolutno sramne do današnjeg dana, ali da na ovaj način danas pokušavamo da optužimo Aleksandra Vučića, vladajuću većinu, bilo koga od nas kako smo neke zapadne ili čije god sluge protiv interesa Srbije, od strane onih koji su vinovnici puča sa Zapada i udara na Srbiju, ne na politiku bilo kog čoveka. To je tada bio jeftin izgovor kome je poverovao srpski narod, da je to udar na Slobodana Miloševića i da će sve biti sjajno samo kada ode Slobodan i socijalisti.

Ljudi, demantovalo je vreme sve navode koji su tada postojali. Nemojte da danas na ovaj neozbiljan način ponovo razgovaramo i to o najključnijoj temi – problem Kosova i Metohije. Danas je samo veći u odnosu na te dane. Da li stvarno neko misli da rešenje možemo da tražimo na način što ćemo da se optužujemo među sobom za veleizdaju, strano plaćeništvo, kako god, ne mogu više ni da iscitiram šta se sve ovde čuje?

Neozbiljno je i ne znam šta pokušavate da mi dobacite. Ne razumem ni jednu reč koju pokušavate da mi kažete, osim što razumem danas trebam po istom principu da dozvolimo da bude obmanuta srpska javnost i da pustimo onako kako je to juče izgledalo iz ugla jednog procenta vas kako se bliži taj famozni momenat nekih izbora na kojima će te da briljirate.

U redu je politička borba, ali ovo više nije ni politička borba. Ovo je šibicarenje, najnižeg nivoa. Parlament Srbije ne zaslužuje pristup. I koliko god da vam smeta sve što sam rekla građani Srbije misle isto što i ja. Verovali ili ne jednog dana će vam to i potvrditi.

Hvala predsedniče.

Zarad javnosti i istine, ali pre svega i zarad vas koji predsedavate, intervenisano je u vidu povrede Poslovnika osporavajući moje pravo da govorim, iako sam ako se sećate rekla da ću koristiti vreme poslaničke grupe, a imala sam apsolutno pravo i na repliku jer je u nekoliko navrata pomenut predsednik SPS Slobodan Milošević.

Ono što je razlika jer čujem ova dobacivanja je u činjenici da su predsednika Miloševića, istina je, probali da prisvoje mnogi u svoje političke svrhe, ali da se Socijalisti nisu podelili na 42 koloseka pa još uvek baštinimo pravo na svog osnivača.

Dakle, nisam tada iskoristila pravo na repliku, nego sam se javila po amandmanu kao šef Poslaničke grupe Ivica Dačić - SPS, iako znam da onaj koji je čitao neke medije juče u vidu N1 i NS mene već smatra bivšom i na mestu potpredsednice Skupštine Srbije i na mestu šefa poslaničke grupe. Međutim, to su bile nečije težnje, brzi telefoni. Ja u punom kapacitetu obe pozicije koje u ime SPS pokrivam, definitivno sam imala pravo na repliku pre vas, uvaženi kolega. Nije bilo potrebe da vam ja budem motiv za intervenciju na bazi Poslovnika osim što, kao i uvek, iskoristite trenutak da taj Poslovnik bude osnov za repliku.

Ja nemam čak ni problem da kao posledicu praznih priča bilo ko od mojih kolega potroši dragoceno vreme poslaničke grupe nego imam na raspolaganju i to vreme pa sam ga apsolutno iskoristila, ali je suludo optuživati predsednika Skupštine na ovu temu u ovom trenutku jer ne stoji da je istina ono što ste izgovorili. Hvala.

Po amandmanu Ivana Nikolić, izvolite.

Poslovnik, Radmila Vasić.

Uvažena koleginice, trebalo bi da vam iskustvo dozvoli.

Čekajte, ne možemo zajedno govoriti u glas, a pokušavate da meni ukažete da sam povredila Poslovnik.

Sada je ovo nužna mera, zato što ne mogu da kažem šta treba da kažem. Pokušavate da mi ukažete na povredu Poslovnika, na temu da govornik nije govorio o temi. Sve i da nije, da li je ona zaista prva koja nije govorila o temi ili vi ponovo pokušavate da na bazi Poslovnika ko zna koji put danas, ne vi, istina je, ali je to toliko već viđeno.

Šta mi pokazujete?

To što sam isključila mikrofon, to je isključivo zbog toga što ne mogu da pričam sa vama u glas, nemam taj kapacitet. Hvala.

Kolega Gavriloviću, vaš osnov?

(Miodrag Gavrilović: Po replici.)

Nisam čula da vas je pomenula, tako da moramo da idemo dalje. Hvala.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marinika Tepić, Borko Stefanović, Jelena Milošević, Dalibor Jekić, Danijela Grujić, Đorđe Đorđić, Željko Veselinović, prof. dr Vladimir Obradović, Marija Lukić, Tatjana Pašić, Slaviša Ristić, Natan Ablahari, Anna Oreg, Pavle Grbović i Janko Veselinović.

Koleginice Vasić, još ste u sistemu, ne znam zašto. Vi nemate više vreme poslaničke grupe za raspravu po amandmanima.

(Radmila Vasić: Zato što očekujem da mi date reč.)

Po Poslovniku ste pokušali da replicirate, to vam nisam dozvolila i sad ćemo da smislimo novi član.

(Radmila Vasić: A po Poslovniku?)

Hajte, ja vas molim, nemojte ni od mene ni od vas da pravimo ono što nismo. Hvala vam.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Lutovac, Dragana Rakić, Nebojša Novaković, Sanja Miladinović i Srđan Milivojević.

Na naslov iznad člana 8. i član 8. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Gavrilović.

Imate reč, izvolite.

Kolega Jovanov.

Samo da ja objasnim.
Ovo je javljanje po amandmanu od vremena ovlašćenog.
Jel mogu ja da predsedavam, a vi ćete neki drugi put?