Gospodine Tomaševiću, evo vam prilike da replicirate.

Ja sam jedan od najaktivnijih poslanika u prethodnom sazivu. Verovatno sam govorio najviše, verovatno sam govorio duže i od Milenka Jovanova. Trebalo bi to da znate kada već ulazite u ovu arenu u kojoj bi trebalo da razgovaramo argumentima, u kojoj bi trebalo da se nadmećemo idejama i rešenjima.

Takav jedan nizak pokušaj koji ste probali da izvedete ovde, znate šta to meni govori? Meni to govori da odgovore nemate, ali nemojte da brinete, nalazite se u društvu istih takvih, istih kao što ste vi, ti koji pokušavaju da napadima na druge ljude opravdaju svoje nepostojanje ideja, rešenja, mogućnosti za građane Srbije.

Uhvatili ste se u kolo sa najgorima koje ovo društvo ima da ponudi. Ovi ljudi nisu društvo u kome treba da se nalazi neko ko je sportski šampion. To je jedna tužna situacija u kojoj ste se ne samo vi, ja prepoznajem taj patern, da tako kažemo, prepoznajem, verovatno nemate dovoljno informacija, ako bih hteo da budem nekako dobronameran prema vama, rekao bih – verovatno nemate dovoljno informacija, jer da imate, čime biste vi opravdali ove stvari koje iznosim?

Šta je vaš odgovor, gospodine Tomaševiću, na situaciju da je Srbija među zemljama sa najvećom ekonomskom nejednakosti? Kako biste vi to rešili? Recite mi. Kako biste rešili situaciju od 15.000 ljudi koji su preminuli od zagađenja vazduha? Dve samo stvari sam vam rekao, dve samo stvari, da ne idemo dalje o tome. Recite nam, kako biste rešili probleme u kojima se ljudi svakodnevno nalaze? Nemojte da napadate. Nemojte lično da napadate stvari. Mene je ovde gospodin Jovanov napao zbog toga što koristim pumpicu za astmu. Shvatate li me o čemu pričam? Dajte vi rešenja. Pa, uhvatili ste se sa najgorima koje može ovo društvo da ponudi, ali niste jedini, ima i taj gradonačelnik Beograda, znači, najgori načelnik Beograda koji postoji u istoriji Beograda je takođe u vašoj partiji. Tako da, standardi su niski. Hajde probajte da se uzdignete iznad tih standarda. Hvala.

I koristiću i vreme preostalo od ovlašćenog predstavnika, za slučaj da zafali.

Nema problema. Vi odlučite, verujem da ćete barem to uspeti nekako da organizujete.

Dakle, lepe reči smo čuli ovde, teče neka krv venama nekim, neko se ovde hvali time, nacionalizmom, neko patriotizmom, neko nekim, eto, stečenim idejama, ali znate šta, za mene je najveći patriotizam kada se te deponije što sam ih pominjao reše, kada ih nema. Recimo, što se onda ta stranka kojoj ste se pridružili tako ne bavi time, evo, 12 godina je ovde na čelu ove države?

Hteo bih da pomenem nešto i o tom bombardovanju koje ste rekli. Teško da ste vi moje izjave i čitali i da znate da li ja govorim „intervencija“ ili „agresija“. O tome se obavestite, malo se podučite, ovde imate službe, pa nek vas poduče. Ali nema veze šta ja radim u ovom slučaju, ja sam samo jedan narodni poslanik. Šta radi naš predsednik u trenutku bombardovanja je pitanje, neko ko je na najvišim državnim funkcijama, ljudi. Šta radi taj čovek? Da li je on na frontu? Da li je on na liniji? Ne, on bira, znate šta bira? Bira zavese za svoj novi stan, koji je dobio za vreme tog bombardovanja.

Tako da, ljudi, nemojte, molim vas, da nam vi pričate o patriotizmu. Patriotizam se, bre, meri, jeste li privatizovali reku, jeste li posekli šumu, jeste li oteli od onoga ko nema, to je patriotizam. Ako ste to radili, kao što ova grupa jeste, kakve ste vi onda patriote? Kakve ste patriote onda? Ja bih rekao – loše i nikakve. Ja bih rekao da vi vaš patriotizam merite novcem. Da li ste možda u posebnoj nekoj situaciji da možete nekim poreskim olakšicama, poslovima koje radite, možda doći do neke zarade koja možda ne bi trebalo da bude u džepovima u kojima jeste, pošto mnogi jesu? Razumete? Ali vama ne želim lično da se bavim, naravno, želim da se bavim…

Pa dobro, jel mogu da koristim vreme ili ne mogu?

Dakle, replika je ovo. U redu, završiću repliku. Izvinjavam se.

Moja poenta je, gospodo, da vi odgovore na pitanja koja postavljam nemate, da se busate u junačke grudi, da pričate o nekoj ljubavi prema Srbiji, a kada ta ljubav treba da se vidi na delu, onda je uglavnom nema. I ćutite i sakrivate se, kao što se sakrivate iza Srbije i vaših vena. Hvala.

Nemojte, molim vas, gospođo predsedavajuća, tako da se obraćate. Ja smatram da je moj kolega Srđan Milivojević, koji je takođe deo opozicije, istakao neke važne teme. Nije baš u redu da tako govorite da on nema fokus. Ja mislim da ima i ne bih se ni malo složio sa vama.

Onaj ko nema fokus jeste gospođa Sandra Božić, koja sedi do vas. Vi vidite na koji način sedi i koju poruku šalje ljudima.

Da li vam je dosadno? Da li vam se spava? Pa, izađite, odmorite se, vratite. Dajte da radimo.

Da li radimo ovde? Da li su ovo neke važne teme? Da li ima neki značaj ova Skupština? Hajde da se uozbiljimo malo. Vratite se, ljudi. Skoncentrišite se. Ovo su važna pitanja.

Žao mi je što ste vi navikli da je vaša uloga da bude zvonce, pa da se glasa, ali ovde se iznosi nešto što građani treba da vide, pošto nemaju gde drugo. Ako nemaju nezavisne kanale, nemaju gde drugo nego na RTS-u kada su ova skupštinska zasedanja da vide neke važne teme.

Vidim da vam je dosadno, ali da vam odmah kažem da planiram da svaki sekund koji mi je dostupan da iskoristim da odavde pošaljem poruku nade, poruku motivacije za ljude da promenimo Srbiju, da ne bude ovakva kakva je danas.

Planiram, takođe, ne ja, ja sam manje važan, ali moje kolege i sa ove strane, iz Zeleno-levog fronta, i sa ove strane iz opozicije, da učinimo sve što je u našoj moći. Zato i jeste onaj slogan „Biram borbu“, zato što nam je danas potrebna borba. U nekoj drugoj zemlji bilo bi dovoljno da glasamo, bilo bi dovoljno da dođemo na birališta, da kažemo – evo vam moj glas, dajem ga onome kome najviše verujem i da se to tu završi.

Pogledajte u toj Hrvatskoj, koja je za vas neprijatelj, a za nas regionalni saradnik, partner, kao što je ceo svet za nas partner, kao što je ta Evropa u koju smo išli… Da, tako je, bio sam i u Briselu tri puta, u Berlinu tri puta, u Strazburu, u Parizu. Svuda sam bio, jer su to naši partneri, gospodo. Pa, valjda se i vi ponosite time zato što želite da ova zemlja bude u EU.

Da se vratim na SPS, na nekoga ko je odgovoran za to što ova zemlja decenijama kaska za celim svetom.

Gospodine Ružiću, evo vam prilike da mi odgovorite, ali znam da nećete. Vi ste rekorder. Vi ste upravo postigli rekord po broju reči u minuti, po broju reči u replici. Ja ne verujem da ste rekli više od 20. Nisam brojao, doduše, ali otprilike je tako izgledalo. Ne verujem da ste više od 20 reči rekli, a vi ste čovek koji je bio zadužen za jedan od najvažnijih resora u prethodnoj Vladi. Poštujem vas samo zbog toga što ste podneli ostavku kada je bilo vreme za ostavku. Samo vas zbog toga poštujem. Zbog onoga što ste radili u vaše prethodno vreme vas ne poštujem ni malo.

Sada, zašto je to važno, gospođo Brnabić? Vidim da se nešto pitate kakve ovo ima veze sa temom. Ima veze sa temom zato što ljudi ne žele ono što je radio gospodin Ružić. Žele promenu. Žele promenu posebno zbog toga što će za par dana biti godinu dana od masovnih ubistava u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca, kada je tema prosvete bila jedna od glavnih tema. Mi smo tada imali šansu da nešto promenimo. Gospodine Ružiću, zato sam se ja vama obratio, zato što smatram da bi možda i vi mogli nešto da kažete ovde, jer da nije bilo krađe možda bi bilo promene. Možda ne bi vi, ni SPS uopšte bili u vlasti, ja se nadam tome. Da nije bilo krađe, ne bi bilo SPS-a u vlasti i ne bi bilo SNS-a u vlasti. Bila bi neka drugačija Srbija, pa bismo se bavili problemima, pa bismo uložili u to da procenat društvenog proizvoda ne bude oko 3% nego 5% uloženo u prosvetu, da možda učinimo da naši nastavnici, psiholoozi, pedagozi ne budu puko administrativno osoblje, nego da se zaista posvete deci, što smo vam tražili kao jednu od mera kada smo govorili o anketnom odboru.

Ne znam da li se sećate, valjda ste obratili pažnju, tada smo govorili o setu mera koji treba da se uradi kako bi Srbija mogla da nastavi dalje nakon svega što nam se dogodilo u maju prošle godine.

Da podsetim gospodina Tomaševića koji očigledno nije pratio rad Skupštine, a došao je u nju da bude narodni poslanik. Ja sam tada osam sati govorio o ovome. Dva puta sam završio u Urgentnom centru na infuziji, zato što mi je stalo da svaki sekund iskoristim da se sve kaže, svaka poruka pošalje. Zato ja biram borbu. Zato pozivam ljude da biramo borbu. To što vi to ne znate vaša je sramota gospodine Tomaševiću.

Šta ćemo mi da uradimo gospodine Ružiću što se ništa nije promenilo? Šta ćemo da uradimo što je gospođa Brnabić rekla da sistem nije zakazao? Očigledno je bilo da jeste. Da smo možda imali poštene izbore, neki drugi ljudi bi bili na mestima na kojima se donose odluke, ne bi se SPS pitao za to kao što se pitao deceniju, koliko.

Vi ste takođe odgovorni. Znam da je vaša namera da ćutite, da se ne pojavljujete, da se sakrijete. Možda imate i pravo, da vam doduše kažem, sada kada bolje razmislim toliku SNS štetu pravi, toliko je unazadio ovu državu, da jedan SPS i ne deluje toliko strašno. To je varka.

I kakav je SPS i kakav je SNS, mi dobro znamo kakav je. Građani svakako žele nešto drugo. Nemojte krasti na izborima.

Kolega Ružiću, nemam nikakvu nameru da koristim bilo šta. Mi smo ovde izneli, ne znam da li se sećate kada je bila ta sednica koja je trajala jako dugo, puno se govorilo o tome kako bi opravdali i kako bi vi možda razumeli da se Srbija nalazi u jednoj jako teškoj situaciji, ne kažem to vama lično, rekao sam da poštujem vaš čin ostavke koju ste tada podneli, govorim vam o tome da smo imali priliku da kao društvo uradimo nešto pozitivno, svi ovde zajedno. Vi znate moje mišljenje o SPS, znate o SNS, ali čak i takve organizacije sam smatrao da možda mogu da urade nešto dobro. Nažalost, to nismo uradili.

Kada vas podsećam na ovo za šta vas pitam sada za odgovore, to je iz puke želje da nešto popravimo u ovom društvu. Kada vam kažem da bi trebalo da uradimo nešto u prosveti, to je iz želje da ta prosvete ne izgleda ovako kako izgleda sada.

Kada mi pomenete gospodina Gašića, ja moram da pitam - šta se desilo sa merama koje je on obećavao? Ništa od toga se nije desilo.

Sada da povežemo to, da ne bude da nam se ne brine predsedavajuća, da povežemo to sa onim što je danas tema. Gospodine Ružiću, u nekoj drugoj zemlji u kojoj se zakoni poštuju, vi uradite šta možete, neko vam po tome sudi na izborima i stvari se završe. Nema podignutih tenzija, nema ničega strašnog. Vi prosto odete sa vlasti, dođu neki drugi, probaju oni da urade nešto. Izbori, slobodna volja građana, dođemo do smenjivosti, dođemo do demokratije. Tako bi valjda trebalo da izgleda.

Sada kada ja o tome govorim, šta se desi? Napadaju me, pogledajte šta pričaju, šta se dešava. Jel to u redu? Ja mislim da nije. Ja mislim da barem ovde, ako nemamo drugo mesto, drugi prostor, bi trebalo da govorimo o tome šta je ko uradio i da mu po tome sudimo. Ja samo po tome želim da sudim ovde, ni po čemu drugome. Ne zanima me kakav je ko čovek, kako i šta je radio, samo da vidimo da li mi možemo da napravimo neki iskorak iz ovog društva, da se ne vrtimo stalno oko istih problema koje imamo.

Još samo jednu rečenicu, da odgovorim na prethodnu govornicu koja je rekla da se ponavljam. Ne ponavljam se ja, nego su nam isti problemi, ljudi. Rešite jedan problem pa da ne moram da pričam o njemu, molim vas. Evo vam rešenja kako da me ne slušate - rešite probleme.

Hvala, predsedavajući.

Ovde je povređeno više članova, ali izabraću onaj koji mislim da je najvažniji. Mislim da je najvažnija povreda člana 100. koji uporno povređujete time što dobacujete, što komentarišete druge poslanike, što vi imate nešto da kažete, imate neko mišljenje koje bi da iznesete, a u članu 100. se kaže: „Ako želi da učestvuje u pretresu, prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika Narodne skupštine“. Misli se na vas.

Teško da je obrazloženje ovo što govorite. Voleo bih da sam čuo obrazloženje, ali nisam. (Isključen mikrofon.)

Gospodine predsedavajući, povredili ste član 100. Iznova i iznova povređujete član 100. Iznova i iznova se oglušujete na Poslovnik. Iznova i iznova vi imate neke mudre misli i hoćete da podelite sa nama.

Ponovo vas pitam – siđite i recite svoje mudrosti…

(Isključen mikrofon.)

Hvala predsedavajući za reč.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 106. da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.

Mislim da je ovo važno pitanje. Slažem se, Kosovo je važno pitanje, ali vas pitam zbog čega onda ne pristanete na posebnu sednicu koju smo tražili i kolege iz jednog dela opozicije i iz drugog dela opozicije, pa da pričamo o tome. Ovo nije tema dnevnog reda. Ja bih voleo. Mi smo tražili.

Poštovani predsedavajući, hvala što ste mi dali reč.

Ja bih ponovo ukazao na član 106. i na temu.

Pitali ste me kako to ne reagujem kada moje kolege iz opozicije pričaju o temi Kosova, pa nekako i da vama objasnim. Ne reagujem zato što smo mi tražili sednicu o Kosovu. Vi ste ti koji nisu hteli… (Isključen mikrofon.)

Vi ćete, predsedavajući, oceniti, kao i uvek što sve ocenjujete ovde, da li je povreda ili nije. Moje je da vam ukažem, a vi recite da li jeste ili nije. Ja ovde, evo, za godinu dana, ne znam, možda možete da se setite, da napravimo neku statistiku, koliko puta sam ukazao na povredu člana 100. da predsednik Narodne skupštine, ako želi da učestvuje u pretresu, prepušta prepuštanje jednom od potpredsednika i lepo siđe dole. Hajde sada, pošto je početak…

…obećajte da nećete komentarisati druge poslanike, nego da ćete lepo, kada vi želite da pričate, da iskoristite svoje pravo. Jeste li me razumeli?