Zahvaljujem, predsednice.
Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gosti iz Republičke vlade. U ovoj sveukupnoj, rekla bih, svaštari od dnevnog reda, gde se našlo gotovo 30 tačaka, ja ću u ime LSV pokušati da se koncentrišem na svega nekoliko, koliko mi vreme dopušta. U prvom redu, upravo na poslednje pominjanu izmenu Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Najpre moram da kažem da od sinoć, od kada je počela ova načelna rasprava, svi, ali gotovo svi koji su u ime predlagača, i tu prevashodno mislim na predstavnike Republičke vlade, su obmanjivali javnost, govoreći o ovoj izmeni zakona, na taj način da se stiče utisak da mi pričamo o sadržini i suštini onoga što treba da bude izvedeno iz ovog zakona, a to su po nama izuzetno važan zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, do te mere da gotovo svaki medij koji je i sinoć i jutros obaveštavao građane koji nisu imali razloga, recimo, da prate raspravu, nisu mogli da razumeju da je jedina izmena zakona odlaganje donošenja drugih zakona koji proizilaze iz ovog zakona, a ne da se zapravo ovim zakonom o platama uređuju nekakve plate.
Gotovo sva medijska štiva su bila ispunjena bajkama o tome kako će ovaj sektor da se uredi i kako je to teskoban i težak posao, kako se dugo na njemu radi itd, apsolutno nerazumevajući da se radi o odlaganju donošenja nekoliko zakona koji treba da proizađu iz Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Zašto je za nas problematično ne samo ovo odlaganje? Moram reći da je javna rasprava zaključena 7. decembra. Od 7. decembra do dana današnjeg imali smo najmanje tri sednice Narodne skupštine, uključujući i ovu danas, i mi smatramo da je to bilo apsolutno dovoljno vreme da se stručni i profesionalni kadar, kako se predstavlja, naročito u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, ozbiljno pozabavi do kraja godine ovim zakonskim propisima.
Sve i da postoji objektivan razlog, a mi smatramo da ne postoji, za odlaganje donošenja ovih zakona, kažem, potenciram Zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, dakle, opštinama i gradovima, moram onda da primetim da je Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave već stupio na snagu 1. decembra. Tu u stvari nastaje najveći problem, zato što vi imate vakumski razmak, odnosno nemate prateći zakon o platama tih zaposlenih, a Zakon o zaposlenima je stupio na snagu na početku ovog meseca.
Šta to znači? Ja ću vam dati primer konkretno za Skupštinu AP Vojvodine, jer u intenzivnoj komunikaciji sa tamošnjim zaposlenima, ja svakodnevno imam direktna saznanja da se politička odmazda koja je započela nakon promene vlasti i prolećnih izbora, sada pretvara i u profesionalnu odmazdu, stoga što je zakon koji je stupio na snagu 1. decembra, dozvolio novim starešinama, ovim pridošlicama, da degradiraju profesionalno zaposlene, npr. u Skupštini AP Vojvodine, izjednačavajući ljude koji desetinama godina, više od 20 godina rade stručno i profesionalno npr. u Skupštini AP Vojvodine, a da sada, stupajući na snagu zakon koji ih je prvo degradirao ili izjednačio sa početnicima, ne mogu da imaju adekvatnu podršku u odnosu na plate, odnosno zarade koje bi dodatno vrednovale tu razliku u profesionalnom, stručnom i iskustvenom radu.
To su isti onakvi radnici kao što su i radnici i zaposleni, evo, u ovoj Narodnoj skupštini koji svima nama, dolazeći na posao pre nas i odlazeći sa posla posle nas, pomažu da kvalitetno obavljamo svoj posao. To su stručna, profesionalna lica koja nemaju nikakve veze sa političkim promenama koje su se dogodile, ali, nažalost, oni prvi sada osećaju ove posledice i ne znaju uopšte i, naravno, nemaju poverenje, kao što ni mi iz LSV nemamo poverenje, da će se do jula meseca ovaj set zakona doneti.
U razgovoru sa predstavnikom sindikata zaposlenih u pokrajinskoj upravi, ministarka Brnabić, koja nažalost nije prisutna, ali sam siguran da će se vratiti i iskoristiti priliku da nam da dodatne informacije, je pominjala period februar 2017. godine, garantujući da će ovi zakoni da budu predloženi i do tada i usvojeni. Odlaganje od dodatna četiri meseca, odnosno pretpostavljeni za sada datum od 1. jula 2017. godine, ide samo u prilog činjenici da nije tačno da već sada dugo najavljivani, rekla bih, predstojeći izbori neće zaustaviti život u ovoj zemlji i, što je najgore, oni se najviše reflektuju na one koji vredno i marljivo rade, kako za narodne poslanike, tako i pokrajinske poslanike, a potpuno je jasno da je ovo odlaganje u direktnoj vezi sa predstojećim izborima.
Drugi zakon koji je za nas vrlo problematičan jeste zakon o kojem se, takođe, dosta govorilo, a to je izmena i dopuna Zakona o javnoj svojini, koji se po drugi put odlaže, odnosno produžava se rok autonomnim pokrajinama, jedinicama lokalne samouprave da podnesu zahteve za povraćaj, rekla bih, svoje imovine. Tu nema nikakve veze državni nivo, s obzirom da ovaj zakon upravo treba da ispravi onu nepravdu koja je sprovedena po zakonu iz 1995. godine kada je sva imovina podržavljena, imovina lokalnih samouprava i imovina autonomnih pokrajina. Zakon koji je donet 2011. godine, odnosno ovaj zakon, sa prvobitnom namerom trajanja i primenom za trogodišnji period već je jednom produžavan i njegova primena je istekla, koliko sam videla, a dobro sam gledala, još u oktobru, dakle, pre dva meseca. Mi dva meseca kasnije, odnosno danas pred sobom tek imamo, sve i da je postojala namera, onda ste morali biti vremenski pripravniji, ponovo se produžava za još godinu dana i daje prilika autonomnim pokrajinama i opštinama i gradovima da prenesu svoju imovinu na svoje ime.
Moram odmah da kažem, to je činjenično stanje, da ne bi bilo spekulacija, pošto ih je bilo u prethodnim izlaganjima, da je AP Vojvodina preko svoje Uprave za imovinu još pre isteka prvobitnog roka, od prvobitno planirane tri godine, završila ovaj posao i popisala više stotina nekretnina i svega onoga što treba da ima u svom vlasništvu, a da je zapravo problem upravo u opštinama i gradovima i apsolutno stojim iza tvrdnje nesposobnosti gradonačelnika i predsednika opština, odnosno lokalnih pravobranilaca da popišu tu imovinu.
Daću vam primer svog grada Pančeva, odakle dolazim, a gde mi tri godine pokušavamo od pravobranioca da saznamo da li je uopšte pripremljen spisak, postoji li popis te gradske imovine koja treba da se potražuje od Republičke direkcije za imovinu. Sigurna sam da u Republičkoj direkciji za imovinu ne postoji neka dilema da li će biti upitno nešto od onoga što se pokuša dokazati da je u vlasništvu opština i gradova i time se rasterećuje Republika od tog vlasništva i ima manje troškova koje podrazumeva staranje o toj imovini.
Isto tako, ne mogu da razumem ne pristajanje da možda neke opštine i gradovi ne žele da prebace imovinu na sebe, odnosno da preuzmu svoju nekadašnju imovinu podržavljenu, kao što sam rekla, 1995. godine, jer je tekući zakon vrlo jasan u tome. Onaj ko ne podnese zahtev na vreme, u zakonom predviđenom roku, po automatizmu će se njegova imovina evidentirati, odnosno potvrditi kao republička. Ne vidim tu ništa sporno da vi nekoga sad trebate da terate i da ganjate da juri sopstvenu imovinu, a to nije uradio u prethodnih pet godina. Zakon je, pri tome, vrlo jasan. Pouzdano znam da postoje takve opštine i gradovi koji ne žele da prenesu svoje vlasništvo, neku imovinu koja je u međuvremenu podržavljena. Ne zato što ne smatraju da im je potrebna, nego zato što nisu u stanju da se posle toliko godina, sa budžetima koji su već oštećeni, lokalnim budžetima, staraju na adekvatan način o toj imovini.
To je nešto što je svakako sporno za nas, jer vi vučete za rukav nekoga ko je jasno dao do znanja da ili neće ili nije u stanju da iskoristi svoje pravo, a ako nije bio u stanju pet godina ili više od pet godina, ne vidim da će biti u stanju u narednih godinu dana. Obrazloženje da je uredba neka nova doneta, pa sada postoji neka aplikacija posebna, to je moglo da se uradi i ranije, ali to neće izlečiti one koji ne znaju da rade svoj posao i, kažem, u prvom redu, lokalna pravobranilaštva koja treba da budu u stanju da popišu tu lokalnu imovinu. Za to nije potreban nikakav terenski rad, kao što smo mogli takođe da čujemo od nekih kolega, pa nema ljudi koji će to da rade, ne idu sad na terene da mere tamo zemljište ili nekretnine. Postoje, naravno, vrlo jasni i vrlo razumljivi za svakog građanina načini na koji se dokazuje vlasništvo nad lokalnom imovinom.
U nekoliko navrata smo tokom današnje rasprave čuli vrlo tešku kvalifikaciju da su neke stvari sramne, odnosno da je sramno sve ono što neko prethodno nije uradio.
Osvrnuću se na jednu tačku dnevnog reda, upravo skrećući pažnju šta je sramno za LSV, na tačku na koju se niko do sada nije osvrtao, a to je tačka kojom treba da se izaberu kandidati, odnosno budući član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno novi član koji će zameniti profesora Zorana Stojiljkovića.
Na sednici Administrativnog odbora, koji je razmatrao dve kandidature, odnosno dva predloga, a cenim da logika stvari nalaže da će onaj kandidat koji će biti izglasan, zahvaljujući skupštinskoj većini, biti gospođa koja se zove Danica Marinković, jer je ona bila kandidat SNS, zamolila sam da se pred narodnim poslanicima ne nađe biografija, koja je samim tim javna, na onaj način na koji je ona dostavljena članovima Administrativnog odbora, da proba da se tipizuje ili da se upodobi na jedan primeren način za nekoga ko navodi svoju višegodišnju sudijsku funkciju kao glavni kvalifikativ, a opet nekoga ko smatra da je to sve vrlo opravdavajuće da bi postao član Antikorupcijskog odbora.
Međutim, zamoliću one koji to do sada nisu uradili da pogledaju kako izgleda biografija Danice Marinković. Ona je svedena, evo ovako, na dve strane, od čega na celoj prvoj strani mi saznajemo, naravno, kada i gde je rođena, saznajemo od kog je oca rođena, šta je njen otac radio u Drugom svetskom ratu, koje je ordenje poneo, gde je bio zaposlen, gde je premešten, gde se penzionisao i preminuo, naravno. Onda saznajemo od koje majke je rođena, pa gde je majka radila i gde se penzionisala i na koji način. To je čitav prvi pasus, gotovo polovina prve strane.
U sledećem pasusu saznajemo kada se udala, pa za koga se udala, pa šta je po obrazovanju njen suprug, pa gde je radio kao direktor, pa gde je radio kao sekretar, pa gde je ponovo radio kao direktor, pa kada je umro, i to saznajemo uz preciziranje, u zagradi, naravno, sav pijetet prema pokojnicima, i gde je za sve to vreme radio.
U sledećem pasusu saznajemo da ćerka, žena i majka Danica Marinković, ima dva sina. Onda imamo opet biografiju prvog sina, šta je diplomirao, gde se zaposlio, na kojoj funkciji se zaposlio. Onda saznajemo biografiju drugog sina, šta je on diplomirao, gde je zaposlen i kako mu se tačno zove radno mesto. Tu se završava prva strana njene biografije.
Ono što stoji na drugoj strani, a nalazi se u Narodnoj skupštini, pred narodnim poslanicima, koji treba da biraju ovakve kandidate je, rekla bih vrlo štur izvod iz njene profesionalne biografije, ali za mene u jednom delu upitan, naročito kada piše, da je tokom ratnih dešavanja na prostoru AP KiM, vršila uviđaje vezano za terorističke napade, gde su žrtve bili pripadnici policije, vojske, izbeglice i civili, citiram – svih naroda i narodnosti, što podrazumeva i tada naše sugrađane albanske nacionalnosti.
Ništa o tome više nema, osim poslednje kvalifikacije, iz koje mi zaključujemo da je Danica Marinković, zapravo kao ključnu kvalifikaciju, ponela to što je bila ključni svedok u Haškom sudu, na suđenju Slobodanu Miloševiću, povodom slučaja Račak.
Pošto meni sve to, naravno nije bilo dovoljno, naročito ovo podvučeno, da je vršila uviđaje vezano za civile svih naroda i narodnosti, probala sam da se malo raspitam i kod onih organizacija koje su višedecenijski svoj rad reprezentativnih organizacija, civilnog društva, posvetila, upravo ovoj oblasti, odnosno kršenju ljudskih prava i nisam, moram reći bila ni malo iznenađena kada sam dobila apel brojnih organizacija, među kojima je i Autonomni ženski centar, Centar za praktičnu politiku, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava „JUKOM“, „Peščanik“, Fond za humanitarno pravo itd, koji apeluju na narodne poslanike da ne glasaju za Danicu Marinković, za ovu funkciju, jer imaju sve dokaze da ona nije dostojan kandidat za rad u ovom nezavisnom organu.
Ako narodni poslanici nisu dobili ovaj apel, naravno da ću im proslediti, apelujući istovremeno da u narednih nekoliko dana, slobodno razmisle svojom glavom i donesu odluke u skladu sa svojom savešću, a ne tako što će zameniti uloge i postati, oni, izvršni organ izvršnog organa, odnosno Vlade, već da će biti neko ko zastupajući građane, u ime kojih su izabrani, razmišljaju svojom glavom.
U ovom apelu se kaže da, osim ovog svedočenja, u presudama koje su izrečene navodi ovog svedoka, Danice Marinković su ocenjeni kao nepouzdani i neistiniti, a iz prostog razloga što je u svom, „profesionalnom radu“, apsolutno minimalizovala stradanja naših sugrađana albanske nacionalnosti. Pričam o civilnim žrtvama, pričam o zarobljenicima u srpskim zatvorima, pričam o svima onima koji moraju da uživaju jednaka ljudska prava, a ne da izvršioci, kao što je bila Danica Marinković, budu samo produžena ruka tadašnje politike.
Nadam se da će na osnovu ovog apela sve moje kolege, razmisliti svojom glavom i preispitati, ili odložiti odlučivanje po ovoj tački dnevnog reda, uzimajući u obzir ne samo jednostrana svedočenja sa jedne strane, već svih onih zbog kojih mi i danas plaćamo visoku cenu na nivou međunarodne politike.
Naravno, da je bila sprovedena lustracija, Danica Marinković bi bila sigurno jedna od osoba, s obzirom da je vršila tada visoku sudijsku funkciju, koja bi takođe podlegla bar komisijskom radu, odnosno radu Odbora, koji je ovaj parlament trebalo da utvrdi i da sprovede do kraja, ali nažalost nije, i sigurno bi već tada bila sprečena da u nekom daljem svom profesionalnom iskustvu, uopšte bude kandidat za bilo koju ovako visoku, a naročito sudijsku funkciju, a ne da je danas rehabilitujemo praktično.
Šlag na tortu su sve informacije sa izvesnim Vacićem, koji je postao savetnik u republičkoj Vladi i zaista bih gledajući kuda plovi ovaj brod, očekivala da sutra…