Juče smo pokazali, gospodine Orliću, šta su uradili u ovoj Skupštini. Vaše legitimno pravo je da pokušavate da napravite ovde incident i da pokažete Skupštinu gorom.

Vaše je legitimno pravo i da širite nasilje i mržnju ovde. Naše pravo je da se tome suprotstavimo. Pustite građane da kažu šta imaju da kažu kroz usta narodnih poslanika.

Dakle, od pamtiveka su kurjaci klali jaganjce, ali je i dan-danas na svetu mnogo više jaganjaca nego vukova.

Gde vam je ova radikalska pamet bila pre 25 godina? Znate li koliko bi danas srpskih mladića bilo živo, koliko bi za njih Paštrić i Košare bila destinacija za đurđevdanski uranak, a ne mesta golgote i stradališta sa kojih su se neki vratili bez glave, neki bez ruke, neki bez noge, a neki se nikada nisu vratili?

Kažete – vi nosite svoj krst, ali na taj krst razapinju Srbiju, a ne vas. Kažete nam, ovde držite predavanje patriotsko, izvinjavate se juče dečacima iz sela Gotovuše, izvinjavate se Stefanu Stojanoviću i Milošu Stojanoviću iz Gotovuše. Pa kada im se izvinjavate, onda im recite – izvinite što smo 9. juna 1999. godine zamenili srpsku policiju i vojsku sa vašim saborcima iz Oslobodilačke vojske Kosova i prepustili srpsku decu na milost i nemilost.

Vama je Ustav svetinja, to nam tvrdite, ali Kosovski ustav nad ovim se vi zavetujete, nad ovim se vi zaklinjete, a kada se zaklinjete na Miroslavljevo jevanđelje okrenete onu stranu gde Juda prodaje Hrista za 30 srebrnjaka i tu se vi zaklinjete.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Kada već pričam o Kosovskom ustavu, ko se od vas zakleo nad kosovskim ustavom, a danas pregovara u Rajskoj banji da ga skinu sa crne liste i kaže – ako me skinete sa crne liste ja ću srediti da se Srbi ne bune kada Vučić završi posao. I treba da gledate u pod kada vas to pitam.

Vi nekog pozivate da nije branio Kosovo kada su gorele svetinje.

Pa nemojte nikada zaboraviti da ste 9. juna 1999. godine imali išijas, kada je trebalo braniti kosovske svetinje, jer ste se ukočili dok ste nosili nameštaj u stan od dva ara koji ste dobili menjanjem Pećke Patrijaršije za stan od dva ara, a portu Dečana ste pretvorili u parking za NATO tenkove. Sram vas bilo.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Šta ćete kada u san dođe Lazar i pita – ima li je Bela crkva samodrž gde pričestih vojsku? To su reči jednog radikala Aleksandra Vučića. Hoćete možda Milošu Obiliću da kažete – o viteški podižniče, kada zagrmi sutra ću na Kosovu ubiti Murata. Vi mu kažite – o viteški podižniče, pa ja se tom Muratu danas divim, a ne tebi.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Pa takvi i nisu mogli kod Murata da priđu, ni konju njegovom kada je Bogoje Vidar postao Hećim.

Zaspali ste pre 25 godina na železničkoj stanici u Karlobagu, probudili ste se sada tako bunovni i propustili sve vozove za Evropu i budućnost. A, ti vozovi sada idu 350 kilometara na sat i vi ste kupili najskuplju kartu za taj voz i trčite sa vašim radikalskim prtljagom za tim vozom, a iz radikalskog ispada silueta Olivera Ivanovića, oivičena kredom na ulici u Kosovskoj Mitrovici, čaure metaka kojim je ubijen Slavko Ćuruvija, čaša kojom ste nazdravili ubicama Zorana Đinđića, zarđala kašika - politika ubijte jednog Srbina, mi ćemo 100 Muslimana i ispada iz tog kofera šolja sa znakom Jedinice za specijalne operacije Legije.

(Milenko Jovanov: Lokatore.)

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Šta je dalje plan vaše pogubne politike? Gde selite Jarinje? U Stalać, Ćupriju? Šta je sledeće na licitaciji? Podrinje, Šumadija, Niš. Ne nazivaju ovi dobri ljudi izdajnicima zbog ovog što ćete uraditi, nego zbog onog što ste uradili 9. juna 1999. godine.

(Milenko Jovanov: Postavljao si lokatore, izdajniče.)

Slušam vas kako ovde patetični glasom kažete – ja znam svoju sudbinu, mene čeka sudbina premijera sa ovih prostora. I vi i ja znamo da mislite na Ivu Sanadera, hrvatskog premijera, koji je osuđen na 18 godina zatvora, jer ovo ne može besplatno.

Kada kažete – predaja nije opcija, mislite na mirnu predaju vlasti, jer sve drugo ste dali i Poštu i Telefon, Telegraf, Olimpijski komitet, Gazivode, sve što ste se busali u grudi, kukavne i nejake ste dali. Sram vas bilo.

Dajte sada ostavku. Pokažite spremnost da se suočite sa svojim nedelima.

Ja za kraj mogu samo da vam kažem, prošli put sam vam nudio klupu košarkaškog trenera, sada vam je preostala samo klupa Specijalnog suda za organizovani kriminal.

I za kraj, ima na Zejtinliku među čuvarima srpstva, na besmrtnoj straži srpstva i grobova nekih šest Milivojevića. I kažu – ne dam. Ne dam - kažu. I ustao je vaskrsni vojvoda Vuk sa Čedomirom Milivojevićem i kažem – ne dam očevinu i ne dam dedovinu, moje je. I Grm i Arčibald Rajs. U ovoj sali, braćo Srbi čuvajte se sebe, ovakvih se čuvajte, koje ne mogu sobom da vladaju, a hoće zemljom da vladaju.

Dole tiranin, živela slobodna Srbije. Ne dam, ne dam.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Narodne skupštine. Sve se može kad se hoće.

Ne bih da budem ličan u svojoj replici, ali zarad građana. Poštovani građani Srbije, mene ovde proglašavaju da sam neki lokator. Dana 24. marta 1999. godine ja se nisam useljavao u stan od dva ara. Moj brat je tog dana dobio vojni poziv, i jedan i drugi. Jedan se dobrovoljno prijavio u jedinicu koja meri radioaktivnost i uklanja kasetne bombe. Iz njegove jedinice nastradalo je 24 ljudi, 24 mlada čoveka, šestorica su se vratili živi. Vratili su se živi tako što su zaboravljeni na prištinskom aerodromu 9. juna 1999. godine, kada je potpisana Kumanovska kapitulacija. Njima su rekli – nemojte da održavate nikakvu radio vezu. Oni su sedeli do 14. juna u blizini aerodroma prištinskog.

Onda kada su ostali gladni, moj brat je seo u pinzgauer i krenuo u Prištinu da kupi hranu za svoje prijatelje i saborce. Imao je sreću da ga ne zarove albanski teroristi, oni koje ste vi pustili mesto NATO trupa. Na sreću su naišle međunarodne trupe i prebačeni su do Podujeva istog dana. Drugi brat je teško ranjen, ja o njemu vodi računa.

Kada govorimo o lokatorima, u lokatore se najbolje razume narodni poslanik Marijan Rističević, zaustavljen 30. januara na teritoriji Loznice vozeći automobil 85km na sat, gde je ograničenje 50km, koji se prvo pozvao na poslanički imunitet, a zatim na poznanstvo sa Bratislavom Gašićem. Bratislav Gašić je zvao načelnika policije, a nakon toga je rečeno da mu se ne piše prijava. Toliko o lokatorima. Hvala.

Poštovani građani Srbije, možda ne znate, možda ste zaboravili, ali to Regulaciono telo za elektronske medije je jedna demokratska tekovina, pošto je to izglasano 9. jula 2003. godine, da se napravi uopšte to telo i da na takav način uređuje medije.

Zašto smo mi protiv ovoga? Jeste imali, poštovani građani, prilike da vidite da je jutros, nakon ogromnog pritiska, pre svega, opozicionih narodnih poslanika i demokratske javnosti i nevladinih organizacija, povučen sramotni zakon o policiji. Ja vam na tome čestitam. Čestitam građanima Srbije što smo pritiskom na javnost jedan represivni zakon protiv opozicije sklonili iz procedure. Taj Nacrt zakona je zakon protiv opozicije i građana Srbije. Dobro je da vlast reaguje na pritisak potpisa 55 narodnih poslanika, a onda imam obavezu da vas nešto podsetim.

Tokom rasprave o ovom zakonu čuli smo u Narodnoj skupštini nekoliko sramotnih rečenica. Jedna od njih je da su Zorana Đinđića, prvog predsednika DS, ubili njegovi drugari. Pa, nisu njegovi drugari izašli na miting i kazali - ako neko vidi Zorana Đinđića ovih dana neka mu kaže da je i Broz pred smrt imao probleme sa nogom. Tomislav Nikolić nikada nije bio drugar sa Zoranom Đinđićem, a to je izjavio.

Drugi predsednik SNS se napio od sreće po treći put kada je ubije Zoran Đinđić, a šta danas vidimo? Danas vidimo rodonačelnika i političkog oca svog nedonoščeta kako kaže – učiniću sve da se ubice Zorana Đinđića amnestiraju.

Kako kreću kampanje u ovoj zemlji? Slučajno se prvo neko javo i opseti da, eto, treba da poništi presudu za ubistvo Zorana Đinđića i da ga nisu ubili oni koji tamo leže u zatvoru, nego neki drugi njegovi drugari i odmah iste večeri eto ga partijski megafon SNS sa rečenicom – oslobodite Legiju i Zvezdana Jovanovića, zaboravite 3. oktobar 1999. godine - Ibarsku magistralu, zaboravite 25. avgust 2000. godine i ubistvo Ivana Stambolića.

I onda nas još pitaju – pa što vi niste rešili neka ubistva? Pa, zato što nismo nasledili Švedsku, nego smo morali da rešavamo mnoga ubistava, jer kad nije bilo REM-a bio je jedan ministar informisanja koji je mrtav ladan kazao - kad tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži koje je o meni objavljuje „Dnevni telegraf“. Ovako izgleda ta osveta 11. aprila 1999. godine.

Nije postojao REM. Postojali su eskadroni smrti koji su sprovodili Zakon o informisanju po merilima ministra informisanja Aleksandra Vučića i generalnog sekretara SRS u to vreme. Nemojte nikada, Srbijo, da zaboravite ovu sliku…

Zašto vam ovo smeta? Što vas boli istina?

Ja pitam vas – što vas boli istina? Imate li neki problem sa istinom? Ja nemam problem sa istinom. Meni su, kada je reč o ovome, čiste ruke i mirna savest i to isto želim i vama. Ne vidim potrebu da vam to smeta.

Posle 20 godina, po stepenu organizovanog kriminala, Srbija je prva u svetu. Molim režiju da mene, tako je, kamere na mene, a ne na predsednika Skupštine i narodnog poslanika Orlića.

Ovo je slika napredne Srbije koju ne možete da vidite na RTS-u. Nije sloboda medija da se mi takmičimo koga će tu više biti, da li čuvara robnih rezervi u zimskom periodu i vlasnika od energane od dva miliona evra u Inđiji ili nas narodne poslanike koji se zalažemo za pravdu, slobodu i istinu. Nije privid demokratije da se meri koliko će puta biti prilike da čujete Aleksandra Vučića na medijima, već koliko ćete puta imati priliku da čujete istinu o režimu Aleksandra Vučića. To je merilo slobode medija. Hvala.

Poštovani građani Srbije, postoji jedan veliki problem za ovu vlast…

(Ivana Parlić: Ubice.)

Kada imate mirnu savest i čiste ruke, onda vam je lako da govorite o istini. Ja nisam advokat ničije porodice, ja sam diplomirani inženjer…

(Ivana Parlić: Saučesnici u ubistvu.)

(Milenko Jovanov: Ja sam saučesnik u ubistvu?)

Hoćete li da smirite ovu „pojavu“, molim vas ovde, molim vas, nema smisla?

(Dalibor Šćekić: Ti si bre pojava. Ti si pojava.)

Pojavu nevaspitanja sam kazao, ne „pojavu“.

Pojavu nevaspitanja da smirite iz vašeg poslaničkog kluba ako možete. Ako ne možete, nastavićemo ovako da radimo.

Ne. Konkretno sam mislio na gospodina Milenka Jovanova, ako možete da ga urazumite da se pristojno ponaša i da ne dobacuje.

Ako ne možete, ako ne smete, razumem, ne smete, plašite se, vi određujete, vaše je legitimno pravo da se plašite.

Dakle, nisam ja advokat ničije porodice ovde, ali sam bio prijatelj sa tim ljudima i saborac u borbi za pravdu i istinu. Neke me stvari obavezuju kada je reč o tim ljudima, neke me stvari obavezuju kada je reč o istini, pravdi i slobodi. Razumem da vas to boli i treba da vas boli. Nisu to prijatne stvari.

Ne prikazujem ja ove slike na direktnom programu RTS-a, nisu se meni zagubile slike pogibije Stanike Gligorijević, tih dva minuta, njih nema, ali ima slika masakra iz Ritopeka, iz sedišta mesnog odbora SNS, iz „biznis inkubatora“. Tih slika ima u direktnom tv prenosu i nema REM-a da kaže – izvinite, šta radite bre to ljudi, šta emitujete to u udarnom terminu? Da li se tako perete? Na taj način perete prljave ruke, krvave ruke? Pa ne može.

Godine 2017, 2018. i 2019. govorili smo vam da gajite klan Veljka Belivuka kao režimsko-politički projekat vaše stranke koji treba da tuče građane na izborima u Lučanima, da sa Dijanom Hrkalović dolazi tamo, da nas hapsi, otima i kidnapuje, da na taj način dobijate slobodne izbore i REM o tome nije izveštavao.

E, kad je mečka zaigrala ispred vaših vrata, onda ste se setili da ne valja. Ja ne mogu da odbranim predsednika SNS od vas ovde. Jedni ga prisluškujete, drugi mu radite o glavi, treći mu prepoznajete članove familije kao nekoga ko ima milijarde evra. Ja zaista ne mogu da branim više predsednika SNS od vas. Moram, jer branim slobodu, pravdu i istinu.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 27, i molim vas da kao neko ko predstavlja…

Sad ću da vam nađem drugu.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 89, i molim vas, gospodine predsedniče Narodne skupštine, da sada prekinete ovu sednicu Narodne skupštine i Vladu zamolite da ovde pošalje nekog dostojnog ministra koji će predstavljati Vladu, a ne ministra koji će psovati narodne poslanike.

Ovde se kaže da u radu na sednici Vlade, pored narodnih poslanika, učestvuju predsednik i članovi Vlade, molim vas dovedite dostojnog ministra.

Poštovani građani Srbije, na početku bih vas zamolio, gospodine Orliću, da zapišete moj matični broj – 0208965781xy, pošto jedino matično broj još treba da mi pročitaju da bih ja dobio pravo na repliku. Možda će neko da kaže taj broj, pa da sledeći put znate, da ne budete zbunjeni.

Za početak, građani Srbije, moram da vam kažem da je DS apsolutno protiv ovoga i ja sam u tom kontekstu i podneo ove amandmane, zato što smatram da mi nemamo javni servis kao uslužni servis građana Srbije, već imamo propagandni servis režima Aleksandra Vučića.

Kao što su svi režimski mediji generatori mržnje, a taj generator mržnje se napaja i daljinski upravljač za rukovanje njime se nalazi na Andrićevom vencu, i kao što je svima jasno da je vazduh u Pirotu ovog trenutka zatrovan, tako je i medijski prostor u Srbiji ovog trenutka zatrovan.

Kad već govorimo o Pirotu, čisto da vam kažem da se tamo očekuje dolazak drugih ministara iz Vlade, a kažu da će doći i on, pa će katastrofa konačno biti kompletna.

Tužna je zemlja, kad kažem „on“, gde svi znaju na koga mislim, ali je žalosno što smo samo 35 sekundi mogli da čujemo na Javnom servisu šta se zaista desilo u Pirotu i da je tamo došlo do ekološkog incidenta sa amonijakom za firmu „Eliksir“. Inače, takav incident smo imali pre par dana i u Šapcu.

Kada govorimo o medijskim slobodama, po svim relevantnim istraživanjima Srbija je zemlja sa najmanjim medijskim slobodama u Evropi i po svim relevantnim istraživanjima stalno nazadujemo. Na kraju, o tome govori i fondacija „Slavko Ćuruvija“, koja je zabeležila 56 napada na nezavisne novinare u prošloj godini.