Prvo se izvinjivam zbog kašnjenja, zaista smo se trudili da stignemo na vreme. Imali smo neke poslednje dogovore pred rundu pregovora. Dakle, mi smo to više puta u javnosti objasnili. U poslednje vreme iz Prištine dolaze razna tumačenja toga šta je dogovoreno, šta nije dogovoreno itd. Mislim da bi bilo mudro za sve nas i za Republiku Srbiju generalno, da ne upadamo u tu zamku objašnjavanja unapred šta su dogovori.

Svakako mogu da kažem da ono što je rekla gospođa Tahiri u velikoj meri nije tačno. To da li je naša pozicija tu potpuno ispravna i u skladu sa Ustavom itd. videćete veoma brzo, zato što očekujemo u narednih par dana da imamo vrlo konkretne dogovore za tri do četiri teme, kako smo i najavili. Ono što je sigurno, Republika Srbija i naš pregovarački tim neće učiniti ništa što bi dalo potvrdu tzv. državnosti Kosova, a rešenja će biti takva da omoguće normalan život Srbima na Kosovu i Metohiji, svim našim građanima koji tamo žive. Ovde se čulo dosta teza i žao mi je što nisam bio ovde kada je profesor Samardžić izneo neke stvari na koje mislim da treba da odgovorimo, pa bih voleo da posle i te stvari objasnim detaljnije.

Ono što je sigurno je da ljudi sa Kosova i Metohije neće moći da koriste tzv. pasoše Kosova, to mogu da kažem. Mogu da kažem i da neće moći da se koroiste registarske tablice republika Kosovo, sa grbom Kosova.

Biće nekih rešenja koja, siguran sam, delu naše opozicije neće biti dobra, ali sam isto tako siguran da vi vrlo dobro razumete, bez obzira šta ovde pričate, kakvo je realno stanje na Kosovu i Metohiji, u kakvu smo situaciju svi zajedno došli. Pri tome, ne želim da ističem ničiju odgovornost, ali moram da podvučem da smo imali niz stvari ispred nas koje su iz nekog razloga nepovoljne za Republiku Srbiju. Budite uvereni, a to ćete i videti, da smo izabrali one koje su najmanje nepovoljne po naše interese.

U svakom slučaju, ja ću i pregovarački tim, doći ponovo pred vas, u obliku u kojem vi to tražite od mene, dakle ili u plenumu ili u Odboru ili oba, da detaljno objasnimo šta smo se dogovorili, pri čemu nam je jako važan vaš sud i ono šta vi imate da kažete o tome. Naravno da niti su ovi pregovori priznanje Kosova, niti su rešenja priznanje Kosova, niti smo mi na bilo koji način dali potvrdu tzv. državnosti Kosova, niti je dolazak Euleksa na Kosovo početak priznanja Kosova, niti su razgovori sa Prištinom priznanje Kosova.

Isto tako, ovde je rečena jedna teza – da smo mi spremni da razgovaramo sa Hajredinom Kučijem, a nismo spremni da pričamo sa Slobodanom Petrovićem iz SLS. Moram da kažem da u procesu u kojem pokušavamo da ostvarimo za nas interes, naš interes, mi ćemo pričati svuda, sa svima i na svakom mestu, osim sa onima koji su pod optužnicom. Nema potrebe da pričamo sa SLS kad već pričamo sa njihovim šefovima, naročito nema potrebe da pričamo sa SLS u situaciji kada iznose i lične uvrede na račun pregovaračkog tima i u krajnjoj meri dovode u pitanje ceo pregovarački proces, a ne čine mnogo da se situacija, kao što je rekao gospodin Ilić, da juče imamo nekoliko povređenih Srba na Kosovu i Metohiji, tokom proslave Vidovdana, ne učine ništa po tom pitanju. To je samo, nažalost, jedan od primera njihove neaktivnosti.

U tom smislu, ja nemam nikakve dvojbe. Srbi na Kosovu i Metohiji žive u teškoj situaciji, naročito oni južno od Ibra. Moram da kažem, što sam rekao i prošli put u Skupštini pred ovim uvaženim domom, da preko 90% naših ljudi ima kosovska dokumenta na jugu…

(Predsedavajuća: Pet minuta, gospodine Stefanoviću.)

…da se politika koja je do skoro bila ovde propagirana, njih je gurnula u kosovske institucije i da smo mi učinili sve da regulišemo jednu jako tešku situaciju u kojoj oni žive i ne da se borimo protiv nezavisnosti Kosova, već da, nažalost, čupamo Kosovo iz nezavisnosti. To su dve potpuno različite stvari.

Možemo da …

Hvala.
Potpuno je legitimno kritikovati politiku Vlade od strane opozicije, ne vidim tu ništa sporno, ali moramo biti argumentovani i konzistentni u tome.
Moram da vam kažem da ne bi sigurno prigovarao oko 50% tema oko kojih sada pregovaram da je Vlada Vojislava Koštunice 2006. godine dozvolila da se … Vi, gospodine Milentijeviću, znate ovo vrlo dobro. Sada me pogledajte u oči i recite da to nije tačno. Da smo tada dozvolili da se naša preduzeća, recimo, registruju kod UNMIKA 2006. godine, ne bih sada mogao da pregovaram oko Elektroprivrede i Telekoma. Dolazimo u situaciju da kroz svako rešenje Priština insistira da se potvrdi njihova takozvana državnost, a ja tražim rešenje da se reguliše rad naših kompanija, a to nisu samo kompanije, nego su to radna mesta i Srbi koji ostaju na KiM.
Sada, da li ikoga ima u ovoj sali ko će da mi kaže da je to tada pametno urađeno? Naravno da nije pametno urađeno. Hajde da budemo pošteni, ovo nema veze sa strankama, nego mi ne bi sada morali da pregovaramo o ovoj stvari i da moram potpuno legitimno vama to da objašnjavam, a vi u tome da tražite izdaju Kosova. To je prva stvar.
Drugo, mislim da je potpuno neprihvatljivo da se u ovom visokom domu i dalje koriste argumenti da je neko priznao Kosovo, izdao Srbiju, izdao Kosovo itd. Neka neko kaže na osnovu čega tvrdi tako nešto i šta znači priznanje Kosova, koji su im argumenti. Pustite više te vrednosne sudove i to – vi ste priznali, vi ste priznali. Zbog čega neko misli u ovoj sali da smo mi koji smo u pregovaračkom timu i koji radimo jedan težak posao za ovu državu manje Srbi ili manje patriote od vas? Na osnovu čega ste to izmerili. Ne govorim vama lično, nego pitam, pošto sam dolazeći ovde čuo kakve su stvari, neutemeljene potpuno, rečene u ovoj sali.
Izvinite molim vas, da bih prebacio raspravu u načelnu ravan tj. u principijelnu ravan…
(Slobodan Samardžić, sa mesta: Kako nas pita, ako ne možemo da odgovorimo?)

Hvala. Izvinjavam se još jednom.
Ovo i radim baš zato što sam čuo pitanja koja su postavljana i pokušavam i da ih odgovorim, ali postavljam i vama namerno, apsolutno sam svestan, jer želim da čujem od vas to. Nije to sporno, ali dozvolite mi sada da iskoristim tri minuta, pa ćete vi dobiti priliku da to obrazložite.
U suštini, stvar je vrlo jednostavna, vi znate vrlo dobro sa čime se mi borimo i vrlo dobro znate u kakvoj situaciji Srbi na Kosovu žive. Ako ne znate, mi smo spremni sa vama da podelimo tu informaciju.
Ali, isto tako moram da kažem jednu važnu stvar. Kada smo imali politiku i u Vladi Vojislava Koštunice - više od autonomije, manje od nezavisnosti, za koju ste svi vi bili, kažite mi – šta mi to dogovaramo sa Prištinom što je više od onoga što ste vi tada nudili? Mogu detaljno da kažem šta ste nudili Prištini tada, a mogu i da kažem šta će Priština da dobije, a šta ćemo mi da dobijemo.
Prema tome, pustite te teze da je ovo priznanje Kosova.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Znamo svi šta je priznanje Kosova i kako se ono čini, a ovo to nije. Hvala.

Hvala lepo.

Pokušaću vrlo kratko, nazreo sam pitanja poslanika Aleksića.

Mislim da je suština u tome da, nažalost, dešavanja, naši skorašnji istorijski događaji i sve ono što se dešavalo u skorašnjoj prošlosti i sve ono što se dešava Srbima na Kosovu i Metohiji se kreće van domena teoretisanja i pitanja međunarodnog javnog prava, iako ga, čini mi se, dosta dobro poznajem.

Ono što je činjenica je da ako Kipar priznaje severni Kipar, tj. tzv. turski deo Kipra kroz fakticitet, onda i mi priznajemo Kosovo. Ako priznaje Kina Hong Kong ili Tajvan, onda i mi priznajemo Kosovo. Sva rešenja za koja se borimo i predlozi koje smo dali ne idu dalje od tih primera.

Prema tome, u tom smislu, možete biti sigurni, kao što možete biti sigurni da neće biti potpisivanja bilo kakvih sporazuma, sporazum potpisati sa Prištinom znači staviti se u istu ravan i dati potvrdu o tzv. državnosti, mi to nećemo uraditi i onda, naravno, neki delovi opozicije kažu - pa, vi njima verujete na reč. Drugim rečima, sve što ova vlada uradi, čineći maksimum napora da obezbedi naš interes, nikada nije dovoljno dobro za neke od vas. Ako ste kritični, budite argumentovani ili, što je još bolje, dajte još neki predlog kako stvar da se reši. Nemojte tako ne selektivno govoriti, uvodite EU, a izbacujete UN.

Da vam kažem jednu stvar, apsolutno svaki put zahtevamo i insistiramo i preko Njujorka pokušavamo na sve moguće načine da UN uključimo u ove razgovore. To nije tačno da izbacujemo UN.

Prema tome, zašto je ovde izneta teza da pregovaramo CEFTA. Ne pregovaramo mi CEFTA, gospodine Aleksiću. Kosovo je član CEFTA kao UNMIK na Kosovu. Pregovaramo modalitete kako će stvar da se reši, da može normalno da se odvija transport ljudi, roba i kapitala preko administrativne linije zato što ako tu stvar ne rešimo svi zajedno na zapadnom Balkanu, a najviše Republika Srbije, trpiće teške posledice, a rekao bih najviše Srbi na Kosovu.

Prema tome, reći da je ovo faktičko priznanje je jako daleko od istine, da ne kažem da je potpuna neistina, pogotovo što ako već hoćete da kažete da pričam sa predstavnicima privremenih institucija u Prištini, što je tačno, onda treba da kažete da nisam ni ministar, ni predsednik ove države, pa da kažete da to može biti faktičko priznanje.

Ne pričamo o tzv. pasošima Kosova, kako ste rekli, to jeste istaknuto kao jedan vrlo tvrd zahtev Prištine, koja ima jaku i značajnu i upornu podršku dela međunarodne zajednice. Mi smo taj zahtev odbili, a kada budete ocenjivali rešenja koja smo doneli, vodite o tome računa šta je gurano da se prihvati, a ne samo šta je prihvaćeno nego razmislite i o alternativama koje su stavljene pred našu delegaciju. Mislim da je to pravi put da cenite rezultate onoga što smo dobili ako znate sa čime smo se suočili. Pasoši su svakako bili nešto sa čime smo se suočili. Za nas su tzv. pasoši Kosova apsolutno neprihvatljivi.

Nemojte da slušate sve što se u Prištini tendenciozno i smišljeno pušta u medije da bi se izazvale upravo ovakve situacije, koje imamo sada u Skupštini Srbije, a takve situacije u Prištini su svakodnevne. Njihov parlament veliku štetu nanosi pregovaračkom procesu i stvara potpuno ne moguću situaciju za njihov pregovarački tim zato što su se sami doveli u tu situaciju, zato što misle da mi u Srbiji imao jedinstvo, a oni ga nemaju.

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Tako da niko ne izbacuje UNMIK, Euleks postoji na Kosovu kroz naš dogovor i kroz odobrenje Saveta bezbednosti. To ću reći još jednom i stvarno mislim da ne treba da trošimo vreme, a to zašto je UNMIK postao ovakav kakav je sada i zašto je UNMIK danas bleda senka UNMIK iz 1999. godine, nemojte da krivite Vladu Srbije nego razmislite ko donosi odluku i o budžetu i o broju ljudi u UNMIK. To je, gospodo, Savet bezbednosti. Pre nego što pričate o tome, suočite se, to je realnost, a mi smo stavili jedinu institucionalnu prepreku između Hašima Tačija i Srba na Kosovu time što smo takav neefikasan ali neophodan Euleks doveli na Kosovo.

Naravno da nam je poznato i naravno da u svakoj prilici iznosimo da je to nešto veoma štetno, loše i za nas neprihvatljivo. Ako je to najkoncizniji odgovor, evo, ja vam ga dajem. To, naravno, ne menja tu realnost koja, nažalost, postoji na KiM i za koju smo najmanje odgovorni i vi ja, gospodine Aligrudiću, i ova vlada i prethodna vlada, vi to vrlo dobro znate. Ali, to je jedna realnost koja u realnom smislu predstavlja potencijalnu pretnju, ne samo za interese Republike Srbije, već i za preostalo srpsko stanovništvo na KiM. Baš zato mislim i da ovaj proces i ovaj dijalog sa Prištinom nam daje mogućnost da otklonimo takve opasnosti po naše interese, između ostalog, da otklonimo mogućnost novih priznanja KiM, baš zato što imamo ovaj dijalog. To je jedan širi kontekst ovog dijaloga i treba ga tako i posmatrati.
Znam da sada konstatujući stvari koje postoje na Kosovu, možemo daleko da odemo i verovatno ćemo se u velikoj većini tih stvari složiti i vi i ja. Ali, ono što se verovatno ne možemo složiti je šta činiti po tom pitanju i da li mi išta treba da radimo ili ne treba da radimo. Mi duboko verujemo da moramo nešto da preduzmemo i da budemo aktivni u tom smislu i da razgovaramo sa svima i to, naravno, nije jednostavno. Naravno da će biti uvek onih koji će reći – to je priznanje Kosova, to je de fakto, kako mi je danas rečeno i de jure, itd. Znate šta, ako Kipar priča sa svojim otkinutim delom preko posrednika, ako Hong Kong može da uđe u sastav Kine, ako Tajvan i Kina imaju razgovore, ako postoje mnogi drugi primeri u svetu gde se te stvari dešavaju, gde priznaju dokumenta jedni drugima, zašto bismo mi bežali od jedinog načina da rešimo kosovski problem, a to je kroz direktan razgovor?
Vi vrlo dobro znate, još iz Beča, kao što zna i gospodin Samardžić, kako je cela stvar prekinuta i ko je prekinuo celu stvar. Nismo sigurno mi. Oni su sami ustali od stola, otišli u Prištinu, proglasili nezavisnost. Sve napore koje smo uložili bili su usmereni da ih vratimo za pregovarački sto. Mislim da tu činjenicu treba ipak uvažiti.
Koja je alternativa tom putu? Da li iko može da odgovori na to? Niko. Zato što alternative nema tom razgovoru i dogovoru. Naravno da on nije perfektan za nas. Voleo bih, verujte, da mogu da dobijem apsolutno sve što mi želimo. Zaista intimno to priželjkujem, kao što bi gospođa Tahiri volela da dobije od nas puno nedvosmisleno priznanje KiM, kao nezavisne države, a neće da dobije. Između toga je jedan veliki prostor u koji su uklješteni preostali Srbi na KiM koji ne znaju gde će da se probude, bez obzira na to što se i vi i ja, svi slažemo da je Kosovo deo Srbije. Ako to ponovimo 27 puta danas, da li ćete uvažiti da je to tako i da ja to ozbiljno mislim i da će to njima da pomogne? Nisam siguran. Koliko budemo jako vikali te parole, budite sigurni, neće im ništa pomoći. Neće. Treba da pričamo svi sa njima što više, da budemo prisutni tamo, da razgovaramo, da čujete šta se dešava.
Kosovske dokumente ima 90 i nešto posto Srba južno od Ibra. Zašto? Zato što ne znaju kako da ostvare svoja minimalna prava. Nemojte da kažete da je ova vlada kriva zbog takve situacije. Znate li ko je kriv za tu situaciju? Kriva je ta priča – držite se, braćo! Mi ne priznajemo Kosovo! Tačno. I šta dalje? Šta je sledeći korak? Ništa. Vidite kako ćete platiti struju, vidite kako ćete uzeti izvod iz matičnih knjiga, vidite šta da radite kada dođu da vam plene stvari što niste platili porez tzv. državi Kosovo. Ko? Hoće partije odavde da idu sa mnom tamo, da mi zajedno stanemo pa branimo da nekom ne otmu šporet? Hoću da kažem da su to realne stvari. meni je žao što je tako. Voleo bih da nije tako, ali to je činjenica. Na severu je potpuno druga situacija. Da li to znači da treba da se odreknemo tih ljudi južno od Ibra?
(Miloš Aligrudić, s mesta: Vi ste bili ti koji ste odbijali pomoć.)
Nije tačno da smo odbijali pomoć, ali pomoć mora da se, gospodine Aligrudiću, kreće u nekim konkretnim predlozima. Ne možemo, pazite, svi se slažemo da moramo da branimo naš Ustav i skupštinske rezolucije, ali šta dalje? Kako ćemo da rešimo taj problem? Mi samo moramo da čekamo da se promene međunarodne okolnosti. Čuo sam tu tezu, ne od vas, ali sam je čuo više puta. To je teza koja obezbeđuje i sigurno, stoji vam čvrsto na tome...
(Predsednik: Vreme.)
...završavam, da će poslednji Srbin biti ispraćen na Merdaru sa pleh muzikom. To je status kvo, gospodom. Ja sam energično protiv toga i ova vlada je protiv toga. Mi moramo sve učiniti da to sprečimo, pa makar pričali sa ljudima, kako ih naziva gospodin Aleksić. Oni to znaju, ali neće ka kažu. I tribuni sa severa Kosova neki imaju vrlo razrađene fine poslove sa Albancima. Zašto to ne kažu? Zašto ne kažu gde su pare koje je ova država davala još od vremena prethodne Vlade? Cifre su frapantne, gospodo. Hvala.

Zahvaljujem se.
Pre svega da kažem da je ovo dobra forma komunikacije. Nije na meni da to ocenjujem, pošto sam gost u ovom uvaženom domu, ali mogu da kažem da je dobro kada se postavljaju konkretna pitanja. Više puta smo rekli i ranije kada smo bili ovde u Skupštini da je činjenica što, formalno sam zaposlen čovek u Ministarstvu spoljnih poslova, profesionalni diplomata koji je zaposlen na konkursu, ne postavljeno lice i ne osoba koja je imenovana od strane Vlade u MUP, pokazuje činjenicu da je mogao da vodi ove pregovore bilo ko ko ispunjava neke kriterijume koji nisu vezani za radno mesto. Ovu kritiku sam čuo i ranije.
Podsetiću vas da postoje primeri u svetu gde stranci vode pregovaračke procese za neku državu. Postoje primeri gde se ljudi unajmljuju na tržištu kao profesionalni pregovarači da nešto ostvare. U ovom slučaju se vodilo računa o tome da postignemo maksimum, u dosta teškoj situaciji ostvarimo najbolji mogući rezultat, ne gledajući pri tome da li neko radi u pošti, u Ministarstvu spoljnih poslova ili nekoj drugoj instituciji. U pregovaračkom procesu ja ni na koji način ne predstavljam Ministarstvo spoljnih poslova, niti ga personifikujem. Da je na mom mestu gospodin Jeremić, onda bi ta primedba stajala.
Prema tome, ako je to neki krucijalni zahtev i najveći problem, onda mogu da dam otkaz pa da odem da radim u neku drugu instituciju, onda bi možda to zadovoljilo ove kritičare koje najčešće čujem iz DSS – zašto Ministarstvo spoljnih poslova ne vodi ove pregovore? Znam da niste vi rekli, ali hajde već jednom da stavimo tačku na to. Taj argument je neutemeljen, netačan i ne znači ništa.
Što se tiče dolazaka u Skupštinu, potpuno se slažem sa vama, to je neophodno. Ovo je, saradnici će me podsetiti, verovatno moje peti dolazak u Narodnu skupštinu, od toga drugi dolazak u plenum. Sada da ja kažem moje mišljenje. Redovni sam gost na skupštinskom Odboru za KiM. Na tom skupštinskom odboru najčešće, nažalost, nema onih koji najviše kritikuju ovo što radim. Nažalost, ni u plenumu, kao što vidite, neka kamera pokaže, nema onih koji najviše postavljaju u javnosti vrlo nezgodna pitanja. Gde je taj Stefanović? Zašto ne dođe u Skupštinu? Zašto se ne obrati Skupštini? Ja sam danas, dame i gospodo, peti put pred vama i svaka čast vama koji ste ovde ostali i došli da jedno važno pitanje prođemo, a to je pitanje dijaloga sa Prištinom. Skidam vam kapu. Onda objasnite vašim stranačkim kolegama da se malo izmeste iz medija i dođu u skupštinsku salu ili odbor, pa da razgovaraju samnom. Spreman sam u svakom momentu da dođem pred poslanike. Apsolutno nemamo šta da krijemo.
Videćete da će naš izveštaj biti detaljan, da će biti potpuno obrazložen i što je najvažnije, da će biti u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom ovog doma.
Što se tiče javnosti, držali smo se dogovora i držimo se principa da pregovori u svojoj suštini i prirodi ne mogu biti pregovori u javnosti. Inače možemo sesti na televiziju, pred kamere, pa razgovarati. Nikakav rezultat nećemo postići, ali se ja trudim da vama, bar iz principijelne osnove, objasnim šta će biti rešenje.
Ono što je gospođa Tahiri uradila u Prištini je veliki minus za njih, veliki auto gol i veliki problem koji su napravili i verujte da su zbog toga na žestokom udaru i pod kritikama. Zašto oni to rade? Zato što imaju strašan pritisak svoje javnosti i svog parlamenta, jedno dubinsko nerazumevanje, jer u Prištini svi misle da ovo što mi ovde radimo je isključivo u interesu Republike Srbije i da je naš tim superioran i nadmoćan u ovom procesu. Ako to misle albanski poslanici i albanski analitičari, ja moram stalno da objašnjavam da mi ne priznajemo Kosovo, da ovo nije priznanje Kosova, da ništa ne potpisujemo, da ne priznajemo pasoše Kosova, ali to nije dovoljno nekima ovde, nego se polazi od pretpostavke – ti si član DS, ti radiš za Borisa Tadića, dakle ti si izdajnik. Ta retorika mora da se izbaci iz našeg političkog života. To je nedolično, netačno, za mene uvredljivo, za mene lično i za moje saradnike od kojih su mnogi potpuno vanstranačke ličnosti.
Javnost će biti obaveštene …
(Predsednik: Vreme.)
… ali javnost nije arena, jer javnost znači da mi moramo da se prepucavamo šta je tačno. Videćete da rešenja koja postignemo, ja vam to kažem unapred, sa punom odgovornošću…
(Predsednik: Vreme.)
… u Prištini će biti predstavljena na dijametralno suprotan način od onoga kako ćemo mi to da predstavimo i kako ćete vi to pročitati ovde, ali to je normalno. Oni moraju svoju javnost da umire zbog rešenja koja dolaze. Hvala.

Hvala. Zahvaljujem se. Slažem se sa vama, naravno da su bitne granice. Da nisu bitne granice, ne bi neko proglašavao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Onda kažu – dobro, cepanje Srbije u redu, ali nije u redu cepanje Kosova, kao što ste čuli tezu. Vrlo interesantno. Tako da se slažem sa vama. Nisam imao nameru.
Potpuno sam razumeo vaše pitanje, zahvalan sam što ste ga postavili. Omogućili ste mi da dam širi odgovor i na neke druge stvari koje nisu konkretno nešto što ste vi rekli. Dakle, to je samo bilo u tom smislu. Ništa više. Hvala.

Moram da kažem da gospodin Kragović mene uvek inspiriše, zaista, vrlo pozitivno. No, neću odgovarati na pitanje iz domena rada Ministarstva za KiM, ali hoću da odgovorim na par pitanja i konstatacija koje ste dali.
Pre svega, mislim da je jako važno da kažemo da je Euleks misija koja je dobila potvrdu i odobrenje Saveta bezbednosti. Mi smo dogovorili to suočeni sa trendom galopirajućeg smanjivanja uticaja snage, budžeta i brojnosti UNMIK-a na KiM, odlukama Saveta bezbednosti, gospodine Kragoviću. Ne znam da li se vi i ja dobro razumemo, ali ako se ne razumemo, ja ću da vam dam jedan podatak.
Budžet UNMIK-a je smanjen za 76% a osoblja UNMIK-a sa 4.911 na 507. I sada vi kažete da smo mi za to odgovorni, a znate da to donosi Savet bezbednosti u kojem, kao što znate, sede i naši prijatelji. Prema tome, suočeni sa tom situacijom, mi smo morali da dovedemo misiju koja će stajati i kao institucionalna brana između Srba na Kosovu i Hašima Tačija. A vi meni recite, da nema sada tog i takvog, neefikasnog, i puno toga lošeg možemo reći za taj Euleks, šta bi stajalo između nas i njega?
Druga stvar koju ste rekli i koja je apsolutno netačna je da su ovi pregovori šarena laža i da su oni uvod, mislim da ste tako rekli – puzajuće priznanje Kosova, dobrosusedske odnose itd. To je sve netačno i ja to moram da demantujem. Jer ako je tačno da je to šarena laža, ja ne znam zašto se meni svakodnevno desetine, stotine Srba sa Kosova javlja i traži da njihove probleme uključimo u ove razgovore? Ako znaju da je šarena laža i mi u stvari samo priznajemo Kosovo, zbog čega oni svi traže da mi rešimo njihove probleme? Kao što traže to od vas, pošto i vi živite na KiM, tako traže i od pregovaračkog tima. Kako smo onda šarena laža? Onda tu nešto nije u redu. Onda ja kad odem na KiM, a idem često, oni ljudi iznose svoje probleme, vrlo otvoreno, vrlo direktno i ja im otvoreno odgovaram.
To je u redu. Treba imati normalnu razmenu argumenata i može da postoji sumnja, ali dajte saslušajte šta se dešava, pa donosite sud. Nemojte unapred da govorite – to je sigurno ovo ili sigurno ono. Ne možete vi to znate dok ne vidite rezultat. Kada vidite rezultat, siguran sam, mnogo toga vam se neće svideti, ali to jer normalno, suočeni sa ovom situacijom. Srbi ulaze u kosovske institucije, imaju njihova dokumenta. Niti je gospodin Kragović za to kriv, niti gospodin Bogdanović, niti ja, niti Boris Tadić, nego je kriv život koji je takav tamo gde mi nemamo efektivnu kontrolu nad Kosovom i Metohijom. Recite to otvoreno. Imate UNMIK koji je u opadanju i imate Srbe koji i te kako sarađuju sa Albancima i dobijaju dve plate i sve im je u redu. Nisu im mrske Tačijeve penzije i plate. Hvala.

Gospođo Radeta, izvinjavam se što sam klimao glavom, ali nisam mogao drugačije da iskažem svoje duboko neslaganje sa onim što ste rekli.
Dakle, da odgovorim na vaše pitanje. Ovo nisu razgovori kojima se na bilo koji način uvodi takozvana dobrosusedska saradnja ili bilo kakav element državnosti Kosova. Mi pregovaramo o praktičnim životnim pitanjima koji u velikoj meri pomažu Srbima na Kosovu, ali pomažu i Albancima.
Zato sam rekao da će tu biti stvari koje će obadve stvari nešto da dobiju. Ako me pitate implicitno – da li će Kosovska strana ili takozvana prištinska strana uz punu negaciju njihove državnosti, evo da budem potpuno precizan, da ne bi posle bilo da ja to razdvajam, da dobije elemente državnosti neće.
Ne možemo mi da im dajemo elemente državnosti. Mi koji smo najstrožije, najčvršće protiv bilo kakvih elemenata državnosti Kosova. Ali ono o čemu mi pregovaramo, to su pre svega sloboda kretanja, da ljudi mogu slobodno da se kreću, da se osećaju sigurno, da nisu stigmatizovani zbog toga što su Srbi, da se osećaju kao da žive u svojoj zemlji, zato što žive u svojoj zemlji, da se ostvari pravno-imovinska sigurnost u ujednačavanju dva katastra od kojih je jedan nelegalan, falsifikovan, da se na taj način omogući povrćaj imovine po pitanju matičnih knjiga, da ljudi imaju pravo i sigurnost da su podaci ujednačeni i tačni na jednom mestu, po pitanju transporta i funkcionisanja razmene robe, da se omogući normalan trgovinski odnos sa ljudima koji tamo žive.
Da li to znači priznanje Kosova? Ne znači. Zna se kako se priznaju države. Ima raznih teorija, slažem se, ali se vrlo dobro zna kako se to radi. Ako Kipar ne priznaje pokušaj jednostranog otcepljenja svoje teritorije, mi smo daleko iznad tog standarda, verujte mi.
Naravno da, završavaju i, nadam se odgovarajući na vaše pitanje, mi ćemo ući u fazu gde ćemo regulisati odnos sa Prištinom. Šta to znači? To znači da ćemo regulisati kako ćemo da tretiramo jedni druge i kako ćemo živeti zajedno. Da li to znači priznanje Kosova? Ne znači. Da li nam neko traži priznanje Kosova da bi ušli u EU? Ne traži. Da li ima ljudi ili delova vlada ili čak nekih vlada koje bi to volele da vide? Ima. U EU su 22 države priznale Kosovo, pet nisu. Ne može EU imati jedinstven stav o tome. Ne mogu ja vama da pričam bajke i da ne kažem da ima političkih krugova, uticajnih ljudi i institucija u određenim državama koje se jako bore da mi priznamo Kosovo, čak kao uslov, ali mi to ne prihvatamo. Ako čujete da neki članovi Bundestaga kažu tako nešto, to je njihovo mišljenje. Da li je mišljenje nemačke Vlade? Daleko od toga. Nije daleko, ali nije identično i ne mogu da to traže od nas. Ako bude traženo od nas, vi znate naš odgovor.
Sada vi pogledajte u mene i recite – vi ćete priznati. Kažem vam da nećemo. Ko je sad u pravu i kome će građani da veruju? Možda će da veruju onima koji su posle 12 godina doneli neke konkretne rezultate koji će pomoći ljudima tamo, a vi ćete onda to da ismejavate i da kažete da to nisu nikakvi rezultati. Šta je rezultat? Nemojte ništa, nego tamo lepo sedite, pa umrite od toga što ste Srbi. Ako je to rezultat, ja to odbijam, odmah vam kažem. Neće vam se svideti sve što smo uradili, ali je to najbolje što je bilo moguće u tom momentu. Odgovorno to tvrdim. Hvala.

Hvala, predsednice. Poštovani narodni poslanici, neke od zaključaka koje smo čuli tokom izlaganja gospođe Radete smo više puta čuli i u javnosti. Mislim da tu postoji, u suštini, dosta nedoumica koje su izazvane samom prirodom pregovaračkog procesa, koji i ne može nikada u potpunosti biti javan. Jer, ako je javan, onda on, u svojoj suštini, negira da je pregovarački proces.
Naravno da smo mi, kao odgovorni ljudi i odgovorna Vlada, u situaciji da odgovaramo pred narodnim poslanicima i zato je i dobro što smo se ovde skupili i što ste nas pozvali da razgovaramo o ovoj temi, i spremni smo da i ubuduće to uvek činimo.
Osnovno pitanje je da li mi na bilo koji način u ovom procesu priznajemo tzv. nezavisnost Kosova. Takođe je pitanje bilo, ako sam dobro razumeo, da kažemo koji su dosadašnji rezultati i ko je nas ovlastio da o tome pričamo i, ako kažemo da hoćemo o nečemu da razgovaramo, da li to znači da ćemo da razgovaramo i o nezavisnosti Kosova.
Da bismo razvejali te sumnje, moram da kažem da smo mi ovlašćeni od strane Vlade Republike Srbije i kao takvi se apsolutno jasno i u potpunosti držimo Ustava Republike Srbije i svih skupštinskih rezolucija koje je ovo uvaženo telo usvojilo do sada.
Dakle, mora biti potpuno jasno da mi ni na koji način, ni u jednom momentu, niti hoćemo, niti možemo, niti priželjkujemo, niti je to cilj ovih pregovora, da priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Ovaj proces je smišljen da bi se rešili konkretni problemi koji pritiskaju građane na KiM. To je naš mandat, time se bavimo i o tome razgovaramo.
Za pitanja koja se tiču statusa možemo definisati da postoje dijametralno suprotna viđenja statusa KiM – naš i prištinski. Naše viđenje statusa KiM je, kao što znate, duboko sadržan u našem Ustavu, u skupštinskim rezolucijama, ali i u kolektivnom razmišljanju i stavu ovog naroda. Niti Pregovarački tim, niti Vlada RS ima nameru, niti je imala bilo kakvu nameru da pređe liniju koja bi na bilo koji način ugrozila naš nacionalni i državni interes.
Onog momenta kada smo ušli u ovaj pregovarački proces i mi i Priština smo imali dve velike razlike. Prva razlika je u tome kako gledamo na status Kosova, a druga u tome kako mi definišemo ovaj proces.
Složićete se sa mnom da mi ne možemo nikome nametati kako će definisati neki proces, kao što oni ne mogu nama nametati kako ćemo ga mi definisati. Za nas je ovo proces kojim se rešavaju konkretna pitanja. U svakom od ovih pitanja je sadržano pitanja statusa, tj. viđenja statusa, a što se tiče Republike Srbije, kao što znate, za nas je status tu vrlo jasan – Kosovo i Metohija su deo Republike Srbije, i to smo jasno rekli prištinskoj delegaciji.
Takođe, ulazeći u rešavanje ovih životnih ili, kako kažete, praktičnih pitanja, a sva su sa snažnom i izrazitom političkom dimenzijom, došli smo u situaciju da raspravljamo o sledećim stvarima. Do sada smo otvorili razgovore o pitanju katastra, matičnih knjiga, carinskih pečata, predsedavanja Ceftom, telekomunikacija, snabdevanja električnom energijom i avio-saobraćaja. Na kraju smo otvorili i nešto što se zove pitanje slobode kretanja, u kojem su sadržana pitanja registarskih tablica za vozila, osiguranja za vozila, upotrebe ličnih karata, putnih isprava.
Moram još jednu stvar da kažem. U dosadašnjem procesu nošenja s problemom Kosova i Metohije, koje je, kao što znate, nasleđeno i koje traje decenijama – ovo je verovatno bar trideseta vlada (a možda ih je bilo i više) koja se bavi ovim problemom – mi smo zatekli jedno potpuno nesređeno stanje. Naši građani na KiM žive na različit način južno i severno od Ibra. Naši građani imaju različite probleme južno i severno od Ibra. Naši građani traže da mi kao država i kao Vlada učinimo sve da im olakšamo život i rešimo njihove probleme, ali isto tako traže da prestanemo sa slanjem poruka iz Beograda koje suštinski ne mogu ni na koji način da im pomognu.
Podsetiću vas da smo do sada imali nekoliko rundi pregovora u raznim momentima u našoj teškoj skorijoj istoriji. Da počnem od Rambujea, Klebera, Beča... (Predsednik: Zahvaljujem. Prošlo je pet minuta, imaćete prilike da nastavite.) Dobro, nastaviću kasnije.

Niko, verujte, ne krši član 8. Ustava Republike Srbije i to, mislim, može da se vidi i kroz način na koji pregovaramo i kroz stvari oko kojih se dogovaramo. Suština je u tome što ćete vi uvek znati šta je to oko čega smo se mi dogovorili i koja su konkretna rešenja. Naravno, Skupština neće ostati neinformisana i neće ostati bez svog suda o onome šta smo radili, što se toga tiče.
Odakle crpemo svoju snagu? Crpemo je iz odluke Vlade i iz odluke ove skupštine, kroz jednu mudro sročenu, pametnu rezoluciju, koju ste vi, gospodo, usvojili i koja je nama omogućila dovoljno prostora da postignemo najbolji mogući rezultat o ovoj situaciji.
Kada mi kažemo, kao Pregovarački tim, da smo spremni o svemu da razgovaramo, to sigurno ne znači da smo spremni da se dogovorimo oko nekih stvari koje krše naš ustav. Znači, to ne znači, ako se o nečemu razgovara, da se krši Ustav, jer rešenja nisu doneta.
Drugo, nemojte uopšte imati iluzije da će bilo ko šta da potpisuje. Ovaj proces ni na koji način ne podrazumeva potpisivanje bilo kakvih dokumenata. Mi za to nismo ovlašćeni, niti bi tako nešto moglo da se radi. Ne postoje nikakve, kako ste rekli – ispod žita, aktivnosti po pitanju našeg suvereniteta.
Ono što je sigurno je da je dosadašnja politika, koja je vođena naročito tokom '90-ih godina i neposredno nakon rata 1999. godine, dovela do toga da se Srbi, naročito južno od Ibra, osećaju ostavljenim i na cedilu. Oni su u potpunosti zbunjeni. Poruke političke prirode koje su dobijali nisu mogle da im obezbede egzistenciju. Sve veći broj naših građana ulazi u tzv. kosovske institucije i uzima njihova dokumenta. Vi to vrlo dobro znate.
Nikakve parole i politički stavovi i, kako ste rekli – režim, što je vrlo neadekvatan termin za demokratsko društvo, neće rešiti probleme tih ljudi na KiM. I ti ljudi na KiM, verujte mi, pošto se stalno srećemo s njima, nam svi kažu da im je dosta te tzv. velike politike i tih poruka koje i vi sada šaljete. Te poruke neće rešiti njihove probleme.
Mi smo spremni da pričamo o svakoj temi, nijedna za nas nije tabu, a treba da se pita albanska delegacija da li su spremni da pričaju o svakoj temi. Nijedna tema ne može da se raspravlja ako se svi ne složimo oko toga. Kao što ne može da se raspravlja ni tema da mi kao priznajemo nezavisnost Kosova. Toga treba da budete svesni.
Isto tako treba da budete svesni da su ljudi koje nazivate šiptarskim separatistima građani ove zemlje, ako poštujete isti ustav na koji se pozivate. Ako ne poštujete, onda mi se čini da biste vi želeli, gospodo, KiM bez Albanaca. A to je, dozvolićete, nemoguće. Kao što je nemoguće da se naši građani u Klini i da se predsednik opštine Klina oseća vašim sugrađaninom, gospođo Radeta. I to treba jasno da kažete ovom narodu. To je realnost, kao što je realnost da Srbi na severu KiM nikada neće prihvatiti da su deo tzv. nezavisne države Kosova. A i oni južno od Ibra, samo što su njihovi problemi drugačiji.
Ne treba uopšte neko da pomišlja i da ima iluzija da mi razgovaramo o stvarima koje su u suprotnosti s našim Ustavom. Kao odgovorni ljudi, kojima je stalo do interesa ove zemlje, do njenih zakona i Ustava i njenog nacionalnog interesa, ušli smo u ovaj proces časno, želeći da rešimo probleme koje su nam, između ostalog, neki od vas ostavili u nasleđe.
(Ne gledam u Slavicu.) Hoću da vam kažem i daću vam jedan konkretan primer – iz Beograda su slate poruke da niko, nijedno preduzeće na KiM ne sme da se registruje kod Unmika, a sada, po toj Rezoluciji 1244, na koju se pozivate, mi bismo puno toga dali i učinili da možemo da se vratimo u tu situaciju. To je jedan od primera kako je vođena državna politika prema Kosovu. Vođena je tako što su slate poruke potpuno neadekvatne, što su se dizala nepotrebna očekivanja građana, ljudi su konstantno lagani, a sredstva koja su slata dole su zloupotrebljavana.

Da li je Pregovarački tim kompetentan, najbolje će suditi naši rezultati i, ako hoćete, u krajnjoj instanci, ovaj parlament, od čega apsolutno niko ne treba da beži.
Što se tiče Rezolucije 1244, naravno da se držimo te rezolucije i naravno da ta rezolucija u jednom značajnom delu, za nas najznačajnijem, koincidira s našim Ustavom. Međutim, ta ista rezolucija govori i neke stvari koje apsolutno ne idu nama u prilog. I to ću vas podsetiti. Međutim, ako se zadržimo samo na onome što je nama u interesu, naravno da ćemo se boriti za to i u to ne treba da imate sumnje.
Ono što svakako treba da znate jeste da, kada koristite termin "tajni pregovori", to u svojoj suštini jeste pleonazam i vi u stvari ne možete, siguran sam, da mi navedete "javne pregovore". Ako nađete jedan primer javnih pregovora, ja ću vam odati javno priznanje za to.
Pregovori u svojoj suštini moraju da imaju element zaklonjenosti od javnosti zbog toga što, kada bi se u medijima sva rešenja iznosila, ne samo što bi druga strana znala unapred kako ćete vi da se postavite, već bi to dovelo i do toga da onda nema potrebe da se sastajete, već možete sve preko TV kamera jedni drugima da saopštite.
Ono što smo mi rekli vezano za podelu Kosova jeste da je to samo jedna od tema o kojima smo mi spremni da razgovaramo. I skupštinska rezolucija, poslednja, koju ste i vi usvojili, nam to omogućava i daje dovoljno prostora, a vi je pročitajte.
Što se tiče onoga šta sam rekao o vašoj upotrebi, čini mi se potpuno neadekvatnih termina, vi ste rekli – "omogućićete šiptarskim separatistima da se šećkaju po Srbiji". Nisam ja govorio o Pregovaračkom timu, gospođo Radeta. Ja sam govorio o tome da vi nazivate građane albanske nacionalnosti šiptarskim separatistima. Ja se s vama slažem da postoje separatisti u albanskom narodu i, ako hoćete, i ono što se naziva ''vlada Kosova'' ima izrazit separatistički element, ali to ne znači da mi ne treba da razgovaramo.
Politika nerazgovora, politika držanja strogo statusnog pitanja u razgovoru je dovela do ove situacije, a podsetiću vas šta je ta situacija. To je da svi oni kojima su bila puna usta Kosova i brige za srpski narod nisu tamo sa njima da im reše pitanje električne energije, pitanje telefona. Nisu tamo da im kažu da ako uzmu ličnu kartu mogu da izvade taj izvod iz matične knjige, o kojoj pričate da su priznali Kosovo. Po nekima ovde, kada Srbin kupi bioskopsku ulaznicu, on je priznao KiM.
Složićete se, mi nismo spremni da budemo deo takve nerazumne politike, za koju duboko verujem da nas je dovela u ovu situaciju. A da li to znači da mi priznajemo KiM kao nezavisnu državu? Apsolutno ne znači. Niti to hoćemo, niti možemo, niti nam je to namera. To hoću još jednom jasno da kažem.
A da bih ilustrovao kako to izgleda, reći ću vam sledeću stvar. Uzmite pitanje katastra, uzmite pitanje matičnih knjiga. Naša delegacija, kako je vi nazivate, o svakom od ovih pitanja daje nova, kreativna rešenja, koja se drže našeg suvereniteta, ne narušavaju suverenitet. A suprotna strana, na moju veliku žalost, insistira na razgovoru o statusu, što vas i njih dovodi, gospođo Radeta, u istu ravan. Vi i oni pričate o apsolutno istim tezama. Toga treba da budete svesni.
A mi smo promenili odnos prema KiM. Nismo promenili naš interes i ono za šta se zalažemo, ali smo promenili taktički pristup. Ne treba da sumnjate, zbog toga što je ova vlada i ovo rukovodstvo, uz podršku ovog uvaženog doma, donelo odluku da na jedan mudriji način pristupi, da jednom u našoj skorijoj istoriji budemo mudriji, da ne narušimo naš interes ulaska u EU, da ne narušimo interese Srba na KiM, da ne odustanemo od stava o tome da je Kosovo deo Republike Srbije, ali da su naši predlozi takvi da ne narušavaju naš interes, a istovremeno daju i potpuno novi pristup.
Reći ću vam još jednu stvar. Ovakvim nastupom, ovakvom strategijom, mi smo dobili podršku međunarodne zajednice. I znate šta? Mnogo je lakše zastupati interese Republike Srbije kad međunarodna zajednica stoji na vašoj strani, a ne kada su protiv vas. To još nismo videli, gospođo Radeta. Za vremena o kojima vi pričate, mnogi su bili protiv nas. Hvala.

Hvala, gospodine Damjanoviću. Naravno da se slažem s vama i apsolutno je istina i normalna stvar da svako ko je počinio zločin za njih i odgovara. Mislim da smo u tom smislu i mi kao država i društvo dobre stvari uradili, s obzirom da je ta osoba, koja je počinila taj gnusni zločin, osuđena pred našim sudom.
Mislim da ovaj dijalog sa Prištinom može da donese puno dobrog, ne samo romskoj zajednici i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, već i albanskom narodu, zato što će pomoći da se neke konkretne stvari najzad reše, posle decenija zapostavljanja i nerešavanja.
U tom smislu, važno je da potpuno jasno kažemo – ako mi ostanemo na pozicijama na kojima jesmo, i koje nećemo napustiti, da je Kosovo deo Srbije, ali ni o čemu drugom nećemo da pričamo, onda nijedan problem nećemo rešiti, zato što je i albanska strana isto na svojim pozicijama da su oni nezavisna država. Pošto imamo tako suprotstavljene stavove, mi smo kroz ovaj dijalog i ovaj proces našli način da konkretne probleme rešavamo, a da ne dovedemo u pitanje stav Republike Srbije da je Kosovo njen neotuđivi deo.
Verujte, i moja je dužnost da ovde to kažem, da taj proces nije jednostavan. On je vrlo komplikovan, rezultati su mali, do njih se dolazi teško i trajaće dugo. Međutim, naš je cilj da kroz ona rešenja koja postignemo omogućimo ljudima da žive normalno, a da ne kompromituju svoj stav o statusu Kosova.
Siguran sam da ćemo doći do novih i boljih rešenja, i u tom smislu pred nama su i druge teme, koje će biti još teže i još kompleksnije. Ali, ovaj proces nema nikakve sličnosti sa Rambujeom. Ovaj proces nema sličnosti sa Bečkim pregovorima, osim možda u delovima koji su se ticali nekih elemenata koji nisu kasnije usvojeni.
Nije priroda ovog procesa da svako vodi predstavnike etničkih zajednica na pregovore. I dobro je da je i Priština to razumela. Zato što ne postoje predstavnici Srba u prištinskom timu. Zato što ovo nisu razgovori između dve nacionalne zajednice, gde svako vodi one koji su im lojalni. Ovo su razgovori o rešavanju konkretnih problema, i to u skladu s evropskim standardima, a vodeći računa o tome, nećemo ugroziti naš stav o suverenitetu Republike Srbije. To sam hteo da vam kažem.
Vaše znanje, iskustvo i podaci koje imate, nama će biti i te kako korisni. I ako se tiču konkretnih zločina, i ako se tiču položaja romske zajednice na KiM, nama će to biti, verujte, od velike koristi. Ali ne treba ovaj proces zamišljati kroz prizmu Rambujea. Ovo nije situacija u kojoj mi vodimo u delegaciji 15 nacionalnih zajednica s Kosova da bismo Albancima rekli – vi niste nezavisni, vi ste deo Srbije, a oni nama kažu – mi smo nezavisni. Ako je to priroda ovog procesa, evo ja vam ovde kažem – to se neće desiti. Mi nećemo dvaput upadati u istu rupu.
Žao mi je što Priština nekada ne shvata da je potrebno da izađe iz tog vrzinog kola, u koje su upali zbog svog isključivo independističkog gledanja na stvari i na život.
Zbog toga mislim da je važno isto, da ponovim i ovde, da i u situacijama kada imamo nerazumevanje od delova pregovaračkog tima Prištine, gospođa Tahiri jeste vrlo konstruktivna i izlazi u susret našim predlozima, bez obzira što zna da nećemo dati nikakve originalne matične knjige, nikakav original katastra, ništa slično. Ali postoje rešenja koja su između i koja mogu da sačuvaju naše pozicije o statusu, i meni je drago da imam sagovornika s njihove strane koji razume šta je bitno i koji je konstruktivan. Hvala.

Gospodine Halimi, naravno da se teme koje ste izneli, vezane za slobodu kretanja, donekle dotiču i ovog dijaloga. Ima tu i stvari koje se tiču Kfora, ima stvari koje se tiču i nekih drugih organa, ali mogu da vas uverim u to da smo mi koji imamo poziciju vrlo jasnu o našem statusu, tj. statusu Pokrajine Kosovo i Metohija, o našem suverenitetu, pronašli način da predložimo rešenja koja će omogućiti normalnu komunikaciju i da ljudi mogu da se kreću, samim tim što su to naši građani.
Znam da vi nekada odete i u Prištinu da razgovarate. Bili ste i sa gospođom Tahiri. Mislim da bi bilo korisno da i vi date podršku da ta rešenja koja smo predložili budu prihvatljiva i za prištinsku stranu, samim tim što idu u korak ispred evropskih standarda.
Što se tiče pitanja diploma i njihove verifikacije, tj. prihvatanja diploma Univerziteta u Prištini, koji mi ne priznajemo, pošto imamo državni univerzitet u Prištini, to će sigurno biti tema. Ona još uvek nije otvorena, to treba da vam kažem, ali mi apsolutno ne bežimo od toga i siguran sam da ćemo naći rešenje.
S druge strane, treba da budete svesni da kada neko insistira da se na dokument o dobijanju visokog obrazovanja stavlja nekakav grb i naziv nekakve države koja ne postoji, a recimo jedan Harvard ili Oksford to ne radi, složićete se da to govori mnogo više o stanju svesti i pozicijama vlasti u Prištini.
To je upravo ono o čemu sam vam pričao. Mislim da je, pošto je Srbija na jedan, rekao bih realni, mudriji i trezveniji način prišla ovom problemu, važno da i Priština izađe iz tog independističkog začaranog kruga, u kojem je bitno dokazati da si nezavisan, a istovremeno izbaciti Srbiju i njene institucije iz bilo kog dela Kosova i Metohije.
Siguran sam da i vi kao građanin ove zemlje i politički predstavnik u ovom visokom domu možete i te kako da date doprinos podržavajući konkretne stvari o kojima mi pričamo, a budite uvereni, gospodine Halimi, da smo mi apsolutno otvoreni da vam damo informacije, da vam pružimo mogućnost da vidite o čemu se radi, naročito ako dođemo, a doći ćemo vrlo brzo, do tema koje se tiču naših građana albanske nacionalnosti s juga Srbije.
Hvala, i neće vam niko isključivati mikrofon, siguran sam, ako koristite termin Preševska dolina.