Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9822">Borko Stefanović</a>

Borko Stefanović

Stranka slobode i pravde

Govori

Gospođo Radeta, izvinjavam se što sam klimao glavom, ali nisam mogao drugačije da iskažem svoje duboko neslaganje sa onim što ste rekli.
Dakle, da odgovorim na vaše pitanje. Ovo nisu razgovori kojima se na bilo koji način uvodi takozvana dobrosusedska saradnja ili bilo kakav element državnosti Kosova. Mi pregovaramo o praktičnim životnim pitanjima koji u velikoj meri pomažu Srbima na Kosovu, ali pomažu i Albancima.
Zato sam rekao da će tu biti stvari koje će obadve stvari nešto da dobiju. Ako me pitate implicitno – da li će Kosovska strana ili takozvana prištinska strana uz punu negaciju njihove državnosti, evo da budem potpuno precizan, da ne bi posle bilo da ja to razdvajam, da dobije elemente državnosti neće.
Ne možemo mi da im dajemo elemente državnosti. Mi koji smo najstrožije, najčvršće protiv bilo kakvih elemenata državnosti Kosova. Ali ono o čemu mi pregovaramo, to su pre svega sloboda kretanja, da ljudi mogu slobodno da se kreću, da se osećaju sigurno, da nisu stigmatizovani zbog toga što su Srbi, da se osećaju kao da žive u svojoj zemlji, zato što žive u svojoj zemlji, da se ostvari pravno-imovinska sigurnost u ujednačavanju dva katastra od kojih je jedan nelegalan, falsifikovan, da se na taj način omogući povrćaj imovine po pitanju matičnih knjiga, da ljudi imaju pravo i sigurnost da su podaci ujednačeni i tačni na jednom mestu, po pitanju transporta i funkcionisanja razmene robe, da se omogući normalan trgovinski odnos sa ljudima koji tamo žive.
Da li to znači priznanje Kosova? Ne znači. Zna se kako se priznaju države. Ima raznih teorija, slažem se, ali se vrlo dobro zna kako se to radi. Ako Kipar ne priznaje pokušaj jednostranog otcepljenja svoje teritorije, mi smo daleko iznad tog standarda, verujte mi.
Naravno da, završavaju i, nadam se odgovarajući na vaše pitanje, mi ćemo ući u fazu gde ćemo regulisati odnos sa Prištinom. Šta to znači? To znači da ćemo regulisati kako ćemo da tretiramo jedni druge i kako ćemo živeti zajedno. Da li to znači priznanje Kosova? Ne znači. Da li nam neko traži priznanje Kosova da bi ušli u EU? Ne traži. Da li ima ljudi ili delova vlada ili čak nekih vlada koje bi to volele da vide? Ima. U EU su 22 države priznale Kosovo, pet nisu. Ne može EU imati jedinstven stav o tome. Ne mogu ja vama da pričam bajke i da ne kažem da ima političkih krugova, uticajnih ljudi i institucija u određenim državama koje se jako bore da mi priznamo Kosovo, čak kao uslov, ali mi to ne prihvatamo. Ako čujete da neki članovi Bundestaga kažu tako nešto, to je njihovo mišljenje. Da li je mišljenje nemačke Vlade? Daleko od toga. Nije daleko, ali nije identično i ne mogu da to traže od nas. Ako bude traženo od nas, vi znate naš odgovor.
Sada vi pogledajte u mene i recite – vi ćete priznati. Kažem vam da nećemo. Ko je sad u pravu i kome će građani da veruju? Možda će da veruju onima koji su posle 12 godina doneli neke konkretne rezultate koji će pomoći ljudima tamo, a vi ćete onda to da ismejavate i da kažete da to nisu nikakvi rezultati. Šta je rezultat? Nemojte ništa, nego tamo lepo sedite, pa umrite od toga što ste Srbi. Ako je to rezultat, ja to odbijam, odmah vam kažem. Neće vam se svideti sve što smo uradili, ali je to najbolje što je bilo moguće u tom momentu. Odgovorno to tvrdim. Hvala.
Hvala, predsednice. Poštovani narodni poslanici, neke od zaključaka koje smo čuli tokom izlaganja gospođe Radete smo više puta čuli i u javnosti. Mislim da tu postoji, u suštini, dosta nedoumica koje su izazvane samom prirodom pregovaračkog procesa, koji i ne može nikada u potpunosti biti javan. Jer, ako je javan, onda on, u svojoj suštini, negira da je pregovarački proces.
Naravno da smo mi, kao odgovorni ljudi i odgovorna Vlada, u situaciji da odgovaramo pred narodnim poslanicima i zato je i dobro što smo se ovde skupili i što ste nas pozvali da razgovaramo o ovoj temi, i spremni smo da i ubuduće to uvek činimo.
Osnovno pitanje je da li mi na bilo koji način u ovom procesu priznajemo tzv. nezavisnost Kosova. Takođe je pitanje bilo, ako sam dobro razumeo, da kažemo koji su dosadašnji rezultati i ko je nas ovlastio da o tome pričamo i, ako kažemo da hoćemo o nečemu da razgovaramo, da li to znači da ćemo da razgovaramo i o nezavisnosti Kosova.
Da bismo razvejali te sumnje, moram da kažem da smo mi ovlašćeni od strane Vlade Republike Srbije i kao takvi se apsolutno jasno i u potpunosti držimo Ustava Republike Srbije i svih skupštinskih rezolucija koje je ovo uvaženo telo usvojilo do sada.
Dakle, mora biti potpuno jasno da mi ni na koji način, ni u jednom momentu, niti hoćemo, niti možemo, niti priželjkujemo, niti je to cilj ovih pregovora, da priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Ovaj proces je smišljen da bi se rešili konkretni problemi koji pritiskaju građane na KiM. To je naš mandat, time se bavimo i o tome razgovaramo.
Za pitanja koja se tiču statusa možemo definisati da postoje dijametralno suprotna viđenja statusa KiM – naš i prištinski. Naše viđenje statusa KiM je, kao što znate, duboko sadržan u našem Ustavu, u skupštinskim rezolucijama, ali i u kolektivnom razmišljanju i stavu ovog naroda. Niti Pregovarački tim, niti Vlada RS ima nameru, niti je imala bilo kakvu nameru da pređe liniju koja bi na bilo koji način ugrozila naš nacionalni i državni interes.
Onog momenta kada smo ušli u ovaj pregovarački proces i mi i Priština smo imali dve velike razlike. Prva razlika je u tome kako gledamo na status Kosova, a druga u tome kako mi definišemo ovaj proces.
Složićete se sa mnom da mi ne možemo nikome nametati kako će definisati neki proces, kao što oni ne mogu nama nametati kako ćemo ga mi definisati. Za nas je ovo proces kojim se rešavaju konkretna pitanja. U svakom od ovih pitanja je sadržano pitanja statusa, tj. viđenja statusa, a što se tiče Republike Srbije, kao što znate, za nas je status tu vrlo jasan – Kosovo i Metohija su deo Republike Srbije, i to smo jasno rekli prištinskoj delegaciji.
Takođe, ulazeći u rešavanje ovih životnih ili, kako kažete, praktičnih pitanja, a sva su sa snažnom i izrazitom političkom dimenzijom, došli smo u situaciju da raspravljamo o sledećim stvarima. Do sada smo otvorili razgovore o pitanju katastra, matičnih knjiga, carinskih pečata, predsedavanja Ceftom, telekomunikacija, snabdevanja električnom energijom i avio-saobraćaja. Na kraju smo otvorili i nešto što se zove pitanje slobode kretanja, u kojem su sadržana pitanja registarskih tablica za vozila, osiguranja za vozila, upotrebe ličnih karata, putnih isprava.
Moram još jednu stvar da kažem. U dosadašnjem procesu nošenja s problemom Kosova i Metohije, koje je, kao što znate, nasleđeno i koje traje decenijama – ovo je verovatno bar trideseta vlada (a možda ih je bilo i više) koja se bavi ovim problemom – mi smo zatekli jedno potpuno nesređeno stanje. Naši građani na KiM žive na različit način južno i severno od Ibra. Naši građani imaju različite probleme južno i severno od Ibra. Naši građani traže da mi kao država i kao Vlada učinimo sve da im olakšamo život i rešimo njihove probleme, ali isto tako traže da prestanemo sa slanjem poruka iz Beograda koje suštinski ne mogu ni na koji način da im pomognu.
Podsetiću vas da smo do sada imali nekoliko rundi pregovora u raznim momentima u našoj teškoj skorijoj istoriji. Da počnem od Rambujea, Klebera, Beča... (Predsednik: Zahvaljujem. Prošlo je pet minuta, imaćete prilike da nastavite.) Dobro, nastaviću kasnije.
Niko, verujte, ne krši član 8. Ustava Republike Srbije i to, mislim, može da se vidi i kroz način na koji pregovaramo i kroz stvari oko kojih se dogovaramo. Suština je u tome što ćete vi uvek znati šta je to oko čega smo se mi dogovorili i koja su konkretna rešenja. Naravno, Skupština neće ostati neinformisana i neće ostati bez svog suda o onome šta smo radili, što se toga tiče.
Odakle crpemo svoju snagu? Crpemo je iz odluke Vlade i iz odluke ove skupštine, kroz jednu mudro sročenu, pametnu rezoluciju, koju ste vi, gospodo, usvojili i koja je nama omogućila dovoljno prostora da postignemo najbolji mogući rezultat o ovoj situaciji.
Kada mi kažemo, kao Pregovarački tim, da smo spremni o svemu da razgovaramo, to sigurno ne znači da smo spremni da se dogovorimo oko nekih stvari koje krše naš ustav. Znači, to ne znači, ako se o nečemu razgovara, da se krši Ustav, jer rešenja nisu doneta.
Drugo, nemojte uopšte imati iluzije da će bilo ko šta da potpisuje. Ovaj proces ni na koji način ne podrazumeva potpisivanje bilo kakvih dokumenata. Mi za to nismo ovlašćeni, niti bi tako nešto moglo da se radi. Ne postoje nikakve, kako ste rekli – ispod žita, aktivnosti po pitanju našeg suvereniteta.
Ono što je sigurno je da je dosadašnja politika, koja je vođena naročito tokom '90-ih godina i neposredno nakon rata 1999. godine, dovela do toga da se Srbi, naročito južno od Ibra, osećaju ostavljenim i na cedilu. Oni su u potpunosti zbunjeni. Poruke političke prirode koje su dobijali nisu mogle da im obezbede egzistenciju. Sve veći broj naših građana ulazi u tzv. kosovske institucije i uzima njihova dokumenta. Vi to vrlo dobro znate.
Nikakve parole i politički stavovi i, kako ste rekli – režim, što je vrlo neadekvatan termin za demokratsko društvo, neće rešiti probleme tih ljudi na KiM. I ti ljudi na KiM, verujte mi, pošto se stalno srećemo s njima, nam svi kažu da im je dosta te tzv. velike politike i tih poruka koje i vi sada šaljete. Te poruke neće rešiti njihove probleme.
Mi smo spremni da pričamo o svakoj temi, nijedna za nas nije tabu, a treba da se pita albanska delegacija da li su spremni da pričaju o svakoj temi. Nijedna tema ne može da se raspravlja ako se svi ne složimo oko toga. Kao što ne može da se raspravlja ni tema da mi kao priznajemo nezavisnost Kosova. Toga treba da budete svesni.
Isto tako treba da budete svesni da su ljudi koje nazivate šiptarskim separatistima građani ove zemlje, ako poštujete isti ustav na koji se pozivate. Ako ne poštujete, onda mi se čini da biste vi želeli, gospodo, KiM bez Albanaca. A to je, dozvolićete, nemoguće. Kao što je nemoguće da se naši građani u Klini i da se predsednik opštine Klina oseća vašim sugrađaninom, gospođo Radeta. I to treba jasno da kažete ovom narodu. To je realnost, kao što je realnost da Srbi na severu KiM nikada neće prihvatiti da su deo tzv. nezavisne države Kosova. A i oni južno od Ibra, samo što su njihovi problemi drugačiji.
Ne treba uopšte neko da pomišlja i da ima iluzija da mi razgovaramo o stvarima koje su u suprotnosti s našim Ustavom. Kao odgovorni ljudi, kojima je stalo do interesa ove zemlje, do njenih zakona i Ustava i njenog nacionalnog interesa, ušli smo u ovaj proces časno, želeći da rešimo probleme koje su nam, između ostalog, neki od vas ostavili u nasleđe.
(Ne gledam u Slavicu.) Hoću da vam kažem i daću vam jedan konkretan primer – iz Beograda su slate poruke da niko, nijedno preduzeće na KiM ne sme da se registruje kod Unmika, a sada, po toj Rezoluciji 1244, na koju se pozivate, mi bismo puno toga dali i učinili da možemo da se vratimo u tu situaciju. To je jedan od primera kako je vođena državna politika prema Kosovu. Vođena je tako što su slate poruke potpuno neadekvatne, što su se dizala nepotrebna očekivanja građana, ljudi su konstantno lagani, a sredstva koja su slata dole su zloupotrebljavana.
Da li je Pregovarački tim kompetentan, najbolje će suditi naši rezultati i, ako hoćete, u krajnjoj instanci, ovaj parlament, od čega apsolutno niko ne treba da beži.
Što se tiče Rezolucije 1244, naravno da se držimo te rezolucije i naravno da ta rezolucija u jednom značajnom delu, za nas najznačajnijem, koincidira s našim Ustavom. Međutim, ta ista rezolucija govori i neke stvari koje apsolutno ne idu nama u prilog. I to ću vas podsetiti. Međutim, ako se zadržimo samo na onome što je nama u interesu, naravno da ćemo se boriti za to i u to ne treba da imate sumnje.
Ono što svakako treba da znate jeste da, kada koristite termin "tajni pregovori", to u svojoj suštini jeste pleonazam i vi u stvari ne možete, siguran sam, da mi navedete "javne pregovore". Ako nađete jedan primer javnih pregovora, ja ću vam odati javno priznanje za to.
Pregovori u svojoj suštini moraju da imaju element zaklonjenosti od javnosti zbog toga što, kada bi se u medijima sva rešenja iznosila, ne samo što bi druga strana znala unapred kako ćete vi da se postavite, već bi to dovelo i do toga da onda nema potrebe da se sastajete, već možete sve preko TV kamera jedni drugima da saopštite.
Ono što smo mi rekli vezano za podelu Kosova jeste da je to samo jedna od tema o kojima smo mi spremni da razgovaramo. I skupštinska rezolucija, poslednja, koju ste i vi usvojili, nam to omogućava i daje dovoljno prostora, a vi je pročitajte.
Što se tiče onoga šta sam rekao o vašoj upotrebi, čini mi se potpuno neadekvatnih termina, vi ste rekli – "omogućićete šiptarskim separatistima da se šećkaju po Srbiji". Nisam ja govorio o Pregovaračkom timu, gospođo Radeta. Ja sam govorio o tome da vi nazivate građane albanske nacionalnosti šiptarskim separatistima. Ja se s vama slažem da postoje separatisti u albanskom narodu i, ako hoćete, i ono što se naziva ''vlada Kosova'' ima izrazit separatistički element, ali to ne znači da mi ne treba da razgovaramo.
Politika nerazgovora, politika držanja strogo statusnog pitanja u razgovoru je dovela do ove situacije, a podsetiću vas šta je ta situacija. To je da svi oni kojima su bila puna usta Kosova i brige za srpski narod nisu tamo sa njima da im reše pitanje električne energije, pitanje telefona. Nisu tamo da im kažu da ako uzmu ličnu kartu mogu da izvade taj izvod iz matične knjige, o kojoj pričate da su priznali Kosovo. Po nekima ovde, kada Srbin kupi bioskopsku ulaznicu, on je priznao KiM.
Složićete se, mi nismo spremni da budemo deo takve nerazumne politike, za koju duboko verujem da nas je dovela u ovu situaciju. A da li to znači da mi priznajemo KiM kao nezavisnu državu? Apsolutno ne znači. Niti to hoćemo, niti možemo, niti nam je to namera. To hoću još jednom jasno da kažem.
A da bih ilustrovao kako to izgleda, reći ću vam sledeću stvar. Uzmite pitanje katastra, uzmite pitanje matičnih knjiga. Naša delegacija, kako je vi nazivate, o svakom od ovih pitanja daje nova, kreativna rešenja, koja se drže našeg suvereniteta, ne narušavaju suverenitet. A suprotna strana, na moju veliku žalost, insistira na razgovoru o statusu, što vas i njih dovodi, gospođo Radeta, u istu ravan. Vi i oni pričate o apsolutno istim tezama. Toga treba da budete svesni.
A mi smo promenili odnos prema KiM. Nismo promenili naš interes i ono za šta se zalažemo, ali smo promenili taktički pristup. Ne treba da sumnjate, zbog toga što je ova vlada i ovo rukovodstvo, uz podršku ovog uvaženog doma, donelo odluku da na jedan mudriji način pristupi, da jednom u našoj skorijoj istoriji budemo mudriji, da ne narušimo naš interes ulaska u EU, da ne narušimo interese Srba na KiM, da ne odustanemo od stava o tome da je Kosovo deo Republike Srbije, ali da su naši predlozi takvi da ne narušavaju naš interes, a istovremeno daju i potpuno novi pristup.
Reći ću vam još jednu stvar. Ovakvim nastupom, ovakvom strategijom, mi smo dobili podršku međunarodne zajednice. I znate šta? Mnogo je lakše zastupati interese Republike Srbije kad međunarodna zajednica stoji na vašoj strani, a ne kada su protiv vas. To još nismo videli, gospođo Radeta. Za vremena o kojima vi pričate, mnogi su bili protiv nas. Hvala.
Hvala, gospodine Damjanoviću. Naravno da se slažem s vama i apsolutno je istina i normalna stvar da svako ko je počinio zločin za njih i odgovara. Mislim da smo u tom smislu i mi kao država i društvo dobre stvari uradili, s obzirom da je ta osoba, koja je počinila taj gnusni zločin, osuđena pred našim sudom.
Mislim da ovaj dijalog sa Prištinom može da donese puno dobrog, ne samo romskoj zajednici i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, već i albanskom narodu, zato što će pomoći da se neke konkretne stvari najzad reše, posle decenija zapostavljanja i nerešavanja.
U tom smislu, važno je da potpuno jasno kažemo – ako mi ostanemo na pozicijama na kojima jesmo, i koje nećemo napustiti, da je Kosovo deo Srbije, ali ni o čemu drugom nećemo da pričamo, onda nijedan problem nećemo rešiti, zato što je i albanska strana isto na svojim pozicijama da su oni nezavisna država. Pošto imamo tako suprotstavljene stavove, mi smo kroz ovaj dijalog i ovaj proces našli način da konkretne probleme rešavamo, a da ne dovedemo u pitanje stav Republike Srbije da je Kosovo njen neotuđivi deo.
Verujte, i moja je dužnost da ovde to kažem, da taj proces nije jednostavan. On je vrlo komplikovan, rezultati su mali, do njih se dolazi teško i trajaće dugo. Međutim, naš je cilj da kroz ona rešenja koja postignemo omogućimo ljudima da žive normalno, a da ne kompromituju svoj stav o statusu Kosova.
Siguran sam da ćemo doći do novih i boljih rešenja, i u tom smislu pred nama su i druge teme, koje će biti još teže i još kompleksnije. Ali, ovaj proces nema nikakve sličnosti sa Rambujeom. Ovaj proces nema sličnosti sa Bečkim pregovorima, osim možda u delovima koji su se ticali nekih elemenata koji nisu kasnije usvojeni.
Nije priroda ovog procesa da svako vodi predstavnike etničkih zajednica na pregovore. I dobro je da je i Priština to razumela. Zato što ne postoje predstavnici Srba u prištinskom timu. Zato što ovo nisu razgovori između dve nacionalne zajednice, gde svako vodi one koji su im lojalni. Ovo su razgovori o rešavanju konkretnih problema, i to u skladu s evropskim standardima, a vodeći računa o tome, nećemo ugroziti naš stav o suverenitetu Republike Srbije. To sam hteo da vam kažem.
Vaše znanje, iskustvo i podaci koje imate, nama će biti i te kako korisni. I ako se tiču konkretnih zločina, i ako se tiču položaja romske zajednice na KiM, nama će to biti, verujte, od velike koristi. Ali ne treba ovaj proces zamišljati kroz prizmu Rambujea. Ovo nije situacija u kojoj mi vodimo u delegaciji 15 nacionalnih zajednica s Kosova da bismo Albancima rekli – vi niste nezavisni, vi ste deo Srbije, a oni nama kažu – mi smo nezavisni. Ako je to priroda ovog procesa, evo ja vam ovde kažem – to se neće desiti. Mi nećemo dvaput upadati u istu rupu.
Žao mi je što Priština nekada ne shvata da je potrebno da izađe iz tog vrzinog kola, u koje su upali zbog svog isključivo independističkog gledanja na stvari i na život.
Zbog toga mislim da je važno isto, da ponovim i ovde, da i u situacijama kada imamo nerazumevanje od delova pregovaračkog tima Prištine, gospođa Tahiri jeste vrlo konstruktivna i izlazi u susret našim predlozima, bez obzira što zna da nećemo dati nikakve originalne matične knjige, nikakav original katastra, ništa slično. Ali postoje rešenja koja su između i koja mogu da sačuvaju naše pozicije o statusu, i meni je drago da imam sagovornika s njihove strane koji razume šta je bitno i koji je konstruktivan. Hvala.
Gospodine Halimi, naravno da se teme koje ste izneli, vezane za slobodu kretanja, donekle dotiču i ovog dijaloga. Ima tu i stvari koje se tiču Kfora, ima stvari koje se tiču i nekih drugih organa, ali mogu da vas uverim u to da smo mi koji imamo poziciju vrlo jasnu o našem statusu, tj. statusu Pokrajine Kosovo i Metohija, o našem suverenitetu, pronašli način da predložimo rešenja koja će omogućiti normalnu komunikaciju i da ljudi mogu da se kreću, samim tim što su to naši građani.
Znam da vi nekada odete i u Prištinu da razgovarate. Bili ste i sa gospođom Tahiri. Mislim da bi bilo korisno da i vi date podršku da ta rešenja koja smo predložili budu prihvatljiva i za prištinsku stranu, samim tim što idu u korak ispred evropskih standarda.
Što se tiče pitanja diploma i njihove verifikacije, tj. prihvatanja diploma Univerziteta u Prištini, koji mi ne priznajemo, pošto imamo državni univerzitet u Prištini, to će sigurno biti tema. Ona još uvek nije otvorena, to treba da vam kažem, ali mi apsolutno ne bežimo od toga i siguran sam da ćemo naći rešenje.
S druge strane, treba da budete svesni da kada neko insistira da se na dokument o dobijanju visokog obrazovanja stavlja nekakav grb i naziv nekakve države koja ne postoji, a recimo jedan Harvard ili Oksford to ne radi, složićete se da to govori mnogo više o stanju svesti i pozicijama vlasti u Prištini.
To je upravo ono o čemu sam vam pričao. Mislim da je, pošto je Srbija na jedan, rekao bih realni, mudriji i trezveniji način prišla ovom problemu, važno da i Priština izađe iz tog independističkog začaranog kruga, u kojem je bitno dokazati da si nezavisan, a istovremeno izbaciti Srbiju i njene institucije iz bilo kog dela Kosova i Metohije.
Siguran sam da i vi kao građanin ove zemlje i politički predstavnik u ovom visokom domu možete i te kako da date doprinos podržavajući konkretne stvari o kojima mi pričamo, a budite uvereni, gospodine Halimi, da smo mi apsolutno otvoreni da vam damo informacije, da vam pružimo mogućnost da vidite o čemu se radi, naročito ako dođemo, a doći ćemo vrlo brzo, do tema koje se tiču naših građana albanske nacionalnosti s juga Srbije.
Hvala, i neće vam niko isključivati mikrofon, siguran sam, ako koristite termin Preševska dolina.
Gospodine Iliću, ovlastila me je Vlada Republike Srbije svojom odlukom, usvajanjem platforme u kojoj su apsolutno i u potpunosti sadržane odredbe našeg Ustava i skupštinskih rezolucija o KiM koje su do sada usvojene. Nadam se da je to adekvatan odgovor na vaše pitanje ko me je ovlastio.
U ovom procesu ja predstavljam državu, predstavljam Vladu Republike Srbije i, u tom smislu, predstavljam i vas, gospodine Iliću. I, ovo nije stranačka stvar, niti, kako vi to nazivate, režimska stvar. Ovo je jedan od najkrupnijih nacionalnih poduhvata koje imamo u ovoj godini, i u tom smislu dajemo značaj Pregovaračkom timu, zato što je ovo tema, kao što znate, a svi ćete se složiti, vrlo komplikovana, nerešena i zahteva što veći stepen jedinstva u ovoj zemlji.
Najgore po naše nacionalne interese bi bilo da sada gledamo ko je koje stranačke boje ili ko je iz koje partije, da li je nekoga postavila Vlada ili je on eksponent nečega što vi nazivate režimom. A vi, gospodine Iliću, znate šta je režim, pošto ste se protiv jednog borili, i ako to možete da poredite sa ovim sada…, nisam siguran. Hvala.
Samo bih dodao još par stvari. Mislim da je potpuno jasno da Ministarstvo spoljnih poslova, kao ministarstvo ove vlade, ne vodi ovaj proces niti ima bilo kakve veze s ovim procesom. To moram da kažem potpuno otvoreno.
Jesam zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, ali sam mogao biti zaposlen i u Poštama Srbije. Vlada je birala čoveka koji može da sprovede jedan težak proces koji je pred nama. Nisu nepoznati primeri da se za pregovarače biraju ljudi i na tržištu. Nisu nepoznati primeri da se biraju ljudi koji su stranci. Ja sam čovek koji je iz ove vlade.
Mislim da nije ni oportuno ni korisno ni dobro da zamišljamo situaciju u kojoj svako naše ministarstvo posebno razgovara s nečim što mi čak i ne priznajemo da je ministarstvo u Prištini. Zbog toga smo mi u ovaj proces uvukli na adekvatan način, vrlo konstruktivno, sve moguće eksperte za određene oblasti, uključujući i eksperte iz oblasti koje je gospodin Ilić pomenuo. Oni svojim znanjem i velikim zalaganjem daju zaista veliki doprinos da ovaj proces ide u pravom pravcu.
Ti ljudi su časni, oni su iz struke i nemaju veze sa politikom. Meni je strašno drago da smo mogli da pozovemo ljude iz raznih institucija i niko od njih nije pitao da li može na bilo koji način to da izbegne. Svi su se odazvali i to pokazuje koliko su ljudi svesni da njihova stručnost može biti i te kako korisna za državnu politiku.
Da neko ko je stručnjak za infrastrukturu ili energetiku (o kojoj, doduše, nije bilo razgovora) na bilo koji način može da sedne pa napravi rešenje, mislim da je to potpuno besmisleno očekivati, zato što se odluke ipak, na kraju, moraju na odgovarajući politički način preseći. A to je i potvrda onoga što Priština kaže, da su ovo tehnički razgovori. Ako su ovo tehnički razgovori, onda ne bi mogli ni o čemu da se dogovorimo. Dakle, nije tačno da su tehnički, ali mislim da smo našli adekvatnu formulu koja će dati sigurne rezultate.
Hvala, gospodine Samardžiću. Ima par stvari na koje moram da ukažem. Pre svega, nismo mi izabrali nikakve partnere u dijalogu. Mi učestvujemo u dijalogu koji je formulisan rezolucijom koju je usvojila Generalna skupština UN, i to znači da su aktivni učesnici dijaloga – predstavnici privremenih institucija iz Prištine, mi (predstavnici Vlade Republike Srbije) i EU, koja je facilitator, tj. posrednik, ali ima aktivnu ulogu u dijalogu.
SAD apsolutno nema u ovom procesu jednak ni tretman, ni značaj, niti takvu ulogu da je, kao što ste vi rekli, maltene ta stvar gotova i da oni tamo sede i ispada da vode glavnu reč i govore šta treba da se uradi, a to što treba da se uradi biće nezavisnost Kosova zato što su oni priznali nezavisnost. Tu se ne slažem i to zaista nije tako, pre svega jer smo ušli u jedan proces koji je dugo priželjkivan.
Podsetiću vas da smo mi godinama, boreći se protiv priznanja tzv. nezavisnog Kosova širom sveta, sve vreme želeli i imali strateški cilj i interes da se vratimo za pregovarački sto. Tu priliku smo dobili. Ta prilika nije jednostavno dobijena, i sami znate da je tu bilo puno neravnina na tom putu. Međutim, sada smo najzad u jednom procesu gde Beograd prvi put nije tretiran na način da je izolovan, da je Beograd neko ko samo daje negativne stvari i neko koga treba kazniti i nametnuti mu rešenje. Ovo je prvi put da niko nama ne nameće rešenje.
To što je SAD priznao nezavisnost Kosova, apsolutno nema uticaja na ovaj proces. Sjedinjene Države su u ovom procesu uključene samo na način da su prisutni u prostoriji, zbog svog nesumnjivog uticaja na albansku delegaciju. A što se tiče toga ko sedi za stolom, sedimo mi, predstavnici Prištine i EU, niko drugi.
Mi smo četiri ili pet puta zvanično tražili da se UN aktivno uključi u proces, insistiraćemo i dalje na tom zahtevu i budite sigurni da ćemo dobiti ispunjenje tog zahteva. Baš iz razloga koji ste i vi delimično spomenuli, pošto smatramo da je neophodno da, radi izveštaja Savetu bezbednosti, postoji jasan izvor informacija za predstavnika UN tokom samog procesa pregovora.
U ovom trenutku se formiranje izveštaja radi na način koji je vama takođe poznat, a to je da predstavnik EU daje svoj izveštaj o toku pregovora, predstavnik UN ga informiše o toku, a to činimo i mi. Prema tome, da bismo izbegli tu dihotomiju i različita viđenja istog procesa, mi upravo insistiramo da UN bude uključen u proces. I mi ni na koji način ulaženjem u ovaj pregovarački proces nismo okrenuli leđa ni UN ni Ruskoj Federaciji, što potvrđuju reči svih zvaničnika Ruske Federacije, koji u potpunosti podržavaju ovaj proces.
Uostalom, ne možete zvati nekoga u kuću ako niste domaćin te kuće. Pošto je EU facilitator, glavni organizator i domaćin ovih pregovora, oni su ti koji mogu pozvati nekoga. Mi možemo samo da tražimo da se neko pozove, što i činimo, ali ne možemo mi doneti odluke umesto nekog drugog.
Predstavnici EU i SAD imaju izrazito statusno neutralan pristup i u tom smislu vi grešite, gospodine Samardžiću, kad kažete – učestvuju strane koje su priznale Kosovo. Evropska unija nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije (između ostalog, zahvaljujući i radu Vlade u kojoj ste i vi učestvovali), zbog toga što tamo postoji pet država koje nisu priznale nezavisnost Kosova, i ne očekujemo da se ta stvar promeni. S obzirom na to, EU ne može imati stav po pitanju nezavisnosti Kosova, ali značajne članice EU mogu.
Prema tome, učešće EU i njegov, rekao bih značajan uticaj, vrlo pozitivan, na ovaj proces, ne može uticati na našu promenu viđenja statusa KiM, ako je to ono što je eventualno insinuirano kroz ono što je rečeno. Ne može niko da nas natera, ne može niko da nas uceni da prekršimo svoj Ustav i rezolucije ove skupštine. Ono što može da se uradi je da se utiče na dve pregovaračke strane da koriguju svoje stavove da bi se uklopile što više u interese jednih i drugih. To i jeste definicija pregovaračkog procesa. Verujem da je to moguće bez ugrožavanja našeg suvereniteta.
Naravno da smo svesni izjava gospodina Kantrimena i stava SAD, koji nisu nepoznanica bilo kome. Gospodine Samardžiću, nismo mi ušli u ovaj proces da nekog ubedimo da ne treba da prizna Kosovo, tj. da ga otprizna, da budem precizan. Nije cilj ni države Srbije ni Pregovaračkog tima da ubedimo gospodina Kantrimena da promeni svoju percepciju, percepciju svoje države. To je potpuno iluzorno.         Zar iko misli da mi tamo idemo da nekoga ubeđujemo u to da je njegovo viđenje da je nezavisno pogrešno? Pa, na šta bi to ličilo? To smo pokušali, gospodine Samardžiću, i vi to vrlo dobro znate.
Pa, ne živimo u svetu Berlinskog kongresa u kojem ćete da izađete i govorite bravure i akademske tirade o tome šta je to nezavisnost i šta je suverenitet. Ovo je surovi svet u kojem Srbi nemaju struju, u kojem uzimaju lične karte a boje se zato što su ih prethodne vlade ubedile – ako uzmeš ličnu kartu, ti si izdao ovu zemlju. To je svet u kojem živimo i to je svet sa kojim ne možemo da se igramo. Mi moramo da nađemo rešenje za ljude, i od svih loših rešenja, a verujte da svako ima loš aspekt i svako je štetno po naš interes, moramo izabrati najbolje. I to nije jednostavno.
To što SAD priznaje nezavisnost Kosova nikom nije novost. Da vas podsetim, gospođa Tahiri je rekla da su ovo razgovori dve nezavisne države. Takođe je rekla da je SAD facilitator, posrednik, što nije istina i nije istina da je kopredsedavao, kako kažete. Sada je situacija mnogo jasnija i mnogo čistija u toj sali, verujte.
Problem je u tome, gospodine Samardžiću, što mi predlažemo stvari, predlažemo za svaku temu po dva-tri rešenja koja su apsolutno u skladu s evropskom praksom a ne dovode naš suverenitet u pitanje, ali se to odbija. U tome je problem. Ali to ne šteti našoj generalnoj poziciji, jer smo mi spremni na dogovor. Na drugoj strani je da pokaže tu spremnost. Složićete se da je to nova situacija. I vi ste svedok da nije bilo tako.
Nije jednostavno kad vam stalno neko govori "ne". Zar mislite da mi uživamo u tome da neko 57 puta tokom prvog dana kaže – mi smo dve nezavisne države? Zar vi mislite da mi ne dođemo u iskušenje da kažemo kao oni – to je provokacija? Znate li koliko je provokacija bilo tokom prvog dana? Ali to je nebitno, bitno je da rešavamo konkretne probleme.
I jako grešite, gospodine Samardžiću, kada kažete da je ovaj proces napravljen zato što nas čeka nagrada za neko priznanje KiM. Niti hoćemo da priznamo i damo nezavisnost Kosovu, niti nas čeka neka nagrada za tako nešto, niti može da postoji nagrada za takav potez. Ako je nagrada to, mi smo otvoreno svima rekli, evo i ja sad kažem – ne treba nam takva nagrada, jer to nikad nećemo učiniti.
I, ako je to nesporno i ako vas sad gledam i ovo govorim, šta je onda sporno? Onda vam smeta naša taktika, smeta vam način na koji ovo pokušavamo da rešimo? Smeta vam to što mislite da smo naivni što mislimo da možemo da rešimo? Mislim da niko nema pravo da to oduzme ljudima koji su ušli u jedan proces, pa makar i bilo negativnih stvari. I makar to trajalo, a trajaće, i makar bilo teško, a biće teško.
Pa, je l' ima jedna stvar koju smo dobili svi zajedno kao narod u nasleđe a da je lepa? Je l' ima jedna? Ne treba da kitimo naše probleme novim pogrešnim percepcijama i pogrešnim zaključcima o tome šta mi u stvari ovde radimo. Hvala.
Hvala lepo. Mi razgovaramo sa svima sa KiM – sa političkim predstavnicima Srba, ali i sa običnim građanima. Ta praksa će se nastaviti i dalje, i nikoga ne favorizujemo, svi su nam jednaki u tom smislu. Naravno da ne razgovaramo sa predstavnicima tzv. SLS, ili kako se ta partija zove. To je što se toga tiče.

Druga stvar, mislim da sam već jasno rekao ovo oko podele – naši građani ne treba da brinu u tom smislu. Zato što smo mi, ponavljam, spremni da pričamo o svemu. Ali, razgovarati o svemu ne znači nešto prihvatiti, potpisati ili implementirati. Za takve stvari potrebna je šira i politička i društvena podrška, veći stepen jedinstva i odgovarajuće odluke koje nisu na nivou Pregovaračkog tima. Prema tome, ne treba niko da misli da mi nešto tajno dogovaramo u tom smislu.

A i nije tačno ovo što kažete, gospodine Kragoviću, kao predsedavajući Odbora za KiM. Imali smo sastanak i sa vama. Imaćemo sastanak, ako sam dobro shvatio, sada za koji dan ponovo u Odboru za KiM i tu praksu ćemo i nastaviti. Ne vidim šta je tu sporno. Odbor Skupštine za KiM ima informacije o toku pregovora i imaće ih. Imaće sve detalje i sve što vas interesuje uvek ćemo vam otvoreno reći. Da li je bilo jednom da ste nas pozvali, a da nismo došli? Nije. Prema tome, nemojte iznositi ovde dezinformacije.

Uostalom, niste vi, čini mi se, kompetentni da govorite da li je neko diplomata ili nije. Nemojte da mi zamerite, ali mislim da to nije u domenu vaše kompetencije, ni profesionalne, ni ljudske.

Što se tiče toga ko je mene ovlastio, i to sam rekao. Ovlastila me je Vlada Republike Srbije, na osnovu platforme koja je usvojena apsolutno na nedeljiv način sa Ustavom i skupštinskim rezolucijama. Prema tome, gospodine Kragoviću, ja zastupam ono što ste i vi usvojili. I ne znam odakle se javlja ta sumnja, osim u tome da izgleda u nekim segmentima našeg političkog života apriori ne može da se prihvati da se nešto radi u državnom interesu, zato što nas dele partijske linije. Mislim da je to neodgovorno i nezrelo.

Mi zastupamo državni interes i u tom smislu ne razumem kad se neke stvari napadaju insinuacijama, tvrdnjama bez ikakvih argumenata. Složićete se da to ne samo da je neprijatno i neistinito, već nanosi štetu našem državnom interesu. Zato što, ako se stvara slika da se radi nešto protiv ove države… Ne govorim o ličnoj stigmatizaciji, govorim o tome da se stvara pogrešna slika i da naši građani imaju pogrešnu sliku, a to je matrica ponašanja o Kosovu koja se gleda decenijama u ovoj zemlji.

Otvoreno pričamo o Srbima sa KiM, šta radimo, i otvoreno smo im rekli kakva je realnost. I vi vrlo dobro znate, pošto ste sa KiM, kakva je realnost. Zar iko normalan misli da se može nešto rešiti ili spasiti time što ćemo po dvesta hiljaditi put reći – Kosovo je neotuđivi deo Republike Srbije? To se valjda za nas ovde podrazumeva, gospodine Kragoviću. Ne treba o tome da diskutujemo.

Mi se onda, ako tako budemo radili, ponašamo identično kao prištinska delegacija, koja kada nemaju nikakav predlog, kada ne mogu da se slože s bilo čim što je u skladu sa evropskom praksom… Onda šta? Šta ćemo onda?

Zašto im se ne sviđa kako je Beograd sada konstruktivan i ima nove ideje? Znate zašto? Zato što nisu navikli na tu situaciju. Nisu navikli da smo u liniji sa velikim silama. Navikli su da idemo kontra njih, na našu štetu. Sada su, kad ne idemo na našu štetu, iznenađeni. Sad kad ja kažem ''znate šta, mi možemo o svemu da pričamo'', to je provokacija. Ja se ne bih složio i samo govorim da ćemo mi da pričamo o svemu, a vaša rezolucija mi, gospodine Kragoviću, to omogućava.

Ja mogu da pričam o svemu. Druga je stvar šta ćemo da dogovorimo i šta ćemo da implementiramo, tu je vaša uloga još značajnija, ali nemojte da insinuirate stvari koje ne postoje, molim vas. Nije fer prema ljudima koji su profesionalci, koji idu svake dve nedelje u Brisel da pregovaraju u interesu ove zemlje i svoje struke, da ih neko stigmatizuje. To što mene stigmatizujete, ja sam političar i to je u redu. Ali ti ljudi to nisu zaslužili. Hvala.
Gospodine Kragoviću, ne samo što niste čitali tekst, nego niste slušali šta sam prethodno rekao po pitanju izjave u "Blicu" o podeli Kosova. Ali evo sad i treći put da vam ponovim. Nemojte čitati naslov, gospodine Kragoviću, naslov je stvar uređivačke politike. Da li me shvatate? Naslov može da bude šta uredniku padne na pamet, dokle god ne vređa javni moral, red, mir i zakon.
Prema tome, rekao sam u tekstu vrlo jasno i ponavljam i sada – mi smo spremni da pričamo o svemu, o svakoj temi. Mi smo spremni, gospodine Kragoviću, da razgovaramo o svemu. Ne znam da li razumete reč "razgovaramo". To je prva stvar.
Druga stvar, rekli ste jednu neistinu, koja je vrlo opasna, zato što je ta neistina rečena u ovom visokom domu, a to je da sam ja rekao da Srbi treba da uzmu lične karte tzv. nezavisnog Kosova. To nikad nisam rekao, niti to možete bilo gde da nađete, niti bih u životu tako nešto rekao. Ali ono što jeste činjenica, gospodine Kragoviću, ispitajte vi vaše članove južno od Ibra i predsednike vaših opština čije lične karte i registarske tablice imaju, da biste nama ovde držali predavanja.
Ako mislite da to što smo mi shvatili, kao odgovorna vlada, da politika koju ste vi podsticali, a to je upravo ovo o čemu vi pričate – niko ne sme ništa da pipne, da radi, samo sedite tamo kući i nekako preživite… Ta politika je gurnula Srbe u kosovske institucije, gospodine Kragoviću. Ta politika je njih naterala da uzmu njihova dokumenta, gospodine Kragoviću. A mi sad čupamo iz te situacije ovo.
Nateralo ih je to što se na jedan rigidan način, uz svo moguće političko slepilo, odbijala svaka mogućnost da se tim ljudima olakša život. Zato što od vas nemaju pomoći, oni su se na kraju okrenuli tamo gde moraju, da bi preživeli. I sad, u toj situaciji, da kažete da smo mi rekli da neko uzme ličnu kartu? Pa, pitajte vaše članove dole čije lične karte imaju. Možete na TV da pričate, ali te priče više ne funkcionišu u našoj javnosti. Ljudi znaju šta se dešava, naročito Srbi na Kosovu. Oni hoće odgovore, hoće rešenja, dosta im je tih priča.
Vi ste meni jednom rekli… Ne znam zašto se uopšte koristi ta terminologija, jer mislim da nije primerena. Da li sam ja činovnik ili nisam, gde ja radim, gde sam stalno zaposlen, to je nebitno. Ali ja jako cenim vaš rad i rad vašeg odbora i uvek ću se odazvati. Daću vam sve informacije koje god budete hteli. Vi to znate od prošli put kad smo razgovarali i ne vidim u čemu je problem.
Problem je u tome što vi mislite da mi nešto radimo što ne treba. Vi mislite, vi insinuirate. Na osnovu čega to tvrdite? Na osnovu čega? Ko vam je to rekao? Gde ste to pročitali? Gde ste to videli? Da li se krećete u svetu činjenica ili u svetu mašte, gospodine Kragoviću? Hvala.
Da ne idu Kosovo i EU, mislim da niste u pravu, samim tim što je ova vlada pokazala rezultate i na jednom i na drugom polju. I to je više puta rečeno.
Druga je stvar što vam se možda ti rezultati ne sviđaju ili čak negirate da su to rezultati. To je vaše pravo, ali ne možete reći da nam to ne ide. Ja bih baš rekao da nam ide, samim tim što su i građani Srbije na izborima potvrdili da nam ide.
Inače, mislim da je potpuno jasno da se vi i ja slažemo oko toga da ja ne mogu da kažem da su separatisti moji ili vaši – imamo isti odnos prema separatistima, verujte – nego je stvar u tome što ne možete poistovetiti ceo narod s takvom jednom, rekao bih, vrlo negativnom odrednicom. Nije ceo narod kriv. Uostalom, i ako neko počini krivično delo, nijedna država se ne odriče državljanstva tog čoveka. Pa i mi, i sada i u vreme najvećih konflikata, nikada to nismo učinili i ne vidim zašto bi sada to bila poruka bilo kome. Ili menjamo onda Ustav?
Prema tome, to što postoji privremena uprava na Kosovu, što postoji Rezolucija 1244, što postoji faktički međunarodna uprava, kroz Unmik i Euleks, što je to prošlo kroz sistem UN, to ne menja naš odnos prema Pokrajini Kosovo i Metohija, kao što ne menja ni to kako EU gleda na Srbiju, u kojim je granicama.
Podsetiću vas da smo mi i kroz odgovore na Upitnik EU vrlo jasno stavili do znanja da smatramo da je to teritorija naše države. I to neće da se menja, bez obzira što kažete da Albanija i Crna Gora prave separatne bilateralne sporazume. Da, zato što su oni priznali nezavisnost Kosova.
Sad vi meni kažite kako mislite da naš premijer pozove albanskog premijera pa mu kaže – ti nemaš pravo to da radiš. On ima pravo iz domena svog ličnog zakonodavstva i svog prava, a druga je stvar što se mi s tim ne slažemo i što to ima teške implikacije na naše odnose s tim državama. To je tačno, ali ne možete da krivite ovu vladu za to što neka država pravi s nepriznatom državom sporazum. Mislim da to nije korektno. Jednostavno, ta stvar se neće promeniti.
Evropska unija od 2003. godine poznaje razliku u evropskom putu i za Kosovo i za Srbiju, zato što ima specifičnosti zbog međunarodne uprave i Rezolucije 1244. Upravo zbog toga postoje specifičnosti, i zbog toga ne razgovaramo mi o viznoj liberalizaciji za Kosovo, nego razgovaraju oni.
Zbog toga, i zbog 1999, i zbog 1981, i 1962. i ne znam, da vam ne nabrajam godine, i od 1912, koju hoćete da vam nabrojim. Ne treba da budemo nerealni, vrlo dobro i vi i ja znamo o čemu pričamo. Druga je stvar što se to nama ne sviđa, važno je da taj problem rešimo.
Naravno, obavili smo niz razgovora s nevladinim organizacijama koje su u Beogradu, ali i s nekima sa KiM i u sklopu priprema za ovaj dijalog i tokom samog dijaloga mi to radimo redovno, znači obavljamo konsultacije i sa političkim partijama i sa medijima i sa nevladinim organizacijama, naročito s onima koje okupljaju porodice nestalih, porodice ljudi za čiju sudbinu još uvek nemamo odgovore i ljudi koji mogu na adekvatan način da predstave dešavanje u domenu ljudskih prava na samom KiM.
Ono što smo uočili svakako je da se problemi kreću mahom u dva pravca. To su problemi u širem okviru slobode kretanja i slobode koja se tiče funkcionisanja zajednica na KiM, a drugi problem je pitanje ratnih zločina. Obe teme ćemo staviti u jedno od najznačajnijih mesta u ovom dijalogu i na tome ćemo insistirati. Još uvek to nije na dnevnom redu, ali treba ljudi da budu svesni da ćemo i o tome razgovarati, kao što ćemo razgovarati i o imovini naših preduzeća i fizičkih lica, imovini crkve, kao što ćemo razgovarati o pitanjima koja se tiču nestalih i njihove sudbine.
Ono što je simptomatično je, što je meni jako žao, što moram da kažem da nivo prodornosti i hrabrosti, usudio bih se da kažem, nevladinih organizacija u Beogradu i onih u Prištini zaista se ne može porediti, nažalost, još uvek. Mislim da hrabrost i društvena korekcija koje sprovode naše nevladine organizacije ovde u Beogradu treba da budu za primer u regionu i mislim da smo otišli jako daleko u tom smislu kao društvo, čime smo potvrdili svoju zrelost.
Na moju veliku žalost, u Prištini još uvek to nije postignuto. Za sada se još uvek bojažljivo bave pitanjima korupcije i pitanjima koja se tiču toga da narušavaju njihov zamišljen imidž nezavisne države. Kao kada im neko bira predsednika, recimo, ili tome slično i onda se organizuju društvene akcije kojima se na neki način ukazuje na taj problem. Ono čime se nedovoljno bave su pitanja ratnih zločina, to su pitanja odgovornosti za zločin i to su pitanja pomoći porodicama da saznaju sudbinu svojih najmilijih koji su nestali.
Tako da mislim da i mi tu treba da insistiramo, ali mislim da u velikoj meri može i nevladin sektor na Kosovu da pomogne, svojim većim angažovanjem i većom hrabrošću. Voleo bih da postoje neke snažne nevladine organizacije i jake individue kao što postoje u Beogradu i oni bi pomogli da taj proces ide brže i bolje.