Evo, ovako, ja ću da komentarišem članove 12, 24, 28, 36, 37, 38, 39. i 40.

Do člana 12. nemam ništa, preskačemo.

Hvala vam, predsedavajuća.

Član 12. govori o uslovima nabavljanja oružja iz kategorije B za fizička lica. Već smo čuli da je sada za oružje za ličnu bezbednost granica podignuta sa 18 na 21 godinu. Ne znam šta je razlog tome, da li je to neka statistika koja je pokazala da je povećan broj krivičnih dela počinjen od strane osoba mlađih punoletnih lica koje su između 18 i 21 godinu, u šta sumnjam. Dakle, smatram da je ovo jedno proizvoljno rešenje, koje nema nikakve veze sa realnošću. Da imamo služenje vojnog roka, što se godinama obećava, ovo ne bi ni bilo predmet rasprave, nego bi svako pucao iz pištolja, kao što bi pucao iz puške, tokom služenja vojnog roka.

I sada, u stvari, koristiću i vreme ovlašćenog, da ne bih prekidao po ovoj tački.

Nabavljanje oružja kategorije B i uslov za fizička lica stav 1. tačka 7) kaže da nema bezbednosnih smetnji za nabavljanje i držanje oružja. E sada smo na tom najklizavijem terenu, odnosno na pitanju diskrecionog prava policije. Do sada smo videli kako ono funkcioniše. Ovo diskreciono pravo od strane mnogih zaposlenih u MUP-u, kako načelnika, tako i referenta, tumači se na način – ja mogu da odlučim šta god ja hoću. Ali znamo da diskreciono pravo upravo nije to. Diskreciono pravo mora da poštuje i da prati određen postupak i određena pravila.

Problem sa ovim diskrecionim pravom, u praksi, rekao sa vam, pišem hiljade žalbi i hiljade tužbi Upravnom sudu. Problem sa ovim je što mi ne znamo šta je to pronašla terenska kontrola. Neće da nam se kaže. Kažu da nemaju obavezu da nam kažu, a na osnovu toga se donose odluke. Dakle, ja kao stranka u postupku čije je pravo ugroženo i koji moram da imam sva prava, niko ne može da ima više prava nego ja kao stranka u postupku, meni se sprečava da saznam šta je u stvari uzrok odluke kojom se meni oduzima oružje.

Ovo je najopasniji deo ovog zakona. Dakle, ostavlja se to nejasno određeno, nejasno definisano diskreciono pravo, na osnovu koga policija odlučuje, a koje neće ni da saopšti osobi od koje se oduzima oružje. To ne treba da bude tolerisano ni u jednom pravnom sistemu. Dakle, donosi se odluka na osnovu neke tajne, na osnovu nekih tajnih podataka. Tvrdim da to tako funkcioniše u svakodnevnom životu. Šta izaziva, pogotovo kada je oružje za ličnu bezbednost, šta izaziva posebnu sumnju? Znamo da je 4. maja 2023. godine donet zaključak Vlade u kojem se kaže da broj oružja za ličnu bezbednost mora da bude smanjen za 90%. Dakle, to nije nešto proizvoljno što je neko izmislio, to je zaključak Vlade, koji je primenjivan mimo zakona. To je drugi par opanaka sada. Taj zaključak Vlade je pregazio zakon i primenjivan je zajedno sa nekim depešama MUP-a o kojima niko ništa nije znao takođe, ali nam je govoreno da postoje depeše u okviru MUP-a koje govore da oružje mora da se oduzima.

Dakle, ovo je najgori deo lošeg zakona. I zbog toga svi drugi članovi, svi drugi članovi treba da se brišu, samo zbog ovog člana. I zato kažem, nismo imali ni vremena da detaljno pripremimo sve i zato smo prišli ovom problemu na taj način, ali to je upravo ono što obesmišljava ceo ovaj zakon, ceo ovaj napor koji su, ja verujem, ljudi uložili, razgovarali i sa nama i diskutovali između sebe, ali kažem, pored sveg tog napora, konačno rešenje nije dobro. Hvala vam.

Nemam ništa do 24.

Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Dakle, 24. član govori o vrstama oružanih listova. I ovaj zakon, kao i prethodni pravi distinkciju između oružanog lista za držanje oružja i oružanog lista za držanje i nošenje oružja.

Izdavanje odobrenja za oružje za ličnu bezbednost mora da uključuje i pravo na nošenje istog. Nelogično je da ti nadležna institucija kojoj si dokazao da ti je bezbednost ugrožena zabrani da nosiš oružje.

Recimo, baviš se istraživanjem ekstremizma, bivši si upravnik zatvora, imamo mnogo situacija u kojima ljudi lako dokažu da im je ugrožena bezbednost, a onda taj pištolj koji su dobili, dobili su dozvolu za držanje kod kuće, moraju da ga drže zaključanog u kući. Kakva je funkcija oružja zaključanog u kući?

Čuli smo od ministra unutrašnjih poslova da je u ovom trenutku broj dozvola za nošenje oružja nekoliko stotina. Dakle, sve one hiljade oružja koje su date ljudima koji su dokazali da im je ugrožena bezbednost, jer to je kod nas, Bože, sad obaveza svakog pojedinca da dokaže da mu je ugrožena bezbednost, za razliku od zemalja EU gde

41/3 MT/MP

policija mora da dokaže. Recimo, u Čehoslovačkoj policija mora da dokaže da vi ne možete da nosite oružje, a kod nas čovek mora svaki da dokaže da mu je ugrožena bezbednost. I onda taj pištolj koji dobiješ držiš zaključan kući. Pa, neće… Kod kuće su napadi zbog pljačke, zadesni. Ako neko želi da te napadne to će da se desi na ulici gde si razoružan odlukom državnog organa, a ja sumnjam da država ima kapacitet da štiti svakog građanina od napada, svakodnevnih, koji se dešavaju.

Dakle, smatramo da je neodrživo stanje da postoji samo dozvola za držanja oružja. Moramo da se vratimo na rešenja iz osamdesetih godina kada je svaka dozvola za posedovanje oružja podrazumevala i držanje i nošenje oružja.

Hvala vam.

To je novo rešenje koje nije u redu.

Za 28, ako nema niko za 27, a mislim da ima još neko na 27. Rističević.

Ovim članom se ustvari kaže da se zabranjuje korišćenje kolekcionarskog oružja. Čemu onda kolekcionarstvo? To isto kao kada biste kolekcionaru automobila zabranili da vozi te automobile koje kolektuje. Smatramo da nema nikakvog opravdanja. Šta se ustvari želi ako ćemo da idemo do kraja?

Pošto se u ovoj državi i mi smo jedna od retkih država u kojoj se plaća porez na posedovanje oružja. Pošto se plaća porez, želi se na svaki način obesrahbriti da se poseduje kolekcionarsko oružje nego da se ono smatra nekim drugim sportskim ili da se smatra za lov, pa da morate na njega da plaćate porez. Zato je na ovaj način otežan položaj ljudi koji poseduju kolekcionarsko oružje.

Takođe, zabrana skupljanja municije je sada uvedena ovim zakonom. Ova municija za kolekcionarsko oružje, sada može da se drži samo ako je delaborisano. Laboracija je punjenje municije, delaboracija je ustvari vađenje tog punjenja iz svakog metka. Znate li vi koliko je to komplikovan proces. Sada svako treba, svaki onaj metak da odnese u Agenciju da mu bude delaborisano da bi mogao tako prazan metak da čuva. Nema nikakvog smisla, verujte mi. Jedno rešenje koje je nelogično po meni. Zato smo tražili i da se ovaj član briše. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća.

Ja ću da se obratim kolegama poslanicima, vama, i javnosti Srbije vezano za zakon o oružju i municiji i kako je došlo do toga da se ovakav predlog zakona nađe pred skupštinskim zasedanjem.

Danas smo čuli od ministra Dačića da se radi o sistematičnom i jasnom zakonu. Predlog zakona koji se nalazi pred nama je glomazan, nezarumljiv i vrlo loš. To su glavne karakteristike ovog predloga. Imao sam priliku i da učestvujem u radu Grupe za pripremu ovog predloga zakona kao član NAOS-a, Nacionalne asocijacije vlasnika oružja Srbije. Tako da znam otprilike i genezu gde je bilo mnogo ljudi iz državne vlasti i tri grupe predstavnika ljudi koji zastupaju u stvari vlasnike oružja.

Ovaj predlog zakona je napisan po zapadnim uputstvima, a ne po onome šta su interesi građana Srbije i rešenja koja nalazimo u ovom predlogu su još gora od onoga što Evropa od nas traži. Dakle, ne možemo da se branimo time da Evropa od nas ovo traži. Rešenja su mnogo strožija i mnogo restriktivnija nego što Evropa primenjuje na svojoj teritoriji i u svojim zakonodavstvima.

Ovaj sadašnji Zakon koji se menja je jako strog i restriktivan, a dobijamo gori. Dakle, dobijamo nešto što je i gore od onoga što sada imamo, a lovci, vlasnici trofejnog oružja, sportisti, vlasnici oružja za ličnu bezbednost znaju dobro kakav je ovaj zakon i kakva je primena ovog zakona.

Dakle, još od dešavanja u školi „Ribnikar“ došlo je do masovnog razoružavanja stanovništva Srbije. Vlast je odlučila da razoruža stanovnike Srbije u momentu kada se ceo svet naoružava, dakle, u momentu kada svi gledaju kako da naoružaju svoje stanovništvo. Česi su promenili Ustav da bi Česi mogli da kupuju automatsko oružje. U Švajcarskoj automatsko oružje je u legalnom vlasništvu stanovništva. Slovenci, Janša poziva narod da se naoruža. Dakle, poziva ljude da se naoružaju, a mi danas smo čuli kako nam se ministar hvali da smo sa 766.000 vlasnika oružja za nekoliko godina došli do 508.000. Pa je li to za hvalu? Je li to nešto što je urađeno u interesu stanovnika Srbije? Naravno da nije. To je nešto što je urađeno po nalogu evropskih elita i još gore.

Govori se o Direktivi broj 555 iz 2021. godine Evropske unije i kaže se da je to osnova. To jeste osnova ovog rešenja. Ali treba znati da u toj direktivi stoji da svaka država Evropske unije, pa nadamo se da to može da se odnosi i na nas, pošto i nismo u Evropskoj uniji, ima pravo da propisuje propise, podzakonske akte za nabavku i držanje oružja. Dakle, niko nam to ne spočitava kako treba da nabavljamo i držimo oružje. Niko nam ne traži da nam drugi neko to određuje. Dato nam je u ruke da sami o tome odlučujemo i da sami propisujemo kako se nabavlja i drži oružje.

23/1 MV/CG 13.50 – 14.00

Dakle, glavni razlog restriktivnog pristupa vlasti ovom pitanju su tragedije koje su se desile u školi „Ribnikar“ i u Mladenovcu. Mi ističemo stalno taj podatak. Samo 1% krivičnih dela koja su izvršena vatrenim oružjem se izvrši vatrenim oružjem koje je u legalnom posedu građana, 91% krivičnih dela izvršenih vatrenim oružjem se izvrši oružjem koje je u ilegalnom posedu građana, 8% krivičnih dela koja su izvršena vatrenim oružjem su izvršena službenim oružjem, dakle oružjem u posedu vojnika ili policajaca.

Sve mere ove države i ovog predloženog zakona su usmerene protiv legalnih vlasnika oružja, dakle protiv onog 1% broja stanovništva. Zašto su rezultati i prošlog zakona, a i takvi će biti i ovog zakona ukoliko bude prihvaćen su usmereni prema pogrešnoj kategoriji lica, usmereni su prema legalnim vlasnicima oružja. Svi znamo da su legalni vlasnici oružja najdisciplinovaniji segment ovog društva. Oni ne smeju ni s kim da se posvađaju, oni ne smeju nikako mrko da pogledaju, oni ne smeju da budu ni žrtva napada, jer i kada su žrtva napada oduzima im se oružje.

Rešenja koja mi imamo u našem zakonodavstvu su po legalne vlasnike oružja katastrofalne. To je jedina reč koja može da opiše status legalnih vlasnika oružja. Svi znamo i to pokazuje međunarodna praksa da smanjenje broja legalnih vlasnika oružja dovodi do povećanja nelegalnih vlasnika oružja. Svo oružje koje se oduzme od legalnih vlasnika koje može da se prati, koje može sutra i da se veštači ukoliko se ne bi našlo oružje.

Mi teramo ljude da postaju vlasnici nelegalnog oružja. Na taj način guramo svoje građane da postaju kriminalci. Ko ima oružje neće mu se oduzeti, pogotovo u određenim delovima Srbije. Naravno Republika Srbija niti može, niti radi na tome da razoruža Albance na Kosovu, niti je razoružala bilo koga na jugu Srbije. Dole nemate predaju oružja. Predaju oružja imate ovde zbog opširne propagande, pre svega finansirane od USAID i drugih ne vladinih organizacija zapadnih. Samo u jednoj godini su uložili 60 miliona evra da nam objasne da mi ne treba da imamo oružje.

Videli smo ovde plakate gde kažu – vodite računa o svojoj bezbednosti, predajte oružje. O čijoj mi to bezbednosti govorimo ako mi predamo oružje. Ne predaje oružje kriminalac. Kriminalac je naoružan i kriminalac treba sutra da zna da niko u Srbiji nema oružje i da može da hoda ulicom ili da uđe u bilo čiji stan i kuću i da zna da tamo niko nije naoružan. Protiv naoružanog negativca jedini protivlek je naoružani pozitivac. Ukoliko dođemo do toga da nismo naoružani imaćemo društvo u kojem će biti naoružani samo kriminalci.

Ja na svakodnevnom nivou pišem žalbe protiv oduzima oružja. Ovo rešenje je još nerazumnije od prošlog. Verujte mi, jednostavno referenti nisu u mogućnosti na pravilan način da protumače ono što piše. Ja sam pisao žalbe za policajce kojima se oduzima pištolj u privatnom vlasništvu, a on u isto vreme nosi službeni pištolj. Obrazloženje je da je opasan za sebe i okolinu. To je očito izmišljeno obrazloženje. Da je on stvarno opasan za sebe i okolinu ne bi mu dozvolili da nosi službeni pištolj, valjda ili možda bi.

Dakle, ministar Dačić je danas rekao i da je osluškivan glas građana. Ovim predlogom je urađeno upravo suprotno, upravo se nije čuo glas građana. Ja čujem glas građana svaki dan kada mi dolaze klijenti da pišem žalbe i upravne tužbe, verujte. Ponovo imamo situaciju da politika određuje ovakve stvari i nije bilo dovoljno široke javne rasprave i nije dovoljno pitan stanovnik Srbije, a ovo je pitanje koje ujedinjuje sve stanovnike Srbije, bez obzira na veroispovest i ja sam tome svedok. Jer, domaćin koji ima oružje, bilo da je muslimanske, pravoslavne, katoličke veroispovesti, svaki isto razmišlja. Kažem vam, ova tema ujedinjuje narod u ovoj državi. Ujedinjuje legalne vlasnike oružja.

23/2 MV/CG

Apsolutno smo protiv toga da nam Evropa odlučuje da li mi treba da budemo naoružani ili razoružani, pogotovo u situaciji kada se i sama naoružava, kada prelazi sa mirnodobske na ratnu privredu. I sada nama treba neko da govori da mi ne treba da imamo oružje u posedu. A zašto? To je sve isto uvod u ono što treba da se desi sa pljačkom blaga prirodnog u Srbiji. Nije jednostavno da onaj koji je došao sa Rio Tintom i hoće ovde da kopa i truje Srbiju, nije mu jednostavno ako zna da su Srbi naoružani i da mogu da odbrane to svoje ognjište. Lakše bi mu bilo mnogo da se ovaj narod razoruža i da niko ne može da pruži otpor.

Posedovanje oružja, koliko god to čudno izgledalo, nema nikakve veze sa brojem krivičnih dela izvršenih vatrenim oružjem. Pa, vi znate svi kakva je država Meksiko. Tamo su krivična dela vatrenim oružjem toliko svakodnevna pojava da to više nije ni vest. U Meksiku postoji samo jedna prodavnica oružja, samo jedna i to u okviru kasarne, samo tu možete legalno da kupite oružje, a na ulicama Meksika vlada haos. Dakle, sve to treba da se ima u vidu kada razgovaramo o tome da li treba da razoružama ili naoružamo ovaj narod.

Čuli smo i od ministra danas da su dozvole za nošenje oružja u brojevima nekim od par stotina. Mi se sećamo vremena, mi neki matoriji, kada je svako posedovanje oružja podrazumevalo i pravo da se to oružje nosi. Nije bilo više krivičnih dela, bilo je manje. Dakle, ništa ne dobijate time što sprečavate legalne vlasnike oružja da poseduju isto. Ne dobijate ništa. Treba se prići edukaciji, obrazovanju, razgovaranju, a ne restriktivnim merama, jer se ide protiv duha ovog naroda. Radi se upravo ono što ljudi u ovoj zemlji ne žele.

Znamo da nakon događaja u školi „Ribnikar“ i u Duboni, kada je predat veliki broj, pogotovo komada za ličnu bezbednost, oko 60.000 ili tako nešto, u sledeća tri meseca broj krivičnih dela počinjenih vatrenim oružjem porastao je za 38%. Ne znam da li to znate, ali to je činjenica.

Dakle, nisam samo protiv, učestvovao sam i u radu tog tela. Neka rešenja su dobra, kao što je dozvola da se elektronski nišani, ali ima mnogo stvari, previše, koje su loše.

U ovom momentu ću završiti i obratiću se još jednom po istoj temi.

Hvala vam.

Hvala predsedavajuća.

Ja se nekad osećam izgubljeno, pošto ja uvek diskutujem po dnevnom redu.

Želeo bih pre nego što počnem, kolegi Jovanovu, da uputim jednu kritiku, kolegijalnu, znajući pre svega da on dolazi iz Vojvodine gde bi trebala sredina da je izuzetno kulturna, ne bi trebalo da označava kolege iz opozicije da su bednici i licemeri. Dakle, to ne bi trebalo da se radi, trebalo bi da bude kolega Jovanov za to…

Izvinite? Mogu da nastavim?

Dakle, ovome je već govorila Verica Milanović, odnosno o biračkim odborima. Koleginica Natalija Stojmenović je rekla da se radi o tehnikalijama i možda jeste tehnikalija ovaj naš amandman da neće imati velike posledice u praksi.

Dakle, u našem amandmanu mi smo predložili da se obavezna obuka i obavezno izdavanje potvrda, da se ta obuka prošla, ne odnosi na biračke odbore. To bi za članove biračkih odbora bila prevelika obaveza pogotovo u svetlu ovog zakona koji treba da stupi u roku od osam dana na snagu. Ne vidimo da će biti moguće obaviti adekvatan trening ovih ljudi i smatramo da bi trebalo nakon zareza u članu 1. nakon zatvorene zagrade i zareza gde piše – odnosno biračkom odboru da bi ovaj deo trebalo brisati, jer nije predviđeno ni na koji način će troškovi tim ljudima da se obezbede, na koji će način oni dokazivati da su prošli obuku. Dakle, ništa još uvek nije predviđeno. To bi trebala RIK da propiše svojim aktima, ali pošto to nemamo i ne znamo na koji način će to da se sprovodi, ovako maglovito i jednostavno po nama nije moguće da se prihvati i trebalo bi da se briše. Hvala vam.

Hvala.

Kratko bih se ponovo osvrnuo na reči kolege Jovanova. Ne treba da koristi ni sinonime za bednici i licemeri. Meni svaki prostakluk smeta, to da se zna, ko god ga izgovara, ali niko iz opozicije nije rekao za mene kao člana opozicije da sam bednik i licemer, a gospodin Jovanov je sve članove opozicije nazvao da su bednici i licemeri. Zato mi je to samo zasmetalo, a ništa od onoga nisam reagovao što je opozicija govorila, ali kažem još jednom, svaki prostakluk mi smeta.

Što se tiče člana 2. ovde smo predložili novi rok koji treba da se primeni i za druge treninge, potvrde je predviđena 2027. i 2028. godina, a ovde je rečeno da sve stupa na snagu osmog dana, pa smo mi predložili samo da i u odnosu na ovaj član sve treba da stupi 1. januara 2028. godine. Toliko. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća.

Mi smo ovim amandmanima ponovo ukazali pre svega na to da je preveliki teret za članove biračkih odbora da prolaze ovaj trening i da dobijaju potvrde. Ne protivimo se tome da to članovi komisije moraju da imaju i poželjno je. Naravno poželjno je i za članove odbora, međutim, to bi sigurno uveliko smanjilo broj ljudi koji bi se prijavili i bili voljni da budu u ovim odborima.

Takođe smo predložili da se naknade troškovi onima koji idu na ovaj trening, što mislim da je prihvatljivo. Ali posebno bih ukazao na stav 4. člana 24a gde se kaže da bi svim članovima i zamenicima članova biračkog odbora na biračkom mestu na kojem je glasanje poništeno po službenoj dužnosti u skladu sa zakonom na period od četiri godine od dana pravosnažnosti rešenja itd., bilo zabranjeno da učestvuje u izbornom procesu. Ovim smatramo da bi trebalo isključiti one ljude koji su prijavili nepravilnost jer ovim zakonskim rešenjem dolazimo u situaciju da kažnjavamo i one ljude koji su prijavili nepravilnost. Dakle, to treba po svaku cenu izbeći.

Dakle, sam trening, sama obuka je poželjna, ali ne treba da bude obaveza i to je suština svih ovih amandmana što smo mi predložili u ova tri izborna zakona. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća.

Kolege poslanici, građani Srbije, juče smo na Kolegijumu pred ovo zasedanje Skupštine razgovarali upravo, između ostalog, i o ovoj temi – uvođenja kamera na glasačka mesta. To je predlog na kome mi već jedno vreme insistiramo i smatramo da bi to vratilo poverenje u ceo izborni postupak.

Naveli smo i ustavni osnov, odnosno smatramo da je ustavni osnov vladavina prava koja se ostvaruje na slobodnim i neposrednim izborima.

Činjenica da je poslednjih godina u javnosti uverenje o legalnosti i legitimnosti samog izbornog procesa u velikoj meri poljuljano, odnosno smatra se da ceo postupak nije dovoljno transparentan, te da postoje neregularnosti koje dovode u pitanje izbornu volju samih građana. Ovo u konačnici prouzrokuje nestabilnost nakon izbora. Umesto da se strasti nakon izbora smire, mi smo svedoci da nakon izbora dolazi do još većih tenzija u društvu.

Dakle, predlažemo da se na svakom izbornom mestu uvede jedna kamera koja neće narušavati tajnost samog izbornog procesa. Predlažemo da se ovi video-snimci tretiraju kao izborni materijal, a RIK treba da propiše tehničke uslove koji bi bili potrebni da se ovo sve uvede u praksu.

Dakle, smatramo da bi ova kamera koja vrši nadzor nad izbornim procesom postala obavezan element infrastrukture, jednako kao glasački listić, jednako kao glasačka kutija. Naravno, RIK bi bila jedina ovlašćena da kontroliše ceo tehnički postupak.

Cilj je da svaki građanin može da kontroliše sam izborni proces i da mu se omogući da prigovori ukoliko je primetio da nešto tokom izbornog procesa nije u redu. Hvala vam.