Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici , pre nego što, mimo svog običaja, pročitam što sam napisao, dozvolite da prokomentarišem i da se obratim delu poslanika , jer sam danas bio uveren da ćemo biti jedinstveni na pitanju sudbine države Srbije. Insinuacija jednog od čelnika jedne minorne autonomaške partije u Vojvodini me čudi, jer brzo zaboravlja istorijske istine. Narod Srbije se uvek pitao i pitaće se i ubuduće. Tako je bilo 1988, 1989, pa i 1998, tako će biti sve dok Srbija traje.
Što se tiče Dejtonskog sporazuma, obezbeđen je mir i Republika Srpska, dve velike tekovine za budućnost. Jugoslavija ima vojsku. Što se tiče cifara, ta vojska je dovoljna da se odbrani . Srpski narod nikad nije bio osvajački, osim kad je jurio neprijatelja malo dalje od svoje granice. Eventualno, ako čelnici te minorne, nikakve , sitne autonomaške partije ne prizivaju tuđu vojsku, što se može i razumeti , jer san koji je raspršen 1988.godine mogu i dalje da sanjaju. Imaju pravo na to.
Što se tiče Vojvodine, niko nema pravo ovde da svojata i govori o građanima Vojvodine i šta oni misle. Rekli su 1988.godine šta misle. Autonomija nije izgubljena, nego je potvrđena. Izgubljena je državnost da bi se pomoglo Kosovu i Metohiji i, nakon svega što se desilo, stvorila država Srbija. Sad smo na početku.
Na kraju, molim gospodina iz Sandžaka, njega i njemu slične, da niko sebi ne uzima pravo da govori o nacionalnim manjinama i da o njima posebno brine. Od silne brige boli nas glava. Molim da ubuduće samozvani zaštitnici o nama ne brinu ovako. Takve nam je brige dosta. Tako su brinuli i autonomaši u svoje vreme .
A sada dozvolite mi, gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, dame i gospodo, oni koji su razorili bivšu Jugoslaviju, isparcelisali je i prevremenim priznavanjem odbeglih državica utvrdili pravila igre, nameravaju da završe svoj posao. Ovog puta je na redu Kosovo i Metohija. Verujem da će predloženi referendum pokazati da građani Srbije ne žele da iz matične zemlje odvoje miraz za neregularno venčanje Albanije sa Evropom. Nećemo biti kumovi u tim svatovima.
Rođen sam kao Mađar, a Srbin sam samo dobrovoljno. Ne samo zbog toga što bolje govorim srpski nego mađarski i ne samo zbog toga što je život najveći broj mojih prijatelja rasporedio u Srbe. Ako je gospođi Olbrajtovoj čast da bude Amerikanka i Čehinja, meni je čast da budem Mađar i Srbin.
Država u kojoj živimo ima ime, ona se zove i uvek će se zvati Srbija. (aplauz)
Mešanje u unutrašnje stvari Srbije i pokušaj da se preko "najveće autonomije" pripremi odvajanje Kosova i Metohije od matične države pozdravljaju samo oni koji se nadaju da će u nekoj novoj preraspodeli vlasti, pod uslovima koje odrede stranci, osvojiti vlast u Srbiji. Priča o Kosovu i Metohiji uvod je u priču da i stara srpska Vojvodina ostane meta povampirenih austrougarskih ideja. Nešto smo danas slično čuli kao uvod od dva predstavnika nikakve stranke. Ljudima, koji strahuju da ćemo izložiti sebe i svoje svakojakim neprilikama, ako ne pristanemo na sve, bukvalno, draga gospodo, na sve predloge zajednice koja se predstavlja kao svetska, može se postaviti pitanje: Zar je manje opasno pristati na sve?
Kada je krajem 1980-ih godina na Kosovu i Metohiji i zbog Kosova i Metohije počelo rasturanje bivše Jugoslavije, strašna većina Srba u domovini i svetu zaklinjala se da Kosovo i Metohiju nikada i nikome neće dati. Gde su sada ti ljudi? Jesu li se predomislili? Ne verujem. Tu su i reći će šta im je na srcu. Navika članova vladajućih i opozicionih stranaka da u svakoj prilici stanu iza svoga vođe i svojih vođa svima je poznata. Ovoga puta nije u pitanju gola navika da stanemo iza Slobodana Miloševića, ovoga puta zbog države moramo stati ispred njega.
Potreba da pregovaramo sa svima i o svemu razumna je i demokratska. Valja strahovati od sukoba, rata i drugih užasa, ali valja se plašiti i istine da bi pristankom na internacionalizaciju pitanja, vezanih za Kosovo i Metohiju, istrulili u strašnom i bolesnom miru.
Da zaključim, pred nama je, gospodo referendum i demokratska odbrana Srbije. Hvala. (aplauz)
