Nastavljamo rad Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 1998. godini.
Prema službenoj evidenciji današnjoj sednici prisustvuje 186 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma, molim narodne poslanike da postave svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno dovoljno narodnih poslanika i prema tome postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da sam odobrio odsustvu sledećim narodnim poslanicima: Zoranu Jovanoviću, Zvonimiru Budiću, Bojanu Kekiću, Dušanu Mihajloviću, Kasa Jožefu i Sečei Mihalju.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju: predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Podsećam vas da je Narodna skupština, na jučerašnjem delu sednice, usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O RASPISIVANjU REPUBLIČKOG REFERENDUMA RADI IZJAŠNjAVANjA GRAĐANA SRBIJE DA LI PRIHVATAJU UČEŠĆE STRANIH PREDSTAVNIKA U REŠAVANjU PROBLEMA NA KOSOVU I METOHIJI
Primili ste Predlog odluke, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Otvaram jedinstveni pretres.
Da li predstavnik predlagača želi reč?
Ima reč predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Marjanović.

Poštovani narodni poslanici, danas Vlada Srbije i Narodna skupština treba da odluče da narodu predlože održavanje referenduma o najvitalnijem državnom i nacionalnom pitanju: Da li o Kosovu i Metohiji treba da odlučuje sam narod ili da u tome učestvuju i strani posrednici?
Stav koji ćemo o tome zauzeti imaće dalekosežnog značaja za sudbinu Srbije i Jugoslavije. Zbog toga moramo biti odgovorni i jasni u svom opredeljenju, nastojeći da na ovom sudbonosnom pitanju pokažemo puno jedinstvo i zrelost. Pitanje stranog posredovanja prisutnije je u današnje vreme, a povezano sa tim i sve veći pritisci na Srbiju i Jugoslaviju da se to prihvati. U tome su angažovani najmoćniji međunarodni faktori, koji nastoje da pretnjama i silom nametnu svoju volju, bez obzira na principe međunarodnih odnosa, bez obzira na posledice, ne samo za naš narod, za sve građane naše zemlje, već i za mir i stabilnost u regionu.
Kosovo i Metohija je unutrašnje pitanje Srbije i sva rešenja sa tim su u isključivoj nadležnosti Republike Srbije i njenih građana. Svaki pokušaj nametanja međunarodnih posrednika u rešavanju unutrašnjih pitanja jedne države protiv njene volje suprotan je načelu suverene jednakosti država, osnovnim principima povelje Ujedinjenih nacija, OEBS-a i međunarodnog prava uopšte. Ni jedna međunarodna organizacija, niti institucija nema prava, niti je ovlašćena da učestvuje u rešavanju tih pitanja, niti da predlaže, a pogotovu da nameće rešenja.
Teza da je težina kosmetskog problema razlog za odstupanje od ovog bitnog međunarodnog načela nema osnova zato što su sva pitanja na Kosovu i Metohiji unutrašnjeg karaktera, zato što tamo nema sukoba, zato što država u potpunosti kontroliše situaciju i zato što ima aktivan i odgovoran odnos da se sva pitanja rešavaju političkim sredstvima i direktnim dijalogom, štiteći ustavni poredak i poštujući evropske standarde. Pitanje je kome to smeta, kao i zašto traži posredovanje i internacionalizaciju.
Od tolikih u svetu postojećih unutrašnjih sporova u državama zasnovanim isključivo na nacionalnoj osnovi, određeni međunarodni činioci nastoje da izdvoje i internacionalizuju pitanja na Kosovu i Metohiji. Zašto se, na primer, ne bi internacionalizovalo kurdsko, irsko, korzikansko, ili baskijsko pitanje, nego baš kosmetsko. Očigledno je da se radi o dvostrukim standardima i politici sile. Cilj toga nisu ničija prava, pa ni prava pripadnika albanske manjine. Cilj nije rešavanje bilo čega, ciljevi su proizvodnja krize i nestabilnosti da bi se pokazala moć u upravljanju krizom, širilo vazalstvo i opravdalo prisustvo stranog faktora u regionu.
Nije tačno da se međunarodna zajednica, oličena u Kontakt grupi, zalaže, kao što bi joj i ime kazivalo, za dovođenje u vezu učesnika dijaloga sa različitim pogledima na rešavanje problema. Ona je ta koja praktično nastoji da diktira i konačne rezultate tog dijaloga, one rezultate koji su već napisani u raznim projektima i prema kojima se sada razrađuje tehnologija. U toj proceduri ključna je uloga stranog posredovanja i posrednika.
Govore da su navodno zainteresovani samo za dijalog, bez obzira na njegove uslove. Istovremeno, međutim, njihova saopštenja govore sasvim suprotno. Izričito se traži pojačan status Kosova u okviru SR Jugoslavije, veći stepen autonomije, značajna samouprava, specijalni status i slično. Scenario postupanja posrednika već je viđen, najpre međunarodno telo ili organizacija koja šalje posrednika, a zatim preko njega dostavlja tzv. predloge za rešavanje problema. Ako se to ne prihvati, iza toga slede zahtevi i slede sankcije, uz opštu anatemu.
Odnos prema zahtevima za stranim posredovanjem ključno je pitanje. Od toga zavise i rezultati dijaloga. Posrednika traže oni koji svakodnevno pomažu separatiste, dok istovremeno izglasavaju saopštenja i rezolucije protiv Srbije i Jugoslavije. To su oni isti koji savetuju separatiste da pokažu još malo strpljenja, jer nije trenutak za otcepljenje. To su oni isti koji su tobože zabrinuti što dijaloga nema, a Rugovi i njegovim istomišljenicima zabranjuju da se odazovu na poziv Vlade Republike Srbije za dijalog, jer im je potreban alibi za pritiske protiv naše zemlje.
U pitanju odnosa prema stranom posredniku sadržan je suštinski odnos prema načinu zaštite integriteta i suvereniteta Srbije kao države. To je pitanje odnosa prema ključnom delu mehanizma za izvlačenje Kosova i Metohije iz sastava Srbije. Zato, da bi se otklonile sve dileme i moguće nejasnoće o tom pitanju, ne može odlučivati ni jedan državni organ samostalno, zato je neophodan plebiscit svih građana Srbije, zato je neophodan referendum.
Neki od ponuđenih stranih projekata za rešavanje problema Kosova i Metohije značili bi ne samo dalje drobljenje srpskog nacionalnog bića i otkidanje od matice nacionalno najprepoznatljivijeg dela srpske teritorije. Kosovo i Metohija je jedna od najsnažnijih nacionalnih identifikacija srpskog naroda. Zbog toga se o sudbini tog nacionalnog simbola moraju pitati svi građani Srbije, ali i samo građani Srbije. Srpski narod je suočen sa opasnošću da izgubi svoju najveću nacionalnu svetinju. U takvim sudbonosnim pitanjima jednog naroda, jedne države, izlišan je posrednik. O kosmetskom pitanju, kao svom pitanju treba da odluči čitav narod kojeg se to pitanje tiče. Ta odluka je toliko teška i uzvišena istovremeno da nju jednostavno ne može doneti niko drugi umesto naroda.
Republički referendum o tome da li su za odlučivanje o problemima na Kosovu i Metohiji potrebni ili nisu međunarodni posrednici je legalan i istovremeno najlegitimniji način za utvrđivanje volje građana. Ali, taj referendum je istovremeno izraz stava da o Kosovu i Metohiji legitimnu odluku može doneti samo celina naroda, a ne samo deo naroda koji na njoj živi. Ovaj republički referendum treba da bude i potvrda naše državne suverenosti i našeg zalaganja za poštovanje temeljnih principa međunarodnog poretka. Dok su postojale i vazalne države su uživale unutrašnju autonomiju. Srbija je u prošlom veku kao vazalna država autonomno donosila svoje ustave i kada je bila pod Turcima. Neće valjda i ne može danas dopustiti da se odlučuje uz međunarodnog posrednika.
Poštovani narodni poslanici, na jučerašnji dan pre 57 godina izvršen je mučki napad na našu zemlju bombardovanjem Beograda, koji je bio kazna za slobodarsko odbijanje njegovih građana da Jugoslavija pristupi trojnom paktu. Jugoslavija je posle toga bila okupirana, da bi u njoj potom otpočeo jedan od najherojskih narodnih otpora u Drugom svetskom ratu tuđinima i fašistima.
Poštovani narodni poslanici, glasanjem za raspisivanje republičkog referenduma, o tome da je Srbija sposobna samostalno da rešava probleme na Kosovu i Metohiji ili joj je potrebna tuđa pomoć, vi ćete ovog aprila, ove 1998. godine potvrditi naš neugasli, ponosni i slobodarski narodni duh. Vi ćete time odbaciti metod diktata, pritisaka, ucena i vređanja dostojanstva države i naroda samo zbog toga što ne prihvata slepu pokornost svetskim moćnicima.
Istovremeno, vi ćete glasati za poštovanje nacionalnog i državnog dostojanstva svoje zemlje, istine, građanske ravnopravnosti i demokratije. Jedan po broju mali narod učinićete još jednom, po slobodarskom duhu, velikim.
Duboko sam uveren da se svi problemi koji stavarno postoje i opterećuju život na Kosovu i Metohiji mogu razrešiti dijalogom, otvorenim, iskrenim i dobronamernim. Nadam se da će taj dijalog biti uspešan i u interesu svih koji žive na Kosovu i Metohiji.
Hvala lepo. (aplauz)

 Zahvaljujem.
Da li ko od narodnih poslanika želi reč?
Ima reč Gorica Gajević, šef poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče, Socijalistička partija Srbije pruža punu podršku i inicijativi  predsednika Slobodana Miloševića i  predlogu Vlade Republike Srbije da se raspiše referendum na kome će građani Srbije odlučiti da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Radi se o vitalnom nacionalnom i državnom interesu. Naš narod iznad svega ceni slobodu, samostalnost i nezavisnost. Istrajavajući na tim vrednostima i principima,  mi smo opstali kao narod i država na ovim prostorima, odolevajući svakom zlu,  nepravdi i namerama da se ugrozi naš suverenitet i teritorijalni integritet.
I danas je o tome reč. Na Kosovu i Metohiji se ne radi o kršenju ljudskih, građanskih i manjinskih prava, nego o separatizmu i terorizmu. Cilj je otcepljenje ove srpske teritorije od Srbije. Cilj je da se razbije Srbija. Internacionalizacija problema na Kosovu i Metohiji samo je način i sredstvo da se taj cilj ostvari . Tvorci novog svetskog poretka čine sve da stvore ambijent da taj cilj realizuju.
I, zato, mi odlučno odbacujemo pokušaj mešanja u unutrašnje stvari naše zemlje. Kosovo i Metohija nije bilo koji deo Srbije. To je samo srce Srbije, temelj naše državnosti, nacionalnog identiteta i duhovnosti. Pod plaštom zaštite ljudskih, građanskih i manjinskih prava i sloboda, u stvari golom silom, pretnjom i diktatom, hoće da nam otrgnu ono što je naše trinaest vekova. Svetskim moćnicima smeta što Srbija hoće partnerski, a ne vazalni odnos. Čude se što Srbija neće sama da se odrekne svog dela koji je njen koren. Nisu zadovoljni dosadašnjim prekrajanjem Balkana. Drobljenje njegovog prostora na patuljaste, nestabilne i nesamostalne države samo je deo šireg geostrateškog interesa sile koja neće jaku i stabilnu državu na Balkanu. Oni podstiču svaki ekstremizam, secesionizam i fundamentalizam, sa ciljem stvaranja veštačke krize u našem regionu da bi zaposlili sebe, svoju vojnu silu.
Čak nas optužuju da nećemo da sarađujemo sa međunarodnim organizacijama i institucijama. To nije tačno. Mi hoćemo saradnju na ravnopravnim osnovama i spremni smo da preuzmemo i prava i obaveze u tim organizacijama i institucijama.
Novi svetski poredak govori jezikom sile, suprotno međunarodnom pravu i Povelji Ujedinjenih nacija. To je strategija novog svetskog poretka. Jasno je to i Parlamentu Srbije i našem narodu. Mešanje stranog faktora u unutrašnje stvari neke zemlje nikada nije donelo dobro. To potvrđuje i razbijačka uloga koju su isti ti međunarodni posrednici imali u razbijanju prethodne Jugoslavije. Oni koji separatiste i teroriste koji javno traže otcepljenje izjednačavaju sa Vladom, koja legitimnim sredstvima brani državu, koji favorizuju one koji odbijaju dijalog sa Vladom i Narodnom skupštinom, oni koji od nas traže da se odreknemo dela srpske države zarad ambicija separatista, nama prete sankcijama , vojnom intervencijom, ometaju normalni život i ekonomski razvoj.
I, kojeg li licemerja ! Kažu: Sve za dobro našeg naroda, sve u ime demokratije i ljudskih prava, a u suštini, postavljajući se iznad svake legitimne vlasti, iznad svakog principa, rukovodeći se golim diktatom, ucenom i pretnjom, određuju ko šta sme, a ko šta ne sme da čini u odbrani vlastite slobode i nezavisnosti. Od nas se traži ono što se ni od jedne zemlje ne traži: da sarađujemo na razbijanju sopstvene države. Direktno podržavajući separatizam i terorizam, oni stvaraju opasan presedan u međunarodnim odnosima.
Pokušaj da se Srbija razbije, prvo, traženjem specijalnog statusa, zatim širom autonomijom, a sada i statusom republike u okviru Jugoslavije, u suštini je traženje modela da se stvori nova albanska država na tlu Srbije, kao uvod za dalje cepanje naše države, a to ne može i neće proći u našem narodu. Narod ne bi podržao niti oprostio rukovodstvu koje bi na to pristalo.
Kosovo i Metohija su unutrašnje pitanje Srbije i svaki pokušaj internacionalizacije ovog pitanja jeste mešanje u naše unutrašnje stvari. Veliki narodni referendum, o kojem danas odlučujemo, je legitimna i demokratska odbrana Srbije, odlučno odbacivanje pretnji i pritisaka i pokušaja da se Srbija razbije. U tome postoji puna saglasnost naroda i rukovodstva.
Sloboda, nezavisnost, celovitost i dostojanstvo Srbije su uvek bili iznad bilo kakvog parcijalnog interesa: ličnog, lokalnog ili stranačkog. Ta odluka se tiče svih građana Srbije, čitavog naroda. Zato narod mora o tome da odluči. Mi branimo Srbiju, njen suverenitet, celovitost i pravo da samostalno, u skladu sa međunarodnim principima, odlučujemo o svom uređenju, životu i razvoju. To je odgovoran odnos prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti našeg naroda i države. Volja naroda je uslov da se problemi na Kosovu i Metohiji rešavaju na principima slobode, samostalnosti, istine i pravde.
Referendum će potvrditi rešenost da se mirnim putem, političkim sredstvima, bez uslovljavanja, traže odgovori za rešavanje životnog pitanja na Kosovu i Metohiji. Građani će potvrditi da smo, kao država, spremni i sposobni da nađemo rešenja za ta pitanja, bez mešanja sa strane, čuvajući integritet Srbije, poštujući sva ljudska, građanska i manjinska prava.
Srbija je multietničko i multikonfesionalno društvo. U Srbiji sa Srbima, ravnopravno, živi gotovo 30 nacionalnih manjina. Njihova prava garantovana su Ustavom i zakonima po najvišim standardima međunrodne zajednice. I sve nacionalne manjine koriste ta prava. Samo albanski separatisti traže secesiju, prisiljavaju svoje sunarodnike da selektivno koriste garantovana prava, sprovode teror i nasilje nad svima koji im se protive.
Separatisti i njihovi mentori treba da se okanu razbijanja Srbije, pravljenja novih republika i guranja albanske nacionalne manjine u izolaciju i u sukob. Bilo bi bolje da ih savetuju da koriste sva Ustavom garatovana prava, za vlastitu dobrobit i dobrobit svih koji na Kosovu i Metohiji žive.
Perspektiva Kosova i Metohije nije u akcijama secesije i terorizma, nego u zajedničkom životu, ravnopravnosti, toleranciji, poverenju i razumevanju , u bržem ekonomskom i kulturnom razvoju. Srbija obezbeđuje tu perspektivu Kosovu i Metohiji . O tome govori i spremnost Vlade Republike Srbije i Narodne skupštine za bezuslovan , otvoren, javni dijalog o svim pitanjima ostvarivanja ljudskih, građanskih i manjinskih prava u ovoj našoj pokrajini.
Referendumom će se osnažiti politička platforma Srbije da političkim sredstvima kroz dijalog traži rešenja za sva pitanja, obeshrabriti svi koji zagovaraju secesiju i pokazati svetu da pritisci i ucene, pogađanja i cenkanja oko Kosova i Metohije ne može i neće biti.
Poštovani poslanici, Srbija se mnogo puta u istoriji našla u prilici da brani slobodu, teritorije i državnost. Uvek kada je o tome odlučivao narod, mi smo opstajali i dalje se uspešno razvijali. Uvereni smo da će tako biti i na ovom referendumu. Srbija će svim pritiscima, ucenama, separatizmu, terorizmu, stranom mešanju u naše unutrašnje stvari i pokušajima razbijanja naše države reći ne, jer samo tako obezbeđuje slobodu, mir, suverenitet, integritet, dostojanstvo i sopstvenu budućnost.
Hvala.
(aplauz)

Ima reč narodni poslanik Stevo Dragišić, šef  poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke.

 Dame i gospodo, srpski narod je poslednjih nekoliko godina na sopstvenim leđima osetio šta znači naći se na putu nekoj velikoj svetskoj sili. Poslednjih nekoliko godina ta velika svetska sila, SAD, bombardovala je naš narod, uništavala nas, pomagala našim neprijateljima i na taj način smo shvatili da se oni neće zaustaviti ni na Srpskoj Krajini, već da su rešili da potpuno rasparčaju srpsku državu i potpuno unište srpski  narod.
Međutim, za sve ove godine oni su nekako uspevali da sve svoje akcije protiv srpskog naroda podvedu pod nekakve međunarodne pravne principe, međunarodne pravne propise. Ovog puta je situacija potpuno drugačija. Ovoga puta su suočeni sa isključivo unutrašnjim pitanjem jedne suverene države. Problem Kosova i Metohije se međunarodno-pravnim normama tretira kao unutrašnje pitanje. Zbog toga je njima neophodno sada da dobiju našu saglasnost da se umešaju u taj problem, jer samo ako mi dobrovoljno njima dozvolimo da budu posrednici u tim razgovorima između predstavnika srpske države i albanske nacionalne manjine, oni će moći da se umešaju u taj naš problem, poštujući sve međunarodne pravne principe. U suprotnom njihove ruke su jednostavno vezane. Ako bismo mi to dozvolili, onda bismo već unapred potpisali sebi kapitulaciju. Jer, scenario međunarodnog posredovanja je, makar nama Srbima, dobro poznat. Prvo pošalju svoje posrednike, koji saslušaju i jednu i drugu stranu, donesu nekakav zaključak, predlože međunarodnim forumima i onda na osnovu tog njihovog zaključka slede ucene, pritisci, ispostavljaju se računi. Ako ne ispoštujemo ono što nam je naloženo, onda slede sankcije i čitav mehanizam se pokreće, koji smo već jednom osetili na sopstvenoj koži.
Zbog toga je važno da se međunarodni posrednici ne umešaju u pitanje, koje je isključivo unutaršnja stvar Republike Srbije.
Tu se postavlja još jedna dilema, koja je na prvi pogled nevažna, a to je da li će se ovo pitanje tretirati kao problem Srbije ili kao problem SR Jugoslavije. Tu sada dolazimo u jednu zanimljivu situaciju. Upravo su SAD možda bile jedina zapadna sila, koja je do pre nekoliko meseci o SR Jugoslaviji govorila kao o Srbiji i Crnoj Gori. Odjednom su se setili da je to SR Jugoslavija. Razlog je vrlo prost. Ako bi se ovo pitanje tretiralo kao pitanje SR Jugoslavije, onda bi Kosovo i Metohija, koje je danas po našem Ustavu Autonomna Pokrajina, u krajnjem ishodu moglo da bude jedna od federalnih jedinica, tako da SR Jugoslavija bude sastavljena od Srbije, Kosova i Crne Gore. A posle toga, opet smo imali iskustvo iz bliske prošlosti kako se raspala ona bivša federcija, SFRJ. Dakle, opet bi išao onaj isti scenario.
Međutim, ako se tretira kao problem Republike Srbije, onda se ne može očekivati da bi Republika Srbija dozvolila da ona sama bude federacija, sastavljena od Kosova i ostatka Republike Srbije, pa onda i sa Crnom Gorom da sačinjava neku federaciju ili konfederaciju.
Ta dilema uopšte nije slučajna i nije bezazlena. Zbog toga Srpska radikalna stranka insistira da se ovo pitanje tretira isključivo kao pitanje Republike Srbije. Između ostalog, nema razloga ni da bude drugačije. Pošto je Republika Srbija međunarodno priznata država već više od 100 godina, Kosovo i Metohija se nalazi u sastavu Republike Srbije već skoro više od 80 godina, tako da ne postoji nikakav razlog da se sada Kosovo i Metohija izuzima iz ustavno-pravnog sistema Srbije i da se tretira kao problem savezne države.
Ovde još jedno pitanje nije razrešeno. SAD su nedavno izjavile da se na Kosovu i Metohiji ugrožava nacionalni interes SAD. Njihovi nacionalni interesi se ugrožavaju, a ne znamo ni zbog čega. I zbog toga što oni sada smatraju da je neki njihov nacionalni interes ugrožen, misle da mogu da upoterbe svu svoju silu, koju imaju, da bi taj svoj nacionalni interes zaštitili. A ne postavlja se pitanje da li se ugrožavaju nacionalni interesi Srbije i srpskog naroda. Kosovo i Metohija je sastavni deo srpske države, Amerikanci smatraju da će njihovi nacionalni interesi biti zaštićeni, ako Kosovo i Metohija budu nezavisni, ako budu republika, ili ako se pripoje Albaniji.
U sukobu našeg nacionalnog interesa i američkog nacionalnog interesa Srpska radikalna srtanka će uvek stati u zaštitu srpskog nacionalnog interesa, ma kako to vama zvučalo. Evo, vidim da se neki veoma čude tome, možda smatraju da bi trebalo prednost da damo američkom nacionalnom interesu na teritoriji Republike Srbije.
I još jedno pitanje ovde traži odgovor. Koja su to nacionalna prava uskraćena Albancima, koje to pravo njima nije dozvoljeno, šta to u Ustavu Republike Srbije nije napisano, a trebalo je da stoji, što bi moglo da zadovolji manjinska prava albanske nacionalne manjine? Još se niko nije našao, koji je dao odgovor na to pitanje. Da pođemo odatle, da vidimo šta to mi treba Albancima da učinimo, koji ustupak treba da damo Albancima. O tome treba da razgovaramo. Ako je njihov jedini zahtev da dobiju nezavisnu državu, onda o tome nema razgovora. Ako imaju probleme u ovoj državi, treba da se obrate legalnim državnim organima i da pokušaju da reše taj problem.
Jedino o čemu nećemo da razgovaramo, to je nezavisno Kosovo. Srpska radikalna stranka je pred odlazak delegacije Vlade Republike Srbije i Skupštine Republike Srbije sačinila preliminarni program rešavanja problema Kosova i Metohije. Srpska radikalna stranka prihvata razgovor sa predstavnicima albanske nacionalne manjine. I ono na šta bismo mi u tim razgovorima pristali to je kulturna autonomija. Mi se slažemo s tim da Albanci samostalno rešavaju probleme u školstvu, zdravstvu, socijalnom osiguranju, penzijskom osiguranju i nekim drugim pitanjima, koja su od direktnog značaja za pripadnike albanske nacionalne manjine. I neka sami to finansiraju, neka sami svojim doprinosima finansiraju funkcionisanje tih službi i organa. Ali nikako ne želimo da razgovaramo o nekom većem stepenu autonomije, koji danas imaju, a naročito ne o nezavisnosti Kosova i Metohije.
Dobra volja sa naše strane postoji, pitanje je samo da li takva volja postoji sa druge strane. Mislim da bi takva volja postojala i sa druge strane, kada ne bi imali obećanja sa Zapada, da će se rešiti problem baš onako kako oni maksimalistički zahtevaju. Na nama je sada da izdržimo i da pokažemo da je nemoguće ostvariti ono što oni sanjaju, već da moraju da sednu, da pregovaraju, da realno pristupe ovom problemu i da pokušaju na realan način da reše sve one probleme koje imaju kod nas.
Dok je Srpska radikalna stranka ovde, mi ćemo se zalagati da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Republike Srbije i da se nikad ne dovede u pitanje da li Kosovo i Metohija mogu ikada da dobiju nezavisnost. (aplauz.)

Hvala. Ima reč narodni poslanik Milan Miković, šef poslaničkog kluba SPO.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, Srpski pokret obnove će učiniti sve da branimo i odbranimo Kosovo i Metohiju, staru Srbiju, rodno mesto srpske države, crkve, kulture i nacionalnog epa. Da branimo od albanskih ekstremista, koji traže da ova naša pokrajina postane nezavisna država ili da stekne status federalne članice u okviru SR Jugoslavije, što je drugo ime za otcepljenje od Srbije.
Sve činjenice - danas, juče i vekovima unazad nadmoćno su na strani Srbije. U našem je državnom i nacionalnom interesu da svet sazna te činjenice. Ako smo za dijalog sa Ibrahimom Rugovom i njegovim pregovaračkim timom, onda bi upravo, zbog činjenica koje svet ne zna, trebalo da insistiramo na tome da što više stranih medija, što više stranih diplomata u svojstvu posmatrača ili svedoka prisustvuje srpsko-albanskim razgovorima.
Rugovu je strah od istine pa traži strane posrednike u razgovoru. Traži nekog stranca da ga uhvati za ruku i dovede za pregovarački sto sa Srbima. To je, i samo to, uloga posrednika. Zašto bi nam smetalo?
Ne traži Srbija ni pedalj tuđe teritorije, nego brani isključivo svoju teritoriju, ne traži Srbija da bude etnički čista država Srba, nego se brani od zahteva da na njenoj teritoriji bude osnovana etnički čista albanska država, odnosno još jedna Albanija na Balkanu.
Nema tih stranih posmatrača, posrednika, predstavnika, svedoka ili izveštača koji mogu poreći ove činjenice, niti pomoći Rugovi da nepravo preobrne u pravo, laž u istinu ili provociranje rata u odbranu mira.
Braneći sebe, Srbija brani mir na Balkanu, a brani i Dejtonski sporazum.
Svojim opasnim političkim zahtevima, koji su izvorište i albanskog terorizma, albanski ekstremisti opasno ugrožavaju mir na Balkanu i Dejtonski sporazum.
I zemlje članice Kontakt grupe i Evropska unija i Savet bezbednosti su za mir, Dejtonski sporazum i nepromenljivost granica u Evropi. Pošto su albanski ekstremisti protiv svega toga, mi ne smemo da bežimo od saradnje sa Kontakt grupom i Evropskom unijom u odbrani istih ciljeva i vrednosti.
Tačno je da u ponašanju nekih velikih sila postoje dupli standardi. Zapitajmo se, međutim, koliko je naša državna politika davala povoda za takve duple aršine. Promenimo neka svoja ponašanja, pa proverimo da li svet zaista mrzi Srbe i Srbiju. Odnos prema Republici Srpskoj, primera radi, značajno je promenjen posle nove politike nove Vlade.
Na šta mi, kad je reč o stranim predstavnicima u ovom trenutku, ne možemo da pristanemo? Ne možemo da prihvatimo one strane predstavnike koji žele da nameću rešenja u srpsko-albanskom dijalogu i koji unapred izjavljuju da problem Kosova treba rešiti u granicama SR Jugoslavije, a ne u granicama Srbije. Takve predstavnike međunarodne zajednice ne prihvata ni SPO. Verujemo da je na tu vrstu stranih predstavnika mislio i predsednik SR Jugoslavije, gospodin Slobodan Milošević, kada je predložio referendum i referendumsko pitanje.
Dame i gospodo, narodni poslanici, odgovor na referendumsko pitanje znamo unapred - Kosovo je neodvojivo od Srbije i niko u svetu nema pravo da to dovodi u sumnju.
Član 2. tačka 7. Povelje Ujedinjenih nacija, čiji smo potpisnici, doslovce kaže da niko nema pravo da se meša u pitanja koja su po svojoj suštini unutrašnja pitanja država. U glavi VII u članu 39. ističe se, međutim, da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ima ovlašćenja da se umeša svuda tamo gde utvrdi da postoji pretnja miru, povreda mira ili agresija. Ovo znači da je Kosovo i Metohija u našoj isključivoj nadležnosti dok traje mir i da to neće biti počne li rat. Zbog toga rata ne sme da bude i mi ga ne smemo ni izazvati ni započeti. SPO je za hitno otpočinjanje dijaloga sa Albancima, ali ozbiljnog i sa naše strane odgovorno pripremljenog nastupa.
Rugova je formirao svoj pregovarački tim, odabrao je najstručnije ljude, poznate i u svetu i sada se dogovaraju oko njihove zajedničke platforme za pregovore.
Pregovarački tim koji je pre neki dan sastavila Vlada Srbije nije naš najbolji tim. Ta ekipa odlazi u Prištinu i bez jedinstvene državne platforme.
Radikali, bar do danas, bili su protiv autonomije na Kosovu, a socijalisti i JUL za autonomiju u okviru sadašnjeg Ustava Srbije. SPO smatra da Kosovo i Metohija nisu svojina ni Vlade, niti bilo koje stranke. Smatramo da bi predsednik Srbije, gospodin Milan Milutinović, trebalo da posle konsultacija sa liderima parlamentarnih stranaka sastavi najbolji pregovarački tim Srbije i da odmah posle toga taj naš pregovarački tim usvoji i jedinstvenu pregovaračku platformu.
Obavimo brzo i odgovorno sve pripreme sa naše strane i otpočnimo razgovore sa političkim predstavnicima kosovskih Albanaca. Bolje da pregovaramo i dve decenije, nego da ratujemo i dva minuta.
Dame i gospodo, kada je reč o predstojećem referendumu, SPO smatra iz državnih i nacionalnih razloga, bez zaklanjanja iza procedure, da je trebalo da se građani Srbije u isto vreme i o istom trošku izjasne i o zastavi i grbu naše države. Predložili smo bili da ovo referendumsko pitanje glasi: Da li ste za crveno-plavo-belu trobojku i da dvoglavi beli orao Nemanjića bude grb Srbije? I zastava srpska i dvoglavi beli orao Nemanjića rođeni su takođe na našem Kosovu, pa bi ovo drugo referendumsko pitanje simbolično pojasnilo celom svetu šta je Srbima Kosovo, a naša država bi konačno dobila svoj istorijski grb i svoju nacionalnu zastavu. Hvala. (aplauz)

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Milan Rodić, šef poslaničkog kluba Jugoslovenske levice.

Uvaženi predsedniče, poštovani narodni poslanici, poslanici Jugoslovenske levice su juče, i danas će glasati za referendum isto onako kako će građani Srbije i srpski narod na ovim prostorima glasati protiv internacionalizacije kosovskog pitanja. To jeste pitanje koje se tiče Republike Srbije, ali je ovo jedinstvena prilika da građani Srbije i narod Srbije kaže međunarodnoj zajednici šta misli o njenom dosadašnjem prisustvu na ovim prostorima i kakve su rezultate postigli.
Kazaće, jer ima na to pravo, jedno veliko "ne" razbijanju prethodne Jugoslavije, jer da se oni nisu mešali, jedna mala Slovenija ne bi krenula na četvrtu vojnu silu u Evropi, ne bi pre vremena priznali te male, izmišljene države na Balkanu, ne bi srpski narod živeo u toliko država na Balkanu, ne bi nam izmislili sankcije, iz nama takođe nepoznatog, odnosno ne pravog razloga.
Kazaćemo im "ne" i na pritiske koje danas iskazuju prema Republici Srbiji i zamolimo ih da nam više na takav način ne pomažu, jer vidimo, svaki dan dolaze i kažu da hoće da nam pomažu. Ne traba nam takva pomoć. Ako žele da nam pomognu, onda neka nam kažu šta to u našem Ustavu nema, a u njihovom ima, a što se odnosi na položaj nacionalnih manjina, na nacionalne slobode, pa da o tome razgovaramo.
Neka nam kažu da li su vlasti u Srbiji sprečavale da Albanci participiraju u vlasti preko izbora, na koje ni jedan put do sada nisu izašli? Da li su to vlasti u Srbiji sprečavale albanski narod ili su to oni podstrekivali govoreći im - sačekajte da završimo sa rasturanjem Jugoslavije, pa kada dođe Srbija na red, onda ćemo o tome da razgovaramo.
Nije srpski narod bez pameti, dobro je uočio i naravno sa velikim podozrenjem gleda na svaki pokušaj internacionalizacije našeg pitanja, pre svega, Kosova i Metohije, koje je, kako rekoše moji prethodnici, kolevka srpskog naroda i srpstva. Jugoslovenska levica jeste jugoslovenska, mi jesmo za ravnopravnost i ravnopravne pregovore i dogovore, ali samo sa onima koji priznaju Republiku Srbiju i Jugoslaviju kao svoju domovinu, kao svoju otadžbinu.
Nisu nedostajali predlozi za razgovor albanskoj strani, ali sećamo se svih ovih godina da su oni pristali na razgovor, ali samo na temu osamostaljivanja Kosova. Izvinite gospodo, u ovoj zemlji, ili ja samo tako mislim, nemaju sagovornika na takvu temu, niti će naći sagovornika.
Dakle, pozivamo Albance da sednu za pregovarački sto, da se zajedno dogovorimo o zajedničkom životu u našoj zajedničkoj državi Srbiji i Jugoslaviji.