Sve je jasnije da strane zemlje pokušavaju da odlučuju, a ne da pomažu Srbiji. Za okončanje krize na Kosovu i Metohiji je sve jasnije da su se oni opredelili za jednu stranu, a to nije Srbija, to nisu Srbi. Nikada o Srbima i o Srbiji nije odlučivala neka strana sila. Mi odlično znamo 1914. godinu, šta smo rekli, 'ajde da kažemo i ovu 1941. godinu, to je bilo bezveze, ali bilo je tako kako je bilo.
Kada je u pitanju čast, obraz i dostojanstvo srpskog naroda, nema i ne sme imati dileme u vezi sa tim da se nastoji s pokušajima za demokratski dijalog po propisima Republike Srbije.
Do dijaloga mora doći, jer je bolje razgovarati, nego ratovati. No, ako treba ratovati, treba ratovati jako i brzo. Neko je rekao: Treba da se razgovara mesecima, godinama. Niti su Albanci spremni da sa nama razgovaraju mesecima i godinama, niti smo mi spremni da sa njima razgovaramo mesecima i godinama.
Kako treba razgovarati ?
Treba razgovarati sa činjenicama, samo sa činjenicama i upoznavanjem Evrope i sveta sa činjenicama. To je naše najjače oružje. Za sada ga ne koristimo, ni dovoljno, ni jezikom koji stranci prihvataju i razumeju. Ovom prilikom ne mislim na Amerikance, jer su se oni jasno opredelili za koga su, nego na ostale sa kojima, stvarno, moramo da sarađujemo.
U polemici sa predsednikom Srpskog pokreta obnove Vukom Draškovićem, vođenoj na stranicama stranih novina, među kojima je čuveni "L'amon diplomatic", albanski pisac, koga vi znate, njihov najslavniji pisac, istakao je belu zastavu. Navikao je da se služi izmišljotinama i konstrukcijama, pa se nije ni pokušao suprotstaviti i odupreti silini argumenata o Kosovu koje je izneo Vuk Drašković.
Istina i pravda su na našoj strani. I pravo je na našoj strani. Neka i mudrost bude na našoj strani.

Ima reč Dragan Tomić, narodni poslanik.

Retko koristim ovu priliku, ali sada želim da vam se, kao narodni poslanik, obratim.
U pismu upućenom najvišim funkcionerima Srbije predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević je govorio o pritiscima u ime demokratije. I, zaista, pritisci na našu zemlju su uvek imali to cinično opravdanje. To opravdanje je još ciničnije ako se zna da je kriza na Kosovu i Metohiji, kao i druge krize, koje se koriste za pritisak na male narode, zapravo veštački stvorena kriza. Ni jedno nacionalno, demokratsko, ljudsko ili versko pravo bilo kog stanovnika Srbije nije ni na koji način ugrožavano od strane države. Ako su ičim ugrožavana ova prava, ugrožavana su samo albanskim terorizmom, potpomognutim upravo tim spoljnim pritiscima u ime demokratije.
Teško bismo poverovali da najbogatije, tehnički najbolje opremljene zemlje na svetu, sa ogromnim analitičkim timovima, imaju netačne podatke i da ne znaju istinu o situaciji na Kosovu i Metohiji. Ako znaju, a moraju znati, jer sve znaju, zašto je onda odnos prema Srbiji takav? Zašto se svi napori Srbije da se sve mirno reši unapred osuđuju i opstruiraju? Zato što je, očigledno, nekome ovde potrebno žarište.
Nosioci novog svetskog poretka traže krize da bi na njima iskazivali svoju moć, da bi upravljali krizama i držali u potčinjenosti druge zemlje i narode. Kad nema krize, ne prezaju od toga da ih proizvode. Kosovo i Metohija je u planovima tih moćnika zamišljeno kao žarište. Paralelno, negde u susedstvu, sprema se novo, rezervno, žarište, a iza toga sledeće, dok svi ne budemo u istom stroju, po istim "demokratskim" receptima i sa istim gazdom.
Treba li mi, koji imamo tako sveža sećanja iz raspada prethodne Jugoslavije, koji napamet znamo redosled poteza, da dozvolimo sebi ponavljanje prošlosti? Verujem da ne treba. Takođe, mislim da ne možemo da budemo jedina zemlja na svetu kojoj je oduzeto pravo na odbranu i samoodbranu od terorizma. Mi to ne prihvatamo. Ubeđen sam da to ni jedna zemlja ne bi prihvatila. Isto tako, verujem da moj stav ili stav bilo kog visokog partijskog ili državnog funkcionera u ovakvom trenutku mora da prođe kroz proveru javnosti, tj. građana. Ne mislim da postoji demokratskija procedura za proveru stava javnosti za bilo koje pitanje od referenduma. Kao poslanik u ovoj skupštini, sa zadovoljstvom podržavam inicijativu predsednika Slobodana Miloševića o raspisivanju referenduma. Samo tako ćemo potvrditi ispravnost naše politike i dobiti pravi mandat da istrajemo na dosadašnjem nacionalnom kursu.
Ja nemam dileme. Uveren sam da će građani Srbije izabrati najmudrije rešenje. Istovremeno, verujem i u mudrost albanskog naroda. Uveren sam da naši narodi neće dozvoliti da drugi eksperimentišu našim životima i mudrošću. Zahvaljujem. (aplauz)

Ima reč narodni poslanik Jela Veselić.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani predsedniče Vlade i članovi Vlade, uvaženi narodni poslanici, današnja sednica Narodne skupštine Republike Srbije i pitanje o kojem raspravljamo, uverena sam, opredeliće trajno budućnost Republike Srbije, Jugoslavije i budući život građana na ovim prostorima.
Svesna ozbiljnosti i važnosti odluke koju Skupština danas treba da donese, kao narodni poslanik, htela sam da čujem i mišljenje građana, pre svega birača čiji me je glas opredelio za poslanika u ovoj skupštini. Htela sam da svoj lični poslanički glas utemeljim na mišljenju građana i zato sam proteklih nekoliko dana u više sredina Mačve, Posavine, Tamnave i Jadra, u susretima sa ljudima, slušala njihov glas i njihovo mišljenje.
Kada bih samo u jednoj rečenici iznela šta građani severozapadne Srbije misle o mešanju stranih posrednika u rešavanje problema na Kosovu i Metohiji, mislim da bi to bila rečenica koju je izgovorio jedan sedamdesetogodišnji Mačvanin. Taj domaćin mi je rekao: "Ćerko, preko 50 godina orem svoje njive i nikada komšiju nisam pitao šta ću posejati". Mislim da ova jezgrovita misao mudrog starine može da posluži kao ideja vodilja i ovoj skupštini u današnjoj raspravi o pitanju koje je svojom inicijativom pokrenuo predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević.
Kosovo i Metohija su deo Srbije. To zna svet i Srbija. I svet i Srbija znaju da se na teritoriji, na svakom delu teritorije jedne države, sva pitanja rešavaju na teritoriji te države. Nema suverene države u kojoj unutrašnje probleme rešava neko sa strane. Tu ne može biti presedana. Presedan u takvom slučaju ukida suverenitet države, a to je samo korak na putu ka razdržavljenju jednog naroda i, rekla bih, ka okupaciji jednog naroda.
Ništa novo neću reći kada kažem da je srpski narod od Stefana Nemanje do danas tu svoju energiju i nemerljive žrtve gotovo u svakoj generaciji davao za očuvanje dva osnovna stuba svog identiteta - svoje slobode i svoje države. Pitajte bilo koje dete koja je za njega najlepša zemlja. Budite sigurni, da ćete uvek dobiti isti odgovor: najlepša zemlja je slobodna zemlja.
Voditi uspešnu državnu politiku u ime naroda koji ima ovakve svetinje može samo ona vlast koja vodi narodnu politiku. Zato pitanje o kojem danas raspravljamo nije pitanje ove ili one političke partije i nije pitanje ove ili one vlasti. Ovo je suštinsko i sudbonosno pitanje na koje samo srpski narod i svi građani Srbije mogu dati odgovor.
A dajući odgovor na ovo pitanje, građani Srbije istovremeno će dati svoj sud i o politici koja je do sada vođena u Srbiji, politici, koja je izrastala i izrasla na energiji narodne volje, na volji srpskog naroda da Srbija bude jedinstvena država na celoj svojoj teritoriji.
Ova skupština i Vlada narodnog jedinstva, koju smo nedavno izabrali, izraz su volje najvećeg dela biračkog tela Srbije i legitimni su državni organi pred svim unutrašnjim i stranim faktorima, koji kao vrhunac demokratije priznaju volju građana na izborima. U tom smislu i svaka odluka, pa i odluka o pitanju Kosova i Metohije sa stanovišta prava bila bi legitimna.
Međutim, polazeći od činjenice da moć svetske politike državnom rukovodstvu Srbije ne uvažava ove argumente, što se inače u suverenim zemljama nigde ne postavlja, inicijativa da se raspiše referendum o tome da li građani Srbije prihvataju strane posrednike u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji najbolje je i jedino moguće rešenje. Pred tim rešenjem, odnosno pred odgovorom građana Srbije na ovo pitanje moć svetske politike mora stati. Suverena volja naroda, kao nosioca suvereniteta srpske države, mora biti poštovana i neprikosnovena. Naša je dužnost da sa ove govornice to poručimo i građanima Srbije i celokupnoj svetskoj javnosti. Nije se desilo u istoriji ni jednog naroda, a posebno nije u srpskoj istoriji, da se svojom voljom odriče suvereniteta nad svojom teritorijom. Zato svi oni, koji misle da je Srbija nedefinisan prostor, na kome svako može stvarati svoju državu kako mu se prohte, neka jednom zauvek shvate da je Srbija suverena republika u okviru SR Jugoslavije, Srbija je država, u kojoj vlada pravo i koju vode legitimno izabrani organi, birani na demokratskim izborima. Sva pravila, koja važe za bilo koju drugu suverenu zemlju, moraju važiti i za državu Srbiju.
Ovaj referendum će najbolje pokazati svetu da Srbija i narod Srbije neće dozvoliti da postanu presedan u međunarodnom pravu. Neće se na Srbiji rušiti temelji i princip Povelje UN, a to je princip suvereniteta i integriteta države.
Poštovani narodni poslanici, predlažem da danas jedinstveno na ovoj sednici Narodne skupštine, bez stranačke ostrašćenosti i bilo kakvih grupnih interesa donesemo odluku o raspisivanju referenduma i pozovemo naše građane Srbije da u najvećem mogućem broju izađu na referendum i daju svoj odgovor na pomenuto pitanje. Pokažimo svetu da svojom politikom sledimo volju naroda, koji nas je i birao i da mimo volje naroda u Srbiji niko, pa ni svet ne može rešavati unutrašnja pitanja i probleme u Republici Srbiji. Pokažimo svetu da je Srbija kuća građana Srbije, da je to naša njiva i da niko mimo građana Srbije na toj njivi ne može sejati. Hvala. (aplauz)

Zahvaljujem. Imamo još četiri minuta vremena, samo da se dogovorimo.
Predlažem već sada, pošto ima 40 prijavljenih, znači još 21 govornik treba da govori, da donesemo sada odluku da produžimo radno vreme dok ne završimo sednicu. Da li se slažete? (slažu se) Da li moramo da glasamo ili ne? (Glasovi: ne moramo.)
Zahvaljujem. Nastavak sednice je u 14,30 časova.
(Nastavak rada posle pauze u 14,45 časova.)

Poštovani narodni poslanici, da nastavimo sa radom.
Ima reč narodni poslanik Slobodan Nenadović, a neka se pripremi narodni poslanik Josip Čikoš.

Dame i gospodo, gospodine predsedniče, od šefa poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove čuli ste jasno i precizno stavove o pitanju Predloga odluke o raspisivanju referenduma.
U ovom trenutku, kada je na neki način ugrožen i teritorijalni integritet naše države, mi u Srpskom pokretu obnove nastojimo da razmišljamo kao do kraja ozbiljni i odgovorni ljudi, a ne kao jevtini demagozi. Valja, međutim, upravo iz tog razloga reći i sledeće: bez obzira na to kakav ishod referenduma bio, sve po našu državu obavezujuće pravne i političke odluke donosiće i u potpunosti za njih odgovarati politička vlast u Srbiji, dakle, nadležni organi Republike Srbije, a pre svega novoformirana Vlada Republike Srbije.
S tim u vezi građani Srbije, kao ustavni i politički suvereni, izjašnjavanjem na predstojećem referendumu ne preuzimaju, niti uopšte mogu preuzeti bilo kakvu političko-pravnu odgovornost. To mora biti, čini mi se, sasvim jasno. Jer, građani ne vuku neposredne političke poteze, ne formulišu strategiju i ne vode pregovore. Oni kao politički pojam nisu u poziciji da čine kompromise i sporazume.
Shodno Ustavu Republike Srbije, Vlada Republike Srbije kreira, vodi i realizuje našu državnu politiku. I mi kao poslanici Srpskog pokreta obnove želimo sasvim iskreno da Vlada taj deo svog posla obavi na najsvrsishodniji način. Ali, jednovremeno kažemo: nema i ne sme biti bilo kakvog zaklanjanja iza rezultata referenduma, nema i ne sme biti bilo kakvog političkog kukavičluka ili isprazne demagogije s tim u vezi.
Sa tih pozicija mi ćemo kao poslanici Srpskog pokreta obnove posebno pažljivo vrednovati i ceniti buduće poteze naše vlasti i prema njima se određivati. Jer, valjda je konačno i to sasvim jasno da državnim interesima Srbije, a pitanje Kosova i Metohije jeste pitanje tog ranga i značaja, niko ne može ni improvizovati ni strančariti. Hvala vam.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Čikoš Josip, a neka se pripremi narodni poslanik Radoslav Jović.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, teško je sada  nešto  različito reći kada smo u  pristupu suštinskom problemu Kosova i Metohije manje - više saglasni - i većina ovde u sali i naravno, i većina naših građana da je taj problem unutrašnje pitanje Srbije i da imamo pravo da ga sami rešavamo.
Evidentne su dve ključne ideje rešavanja problema i one se nalaze u inicijativi predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića: prvo, izražavanje volje građana, i drugo, dijalog u interesu svih koji žive na Kosovu i Metohiji.
Dakle, kao što je i ovde već rečeno, ne može biti demokratskiji način da se izađe iz ove situacije, da se problem počne rešavati na način koji je jedino prihvatljiv i koji je, rekao bih, jedino moguć.
Mi ćemo kroz referendum proveriti volju građana, potvrditi naše opredeljenje i pokazati svetu da građani i te kako znaju šta hoće, da niko ni pritiscima ni pretnjama ne može da uništi tu težnju za slobodom, za nezavisnošću, za dostojanstvom i taj, možda svetu nerazumljiv, odnos prema svojoj državi koju mi imamo.
Postoji mišljenje da smo mi skloni podelama i isticanju onoga što nas deli, ali postoje i trenuci kad se ujedinjujemo, kada se mora ujediniti da bi se očuvalo ono što je najvrednije. Svaki naš građanin treba i sada će odlučivati o svojoj sudbini, o svojoj državi, šta će ostaviti svojoj deci, u kakvoj će državi živeti i ubeđen sam da će odgovor biti jedan jedini moguć.
Ovo su trenuci kada samo oni koji ne vide smisao svog postojanja, čiji interesi su negde drugde van ove države i u službi nekih drugih, dakle samo oni mogu da rade protiv interesa sopstvene države i njene budućnosti.
Mi smo građanska država i sva građanska prava podjednako imaju i mogu da ostvaruju i nacionalne manjine. Najbolji primer, kao što je već danas to ovde izneto, je primer Vojvodine, gde živi nas pripadnika 26 nacionalnih manjina i gde mi zajedno živimo, dobro se razumemo, rešavamo probleme i zašto ne bi sada mogli da isto tako živimo i na Kosovu i Metohiji? Zašto Albanci ne bi sada da ostvaruju svoja prava koja imaju ustavno zagarantovana? Doduše, neka i ostvaruju, ali samo koja im odgovaraju. Ali za to je potreban dijalog, strpljiv razgovor, mnogo razgovora da se, prvo, prihvati država u kojoj se živi, da se počne sa ostvarivanjem prava Albanaca kao građana ove države, prava koja su im zagarantovana.
Tu spremnost za dijalog moraju da pokažu Albanci. Dakle, da se jedino mogućim prihvatljivim rešenjem suživota pristupi, pristane, jer separatizam i terorizam nisu put koji dovodi ni do dijaloga, ne mogu dovesti ni do rešenja ovih problema, ne mogu dovesti do tog prihvatljivog i zajedničkog života.
A što se međunarodne zajednice tiče, mislim da će oni morati da prihvate da se ne može ići nametanjem rešenja i nečije volje, da se država ne može samo tako deliti i rasparčavati kad nekom padne to napamet. To se mora prepustiti onima koji su sudbinski vezani da žive zajedno i da nađu rešenje i da se okrenu svojoj zajedničkoj budućnosti. Hvala.