Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Mihalj Kertes.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici , pre nego što, mimo svog običaja, pročitam što sam napisao, dozvolite da prokomentarišem i da se obratim delu poslanika , jer sam danas bio uveren da ćemo biti jedinstveni na pitanju sudbine države Srbije. Insinuacija jednog od čelnika jedne minorne autonomaške partije u Vojvodini me čudi, jer brzo zaboravlja istorijske istine. Narod Srbije se uvek pitao i pitaće se i ubuduće. Tako je bilo 1988, 1989,  pa i 1998, tako će biti sve dok Srbija traje.
Što se tiče Dejtonskog sporazuma, obezbeđen je mir i Republika Srpska, dve velike tekovine za budućnost. Jugoslavija ima vojsku. Što se tiče cifara, ta vojska je dovoljna da se odbrani . Srpski narod nikad nije bio osvajački, osim kad je jurio neprijatelja malo dalje od svoje granice. Eventualno, ako čelnici te minorne, nikakve , sitne autonomaške partije ne prizivaju tuđu vojsku, što se može i razumeti , jer san koji je raspršen 1988.godine mogu i dalje da sanjaju. Imaju pravo na to.
Što se tiče Vojvodine, niko nema pravo ovde da svojata i govori o građanima Vojvodine i šta oni misle. Rekli su 1988.godine šta misle. Autonomija nije izgubljena, nego je potvrđena. Izgubljena je državnost da bi se pomoglo Kosovu i Metohiji i, nakon svega što se desilo, stvorila država Srbija. Sad smo na početku.
Na kraju, molim gospodina iz Sandžaka, njega i njemu slične, da niko sebi ne uzima pravo da govori o nacionalnim manjinama i da o njima posebno brine. Od silne brige boli nas glava. Molim da ubuduće samozvani zaštitnici o nama ne brinu ovako. Takve nam je brige dosta. Tako su brinuli i autonomaši u svoje vreme .
A sada dozvolite mi, gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, dame i gospodo, oni koji su razorili bivšu Jugoslaviju, isparcelisali je i prevremenim priznavanjem odbeglih državica utvrdili pravila igre, nameravaju da završe svoj posao. Ovog puta je na redu Kosovo i Metohija. Verujem da će predloženi referendum pokazati da građani Srbije ne žele da iz matične zemlje odvoje miraz za neregularno venčanje Albanije sa Evropom. Nećemo biti kumovi u tim svatovima.
Rođen sam kao Mađar, a Srbin sam samo dobrovoljno. Ne samo zbog toga što bolje govorim srpski nego mađarski i ne samo zbog toga što je život najveći broj mojih prijatelja rasporedio u Srbe. Ako je gospođi Olbrajtovoj čast da bude Amerikanka i Čehinja, meni je čast da budem Mađar i Srbin.
Država u kojoj živimo ima ime, ona se zove i uvek će se zvati Srbija. (aplauz)
Mešanje u unutrašnje stvari Srbije i pokušaj da se preko "najveće autonomije" pripremi odvajanje Kosova i Metohije od matične države pozdravljaju samo oni koji se nadaju da će u nekoj novoj preraspodeli vlasti, pod uslovima koje odrede stranci, osvojiti vlast u Srbiji. Priča o Kosovu i Metohiji uvod je u priču da i stara srpska Vojvodina ostane meta povampirenih austrougarskih ideja. Nešto smo danas slično čuli kao uvod od dva predstavnika nikakve stranke. Ljudima, koji strahuju da ćemo izložiti sebe i svoje svakojakim neprilikama, ako ne pristanemo na sve, bukvalno, draga gospodo, na sve predloge zajednice koja se predstavlja kao svetska, može se postaviti pitanje: Zar je manje opasno pristati na sve?
Kada je krajem 1980-ih godina na Kosovu i Metohiji i zbog Kosova i Metohije počelo rasturanje bivše Jugoslavije, strašna većina Srba u domovini i svetu zaklinjala se da Kosovo i Metohiju nikada i nikome neće dati. Gde su sada ti ljudi? Jesu li se predomislili? Ne verujem. Tu su i reći će šta im je na srcu. Navika članova vladajućih i opozicionih stranaka da u svakoj prilici stanu iza svoga vođe i svojih vođa svima je poznata. Ovoga puta nije u pitanju gola navika da stanemo iza Slobodana Miloševića, ovoga puta zbog države moramo stati ispred njega.
Potreba da pregovaramo sa svima i o svemu razumna je i demokratska. Valja strahovati od sukoba, rata i drugih užasa, ali valja se plašiti i istine da bi pristankom na internacionalizaciju pitanja, vezanih za Kosovo i Metohiju, istrulili u strašnom i bolesnom miru.
Da zaključim, pred nama je, gospodo referendum i demokratska odbrana Srbije. Hvala. (aplauz)

Ima reč poslednji diskutant Živorad Tiosavić.

Dame i gospodo narodni poslanici, znam da je nezahvalno biti, kako predsednik reče, poslednji diskutant, ali neko i to mora. Nisam mogao da propustim današnju priliku i privilegiju, koju imam kao narodni poslanik, da mogu javno da iznesem svoj stav o pitanju nad svim pitanjima  kada je u pitanju srpski narod, a to je kosovsko-metohijsko pitanje.
Moram glasno i jasno da iznesem svoj stav kao Srbin i kao član Srpske radikalne stranke, da bi moji unuci i oni moji koji slede iza mene jednog dana to negde mogli da pročitaju. Ne znam da li postoji i da li svaki narod na današnjoj političkoj sceni na ovom svetu ima svoje Kosovo i Metohiju, u duhovnom, u verskom, u državotvornom, u mitskom pogledu, kao što ima srpski narod. Ali, znam da ako eventualno i postoji takav narod, sa takvim Kosovom i Metohijom, da ga ne bi dao nikom ni po koju cenu. Jer, ne postoji na ovom svetu toliko nerazuman i nesamosvestan narod, koji bi sam potkopavao svoje temelje, čupao svoje korene i sekao granu na kojoj sedi.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovi, kako smo ih danas različitim imenima nazivali, sa strane su nam prešli sve pragove. To smo im mi dozvolili. Sada hoće da nam pređu najintimniji prag našeg naroda, da uđu u oltar naše države, da nam uzmu Kosovo i Metohiju. Danas nas predstavnici nekih novokomponovanih nacija plaše Nato-paktom i sankcijama. Mi smo osetili na svojoj koži i razornu moć bombi Nato-pakta i njihovih sankcija. Kosovo i Metohiju ne smemo nikome dati, ne zbog nas, jer ova država nije naša, ona je nama data na privremeno korišćenje od naših predaka, uz amanet da je našim potomcima predamo jaču i stabilniju u svakom pogledu, nego što smo je preuzeli.
Zato ću ja 23. aprila na referendumskom listiću zaokružiti "ne" i to moje "ne" i sva "ne", koja se tog dana sliju, predstavljaće jedno veliko "da" za buduća neka pokolenja, koja treba da dođu posle nas. Hvala. (aplauz)

Zahvaljujem. Pošto se više niko nije javio za reč, zaključujem jedinstveni pretres Predloga odluke.
Molim narodne poslanike da radi utvrđivanja kvoruma ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Imamo kvorum.
Stavljam na glasanje Predlog odluke o raspisivanju republičkog referenduma radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.
Zaključujem glasanje i saopštavam: Za je glasalo 193, protiv četiri, uzdržan jedan, nije glasao jedan, ukupno je prisutno 199 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila Predlog odluke o raspisivanju republičkog referenduma radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. (buran aplauz)
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O OBRAZOVANjU KOMISIJE ZA SPROVOĐENjE REPUBLIČKOG REFERENDUMA RADI IZJAŠNjAVANjA GRAĐANA SRBIJE DA LI PRIHVATAJU UČEŠĆE STRANIH PREDSTAVNIKA U REŠAVANjU PROBLEMA NA KOSOVU I METOHIJI
Primili ste Predlog odluke, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Otvaram jedinstven pretres.
Da li predstavnik predlagača želi reč? (ne želi)
Da li neko od narodnih poslanika želi reč? (ne želi)
Pošto niko ne želi reč, zaključujem jedinstveni pretres Predloga odluke.
Molim narodne poslanike da, radi utvrđivanja kvoruma, postave svoje kartice u poslaničke jedinice. Imamo kvorum.
Stavljam na glasanje Predlog odluke o obrazovanju Komisije za sprovođenje republičkog referenduma radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.
Za 194, protiv tri, četiri uzdržana, dva narodna poslanika nisu glasala. Ukupno 203 narodna poslanika je prisutno u sali.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila Predlog odluke o obrazovanju Komisije za sprovođenje republičkog referenduma radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.
Ovim je naš dnevni red iscrpen. Hvala vam na saradnji. Vidimo se na sledećoj sednici.