Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Ljubiša Stevanović, a neka se pripremi ministar za nauku i tehniologiju Bane Ivković, koji je tražio reč.

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, mudar je i hrabar onaj narod koji ume da čuva svaki pedalj svoje zemlje. Kroz viševekovnu istoriju srpski narod je u svim prelomnim trenucima dokazao i svoju mudrost i svoju hrabrost. Štitio je sebe, ali i sve druge koji su u ovoj zemlji živeli.
Srbija nikad nije dozvolila da drugi njom upravljaju i najverovatnije iz tih razloga je i danas kost u grlu svima onima koji bi da je parčaju i stave na kolena.
Svedoci smo koliko je ministara, njihovih zamenika i raznoraznih emisara, predstavnika Evropske i Svetske zajednice, ovih dana krstarilo i krstari Srbijom, sve tražeći i nudeći neke dogovore, a sa liderima albanskih partija vršeći pregovore u stilu: vi tražite nezavisno Kosovo, a mi ćemo se izboriti za Kosovo Republiku, sve se nadajući da će pretnje silnika toliko zaplašiti Srbe i Srbiju i sve one koji su Srbiji lojalni, sve misleći i verujući da je srpska zemlja na prodaju. Zaboravljaju ili ne znaju da Srbija ima narod, da taj narod ima svoj glas, gromoglas, koji će odlučiti sam o svojoj sudbini, koji će samo jednom rečju pokazati svu svoju mudrost i snagu.
I valjda će posle ovog referenduma svetskim moćnicima postati jasno da su tzv. demokratski mešetari nepoželjni i da narod neće dozvoliti da mu bilo ko sa strane, bez obzira na to koliku moć imao i pretio, vršlja po njegovoj kući. Jer i ti stranci odlično znaju da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, znaju oni dobro da su koreni Srba na Kosovu i Metohiji i da svaki Srbin, ma gde se nalazio, Kosovo i Metohiju oseća kao svetinju, kao duhovnu suštinu srpskog bića.
I sa ovog mesta poručujemo svim tzv. demokratama Zapada, koji bi da internacionalizuju Kosmet, koji bi da posreduju u dijalogu pod izgovorom da nam pomognu, da narod to neće dozvoliti.
Postavljamo pitanje: s kim oni hoće sve te pregovore ili dogovore? Svakodnevno ohrabruju albanske lidere, posećuju ih i daju lažne nade, pretvaraju ih u svoje ekspoziture, pomažući svesno separatizam, jer je stvaranje Kosova Republike u stvari njihov interes.
Znaju dobro da su Albanci građani Srbije i da svi Albanci nisu Rugova, Demaći, Pulja i drugi. To dokazuju i mnogobrojna pisma širom Kosova i Metohije sa potpisima stotine predstavnika albanske nacionalne manjine, koji otvoreno kažu da je Srbija njihova domovina i da ih politika albanskih lidera vodi u propast.
Sigurni smo da će takvih potpisa i pisama biti još, jer su to ljudi koji imaju sva prava, kao i svi ostali građani u ovoj zemlji. Međutim, moramo razumeti strah koji je u njima usađen, represijama koje slede od zastupnika tzv. demokratskih partija.
Navešću jedan primer, a ima ih mnogo. Čovek koji je na televiziji dao izjavu da mu je domovina Srbija i da pitanje Kosova treba da se rešava u samoj Srbiji, doživeo je da mu se već sutra demolira kuća u selu Zjum, kada je otac otišao da obiđe svoju porodičnu kuću doživeo je podmukli napad terorista, ranjen je, a kola su mu uništena, o čemu je štampa već pisala.
Zbog sve te opasnosti o pojedinačnom izjašnjavanju, mnogi Albanci uzeli su olovku i savili papir, pa su pisali ne samo predsedniku Srbije, Milanu Milutinoviću i Vladi Republike Srbije, nego i Informativnom centru u Prištini. Ja sam to poneo, i pošto američki Informativni centar u Prištini to neće da objavi, želim da vam pokažem i svi zainteresovani novinari mogu da dobiju. U ova dva pisma koja sam doneo su 294 potpisa Albanaca, sa željom da se njihova imena objave.
Još jedan karakterističan slučaj. Predsednik Demokratskog saveza Turaka za Kosovo i Metohiju, iako je prvi izrazio želju da učestvuje u pregovorima sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, imao je takav pritisak da dva dana nije smeo da ide na posao, jer su ga odmah pozvali u tursku ambasadu, kako bi mu verovatno rekli kakva je to zemlja Srbija. Ja sam i to pismo, koje je upućeno potpredsedniku Vlade, poneo i tačno stoji kao prvi potpisnik Zemalji Kroizino, predsednik Demokratskog saveza Turaka za Kosovo i Metohiju.
Ovakvih i sličnih primera ima puno, a oni samo ilustruju sa kakvim se represijama susreću lojalni građani Republike Srbije sa Kosova i Metohije. Takvom politikom proterani su mnogi Srbi sa Kosmeta u proteklim decenijama. Takvom politikom vršena je albanizacija mnogih sela u kojima žive Muslimani i Turci, pa ima bezbroj primera da je otac Turčin, a sin Albanac, jedan brat Turčin, a drugi Albanac. Čitava muslimanska sela su albanizovana, pa i dan-danas imamo sela u kojima je maternji jezik srpski, deca pohađaju nastavu na albanskom jeziku, iako ne znaju ni jednu albansku reč. Isti je slučaj i sa Romima.
Kada bi bio popis stanovništva, verujem da bi demografska slika bila ponajmanje onakva kakvom je predstavljaju albanski lideri, pa bi valjda i stranci shvatili da na Kosmetu ne žive samo Albanci, već i druge nacionalne manjine koje Srbiju doživljavaju kao svoju domovinu i koje dobro znaju da je Kosovo i Metohija srpsko.
Međunarodna zajednica uporno ističe kako su Kosovo i Metohija pitanje Jugoslavije. Licemerje je na najvišem nivou, jer koliko do juče je ovde rečeno, govorili su Srbija i Crna Gora, jer im je bilo teško da izgovore reč Jugoslavija. Narod naš je dalekog pamćenja, Kosovo i Metohija je Srbija 13 vekova, od stvaranja samostalne države. Dakle, još od vremena kada Jugoslavije nije bilo. Deluje poražavajuća misao da neko sada hoće da iščupa srce jedne viševekovne zemlje, a sve pod izgovorom da se ne poštuju ljudska prava.
Građani Kosova i Metohije, kao i svi građani Srbije kojima je stalo do časti i poštenja, u čijim žilama teče krv slavnih predaka i čije pamćenje doseže do samih početaka srpske države, oduševljeno su prihvatili inicijativu predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Slobodana Miloševića koji je u ovom presudnom trenutku narod postavio iznad svih stranačkih i drugih interesa.
Ja sam siguran da će narod masovno izaći na referendum i dati odgovor, a to je ne, ne onima koji hoće da rasparčaju Srbiju, ne onima koji žale srpski narod, jer srpski narod ne podnosi sažaljenja. Srpski narod ima dovoljno pameti i snage da sam rešava svoje probleme unutar sopstvenih granica. Svako mešanje sa strane značilo bi izazov za koji bi svu odgovornost snosila međunarodna zajednica.

Ima reč ministar Branislav Ivković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji? (Ne.)
Naravno da ne prihvatate i treba da kažete ne, ali hoću da znate da su vaše kolege u ovoj skupštini u najtežim trenucima, kada je bilo pitanje integracije Srbije i Jugoslavije sa Evropom, rekli jedno veliko da. U vreme embarga u ovoj skupštini usvojen je Prostorni plan Republike Srbije, koji je kao aksiom imao integrisanje Srbije i Jugoslavije sa okruženjem. Mi smo uvek, građani Srbije, znali da priđemo Evropi i želeli taj susret sa Evropom, stvarali sve uslove za sveukupnu privrednu i kulturnu razmenu ove zemlje sa Evropom.
Doneli smo Zakon o svojinskoj transformaciji, Zakon o koncesijama, na nivou savezne države Zakon o stranim ulaganjima, ovde, Zakon o komunalnim delatnostima. Sve smo uradili što jedna savremena i moderna zemlja treba da uradi da bi omogućila slobodan protok kapitala, da bi omogućila dovoljno garancija inostranom kapitalu da dođe na ove prostore, da ostvari profit, ali u interesu građana ove zemlje, u interesu privrede ove zemlje.
Znači, kada god je međunarodna zajednica prilazila ovoj zemlji sa jednim fer i poslovnim odnosom da ostvari kontakte, da ostvari robnu razmenu i sveukupnu razmenu, mi smo bili otvoreni za takve kontakte. Međutim, danas kada međunarodna zajednica i njeni pojedini predstavnici, koji su u zemlji, gde je doskora demokratija bila sa dva kolta u opasaču ili gde do juče ljudi crne boje nisu mogli da uđu u autobus gde su beli, hoće na jedan drugi način da žive i rade, naš odgovor je ne i naš odgovor mora da bude ne. Mi moramo da raspišemo referendum i dobijemo odgovor ne, zato što je Savezna Republika Jugoslavija suverena država, zato što je Republika Srbija država koja je u Ustavu zapisala da je država građana svih njenih naroda, zato što 27 nacionalnih manjina i etničkih grupa živi u Vojvodini i živi koristeći potpuno svoja prava, zato što u Vojvodini idu u školu na svom maternjem jeziku, zato što imaju svoja informativna glasila, imaju svoja kulturna udruženja.
Zašto da samo jedna jedina nacija ne želi da koristi sva ona prava koja smo definisali Ustavom Republike Srbije. To moraju da im odgovore njihove vođe i oni koji njihove vođe podržavaju u secesiji i u želji za nezavisnim Kosovom i Metohijom. Građani Albanci, građani ove zemlje moraju da znaju da njihove vođe i oni sami koji nisu izašli na izbore snose krivicu zato što ne koriste svoja prava.
Retke su zemlje u Evropi gde lokalne samouprave imaju takve nadleženosti kao u zemlji Srbiji. Javna komunalna preduzeća, upravljanje građevinskim zemljištem, sve ono što se tiče građanina jedne lokalne samouprave u ogromnoj meri se rešava u lokalnoj samoupravi. Ko im je branio da izađu na izbore i da steknu ta prava da koriste i lokalne i republičke i savezne izbore. Zato treba raspisati referendum i treba da damo podršku konačno rukovodstvu ove zemlje. Treba da kažemo ne zato što drugi izjednačavaju terorističke akcije na Kosovu sa legalnim opcijama naše policije u sprečavanju terorizma na Kosovu.

Ima reč ministar Jorgovanka Tabaković.

Reč - dve o posredniku koji se traži od strane Albanaca i koji se sam velikodušno nudi, ne na način slobodnog prepričavanja njihovih akcija, već na način kako oni sami o sebi govore, i to kroz knjigu Zbignjeva Bžežinskog. To je čovek čije je ime vama verovatno poznato, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Sjedinjenih Američkih Država od 1977.  do 1981. godine.
To je jedan od najuticajnijih ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama i danas. Nedavno je objavio knjigu pod nazivom: "Velika šahovska tabla, američko prvenstvo i njegovi geostrateški imperativi". Ovo delo liči na ono što bismo mi u našem jeziku nazvali nacionalnim programom i predstavlja viziju američke spoljne politike za 21. vek.
Bžežinski je u svojoj knjizi brutalno otvoren, on više ne govori o zajednici ravnopravnih naroda, o suverenitetu država, o demokratskim međunarodnim odnosima i univerzalnoj primeni ljudskih prava. On priznaje da je to samo retorika.
Bžežinski ne govori o ratu, ali pokazuje kako se kombinacijom pritisaka, ponudama za ekonomsku i političku saradnju i veštog korišćenja (naglašavam) međusobnih nacionalnih sukoba i unutrašnjih slabosti, može postići cilj da Amerika sačuva svoju imperijalnu premoć, makar za još jednu generaciju, a ako može i duže.
Za one koji ne sarađuju, pa makar to bila i Kina, koju uvažavaju po svojoj veličini i moći, predviđeno je da im se spolja otvore svi njihovi unutrašnji problemi. Pokušaj interacionalizacije i stvaranja problema Kosova i Metohije je pokušaj disciplinovanja jedne države, države Srbije. I to je Amerika, i to je njen nacionalni interes.
Neka građani sami prosude koliko treba dozvoliti mešanje nekoga ko sebe smatra hegemonom, upoređujući svoje carstvo sa vizantijskim.
Teška vremena u kakvima se nalazimo zahtevaju veliku mudrost. Mudrost može biti privilegija pojedinca, božji dar, ali je nesporno da postoji jedna mudrost, koju niko ne može da opovrgne, to je narodna mudrost.
Referendum je takođe legalan način da ta narodna mudrost, a s druge strane i odgovornost, dođu do izražaja i niko ne može reći da je ovaj referendum zaklon za Vladu ili bilo kog pojedinca.
Ovaj referendum je, u stvari, naša želja da toj Americi pokušamo pred svima drugima da stavimo do znanja da nas ostave na miru, samo da nas ostave na miru.
Ja, koja sam sa Kosova i Metohije, nisam za to ni zaslužna, a ni kriva. Međutim, baš zbog toga što sam sa Kosova i Metohije, što mi tamo žive deca, ostatak porodice, prijatelji i svi ostali, dokazuje da sam posebno zainteresovana, da me ova država nagradi za svo strpljenje, što živim i što svi dole koji živimo, živimo i čekamo da se taj problem reši, da nas nagradi time što će nam pokazati čvrstu rešenost da ovaj problem počne da se rešava.
Za početak smatram da je sasvim dovoljno da to rešavanje problema podrazumeva granice koje jesu i Ustav koji jeste, za sve ostalo moramo imati strpljenja i još mnogo, mnogo mudrosti.
Nadam se da nam ni jedno, ni drugo ne manjka. Hvala vam. (aplauz)

Reč ima ministar Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, mnogi su danas govorili o tome šta nam se i kako nam se preti po pitanju Kosova i Metohije, zavođenja novih i rigoroznijih sankcija, ili još drastičnijih mera protiv Srbije i srpskog naroda, navodili su istorijske, kulturne razloge, govorili o mnogim činjenicama, o našoj teritoriji, zemlji i vodi, kako rekoše, ali čini mi se da smo malo pominjali i govorili o našem narodu na Kosovu i Metohiji,  o ljudima koji dole žive, da je to naše najveće bogatstvo i da je to ono što pre svega ne smemo da izgubimo.
Srbi su skoro izgubili Republiku Srpsku Krajinu, svoja vekovna ognjišta, svoje teritorije, svoje kuće, mnogi svoje porodice, ili bar svoje najbliže. Ne smemo dopustiti da nam se to ponovo desi na Kosovu i Metohiji, ne smemo zaboraviti da ne žive samo albanski separatisti na Kosovu i Metohiji i da oni imaju nekakvo ekskluzivno pravo da se otcepljuju, ili ne, od Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, ili da prave nekakve svoje federalne ili konfederalne jedinice.
Dole živi veliki broj pripadnika našeg naroda, veliki broj pripadnika drugih nacionalnih manjina, koji žele da kao lojalni građani, kao ljudi koji poštuju Ustav i zakon ove zemlje, ostanu da žive tamo gde su decenijama živeli.
Neko je pre neki dan u Beogradu rekao - referendumsko pitanje nije: da li će se neko, odnosno strane sile mešati u naše unutrašnje pitanje ili ne, nego hoćemo li živeti pod sankcijama ili ne.
Kažu, još, neki: "Šta nas briga za Kosovo i Metohiju, dole nemamo ni pedalj zemlje, mnogo nas to ne interesuje".
Zamislite kada bismo na takav način razmišljali i o svim drugim delovima naše Srbije? Pa, danas je Kosovo i Metohija, sutra (kako su nam danas najavila gospoda Murić i Kučević), na dnevnom redu bi bila Raška oblast, potom bi se našli neki pametni koji bi stavili i Srbe iz Vojvodine u takvu poziciju, i tako doveka.
Nikada ne bismo mogli da kažemo - kraj, završili smo pitanje konstituisanja i opstanka naše države i možemo da radimo i živimo kao i sav normalan svet, kao i svi ostali.
Danas je predstavnik partije "Sulejman Ugljanin" ovde rekao da lažemo i iskrivljujemo istinu (i to grubo), kada kažemo da niko ne krši prava nacionalnih manjina na Kosovu i Metohiji, i uopšte u Srbiji, a onda je kao primer za to naveo, verovali ili ne, izbore, novembarske, iz 1996. godine.
To je bio primer kršenja prava nacionalnih manjina. Pustite vi nas, naše političke stranke, da se mi sukobljavamo oko izbornih pravila, oko toga da li je vlast prekršila, i da li nije, ali to sa pravima nacionalnih manjina nema nikakve veze.
U našoj zemlji je naša Skupština (ne ova, već skupština nekadašnje Jugoslavije) ratifikovala sva dokumenta, koja po najvišim međunarodno-pravnim standardima štite prava nacionalnih manjina, i međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, i međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, i evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i sve to na najbolji način sprovodi u delo.
Pa se postavlja pitanje, šta to nedostaje Albancima na Kosovu i Metohiji, šta to nedostaje pripadnicima možda i nekih drugih nacionalnih manjina, ili veroispovesti u našoj zemlji? Ne, nedostaje im ništa. Da li loše žive Albanci na Kosovu i Metohiji? Ne. Žive mnogo bolje nego Srbi. Imaju daleko veću ekonomsku moć, jer dobar deo njih ne poštuje zakone ove zemlje, dobar deo njih ne plaća porez našoj Srbiji, a Srbi to plaćaju. Šta im onda nedostaje?
Podsetiću vas na izjavu Ibrahime Rugove iz 1992. godine. Mnogi iz inostranstva više ne žele da nas podsećaju na tu izjavu, a mnogo puta su je pominjali 1993. i 1994. godine. To je bio zahtev Ibrahima Rugove da Kosovo i Metohija imaju isti državno-pravni status, a to je zahtev upućen tzv. međunarodnoj zajednici, isti državno-pravni status kakav ima Republika Srpska Krajina. Zašto Ibrahim Rugova to više ne traži? Zašto ga na to ne podseti bilo ko iz Sjedinjenih Država ili neke druge zemlje.
Traže iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju da dopustimo njihovim emisarima da oni ispituju šta se to događa na Kosovu i Metohiji, da nam oni određuju kakve mere Vlada Republike Srbije mora da preduzme, šta je to što moramo da učinimo da ih umilostivimo. Kako da poštujemo i da slušamo nekoga ko nas je isključio iz svoga članstva? Postoji li to bilo gde? Ima li bilo kakve logike u tome?
Mnogi su iz sveta govorili da srpska policija, pa čak u poslednje vreme i neka srpska paravojska, izmislili su naravno, maltretira Albance na Kosovu i Metohiji, oni su "jadni i ugroženi".
Da malo dopunim ono što je govorio gospodin Peručić za ovom govornicom, strana sredstva informisanja, strana i javna glasila nam nisu ni malo naklonjena. Oni već iz milošte nazivaju pripadnike terorističkih bandi na Kosovu i Metohiji nekakvim simpatičnim gerilcima Oslobodilačke vojske Kosova. Zaboravljaju kakav je stvarni status tih ljudi koji divljaju na jugu Srbije. I, ne pada im na pamet da tako nešto promene. Kada kažu, a u svakom svom izveštaju to napominju i ne zaboravljaju da preskoče, da je 90% Albanaca na Kosovu i Metohiji, postavlja se pitanje, prvo, po kome je to popisu, a drugo, koliko je to procenata Britanaca na Foklandskim ostrvima, koliko to ima pripadnika, kao što to danas neko reče, Holanđana na Arubima i nekih drugih? Nema ni jednog. Ali su zato vodili krvavi rat i vodili bi ga do istrebljenja, da neki drugi nisu potpisali kapitulaciju i prihvatili da te teritorije, na kojima ih uopšte nema, njima i ne pripadaju.
Što se tiče medijske sfere, da malo o tome kažem, ne bih mnogo, dakle iz domena nadležnosti moga ministarstva. Američki informativni centar predstavlja pravu logističku bazu i podršku albanskim separatistima. Znaju to svi odavde. Oni vode medijsku kampanju. Sve što se dogodi i kako se dogodi, oni su u stanju da drugačije predstave, da na potpuno suprotan način prikažu realne događaje, da u svemu pomognu šiptarske separatiste i da posle svega toga kažu, kako su oni dole samo kako bi ustanovljavali stepen kršenja nacionalnih prava pripadnika albanske nacionalne manjine.
Neko će reći da smo možda ksenofobični, da ne želimo da sarađujemo sa svetom. To je besmisleno. Mnogo volimo da gledamo i francuske i američke filmove, ukoliko su vredni. Mislimo da isto i oni treba da gledaju dobre srpske filmove, dobre srpske pozorišne predstave. Imamo mnogo lepih planina, reka, neka dođu, neka skijaju, neka se kupaju, ili pecaju, biće nam dragi gosti. Ali nam nisu potrebni kao politički emisari, koji će određivati političku budućnost jednog dela naše zemlje, suverene Srbije. Nisu oni nas pitali kakav će status imati Kalifornija, kakav će status imati Bavarska, kakav će status imati Alzas. Nećemo ni mi njih pitati kakav državno-pravni status treba da imaju Kosovo i Metohija. Ustav Srbije nam je to odredio, građani Srbije poverenjem koje su dali i poslanicima u Narodnoj skupštini i ovoj vladi Republike Srbije, o tome su već dovoljno rekli.
Malo pre je predstavnik SPO ovde vređao pripadnike i predstavnike SRS, a predstavnicima Vlade zamerio što su zaboga, eto, odgovarali na optužbe nekih drugih političkih stranaka. Pa, ne mislite valjda da kada neko uđe u Vladu, da on postaje nemušt ili nem, pa neće da odgovara svojim političkim protivnicima, nego će da pušta da ga oni napadaju, a da on ništa ne učini. Nikada ne bih koristio onakve izraze kao što su: glupost, kratka pamet itd., ali to je neko drugi izdiktirao, nekome drugome je to palo na pamet.
Ali, nemojte da zaboravite da članovi ove vlade i predstanici Srpske radikalne stranke nikada nisu podržavali bombardovanje Republike Srpske od strane NATO pakta. A, čovek koji je malo pre bio za ovom govornicom je doslovce rekao - da NATO nije jednostran i da akcije NATO pakta moraju biti podržane. To se nama nikada neće dogoditi i zato još jedanput pozivamo i sigurni smo da će građani Srbije i srpski narod, ukoliko narodni poslanici i Narodna skupština donese odluku o raspisivanju referenduma, reći da ne prihvataju strane pritiske, strane ucene, ili kao što neko pre neko veče na televiziji reče od poljoprivrednika - samo nemoj više da nam pomažu. Hvala vam. Možemo to mi i sami.

Potpredsednik Vlade, dr Vojislav Šešelj je tražio da odgovori narodnom poslaniku Ivanu Kovačeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, strpljivo sam sedeo satima iščekujući gospodina Kovačevića ili nekog drugog iz njegove poslaničke grupe. Međutim, ugrabiše priliku, kada sam izašao napolje da odgovaraju, da me demantuju. Ali, zapravo, šta je postigao gospodin Ivan Kovačević, samo je potvrdio moju jutrošnju konstataciju.

Ovo što je govorio gospodin Ivan Kovačević su nove obmane.

Prvo, obmane o planu Z-4. Plan Z-4 je bio toliko loš da ni jedan ozbiljan srpski političar ili jedna ozbiljna srpska partija se nisu usudili da ga prihvate, ni iz Srbije, ni iz Srpske Krajine, ni vladajuće ni opozicione. Prihvatio je samo SPO.

Gospodin Kovačević je ovde nabrajao da je po tom planu Z-4 Srpska Krajina imala predsednika Republike, parlament, vladu, monetu, zastavu, grb i narodne predstavnike itd.

Suštinu je, naravno, prikrio. Po planu Z-4 Srpska Krajina je svođena samo na 1/4 svoje teritorije. Plan Z-4 nije obuhvatao istočnu Slavoniju, nije obuhvatao Baranju, nije obuhvatao zapadnu Slavoniju i prepolovljavao je zapadni deo Srpske Krajine.

Nije bilo srpskog političara koji je smeo to da prihvati. Naravno, okupirana je sada cela Srpska Krajina. Ali bi posledica bila ista, sa više ili manje prolivene krvi. I da je prihvaćen plan Z-4 Srbima tamo ne bi bilo opstanka. To je suština.

Drugo, gospodin Drašković je tražio hrvatsku zastavu na srpskom Kninu nekoliko godina pre okupacije Republike Srpske Krajine. I, nije ni malo slučajno što gospodin Drašković od 1991. godine pa naovamo nikada nije smeo da ode ni na teritoriju Republike Srpske Krajine, ni na teritoriju Republike Srpske, pa nikada ni u svoje rodno Gacko. Ta činjenica mnogo govori.

Dobro je što su danas mnogi poslanici SPO za ovom govornicom podržali referendum i podržali odbacivanje stranog mešanja u naše unutrašnje poslove. To je važan pomak nabolje u njihovoj političkoj orijentaciji. Ali, do juče je rukovodstvo njihove stranke tražilo internacionalizaciju, internacionalizaciju istine, kako su govorili. Kažu, toliko je istina na našoj strani da jednostavno te zapadne sile ne mogu, nego da presude u našu korist. A, istina je bila na našoj strani u slučaju Republike Srpske Krajine. Istina je bila na našoj strani u slučaju Republike Srpske. Šta je bilo? Bilo je bombardovanje, bilo je bombardovanje srpske dece, srpskih sela i gradova, srpskih škola i bolnica. Što je dokaz da se zapadne sile ne rukovode principima, ne rukovode se pravom i pravičnošću, ne rukovode se humanizmom, nego interesom.

I u ovom slučaju, njihov je interes da razdrobe Srbiju i unište naš narod. I ovoga puta pomažu srpske neprijatelje materijalizovane u albanskim separatistima. Tako su radili i po pitanju Srpske Krajine i po pitanju Republike Srpske.

Dame i gospodo, što se tiče ovog teksta koji je Drašković malopre izdiktirao Ivanu Kovačeviću, to nije ništa novo . Što se tiče istina i laži u politici, postoji čitav niz primera, ali ja time ne bih opterećivao Narodnu skupštinu. Znate, gospodin Drašković je mene nedavno tužio. Ja ću sutra izaći na pripremno ročište. Sa ogromnim zadovoljstovom očekujem taj sudski proces. Tamo ćemo dokazivati ko se u politici služio lažima i obmanama. Dokaza je toliko da će se mnogi časni i pošteni ljudi iz vaših redova postideti što su ikada uopšte bili članovi Srpskog pokreta obnove. (aplauz)