Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, inicijativa Slobodana Miloševića, predsednika Savezne Republike Jugoslavije, da se građani Srbije na referendumu izjasne da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji je mudar državnički i politički potez, pogotovu ako se zna da je Kosovo i Metohija danas najvažnije državno i nacionalno pitanje Srbije, pitanje koje je u prošlosti često određivalo sudbinu naše otadžbine, a sada se tiče direktno njene budućnosti.
Sve izraženiji udari, pritisci i ultimatumi kojima je izložena Srbija da bi popustila zahtevima šiptarskih separatista i terorista, samo su deo zamišljenog scenarija da se Srbija i Savezna Republika Jugoslavija razbiju i rasparčaju.
Jasno je da se iza paravana o tobožnjoj brizi za ljudska i građanska prava Albanaca na Kosovu i Metohiji skriva težnja albanskih separatista za otcepljenje i pokušaj stvaranja druge albanske države na srpskoj zemlji. Zato sam ubeđen da je inicijativa o referendumu jedini pravi i demokratski potez da se sasluša glas svog naroda, svih građana Srbije. Referendumom odlučujemo o neotuđivim pravima čoveka, zemlje, države, pravima uz koja reč "neotuđiva" ne stoji slučajno, već sa jasnim i dubokim razlozima.
To su prava koja ima svaka zemlja, pa tako i naša. I ta se prava moraju poštovati i kada je reč o Srbiji. Moram da podsetim da smo bitku za državnost i jedinstvo, celovitost Srbije dobili krajem 80-tih godina. Posle toga smo demokratski, uz učešće građana promenili Ustav iz 1974. godine, koji je Kosovu i Metohiji, kao i Vojvodini davao elemente i status Republike. Taj ustav je na najperfidniji način omogućavao decenijski teror, progon i izgon, etničko čišćenje srpskog i crnogorskog naroda sa Kosova i Metohije.
Novi ustav označio je kraj politike razbijanja Srbije i ispravljanje jedne velike istorijske nepravde. Deo međunarodne zajednice i svetski moćnici koji bi pretnjama i golom silom da uređuju po svom ćefu unutrašnja pitanja malih država i naroda, učinili su poslednjih godina bukvalno sve da ograniče elementarna prava srpskom narodu i svim građanima Srbije da pod ravnopravnim uslovima zauzmu mesto koje im pripada u svetu, izolujući ih i satanizujući ih.
Međutim, sada se deo stranog faktora stavlja na stranu albanskog separatizma, podupirujući otcepljenje i internacionalizaciju kosovsko-metohijskog problema. Srbija i srpski narod nisu nikada, nikome ko živi ovde, uskraćivali elementarna, ljudska, građanska ili nacionalna prava. Najbolji dokaz za to su stabilni međunacionalni odnosi koji su uspostavljeni i učvršćeni u Vojvodini. Mi to iz Vojvodine najbolje znamo. Zato, kada kažemo Vojvodina, mislimo Srbija. Mislimo na Srbe, Mađare, Rumune, Rusine, i sve druge koji žive u Vojvodini, zajedno i u miru. Po tome smo prepoznatljivi. Živeti u Vojvodini znači razumeti druge, pomoći drugome, ma koje nacije bio i biti ponosan na tog drugog koji sa nama živi.
Politika Socijalističke partije Srbije bila je i ostala politika pune građanske i nacionalne ravnopravnosti i ona je najbolje afirmisana upravo u našoj severnoj pokrajini. To je moguće ostvariti i na Kosovu i Metohiji. Potrebno je da albanski separatisti prihvate činjenicu da je Kosovo i Metohija naša unutrašnja stvar i da se taj problem rešava u skladu sa voljom građana Srbije, zakonima i Ustavom. Zato sam ubeđen da će građani Srbije na referendumu jasno staviti do znanja da je Kosovo i Metohija u Srbiji, Srbija na Kosovu i Metohiji jedna država. Izađimo na referendum, glasajmo protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema Kosova i Metohije. Protiv stranog mešanja u našem slučaju znači za svoju zemlju, za Srbiju i njen suverenitet.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Slbodan Tomović, a neka se pripremi narodni poslanik Rajko Đurđević.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, poznati su primeri iz srpske istorije da se po pravilu, uvek kada su se nad Srbijom nadvijali mutni oblaci, okupljali narodni prvaci da se dogovore šta valja činiti i kako se od oblaka odbraniti.
Poznato je takođe da su ove odluke imale pečat naroda, jer su predstavljale njegovu volju kao izraz vekovnih težnji za suverenošću i nezavisnošću. Tako je bilo u Orašcu, tako je bilo ispod Takovskog grma i u bezbroj drugih pomenutih i nepomenutih slučajeva.
Ako je istorija učiteljica života, jasno je šta treba da uradimo danas, a šta na dan izjašnjavanja na referendumu. Tvrdnja da se istorija ponavlja je tačna, jer su se danas u ovoj sali okupili narodni poslanici da kao narodni prvaci odluče šta Srbiji valja činiti i šta sa tim u vezi treba predočiti svetu i građanima Srbije. Dakle, kažimo po ko zna koji put svetu - Kosovo i Metohija oduvek su bili i danas su integralni deo Republike Srbije. Ta teritorija nikada nije bila u sastavu bilo koje druge zemlje, pa prema tome, bilo koji problemi u ovoj srpskoj pokrajini su njeno unutrašnje pitanje.
Pripadnici albanske manjine na Kosovu u svemu imaju ista prava kao i drugi građani i sva ta prava su utvrđena u skladu sa najvišim evropskim standardima, uključujući i standarde OEBS-a i okvirne konvencije Saveta Evrope.
Separatizam koji javno uz nesebičnu podršku svetskih moćnika zastupaju predstavnici određenih političkih Albanaca, doveo je do terorizma koji je odneo više desetina života. Sveto pravo je svake države da se brani od terorizma i da štiti svoj teritorijalni integritet, javni red i bezbednost svojih građana. Ovo pravo se nikome na svetu ne osporava, a kada Srbija reaguje u duhu tog prava, onda se Savet bezbednosti pod presijom svetskih moćnika poziva na glavu VII Povelje Ujedinjenih nacija. Artikulišimo jasno, na Kosovu nema, niti je bilo oružanih sukoba, pa nema ni opasnosti od prelivanja sukoba, nema opasnosti za mir i bezbednost i nema osnova za pozivanje na glavu VII Povelje.
Stavovi Kontakt grupe u Londonu 9. marta i u Bonu 25. marta predstavljaju grubu demonstraciju politike sile. Ta grupa uzima sebi za pravo da određuje ko može, a ko ne može da se brani od terorizma i separatizma. Te sile čak nalažu da neko mora da sarađuje u razbijanju integriteta sopstvene državne teritorije, prete sankcijama, vojnim intervencijama, sprečavaju normalan ekonomski razvoj i život miliona ljudi. Sve to u ime demokratije, ljudskih prava i u ime Boga.
Pretnje u miru i bezbednosti na Kosovu i u okruženju predstavlja podrška koji određeni krugovi pod uticajem proalbanskog lobija, u zna se kojim zemljama, stalnim članicama Saveta bezbednosti, pružaju secesionističkim težnjama Albanaca na Kosovu.
Jedno je pitanje ostvarivanja ljudskih prava i prava pripadnika nacionalnih manjina, a drugo je pitanje ustavnog uređenja organizacije države, odnosa između raznih nivoa vlasti, odnosa vlasti i samoupravljanja. To su unutrašnja pitanja za svaku suverenu zemlju i ta pitanja ćemo rešavati sami, bez mešanja stranih predstavnika i odbijanjem bilo kakve internacionalizacije.
Građani Srbije, dijalog i politička sredstva, bez ičijeg posredovanja i internacionalizacije, poštovanje integriteta i suvereniteta Srbije jeste jedini put rešavanja svih pitanja na Kosovu i Metohiji. Ako neko računa sa obećanjima da je u Srbiji moguće nešto drugo, izvan evropskih konvencija i standarda o pravima pripadnika nacionalnih manjina, ako računa da je Srbija poligon za neke nove eksperimente i presedane, gubi vreme i grdno se vara.
Za rešenja smo dijalogom, političkim sredstvima i u okviru evropskih konvencija. Malo je reći da su izlišni bilo kakvi pritisci. Vlada Srbije, kako je istakao predsednik Marjanović, čvrsto je opredeljena da istraje na tom opredeljenju, jer je to jedini put da se obezbede sva građanska i ljudska prava i ravnopravnost svih građana na Kosovu i Metohiji. Zalaganje pojedinih zemalja da se rešenja za Kosovo traže van Srbije predstavljaju narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije, države koja postoji više od 13 vekova, mnogo ranije čak i od bilo koje ideje o jugoslovenstvu.
Ovakvo zalaganje predstavlja flagrantno kršenje neprikosnovenosti granica Srbija, što je u suprotnosti sa poveljom Ujedinjenih nacija. Iza ideje o internacionalizaciji rešavanja kosovske problematike (uzgred rečeno, ni u jednoj zemlji u Evropi nije zabeležen takav pokušaj mešanja u vitalne stvari, to se čak izbegava i u "banana državama") krije se scenario daljeg pomaganja Savezne Republike Jugoslavije, jer, ukoliko bi se prihvatila internacionalizacija, to bi dalo prostora raznim evropskim i svetskim komisijama, trojkama poput evropske, i drugim grupama i grupicama da kroz pružanje tzv. dobrih usluga najpre inaugurišu Kosovo kao treću republiku u SRJ, a onda potom da joj priznaju pravo na samoopredeljenje, a još više u završnoj fazi, spajanje sa Albanijom i stvaranje velike Albanije.
Naravno da to ne bi bio kraj, jer bi se dalje nastavilo da se internacionalizuje Vojvodina, pa Sandžak, pa ko zna šta još i dokle, u zaslepljenosti, koja ima primese patologije, zbog opstajanja, oaze suverenosti i nezavisnosti, koju na Balkanu predstavljaju Srbija i Savezna Republika Jugoslavija.
Hvala im za takvu pomoć i daleko im lepa kuća. Srbi su poznati kao gostoljubiv narod, ali i pored toga, nije bilo dopušteno gostu da se stavlja u ulogu domaćina, a naročito to nije bilo dopušteno nezvanom gostu.
Mi, poslanici u Skupštini Srbije, nećemo valjda dozvoliti da u istoriju uđemo kao ljudi koji su dali dozvolu da tuđin pravi red u našem dvorištu. Ako smo narodni poslanici, moramo poštovati volju birača i ispuniti njihove naloge, a nalozi su jasni i jedinstveni.
Kao ilustraciju, citiraću jednu od poruka, kojima su ovih dana zasuti poslanici Šumadije (citiram): "Zahtevamo od narodnih poslanika da na zasedanju Skupštine Republike Srbije izglasaju održavanje referenduma, koji je inicirao predsednik Slobodan Milošević i da svojim delovanjem stvore klimu, u kojoj će građani masovno izaći na glasanje, a mi smo uvereni da za patriote jedini odgovor može biti - ne, onima koji hoće da rasparčaju našu zemlju. - Učesnici Sabora u Kniću, 5. aprila" (kraj citata).
Citirana poruka odslikava raspoloženje naroda Šumadije. U Šumadiji nema Brankovića. Šumadija će jedinstveno i bez dileme reći - ne.
Šumadinci neće dozvoliti da utihnu i usahnu srpske trube na Kosovu. U Šumadiji od iskona važi pravilo - niko nema pravo da potpiše kapitulaciju zemlje, a pristajanjem na internacionalizaciju kosovskog pitanja, upravo bismo to učinili. Hvala vam.

Ima reč narodni poslanik Rajko Đurđević.

Braćo Srbi, sestre Srpkinje, i vi inoverni, koji ovu zemlju osećate kao svoju, poštujete je i u njoj nalazite jedino mesto gde može da se bratski živi suočavamo se sa novom istorijskom situacijom, punom izazova, suočavamo se sa pretnjom gole okupacije naše zemlje. Sigurno je da je odgovor za ovaj referendum već sadržan u našem Ustavu, ali kao mali narod, izmučen ratovima, mi pristajemo i na ovaj ustupak, da još jednom referendumom pokažemo da nema disharmonije između rukovodstva i ovog naroda.
Pažljivi analitičari (da se ne ponavljam, mnogo toga je rečeno) prate situaciju oko Kosova već više od godinu dana. Sećate se da su nam prvo dolazile vesti od svetskih moćnika, od pojedinih lobija, kongresmena, raznih udruženja, kako je neminovno dati samostalnost Šiptarima na Kosovu, republiku i posebnu državu.
Takve izjave su bile sračunate, prvo, da se izazove šok u srpskom narodu, da bi odmah zatim, posle tri dana, sa tobože malo zvaničnijih mesta stizala upozorenja - pa eto, ne tražimo otcepljenje, nego samo povratak autonomije, ali pune teritorijalne i političke ekonomije, što je samo drugi naziv za Republiku, odnosno zasebnu državu.
U čemu je taj trik - bili bismo zaista politički nepunoletni, ako ne razumemo njegovu suštinu. On je sračunat iz dva razloga - ma koliko nasilje bilo takozvane međunarodne zajednice, kako je i mi ovde danas pogrešno nazivamo, nekoliko svetskih moćnika, koji prekrajaju mapu sveta, koji su u ovom trenutku izazvali preko 36 ratova po svetu, po deset hiljada milja daleko od svoje kuće, traže političke interese, a ne pristaju da mi imamo pravo na goli život.
Moramo razumeti da je to samo uvod i samo prvo poluvreme za konačno otcepljenje i razbijanje naše zemlje. Na tako nešto zaista ovaj narod ne može da pristane. Gubitak Kosova i Metohije ne predstavlja samo gubitak jednog geografskog dela, jedne celine svoje teritorije, nego predstavlja gubitak suštine svoje državnosti. Samo maloumni ljudi mogu poverovati i ponadati se da bi odobravanje stranim silama i davanjem tog dela teritorije značio za ostatak zemlje i naroda nekakav mir.
Takav mir ne postoji. Najzad, u toj taktici, u toj strategiji, jednostavno, ma koliko bili nasilni, oni zahteve ne mogu da vežu za taj nasilni čin otcepljenja i zato se kreću postupno. Prvi čin je sračunat da se dobije zasebna teritorijalna i politička tvorevina u okviru Jugoslavije, a zatim, naravno, sledi pravo otcepljenja, po Lenjinovom principu, po marksizmu - lenjinizmu i po svim ostalim njihovim podvalama.
Mi moramo pokazati punoletstvo da na tako nešto apsolutno ne pristajemo. Moramo prozreti takve namere. Nije nepoznato kako su srpski radikali i cela ova zemlja odgovorili na jedan sličan ultimatum 1914. godine i ne možemo polemisati sa onim tvrdnjama - mali smo i ne možemo da se suprotstavimo. Moramo se podsetiti da je Srbija tada imala četiri miliona stanovnika, prazne vojne magacine, izmoždena prethodnim ratovima, ali je imala visoki stepen morala, visoku državotvornu svest da tako nešto odgovori.
Drugo, ovaj naknadni zahtev da se dobije politička i teritorijalna autonomija sračunat je dvostruko lukavo - iako znamo da je krajnji cilj konačno otcepljenje, stvaranjem autonomije po onoj matrici krvnika i zlikovca Josipa Broza, značilo bi stvaranje države u državi, sa svim onim obavezama da ostatak Srbije, koji je bio izgubio čak i elementarno ime, nismo znali više kako da ga zovemo, izdržava tu novu šiptarsku državu, da je jača, sve do čina konačnog otcepljenja. A za nas više ne bi bilo ostatka ni u ovom delu teritorije koji bi ostao, jednom narodu, kome se uzme prestono mesto, njegova istorijska misao, celokupna državna misao.
Moramo se podsetiti da ovaj narod opstojava na dva mita. To je svetosavlje i kosovski mit.
Svoju diskusiju bih skratio zbog velikog interesovanja i velikog broja vas koji bi želeli da govore o ovome i da doprinesu, isključujući one koji pokušavaju da nam nagoveste separatizam na drugom kraju naše države, otkidajući našu ravnicu. Jedinu korist možemo da izvučemo iz toga da pokažemo brojkama i javno sa ove skupštine Nemcima da nije proterana sva peta kolona iz Drugog svetskog rata za autonomnu Vojvodinu, pa makar da naplatimo onu ratnu štetu.
Svedoci smo apsurdnih situacija da katolički prelati pregovaraju u Prištini o obrazovnom sistemu muslimanskih Šiptara. Svedoci smo da bivši obaveštajci Nemačke obaveštajne službe govore u ime demokratije i vraćaju se na Balkan istom onom snagom, mržnjom austrougarskih podnarednika, koji su nas zadužili na Drini, Mačkovom kamenu, Pocerini, sve do Soluna i do albanskih gudura.
Naravno, naš jedini odgovor za takve situacije može biti - ne. On je racionalan, on je državotvoran. Jedna starija gospođa, kojoj bi više bilo mesto da je sa unučićima, ili čak sa praunučićima, u svojoj paklenoj mržnji, sledeći interese svoje zemlje, za 24 sata je obišla svet sejući mržnju prema srpskom narodu. Na nama je, braćo i sestre, da pokažemo, a to govorim i onima koji nas sada gledaju preko televizije, da je naša ljubav veća od mržnje Madlen Olbrajt i svih drugih podnarednika koji bi hteli da komadaju i da okupiraju Srbiju. (aplauz)

Ima reč narodni poslanik Vait Ibro, a neka se pripremi narodni poslanik Nino Rajević.

Poštovani narodni poslanici, Kosovo i Metohija je integralni deo Srbije. To je tako bilo od postojanja srpske države i  tako će i ostati. Treba energično odbiti učešće stranih predstavnika u rešavanju problema jedne suverene države. Odbiti, ne zbog nekih zebnji ili straha, nego odbiti zbog toga što je međunarodna zajednica, kada je u pitanju Balkan, a pogotovo srpski narod, vodila politiku koja je značila, pre svega, razbijanje srpskog naroda i države. Internacionalizacija je samo ulazak u proces koji će dovesti do razbijanja države, a Kosovo i Metohija su prva faza u tome.
Kosmetski prostori su teritorija koja je vekovima važila kao jedna ogromna multietnička zajednica. Upravo, zbog vekovnog zajedničkog života na ovim prostorima Srbi, Crnogorci, Albanci, Muslimani, Romi, Turci i drugi, treba da pokažu međunarodnoj zajednici da je nerazumno podržavanje samo Albanaca i dužebrižništvo samo za njihova prava.
Ja sam Musliman, teritorijalno Goranac. To je teritorijalno područje koje je uspelo da sačuva svoju autohtonost. Školuje se na srpskom jeziku, uprkos albanizaciji koja je dugo trajala. U nekim sredinama na Kosmetu izvršena je asimilacija, pa se javlja paradoks, deca govore srpski, a školu uče na albanskom. Danas na Kosmetu živi više od 100.000 muslimana i oni jasno i nedvosmisleno doživljavaju Srbiju kao svoju državu i problem Kosova i Metohije kao unutrašnje pitanje. Oni imaju dosta problema, ali sve te probleme smatraju da mogu da rešavaju u ovoj državi, pre svega, poštovanjem njenog Ustava i zakona.
Srbija je, pre svega, građanska država. Muslimani su zastupljeni u Skupštini, Vladi, lokalnoj samoupravi. Muslimani sa Kosmeta su rasuti po celoj Srbiji i Jugoslaviji i koriste sva građanska prava, a istovremeno ispunjavaju sve obaveze prema državi: služe vojni rok, izlaze na izbore, školuju se po zvaničnim programima.
Međunarodna zajednica, pozivajući se na poštovanje prava nacionalnih manjina, dozvoljava, a time i podržava separatizam koji jasno iznose lideri albanskih partija. Albanska manjina, pod pritiskom političkih lidera, duže vreme bojkotuje deo svojih prava. Bojkotuje popis stanovništva, opšte i lokalne izbore. Isto tako, po nalogu lidera koriste sva svojinska, socijalna i druga prava, pravo na rad, u privatnom i javnom sektoru i javnim službama. Neograničeno koriste pravo na informisanje, što potvrđuje činjenica da na Kosmetu redovno izlazi preko 50 dnevnih i nedeljnih listova i publikacija na albanskom jeziku. Bojkotovanje pojedinih, a korišćenje drugih prava, rezultat su pritisaka i ucena lidera, čiji je javno proklamovan program otcepljenje od Srbije. U toj funkciji je i terorizam, koji ima cilj disciplinovanje Albanaca i nastojanje da se oni povinuju bojkotu podizanjem napetosti i skretanjem pažnje međunarodne zajednice. To Srbija jednostavno ne može i neće dopustiti ni pod kojim uslovima.
Zato, ako neko bojkotuje prava koja su mu Ustavom i zakonima zagarantovana, to niko ne može tumačiti da su mu uskraćena ili kao znak diskriminacije, a još manje kao argument da se traže veća prava nego što ih drugi imaju.
Osnovni problem na Kosmetu nisu prava, već secesionizam i terorizam, koji je izrastao na programu secesije. Neosuđivanjem terorizma od strane lidera albanskih partija stvara se krug snaga kojima su ljudska prava samo povod, a cilj stvaranje albanske republike.
Građani Srbije moraju jasno, upravo ovim referendumom, da kažu - ne takvom scenariju. Još uvek ima vremena da se političkim dijalogom i pregovorima rešavaju pitanja od interesa svih građana. To, upravo, mora da shvati i albanski narod, jer za sve što će se desiti ispaštaće sam, a ne lideri partija. Ovim odvajamo interese naroda od interesa političkih lidera. Lideri mogu da se zanose svojim planovima, projekcijama, instrukcijama raznih zapadnih kuhinja.
U sudbonosnim trenucima za državu, kada su u pitanju istorijska i fundamentalna pitanja, albanski narod treba da pokaže svoju volju i objektivnost da Kosmet ostane u Srbiji, za zajednički život i korišćenje prava i rešavanje svih drugih problema u okvirima Republike Srbije.
Zato očekujem da najdemokratskijom metodom, referendumom, građani Srbije pokažu svoju volju, odlučnost i dostojanstvo da ne dozvole da drugi kreiraju sudbinu naroda, naših porodica i sudbinu naše dece.(aplauz)

Ima reč narodni poslanik Nino Rajević.

Dame i gospodo poslanici, ja sam već pet godina član SPO sa Kosova i Metohije. Mi smo za referendum i mi smo, da se kaže - ne.
Raniji govornici koji su bili ovde mnogo su loše rekli u odnosu na ono što ću ja sada kazati i ono što je njih 90% reklo, ja se sa njima slažem. I sa njima se slažemo mi sa Kosova i Metohije. Međutim, neka stranka koju bih ja nazvao vaška ili gnjida, umesto obraza izgleda da ima zadnjicu, što bi mi seljaci rekli dupe.

Zamolio bih narodnog poslanika da poštuje govornicu.