Narodni poslanik Stevo Dragišić, replika.

Od kad su propali pregovori Srpskog pokreta obnove oko ulaska u Vladu u toj partiji više nema usaglašenih stavova. Pretposlednji govornik iz Srpskog pokreta obnove reče da nema nijednog profesora člana Srpske radikalne stranke. Ovaj sada priča da ćemo imati 40% profesora i dekana. Dogovorite se jednom, ima li radikala profesora ili nema radikala profesora. Ali, kada smo u dilemi da li da izaberemo "Šešeljicu" ili Danicu, bolje "Šešeljicu", jer je Danica već pokazala loše efekte.

Ima reč narodni poslanik Zvonimir Budić, neka se pripremi narodni poslanik Gvozden Rosić.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo, ... (ne čuje se)... vaš primitivizam je poznat.
Postavljam sam sebi pitanje koji je to razlog da nova vlada, kao prvi ozbiljni zakon u svom mandatu, predlaže zakon o univerzitetu? Nekako brzo, bez konsultacija sa fakultetima i univerzitetima u Srbiji, koji bi svakako doprineli boljem rešenju. Sama Vlada je to priznala velikim brojem svojih amandmana, kojima su izmenili gotovo sve odredbe segmenata koji se odnose na studente. Tačno je to da je studiranje skupo, kao i da je dužina studija velika. Ali, šta je urađeno za motivaciju tih mladih ljudi da na vreme diplomiraju. Diplomiranjem nastaje težak period neizvesnosti i borbe za preživljavanje, najčešće van svoje struke. Umesto da tu traži rešenje, Vladi smeta autonomija univerziteta, koja ni po sadašnjem zakonu nije bila na zavidnoj visini. Ovim zakonom se uvodi stroga birokratska hijerarhija. Vlada preko ministara postavlja rektore, dekane, upravne i nadzorne odbore. Dekani biraju nastavnike i saradnike. Pa, možda u nekom demokratskom društvu to i ne bi bilo tako strašno. Kod nas je sasvim jasno da će ova vlada nastojati da u upravnim odborima, na mestima rektora, dekana postavi ideološki podobne i političke poslušnike. Sada, umesto proklamovane depolitizacije univerziteta, dobijamo potpunu politizaciju univerziteta.
Odmah se postavlja pitanje funkcionisanja tog sistema pri narednoj promeni Vlade i ministara. Ako rektor i dekan, po čl. 109. i 122. Zakona, imaju prava i dužnosti direktora preduzeća, oni kao vladini činovnici u funkciji izvršitelja naloga i poslušnika imaju veliku ličnu vlast u odnosu na zaposlene na fakultetu.
Rektor i dekan ovim zakonom postaju životno zainteresovani za očuvanje Vlade, jer time brane svoje funkcije i to tako da na ovaj način uvodimo totalnu politizaciju na univerzitetu. Kako u takvim okolnostima nastavnici i saradnici mogu da mirno rade svoj nastavni i obrazovni rad. Umesto da univerzitet bude izvor progresivnih ideja, vlast ga gura na margine društvenih zbivanja, a uz strogu kontrolu eventualne opasnosti sa te strane. Ovakav ponižavajući odnos Vlade prema univerzitetu neće doprineti njegovom oporavku niti oporavku zemlje. Istorijska odgovornost poslanika ove skupštine je da ovakav zakon ne izglasamo i omogućimo studentima i nastavnicima da na miru završe ovu godinu i upišu novu. Hvala.

Ima reč narodni poslanik dr Gvozden Rosić, a neka se pripremi narodni poslanik Svirčević Ratimir.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslednjih dana veoma su prisutne u javnosti reakcije i primedbe na zakon ili makar na, da budemo sasvim precizni, inicijalni predlog zakona, koji je dospeo u javnost. Mogu se podeliti u dve osnovne grupe, dve kategorije. Prva bi bila pokušaj da se ekonomskim metodama poveća efikasnost studiranja na univerzitetima u Srbiji. Dakle, da se na neki način disciplinuju studenti. Svima je jasno da te mere nisu preterano popularne, a to pogotovo važi za širu javnost. Zatim, zadnje odluke koje smo imali prilike da čujemo na sednici Odbora za prosvetu sinoć, kada je Vlada dala amandmane koji su ispravili, odnosno poboljšali sa studentskog aspekta njihov status na univerzitetu, sigurno da mogu da dobiju našu podršku. Uostalom, podršku poslanika SPO su dobili i sinoć na sednici Odbora za prosvetu.
Druga grupa primedbi se odnosi na želju da se administrativnim merama disciplinuju i nastavnici na univerzitetu, da im se jasno stavi do znanja ko je osnivač, koja su prava osnivača i da u to niko ne sme da zadire. Te promene su manje interesantne za širu javnost i upravo zbog toga zavređuju našu posebnu pažnju, jer mislimo da su dugoročno gledane one veoma značajne.
Imajući u vidu da je Vlada odustala od većine predloga koji bi pooštrili režim studiranja sa aspekta studenata, definitivno je jasno da je težište zakona i osnovna intencija zakona ipak bila na ovom drugom segmentu, da se uspostavi neka druga procedura, pre svega izborna procedura na fakultetima i univerzitetima.
Mi smo, iako je ovde bilo primedbi da nije bilo predloga, da nije bilo intervencija, da nije bilo konstruktivnih predloga, pokušali da amandmanima popravimo ovaj predlog zakona. Moram priznati, koliko god da sam subjektivan, i kada sam sam u pitanju i kada je moja stranka u pitanju, da mi se čini da bi Predlog zakona bio sasvim dobar da su usvojeni i naši amandmani.
Naši predlozi nisu napravljeni da bi dodatno politizirali postojeću situaciju i zato nisu ničim zadirali u konačne odluke koje Vlada kao osnivač donosi na univerzitetu, već su imali za cilj da smanje verovatnoću da osnivač donese pogrešne odluke. Dakle, ne treba pripisivati nama pokušaj preuzimanja ingerencije osnivača, jer to ne stoji u našim predlozima.
Predložili smo da se smanji odgovornost organa izvršne vlasti u oblasti izbora nastavnika i rukovodećeg kadra na fakultetima i univerzitetima. Sasvim konkretno, iako ćemo, nadam se, o amandmanima podrobnije pričati kasnije, mišljenja smo da nije dobro da dekan fakulteta sam donosi odluku o prijemu nastavnika i saradnika na taj način što sam raspisuje konkurs, sam imenuje komisiju za izbor i sam vrši imenovanje. Imajući u vidu širinu i broj naučno - nastavnih disciplina na jednom fakultetu, zaista je nemoguće da bilo koji pojedinac bude dovoljno kompetentan i prisutan u svim tim oblastima, pa je prirodno da u tome ima pomoć kompetentnih saradnika koji bi mogli napraviti zajednički najbolji izbor.
Sasvim je dovoljno, po našem mišljenju, da ta pomoć bude i u obliku predlaganja, dakle, samo predlaganja najboljih kandidata. Mišljenja smo da su ljudi koji su najkompetentniji da daju svoj sud o izboru nastavnika, upravo ljudi koji su proveli najviše godina na tom fakultetu, u nastavi, u naučnom radu, ljudi koji najbolje poznaju nastavne i naučne kvalitete svojih kolega i čiji je neposredni interes da se na fakultetu biraju najbolji. Dakle, članovi veća fakulteta.
Takođe, članovi veća fakulteta, nastavnici jednog fakulteta su najpozvaniji da predstavnicima osnivača predlože kandidata ili kandidate za vršenje funkcije dekana. Na taj način ničim se ne remeti pravo osnivača da izabere dekana, ali na osnovu predloga sopstvenih kolega.
Ovaj način izbora nikako ne može da oslabi poziciju dekana, već samo da je ojača, jer od tog trenutka funkcija dekana nije, pre svega, odraz političkih snaga, već i ozvaničenje od strane osnivača, dakle, od strane predstavnika Vlade, jednog autoriteta koji inače i sami priznaju najeminentniji stručnjaci u određenoj oblasti.
Na čelu univerziteta bi po našem mišljenju trebalo da bude osoba koja ima podršku ljudi koji se uspešno bave većim brojem naučnih disciplina. Zato mislimo da prethodna podrška većine fakulteta, mislim na veća fakulteta jednog univerziteta, uz naravno saglasnost Vlade kao osnivača, može samo da koristi i univerzitetu i državi i svim onima koji su upućeni na univerzitet.
Na kraju, mora se priznati da su pojedini pokazatelji sadašnjeg stanja na univerzitetu, koje smo imali prilike da čujemo od predstavnika Vlade, veoma nepovoljni i da naravno predstavljaju jedan signal, jedno upozorenje da nešto treba popravljati, nešto treba menjati. Siguran sam da ti pokazatelji ne mogu biti dovoljan izgovor, da se u poređenju sa postojećim, odlučimo za neka jednokratna, bojim se, kratkoročna rešenja.
Usvajanje ovakvog zakonskog predloga predstavlja izazov, veliki izazov za one koji nastupaju sa pozicija vlasti, što je razumljivo, ali i opasno. Istovremeno, usvajnje ovakvog zakona bi predstavljalo i opasan presedan i veoma moćno oružje za sve sadašnje ili buduće nedemokratske političke opcije. Na taj način, bojim se da bi funkcije izvršne vlasti u ovoj zemlji dobile veći značaj, dugoročno gledano, nego što bi za samu zemlju bilo dobro.

Ima reč narodni poslanik Svirčević Ratimir.

Poštovani poslanici, ovde je rečeno, a čini mi se da je ministar Ivković rekao - da je najveće spoticanje oko dve stvari, a to je metodologija i autonomija.
Mislim da su to veoma bitne stvari, ukoliko misli na metodologiju izbora institucija na univerzitetu. Pokušaću malo da proširim tu temu, da na neki način pokažem da postoje drugi aspekti sa kojih može da se ovaj zakon ocenjuje, ali ne sporeći da su najvažnija ova dva o kojima je bilo reči.
Uveo bih još jedan osnov za ocenu ovog zakona, to je vreme donošenja. Dalje, način na koji se on donosi i sadržaj. Sadržaj je sigurno najvažniji, a nije zgoreg da se nešto kaže i o vremenu donošenja ovog zakona.
Godine 1992. je usvojen Zakon o univerzitetu. Proglašen je nekoliko dana kasnije. Predlagač je bio ovaj isti. Za mene je to isti predlagač. Vi se sećate tog sastava Skupštine. Tu su socijalisti imali apsolutnu većinu. Mislim da ni sada nije neka bitnija razlika. Oni su tada Zakon o univerzitetu predložili u avgustu mesecu, kad je rat besneo u BiH, kada su sankcije bile uvedene. Godine 1992., mislim da sam u pravu. Kada univerzitet nije radio, zato što mislim da su svi univerziteti na svetu u avgustu mesecu na raspustu. Tada nije bilo jasno javnosti, zbog čega se toliko žuri i zbog čega je taj termin upotrebljen. Ali, postoji neka veza sa studentskim protestima koji su bili oko Vidovdana.
Vreme donošenja ovog zakona je 1998. Da vidimo nešto oko okolnosti. Okolnosti su rat na Kosovu. Okolnosti su veoma zategnuti odnosi sa Crnom Gorom. Okolnosti su - ima sankcija - nema sankcija. Niko ovde nije siguran. Spoljni zid, unutrašnji zid, nove sankcije - malo uvedu, pa ih onda suspenduju, ne znam šta će sutra biti. Zbog čega je bilo potrebno da se u ovom momentu žuri sa ovakvim zakonom.
Kaže se da je ovo zakon od izuzetnog značaja. Ja ću vas podsetiti na Zakon o informisanju, koji je bio isto tako od izuzetnog značaja. Isto je za taj zakon rečeno da je jedan od najboljih zakona na svetu. Da koristi najbolje tradicije u toj oblasti - svetske, isto se to kaže i za ovaj zakon. Ja ga nešto ne vidim u proceduri. Ne vidim ni predlagača, gospođu Radmilu Milentijević, ne znam gde je ona. On je jednostavno, tiho, potpuno nestao iz procedure.
Sada se insistira na ovom zakonu, kao da je on apsolutno najvažniji, kao da sada radi univerzitet po nekom zakonu iz 1982. godine, a ne iz 1992. godine, kao da je predlagač ovog zakona neko drugi, a ne isti.
Kada je u pitanju drugi kriterijum, način donošenja, ovde je rečeno, čini mi se opet minitar Ivković - 15 dana su poslanici imali vremena da dobro i podrobno prouče zakon 15 dana za ovakav zakon. Nije bilo ni 15. Mislim da je bilo 10-tak dana maksimum, zavisi ko gde živi i u koje vreme je ovaj predlog zakona dobio.
Dakle, ponovo jedna analogija sa Zakonom o informisanju, koji nije predložen da se donese za 10 dana ili 15, nego mesecima. Setite se panel diskusije. Setite se nekakve tradicije koja kaže, bila tada uvedena - da svi koji su kompetentni, koji se pitaju, koji nešto znaju u toj oblasti, koji rade u toj oblasti, budu konsultovani. Setite se okruglih stolova, pa da, to je taj panel - silna minutaža utrošena na televiziji pa da se taj zakon propagira po sistemu - projekat kontra. Argumenata je bilo na tone i na kraju od zakona ništa. Iskren da budem, voleo bih da se to i sa ovim predlogom zakona desi.
Rekao bih nešto malo o sadržaju zakona. Mnogo toga je rečeno. Vreme je poodmaklo i mislim da smo svi umorni, ali ću reći samo neke osnovne naznake. Zakon o univerzitetu iz 1992. godine u tački 4) poslednji stav kaže - prostor univerziteta i njegovih članova je nepovrediv u skladu sa ovim zakonom.
U zakonu iz 1998. godine ove stavke nema. Ja uvažavam argumentaciju gospodina Nikolića, koji je to uporedio sa nepovredivošću stana, spominjao je nekog kriminalca koji je juren od strane policije, pa se sakrio u univerzitet, sve to mogu da budu argumenti, ali mislim da su to falš argumenti i niko ovde nije govorio o prestupima, o krivičnim delima i tome slično.
Postoji jedna svetska tradicija i to velika većina vas zna, a naročito ljudi sa univerziteta, da je nepovredivost prostora univerziteta stvarna tradicija i primenjena u najvećem broju svetskih zakona o univerzitetu.
Samoupravljanje se koristi kao jedan prosto lajt motiv u pravdanju ovakvih rešenja u zakonu, pa se kaže da je ovim rešenjem samoupravljanje prognano sa univerziteta. Ja vas molim gospodo prognajte samoupravljanje iz privrede. Zakon o privatizaciji 31. okotbra je usvojen. Ni jedno preduzeće nije do sada raspisalo besplatnu podelu deonica za prvi krug, da bi tek posle godinu dana i tog prvog kruga neke vajde imala Srbija u finansijskom smislu od prodaje deonica. Tu je samoupravljanje problem.
Vi znate da je 99% firmi, a možda i 99,9% iz društvenog sektora ostalo u društvenom sektoru. O samoupravljanju su gospoda potpredsednici na televiziji govorili kao o ključnom razlogu zbog čega se donosi novi zakon o univerzitetu. U Nemačkoj postoje dve institucije upravljanja univerzitetom i u oba slučaja je reč o tome da se biraju od strane članova univerzitetske zajednice. Jedan je kolegijum, a drugi je rektor. Možda vam je Italija bliža kao primer. Zakon u Firenci, koji ima 800 godina dugačku tradiciju, pomislite kako bi izgledalo kada bi neko rekao da je italijanska vlada osnivač univerziteta u Firenci i da je vlasnik Univerziteta, a reč je o državnom univerzitetu. Oni imaju svoj statut i u tom statutu postoji rektor, postoji akadmenski senat, postoji administrativni savet. Samo u ovom poslednjem postoji predstavnik Vlade, a u ova poslednja dva su zastupljeni studenti.
Još bih jednu stvar napomenuo. Gospodnin Ratko Marković, jedan od ključnih ljudi za promovisanje ovog zakonskog rešenja, koliko znam doktor Ustavnog prava, kaže u svom uvodnom izlaganju, nećete verovati, nije važno kako se biraju institucije, misli se na rektore, dekane itd., važan je kvalitet. Zamislite profesore kada bih ja rekao da nije važna Skupština, da nije važan izborni zakon, da nije važan višepartijski sistem, da nismo važni mi poslanici, nego je važna kvalitetna demokratija. Kako bi se to izvelo? Kako da se izvede kvalitet na fakultetu ako nije važan način izbora njihovih ključnih kadrova?
Pored toga što ću predložiti da se ovaj zakon povuče iz procedure, predložio bih još jednu stvar, da ovde glasanje bude, kao što smo danas na početku zasedanja glasali, dizanjem ruku. Želeo bih da javnost u Srbiji vidi kako glasaju naročito profesori univerziteta, da se ne ponovi situaciju od pre nekoliko meseci kada je, vezano za Zakon o učešću gradova i opština u porezu na promet, većina poslanika leve koalicije glasala protiv svojih gradova. Hoću da vidim da li će profesori glasati protiv svog univerziteta.

Ima reč narodni poslanik Jovan Đorđević, a neka se pripremi narodni poslanik Bojana Ristić.

Gospodine predsedniče, poštovani poslanici,  nisam akademski građanin i neću govoriti u ime akademskih građana, već mi dozvolite da govorim u ime aktiva radnika Jugoslovenske levice i uzmem učešće o predloženom zakonu i kažem šta mi o svemu tome mislimo.
Proteklih dana se podigla velika prašina u javnosti oko Predloga zakona o univerzitetu, ali se tu nađoše neki dobro informisani samozvani narodni tribuni i zaštitnici nemoćnih, potlačenih, koji žele da raskrinkaju ovu našu trajnu delatnost, pa će se zahvaljujući njima Srbija spasiti. Kao da pate od totalne amnezije, zaboravivši prošlogodišnje parlamentarne izbore i formiranje Vlade narodnog jedinstva, a izgleda i sve odredbe pozitovno-pravnih propisa Republike Srbije, ovlašćenjima, pravima i obavezama Vlade i Skupštine Republike Srbije u oblasti zakonodavne aktivnosti.
Mogli smo čuti i pročitati čitav niz teških kvalifikacija i diskvalifikacija upućenih na račun Vlade, od kojih je većina bila i niskokulturnog nivoa od nedostojnih akademskih građana, a sve to kao posledica potpunog i racionalnog straha od novog zakona o univerzitetu. Nedovoljno upućeni u političku zloupotrebu univerziteta, koja je uglavnom bila usmeravana od strane manjeg dela profesora, mogli bi zaključiti da se digla, kako bi naš narod rekao, kuka i motika u odbranu univerziteta i njegove autonomije od napada onih koji bi da univerzitet pretovre u partijsku školu. Mislim da neće moći.
Činjenica je da su sredstva sa kojima univerzitet radi državna svojina i da se delatnost na univerzitetu finansira iz javnih prihoda, koje čitavo društvo uz velike napore obezbeđuje. Nije li paradoks da se zagriženi pobornici tržišne ekonomije i privatne svojine protive osnovnom ovlašćenju koje proizilazi iz svojinskih prava. Zašto bi za ljude sa državnog univerziteta bilo sasvim prihvatljivo da privatnim univerzitotom upravlja onaj ko ga finansira, dok im je sasvim neprihvatljivo da država upravlja sredstvima koja ulaže u rad univeziteta.
Postavlja se pitanje koje je to političko, demokratsko ili neko treće načelo u ime koga bi se Srbija odrekla svojih prava? Zar je jedini zadatak države da finansira univerzitet, na kome će se zaposleni baviti pre svega političkim, a ne naučnim radom.
Republika Srbija predloženim zakonom o univerzitetu stvara uslove za obezbeđenje maksimalno kvalitetnog obavljanja nastave i potpunu autonomiju u oblasti naučnih, istraživačkih radova, što i jeste suština autonomije univerziteta. Onima koji ovih dana neodgovorno i nepromišljeno, zarad jeftinih političkih poena i lične promocije, veštački proizvode krizu na univerzitetima i pokušavaju da spreče i blokiraju njihov normalan rad, poručujemo da dobro razmisle pre nego što se upuste u avanturu iz koje kao pobednici ne mogu izaći. Oni koji su spremni da žrtvuju studente, zarad svojih i ne samo svojih interesa, moraju biti svesni da će poneti punu odgovornost za svaki izgubljen ispit i za svaku nepoloženu godinu. Oni koji nemaju hrabrost da svoju političku snagu provere na izborima spremni su da se poigraju sa sudbinom hiljade studenata i njihovih porodica svesni svoje političke slabosti i činjenice da su studenti u sred svoje mladosti pogodni za manipulaciju, što se poslednjih nekoliko godina više puta pokazalo. Ponovo žele da svoje političke promašaje i ideje ostvare putem ulice, a ne u parlamentu.
Zato u ime aktiva radnika Jugoslovenske levice, članova i dela progresivnih, partijski opredeljenih članova i pojedinaca apelujemo na studente da ne dozvole da budu izmanipulisani. Nema tog političkog cilja koji je vredan da izgube makar jedan ispit, kamoli godinu. Podsećamo studente da su u više navrata snosili posledice neodgovornog ponašanja svojih profesora, vođa i svih tzv. studentskih protesta, koji su iz demonstracija izvlačili ličnu korist i ne samo političku, već i materijalnu. Najiskrenije se nadamo da su studenti iz svih tih događaja izvukli pouke i da neće praviti greške. Postavlja se pitanje zašto se ne pitaju oni koji izdvajaju za finansiranje univerziteta, šta misle o proseku studiranja?
Molim vas, vi znate gde ide deo sredstava i kako se puni budžet. Ne puni se na sastancima i konferencijama, nego direktno iz proizvodnje. Zar misle pojedini profesori univerziteta i politički prvaci minijaturnih partija da mi treba da finansiramo studiranje osam godina, koje traje tri godine. Sada smo čuli ovde da neki studiraju po 10, 11 i više godina.
Molim vas, koj je to domaćin koji bi bacao pare za nešto zašta ne treba. Da li je taj student sutra bolji u privredi i ovom društvu ako umesto jedne godine studira dve. Možda je za nekog bolje, ali za nas nije dobro. Neka oproste gospoda univerzitetski profesori, politički prvaci koji manipulišu, a i studenti koji umesto nastave više vole pištaljke, ali oni koji izdvajaju deo sredstava za finansiranje univerziteta podržavaju vladin predlog zakona o univerzitetu.
Ovim zakonom se stvaraju uslovi za nesmetan rad univerziteta i zato ga podržavamo. Hvala.