Ima reč narodni poslanik dr Ivan Kovačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o univerzitetu koji je sastavila Vlada Republike Srbije. Dok mi raspravljamo ovde o tom predlogu zakona i pred Skupštinom i gotovo pred svim fakultetima ključa od neraspoloženja i od straha da u Srbiji,prođe li ovaj zakon, više neće biti autonomije univerziteta, ni slobodne nastave, ni slobodnog naučnog i kulturnog delovanja. (Žagor u sali).

U srećnim i demokratskim zemljama, pri donošenju bilo kojeg zakona, vlade pribavljaju mišljenje i savet od univerziteta, a u Srbiji univerzitet nije konsultovan ni o zakonu koji se odnosi na sam univerzitet.

Našim građanima se serviraju televizijske ankete i kaubojski nastupi, pogotovu na svim državnim televizijama i medijima, potpredsednika Vlade gospodina Vojislava Šešelja, pri čemu se građanima baca prašina u oči, tako što se tvrdi da je ovo jedan moderan zakon, kojim se na univerzitet uvodi red i rad, kao domaćinsko poslovanje, a Vlada proglašava za vlasnika koji daje pare i potom sa pravom kaže: "Muzika svira onako kako gazda plaća".

Istovremeno, preti se profesorima univerziteta da će ostati bez posla, ukoliko ne prihvate da igraju kako Šešelj svira i da će studenti koji budu protestovali, izgubiti status studenta.

Već ove pretnje jasno ukazuju i pokazuju da li se uvodi prinudna uprava na univerzitet ili ne. Srbija, dame i gospodo, nije tikva bez korena i naš univerzitet nije od juče. Potomstvo, koje ne poštuje tradiciju i ne zaslužuje da se zove potomstvo. Samo za primitivce istorija počinje onim danom kada su se rodili ili kada su se dočepali vlasti.

Isključivo zbog građana Srbije izneću ključne činjenice koje se odnose na ovaj zakon. Osnivač univerziteta u Beogradu, a samim tim i svih srpskih univerziteta koji su se porodili iz beogradskog univerziteta, nije Vojislav Šešelj, već Kraljevina Srbija. Skupština Kraljevine Srbije je 1905. godine izglasala Zakon o univerzitetu, koji je bez ikakvih rezervi garantovao apsolutnu slobodu i profesora i nauke i kulture.

Podsetiću vas na neke temeljne članove tog zakona od pre skoro 100 godina: "Član 7. - Univerzitetske vlasti su rektor, dekani fakulteta, univerzitetski savet, univerzitetska uprava, fakultetski savet i univerzitetski sud. Član 8. - Rektora bira svake godine univerzitetski savet na godinu dana, između onih svojih članova koji su služili na univerzitetu kao redovni profesori najmanje pet godina. O izboru rektora izveštava se ministar prosvete. Savet fakulteta bira sebi dekana između redovnih profesora na godinu dana. O izboru dekana izveštava se ministar. Univerzitetski savet sastavljaju rektor i svi redovni profesori univerziteta. Između ostalog, on sa motivima odbacuje javnim glasanjem izbore profesora izvršene u fakultetskim savetima. Za redovnog ili vanrednog profesora izabran je onaj koji je dobio u fakultetskom savetu apsolutnu većinu glasova od ukupnog broja redovnih ili za vanredne i jednih i drugih profesora i ako u univerzitetskom savetu bude taj izbor primljen. Tako izabrano lice predlaže se za redovnog ili vanrednog profesora ministru prosvete na potvrdu. Član 25. - Redovni i vanredni profesori koji nemaju 10 godina službe mogu biti otpušteni samo po predlogu ili sa pristankom univerzitetskog saveta. Oni koji imaju više od 10 godina službe mogu biti penzionisani i to samo po sopstvenom pristanku, po predlogu ili s pristankom univerzitetskog saveta, kada su navršili 40 godina službe ili 65 godina života ili kada su tako oslabili da ne mogu stalno vršiti svoje dužnosti, što se mora utvrditi lekarskim komisijskim pregledom. Ni u kom slučaju redovni ili vanredni profesor ne može biti premešten u drugu službu ili postavljen na drugi položaj bez svog pristanka."

Gotovo istovetna rešenja sadžana su i u Zakonu o univerzitetu koji je donet 1930. godine, koji je donet u vreme, kako to Srpska radikalna stranka i JUL ponavljaju, zloglasne šestojanuarske diktature Aleksandra Karađorđevića.

Kraljevina Srbija i Kraljevina Jugoslavija finansiraju univerzitet, a pri tome vlada i kralj nemaju nikakvog prava da odlučuju o tome ko će biti rektor i dekani, ko će biti profesor i kako će oni obavljati nastavu. Naprotiv, dostojanstvo univerziteta, profesora i studenata bilo je podignuto na najveći mogući nivo, tako da profesor nije mogao da izgubi ni katedru ni službu i tako što policija nije imala pravo ni pristupa u zgrade univerziteta.

Jednom prilikom i to samo jednom, policija je prekršila ovo pravilo i, ganjajući neke komunističke anarhiste, upala na jedan fakultet. Tadašnji rektor univerziteta profesor Vladimir Ćorović odmah je u znak protesta podneo ostavku, a univerzitetska i demokratska javnost su se toliko ustalasale da je usledilo javno izvinjenje od samog kralja.

Vojislav Šešelj me pita šta je sa profitom. Pa, upravo ovakvim poštovanjem autonomije univerziteta država ostvaruje najveći profit, jer omogućava da stručnjaci iz svih oblasti apsolutno nesmetano i slobodno budu obrazovani i vaspitani u duhu maksimalne tolerancije i slobode. Dok je tako bilo univerzitet nije proizvodio neznalice, ulizice i beskičmenjake, niti je i jedna politička partija, vlada, kralj, ili bilo ko drugi mogao da upregne univerzitet u svoja kola.

Prvi put u istoriji naših univerziteta, za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, Nedićev ministar prosvete Velibor Jonić usudio se da proglasi uredbu po kojoj dekane imenuje vlada, ali čak i tada samo poštujući predloge nastavnika sa fakulteta. Bar formalno, i sve komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata poštovale su pravo profesora na fakultetu da biraju dekane i rektora, kao i nastavnike. Ono što se nije usudio ni Nedićev ministar Jonić, sada nasilno hoće da proturi, i to u mnogo drastičnijoj formi, Srpska radikalna stranka.

Budimo otvoreni. Ovaj zakon je pisan, ne znam čijom rukom, ali ideološkom pameću Srpske radikalne stranke i JUL-a svakako. Ako dozvolimo da Vlada imenuje dekane i rektore, a dekani imenuju profesore, onda je to kraj autonomije i slobode nastave.

Radikali će imenovati svoje dekane, JUL svoje, a SPS svoje, a svi će od svojih dekana zahtevati da imenuju i partijske profesore. U protivnom, dekan će biti opozvan od svoje partije, a može i da izgubi službu, kako to preti Vojislav Šešelj.

Svoditi univerzitet, ognjište srpske nauke i kulture, na nivo javnog preduzeća ili zemljoradničke zadruge, to znači ukinuti univerzitet u Srbiji. Tvrdnje da je ovaj nakaradni zakon u skladu sa nekim stranim rešenjima, pre svega sa onim u Francuskoj, su puke izmišljotine, što će poslanici Srpskog pokreta obnove pokazati u daljoj raspravi.

Bude li usvojen ovaj zakon, naše diplome neće niko u Evropi i svetu priznavati, jer nema univerziteta ni u Evropi ni u svetu koji priznaje diplome zemljoradničke zadruge. (Aplauz.)

Zbog toga Srpski pokret obnove apeluje na poslanike Skupštine Srbije da odbiju ovaj predloženi zakon i da se u saradnji sa univerzitetom pristupi izradi novog zakona, koji bi poštovao i autonomiju univerziteta i savremena evropska rešenja o efikasnom režimu studija. Ukoliko ipak, po partijskoj direktivi, poslanici vladajuće koalicije budu izglasali ovaj zakon, apelujemo na predsednika Srbije, gospodina Milana Milutinovića da ga iz državnih i nacionalnih razloga ne potpiše. Hvala. (Aplauz.)

Narodni poslanik Stevo Dragišić je tražio reč.

Dame i gospodo, očekivao sam da će se u ovom ekspozeu, koji je napisao Srpski pokret obnove, ili predsednik, ili neko drugi, ko je imao strpljenja to da piše, navesti makar jedan argument kojim se dokazuje da je autonomija univerziteta ovde sada ukinuta. Umesto toga, slušali smo citate iz nekih zakona koji su pre 100 godina doneti u Srbiji, u Narodnoj skupštini, koji su tada bili na snazi.
Podsećam vas, gospodine Kovačeviću, da je pre sto godina u naslednom pravu bilo zabranjeno ženama da budu naslednici, da je pre sto godina bilo ograničeno pravo glasa, da nije bilo jednako pravo glasa. Žene, na primer, nisu mogle da glasaju. Određene kategorije stanovništva nisu mogle da glasaju. Ako bismo primenjivali sve što je bilo pre sto godina, onda bismo morali da primenimo i te principe koji su važili pre sto godina.
Gospodine Kovačeviću, prošlo je sto godina. Nešto je država naučila u tom periodu. Ima nešto iskustva u ovih sto godina. Primenjen je danas savremen zakon. Umesto onoga što je važilo pre sto godina, sada donosimo zakone koji su primereni današnjem vremenu, sadašnjosti. Nećemo da živimo u prošlosti sve vreme. Cenimo mi našu prošlost, našu istoriju, ali se zakoni donose u skladu sa potrebama današnjice.
Autonomija univerziteta nikako ne znači da profesori i dekani mogu da proglase prekid nastave i da učestvuju u političkim procesima, odnosno političkim protestima protiv države. To se desilo pre godinu i po dana, čini mi se, kada su pojedini fakulteti jednostavno prekinuli nastavu, a neki dekani i profesori aktivno učestvovali u političkim protestima. Ne sme da se desi na fakultetu da profesori obustave nastavu zbog svog političkog uverenja. Oni mogu posle nastave lepo da se srede, odu kući, istuširaju se, ručaju i idu na protest. Ali, da prekinu nastavu, da studentima koji žele da studiraju onemoguće da studiraju i polažu ispite, to ne može da se desi. To nije autonomija univerziteta, to je zloupotreba autonomije univerziteta. Vi govorite o ukidanju zloupotrebe autonomije univerziteta. Ako ste na to mislili, to je ovaj zakon sada i uradio. Zloupotrebe univerziteta u političke svrhe neće biti. Na taj način se uvodi red i rad na univerzitetu.

Narodni poslanik Ivan Kovačević - odgovor na repliku.

 Ne znam u čemu je bila replika gospodina Dragišića, ne znam u kom delu se on prepoznao, da li u onom delu gde sam govorio o ljudima koji misle da istorija počinje sa njima ili u nekom drugom. No, interesantnu je jednu stvar rekao gospodin Dragišić. Kaže - učestvovali su u protestima protiv države. Nisu ti protesti bili protiv države. Nisu ti protesti bili protiv države, gospodine Dragišiću. Oni su bili za državu. Protiv države su bili oni koji su napravili izbornu krađu. Oni su bili protiv države. Oni su narušavali pravnu državu i državu uopšte. To su isti oni koje ste danas izabrali za sudije, odnosno za predsednika Vrhovnog suda. Nije  to prema tome bio protest protiv države, to je bio protest za državu. Što vi niste u tom protestu učestvovali, to je vaša stvar.

Narodni poslanik Stevo Dragišić - odgovor na repliku.

Gospodine Kovačeviću, očigledno je da vi mislite da istorija počinje s nama. Mi ne mislimo da istorija počinje s nama, nego da s nama počinje budućnost.
Što se tiče protesta i o tome protiv čega i za koga su bili ti protesti, ko su profesori, dekani da procenjuju zašta su ti protesti bili? Njihovo je da na fakultetu sprovode nastavu, a svoja politička ubeđenja i uverenja da ispoljavaju posle održane nastave. Vi ste upravo sada priznali da su oni zloupotrebili svoju autonomiju univerziteta. Vi ste rekli - jeste, učestvovali su, ali zato što su mislili da je to u korist države i za dobrobit države. Ko su oni to da procenjuju? Oni mogu da svoja politička mišljenja i uverenja ispoljavaju kad završe svoj državni posao. Njihov državni posao je da predaju studentima i da ispituju studente, da ih ocenjuju, da im daju 6, 7, 10, 5, da ih obaraju, da im objašnjavaju gde su pogrešili. To je njihov državni posao, njihova obaveza, jer ih država plaća za to, a ne da oni prekidaju svoj posao, onemogućuju studentima da uče i da budu ispitani, jer oni misle da je to u državnom interesu. U državnom interesu nije da student izgubi godinu. Onaj ko ima različita politička mišljenja može kroz političke partije da ih ispoljava na različite načine, da bude poslanik u Skupštini, da za ovom govornicom kaže šta misli, ali prethodno mora svoj posao da uradi.

Zahvaljujem. Ima reč doktor Živorad Đorđević.

Poštovani poslanici, tradiciju i istoriju moramo da poštujemo i uvažavamo, ali tradicija ne može da bude bedem za reforme i za društvo sadašnjosti i budućnosti, bar istoričari bi morali da znaju da se društvo razvija i da rešenja iz prošlog veka ne mogu uvek da budu istovetna sa rešenjima za ovo društvo. Nije dobro da se društvo kreće natraške, pa makar i taj cilj bila težnja ka nekakvim monarhijama, kraljevima itd. No, to je uzgred.

Želeo sam pre svega da kažem da je Predlog zakona o univerzitetu značajan i odvažan korak Vlade. Značaj i društvena težina ovog zakona prevazilazi okvire univerziteta i predstavlja veliki korak ka stvarnim reformama. Ovakve suštinske promene sačinjavaju smisao reformi i već sada nastaje vreme kada se političke partije dele na one koje ostvaruju suštinske reforme i na one partije koje se zadovoljavaju isključivo izvikivanjem parola, kao što su "živele reforme, sve za reforme, mi smo iznad, ispred reformi", baš kao što je uzvikivao svojevremeno i onaj drug iz Engleske - mi smo za vama - i ne znam šta je hteo da kaže.

Prema tome, mislim da je ovo korak i deo suštinskih reformi.

Pročitaću vam obrazloženje jednog amandmana na Predlog ovog zakona. Citiram: "Odluka o broju studenata bitno zavisi od sadržinskih i metodoloških karakteristika nastave pojedinih fakulteta kao i od njihovih prostornih, kadrovskih i tehničkih uslova za izvođenje nastave", kaže se u jednom obrazloženju amandmana, nije bitno kom i ko ga je dao.

Imaćemo dakle, onoliko studenata, onoliko univerziteta, fakulteta, koliko imamo profesora i prostora u aulama za predavanje i za profesorske kabinete. Nije bitno da li ima para, a nisu bitne ni potrebe privrede i društva za određenim profilom kadrova. To je bar, kako sam ja protumačio, poruka ovog načina razmišljanja i, na žalost, življenja.

Ovo, zapravo, izražava samo odnos prema reformama univerziteta onih partija koje samo kliču parole u slavu reforme.

Mislim da je zbog toga značajno nekoliko činjenica za razgovor o ovom predlogu zakona.

Prvo, suština je da će sa ovim zakonom univerzitet, odnosno njegovi profesori i asistenti najzad morati da se vrate ostvarivanju svoje osnovne funkcije, a to je obrazovanje studenata, što dalje podrazumeva usavršavanje obrazovnih programa, izradu kvalitetnih udžbenika, bavljenje nastavom i sopstveno naučno usavršavanje. Sve su to, izgleda, neki davno zaboravili.

Drugo, ovim zakonom studenti dobijaju daleko veću mogućnost da utiču na proces i kvalitet nastave, na donošenje odluka o kvalitetu studiranja. Znači, radi se o mogućnostima stvarnog uticaja studenata na život univerziteta.

Reforma univerziteta je osnova i suština ovog zakona. Mislim da je to polazište i za Vladu i za sve nas. Ona je neophodna, imajući u vidu i stanje na univerzitetu. Moramo otvoreno da progovorimo o stanju na univerzitetima, o njihovom stručnom radu i o pokušajima da se naučno obrazovni rad zameni i unazadi političkom delatnošću. O kvalitetu nastave, odgovornosti i stručnosti nastavnika, o redovnosti nastave, o velikom nedostatku udžbenika i o nekim polupismenim udžbenicima, gotovo da nema redovnih i normalnih dijaloga na fakultetima. Samo kada se dva suprotstavljena tabora ili dva zavađena profesora posvađaju, mogu se čuti kritike na račun kvaliteta nastave i njihovih udžbenika, pa se na taj način kritika pretvara u najobičnije sredstvo za niske udarce i najprljavija podmetanja.

Studenti danas nemaju gotovo nikakvog uticaja ni na kvalitet, ni na redovnost nastave. Ni na kvalitet udžbenika, ni na ispitne rokove. Jednostavno, po nekim mišljenjima, studenti su izgleda izmišljeni da bi njihovi profesori egzistirali i opstajali, da bi se popunile učionice i vežbaonice.

Umesto učešća studenata u procesu odlučivanja manje grupe profesora koriste deo studenata, koji su očigledno zalutali u akademske vode, da onako skupa, udruženi, predavanja, učenje i naučno usavršavanje zamenjuju protestima, neredom i galamom. Možda bi se ove manjine mogle posmatrati kao snošljivo pravo da se sopstvena, naučnička onemoćalost i lenjost tom galamom prikrije, ali oni tu svoju galamu agresivno i sa mnogo ostrašćenosti nameću i većini drugih profesora i studenata koji su uspšeni i koji žele da uče i rade.

Kao rezultat ovakvog odnosa i stanja na univerzitetu došlo je do porazne situacije prošle školske godine, kada je čitava generacija studenata stručno-obrazovno uskraćena i duhovno obogaljena. U tom tužnom periodu ostrašćena manjina je uzurpirala pravo ne samo da neovlašćeno zastupa većinu, da neovlašćeno govori u njeno ime, da svojim ostrašćenim ponašanjem unizi intelektualni nivo akadmeskih građana, nego i da uskrati toj većini pravo na učenje i rad.

Nešto o osporavanju prava državi, odnosno Vladi da ima odlučujići uticaj na upravljanje na univerzitetu. Zaboravlja se jedna činjenica. Vlada, kao reprezent države je i osnivač i finansijer univerziteta. Zaboravlja se da je tu Vladu izabrala upravo ova skupština, a ova skupština je izraz volje naroda. Ako onda ova vlada nema legitimitet da kao osnivač i finansijer upravlja univerzitetom, kako onda doći do tog nosioca upravljanja? Hoćemo li onda sveopšte izbore za upravne odbore univerziteta? Nije u interesu društva da pravimo apsurde tamo gde za to nema potrebe.

Na kraju, nešto o autonomiji, pošto se o njoj najviše govori. Predlog zakona o univerzitetu ne ukida autonomiju, već je afirmiše i svodi na njene suštinske sadržaje. Jugoslovenska levica je za autonomiju univerziteta, koja se svodi na autonomiju znanja, slobode misli, stvaralaštva, za autonomiju koja omogućava unapređenje nastavnog procesa, koja omogućava zaštitu onih koji hoće da budu autonomni u radu i stvaralaštvu, od onih koji sve to ometaju i onemogućavaju.

Teze o ugroženosti autonomije su najobičnije maske za pokriće nereda i politikanskih potreba nekih Gonzales-partija, za pokriće namera da se univerzitet udalji od svoje osnovne funkcije i pretvori u ekspoziture pomenutih Gonzales-partija. Autonomija za koju se zalažu oštri kritičari se pretvara u zaštitu onih koji su već u 27 godini završili prvu godinu studija i pribavili knjige za drugu godinu, pa su posustali, u zaštitu onih kojima nedostaju naučni radovi i napisane knjige da bi napredovali, u zaštitu njihove političke delatnosti na fakultetu koja im se čini lakšom i primamljivijom od nauke i studiranja.

Zato mislim da je pitanje odnosa prema Predlogu zakona o univerzitetu pitanje iskrenog odnosa prema dubini reformi u društvu. Jugoslovenska levica hoće ozbiljne reforme, hoće progresivne promene koje ostavljaju tragove na putu u moderno-ekonomski jako društvo. Mi dakle hoćemo da sprovodimo temeljne reforme, a foliranja ostavljamo sve manjim horovima koji će sve tiše da kliču zakletve večnim reformama. Prema tome, Jugoslovenska levica podržava Predlog zakona o univerzitetu.