Dame i gospodo narodni poslanici, sloboda informisanja predstavlja jednu od osnovnih ljudskih prava i sloboda, zagarantovanih najvažnijim međunarodno pravnim normama i značajnu tekovinu savremene civilizacije.
Pravo svakog građanina da bude slobodno, objektivno i potpuno informisan, njegovo pravo da učestvuje u toku i procesu informisanja, predstavlja demokratsko dostignuće kojim se malo koja zemlja u svetu, kao naša, može pohvaliti. Takva tvrdnja, ma kako nekima izgledala, nije ni neozbiljna, ni neodmerena, već na najbolji način oslikava našu današnjicu. Uostalom, teško je pronaći zemlju u kojoj su češće i žešće neumerene optužbe na račun vlasti, uz svakodnevne žalopojke zbog toga što svi, ama baš svi, u našoj zemlji nisu spremni da prihvate i podrže takvu hajku.
Promene koje su se dešavale u proteklih šest godina, od donošenja prethodnog Zakona o javnom informisanju, bile su do te mere dinamične i sveobuhvatne da je primena zakona u nekim segmentima ukazala na potrebu njegovog prilagođavanja novonastalim odnosima i tendencijama koje ukazuju na buduće odnose u društvu i u oblasti javnog informisanja.
To se potvrdilo i kroz sveobuhvatnu raspravu koja je vođena širom Srbije i koja je značajno doprinela da nova zakonska rešenja u javnom informisanju budu izraz opšteg konsenzusa. Polazeći od toga, Predlogom ovog zakona naglašena je dalja demokratizacija u oblasti javnog informisanja, zaštita prava ličnosti, promena u vlasničkim odnosima u skladu sa rešenjima u zakonodavstvu evropskih zemalja. U proteklom periodu primene od 1991. godine do danas uočeno je da su neka pitanja u postojećem Zakonu o javnom informisanju nedorečena, a neke oblasti nisu pravno regulisane.
Ovo se naročito odnosi na pitanje odgovornosti poslanika javne reči u javnim glasilima u odnosu na neka osnovna ustavna načela, kao što su nepovredivost ljudskog dostojanstva i prava na privatni život čoveka, zabrana monopola u javnom infomisanju, novčana naknada štete, odgovornost onih koji nezakonito ograničavaju rad javnih glasila ili odgovornost javnih glasila i odgovornih lica u njima, a nije precizirana ni odgovornost nadležnih državnih organa za sprovođenje zakona.
Obzirom na činjenicu da su se skoro sva pitanja koja je regulisao dosadašnji zakon morala drugačije i preciznije urediti i jasnije naznačiti veći deo novih pravnih normi, bilo je nužno doneti u potpunosti novi zakon. Vlada Republike Srbije u svom delokrugu prati i zakonodavnu delatnost u oblasti javnog informisanja u inostranstvu, naročito u onim evropskim zemljama koje imaju dugu tradiciju u ovoj oblasti rada.
Prilikom izrade ovog zakona korišćena su i ta iskustva, kao i iskustva pojedinih međunarodnih organizacija. Naša država je u periodu tranzicije i ekonomske transformacije, pa zakonodavna delatnost, kao i ovaj zakon ne mogu dugoročno da odraze sve mogućnosti i situacije koje će nastajati, ali u ovom trenutku ponuđena rešenja smatramo najboljim, uz obavezu da će se i ovaj zakon dograđivati i usavršavati prema iskustvima do kojih budemo dolazili tokom primene, koristeći inostrana iskustva koja mogu biti primerena našim uslovima.
Predloženi zakon po našem uverenju na bolji i primereniji način uređuje javno informisanje. Sigurni smo da će njegova primena poboljšati ukupno stanje u ovoj oblasti. Predlog zakona je terminološki ujednačen i osavremenjen u skladu sa demokratskim i tehničko-tehnološkim razvojem u oblasti javnog informisanja.
Predlog zakona o javnom informisanju, koji se danas ovde nalazi pred vama, narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, dat je na usvajanje u posebnim okolnostima. Pritisnuta ultimatumima, ucenama, pretnjama pojedinih zapadnih zemalja, naša zemlja ima obavezu da sačuva svoju celovitost, ali i u takvim teškim uslovima da unapređuje i razvija ljudska prava i slobode i kao važan deo korpusa tih prava slobodu javnog informisanja.
U savremenoj eri satelita, kompjutera i visoke tehnologije, informacija predstavlja kondicio sine kva non demokratskog prosperiteta svakog naroda, dok zloupotrebe informacija ili informacije upotrebljene u psihološko - propagandne svrhe mogu predstavljati najmoćnije oružje upereno protiv onih koji svojim tehničkim i materijalnim mogućnostima nisu u stanju da im se suprotstave.
Nažalost, mnogi su slobodu informisanja i protok informacija bez granica shvatili kao izvanrednu priliku da sa malim ulaganjem vrlo jeftino dođu do značajnog uticaja na svest dela ljudi i naroda, kojima se i otvorena pretnja okupacijom, bombardovanjem i ubijanjem predstavlja kao demokratska i humanistička zamisao, a one koji bi kojim slučajem pokušali tome da se suprotstave proglašavali bi za civilizacijsko dno i najveće zlo savremenog čovečanstva. Danas je moderno i poželjno te koji ubijaju svuda po svetu nazivati mirotvorcima i demokratama, a one koji pokušaju da ih za stalno ili bar za izvesno vreme zaustave u njihovim navodno demokratskim pohodima, mnogi optužuju za, kako kažu, zaustavljanje informacija, vremena, pa čak i istorije.
Takođe, ponekada se kod nas laž, uvreda, proizvoljna ocena ili dezinformacija proglašava za jedinu istinitu, opravdanu i realnu slobodu. Principi individualnih prava i slobode građana, nigde u svetu nisu shvaćeni u njihovom apsolutnom smislu. Ostvarivanjem svojih prava i sloboda, niko ne može i ne sme ograničavati prava i slobode drugih. U javnom informisanju to je jasnije i uočljivije nego u bilo kojoj drugoj sferi u javnom životu. Principi slobode i odgovornosti za izgovoreno i napisano ne smeju biti imkopatibilni, naprotiv moraju biti komplementarni. Tek tada sloboda javnog informisanja dobija suštinski značaj i pravo ostvarenja.
Predlog zakona o javnom informisanju sačinjen je sa ciljem da pronađe pravu meru slobode i odgovornosti i mi smatramo da smo u tome uspeli. Takav naš uspeh značio bi podstrek za dalji razvoj demokratskih odnosa u Srbiji, uz istovremeno poštovanje prava ličnosti, kao i prava onih koji informacije pružaju i onih na koje se te informacije odnose. Pred vama se nalazi Predlog zakona veoma liberalan u pogledu pružanja i širenja informacija, ali strog prema onima koji ugrožavaju temeljne postulate u oblasti javnog informisanja. Na taj način istovremeno se štiti i najviša vrednost jedne zemlje, ali i pravo na privatnost, svuda u svetu priznato kao jedno od bazičnih prava i sloboda.
Naime, u osnovnim odredbama predloženog zakona date su nove i preciznije formulacije za slobodno informisanje i njegovu zaštitu, slobodu javnih glasila, priznate činjenice i stavovi o čemu građani imaju interesa da budu obavešteni i obaveze državnih organa da pod jednakim uslovima učine dostupnim informacije iz svoje nadležnosti. Pored rešenja koja su bila u ranijem zakonu o zabrani cenzure, u osnovnim odredbama daje se potpuna definicija javnog informisanja. Ovim odredbama takođe je kao novina uređena i zabrana monopola, kao i obaveza da se u javnom informisanju mora poštovati nepovredivost ljudskog dostojanstva i prava na privatan život čoveka.
Dakle, javno informisanje je slobodno, cenzura je zabranjena ovim zakonom, a uvode se i neki novi pravni instituti, kao što su javne stvari i obaveze državnih organa da pod jednakim uslovima sve informacije učine dostupnim javnim glasilima, kao i mnogo preciznija i korektnija definicija samog pojma javnih glasila i sredstava javnog informisanja, nego što je to bio slučaj ranije.
U drugoj glavi zakona koja uređuje osnivanje, registraciju i prestanak javnih glasila, osnovna rešenja su zadržana iz starog zakona. I dalje postoji sistem prijave, a novina je što se precizira pet dokaza koji se podnose uz prijavu za upis, uređuje se postupak upisa i brisanje javnih glasila uz određivanje uslova kada se to čini. Takođe, u ovoj glavi zakona, uređuju se uslovi za poništenje upisa ako se daju netačni podaci.
U trećoj glavi zakona uređuje se izdavanje javnih glasova, a to je novina u odnosu na postojeći zakon i posebno novina, a polazeći od karaktera radio frekvencija kao prirodno ograničenog resursa i precizirano je u kojim se uslovima ne može prenositi ili odloženo emitovati radio-televizijski programi pojedinih stranih sadržina, a to je član 27. koji je upravo usklađen, a nikako nije suprotan pravnim normama iz osnovnih odredbi ovog zakona, kao i temeljnim principima međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, u kome se naglašava neophodnost postojanja slobodnog protoka informacija, bez obzira na uspostavljene državne granice. Republika Srbija, a ona se i ovim zakonom opredelila za nesmetani i brz protok svake informacije, opredelila se za razmenu informacija sa Evropom i svetom, u svim sferama društvenog života, s tim što želi da se zaštiti od programa političko - propagandne sadržine, koje emituju vlade pojedinih zemalja, sa osnovnim ciljem ostvarenja svojih strateških i taktičkih političkih interesa na teritoriji naše zemlje. Uostalom, naša zemlja prihvata emitovanje programa takve sadržine, pod uslovima reciprociteta i ravnopravnosti.
Ako već neko ima interes da na srpskom jeziku emituje u Srbiji "Glas Amerike" sigurni smo da će oberučke prihvatiti da se na celoj teritoriji SAD-a emituje "Glas Srbije" ili neka slična emisija i to na engleskom jeziku, kako bi građani te zemlje mogli da dobiju objektivnu povratnu informaciju i što više saznaju o događajima u Srbiji, ali i o pogledima naše vlade na rešavanju ključnih političkih problema u SAD-u, a posebno kada je u pitanju ugroženost ljudskih prava i sloboda rasnih, etničkih i manjinskih grupa.
Uostalom, samo jedna informacija, u SAD-u u elektronskim medijima je svega 2% učešća inostranih programa, a u zapado-evropskim zemljama, zemljama Evropske Unije taj odnos je između 6 i 8%, a u našoj zemlji je danas taj odnos, taj je procenat preko 30. Dakle, za 15 do 20 puta je veće učešće inostranih programa u našoj zemlji nego u SAD-u i za pet do šest puta je veće učešće nego li u zapadno-evropskim zemljama. Onda možete dobro da zaključite da li smo za izolacionizam ili smo širom otvoreni kao što je to uvek bio slučaj.
U glavi pet zakona, uređeno je čuvanje tonskog i video zapisa i uvida u zapis. Posebno je regulisano pravo da se izvrši uvid u tonski zapis i način ostvarenja tog prava.
U glavama šest i sedam, koje regulišu saopštenje hitne prirode, odgovore i ispravke, te norme su precizirane i rekli bismo, tehnički pravno doteranije nego što je to bio slučaj u prethodnom zakonu.
U sledećim glavama, pre svega koje se odnose na ishod krivičnog postupka i prava lica na koje se informacije odnose, postigli smo značajan uspeh u dostizanju međunarodno-pravnih standarda, onih prava, a pre svega prava na privatnost, dakle .... (ne razume se) pravila i onoga što je priznato svuda u svetu, ono što se poštuje u svim zapadno-evropskim ili demokratskim zemljama. To je nešto što se i u ovom zakonu, i to je nešto što se u svim našim zakonskim normama mora zaoštriti.
U glavi jedanaest, novčana naknada štete, uređena je mogućnost kao i do sada da oštećeno pravno ili fizičko lice može ostvariti naknadu štete preko nadležnog suda, ako sredstvo javnog informisanja objavi neistinitu informaciju, kojom se narušava ugled ili interes oštećenog, ili se vređa čast, ili se prenose neistiniti navodi o njegovom životu, zvanju i sposobnosti tog lica. Takođe se definiše kada se informacija smatra neistinitom, odnosno nepotpunom.
Ovde sam doneo tekst međunarodnog pakta o političkim i građanskim pravima, koji je usvojen u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1966. godine, u kome se navode neki izuzeci od poštovanja apsolutne slobode informisanja, a koje se odnose na poštovanje prava i ugleda drugih lica, radi se o članu 19. stav 3. i to pod a), takođe za zaštitu nacionalne bezbednosti ili javnog poretka, javnog zdravlja i morala. To samo onima koji se na podsmešljiv način odnose prema takvim zakonskim normama i koji iz neznanja govore da neko preduzima nekakve mere cenzure ili zabrane daljih informacija.
U glavi dvanaest, to je nadzor, a tu su uređena pitanja nadzora nad sprovođenjem zakona i mnogo konkretnije i preciznije nego što je to bilo učinjeno u prethodnim normativnim aktima.
U glavi kaznenih odredbi, radi zaštite slobode javnog informisanja, slobode javnih glasila da iznose činjenice i stavove o svemu o čemu građani imaju u interesu da budu obavešteni, propisano je da se ne sme ograničavati sloboda javnog informisanja niti slobodan protok stavova i mišljenja, da javna glasila istinito i pravovremeno informišu javnost, da javna glasila poštuju nepovredivost ljudskog dostojanstva i prava na privatan život čoveka, da javna glasila štite teritorijalni integritet Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije i zajamčene slobode i prava građana i čoveka, a bilo je nužno urediti i prekršaje protiv onih koji narušavaju odredbe ovog zakona.
Na osnovu dosadašnjih iskustava u primeni postojećeg zakona, a koristeći iskustvo naročito razvijenih zapadno-evropskih zemalja, došli smo do zaključka da se bez adekvatne kaznene politike ne mogu ostvariti ciljevi kome ovaj zakon teži. Dakle, ponovo pokušavamo da pronađemo pravu meru između slobode i odgovornosti u javnom informisanju. Kaznene odredbe, pre svega, treba da deluju preventivno, a samo u izuzetnim slučajevima represivno.
Procenili smo da je dovoljno predvideti u kaznenim odredbama samo prekršaje i razvrstali smo ih u pet grupa prema njihovoj težini, odnosno prema štetnim posledicama koje mogu da proizvedu. Kao najteži oblik smo predvideli objavljivanje informacija kojim se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i SRJ, kršenje zajemčenih prava i sloboda čoveka i građanina ili izazivanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje.
Sa predviđenom kaznom, koja mora biti adekvatna štetnim posledicama koje ovaj prekršaj izaziva, iako na prvi pogled ona može izgledati visoka, jedino se može postići cilj i svrha kažnjavanja, da tako zaprećenom kaznom ozbiljno i preventivno delujemo da se sredstvima informisanja ne ugrožava Ustav kao najviši pravni akt i kao le superior naše zemlje.
U članu 73. utvrđena je kazna za reemitovanje i prenošenje radio i televizijskih programa stranih radio difuznih organizacija koje su propagandno-političkog sadržaja, a emituju se na srpskom jeziku i jeziku nacionalnih manjina, čiji su osnivači strane vlade i njihove organizacije, a emitovanje ovakvih programa nije utvrđeno međudržavnim ugovorom. To predstavlja ozbiljan prekršaj.
Rešenja koja predlažemo su takođe na osnovu naših dosadašnjih iskustava i prakse stranih zemalja. Radio frekvencije su prirodno ograničeni resurs i njihovo korišćenje mora da bude u interesu građana ove zemlje.
Inostrane radio i televizijske stanice imaju mogućnost da propagandu vrše na celoj planeti preko satelitskog emitovanja i drugih tehničkih mogućnosti svojih zemalja, a da se pritom ne moraju koristiti domaće i radio televizijske stanice.
Zaprećenom kaznom smatramo da će se preventivno delovati u cilju sprovođenja zakona. Takođe je predviđeno da će se smatrati prekršajem zloupotreba slobode javnog informisanja objavljivanjem neistina kojim se povređuje pravo ličnosti u sredstvima javnog informisanja. Mislimo da ovo predstavlja jedno od najvećih dostignuća ovog zakona, nešto što predstavlja elementarnu zaštitu ljudskih prava i sloboda, nešto sa čime možemo da se ponosimo i čime se hvale mnogi u zemljama Zapadne Evrope.
Naime, kako to član 11. zakona uređuje, u javnom informisanju se mora poštovati nepovredivost ljudskog dostojanstva i pravo na privatni život čoveka. Ne mogu se objaviti ili reprodukovati informacije, članci ili podaci u kojima se vređa čast i ugled lica, niti iznositi ili pronositi neistine o njegovom životu, znanju i sposobnostima.
Zaprećena kazna, po našem uverenju, takođe je adekvatna mogućim štetnim posledicama koje bi proizvelo narušavanje pomenutog člana zakona o javnom informisanju.
Takođe je predviđena grupa prekršaja kojima se obezbeđuje pre svega primena zakona o javnom informisanju. Pored odredbi da će se smatrati prekršajem ko nezakonito ograniči ili prinudom utiče na rad javnih glasila, za prekršaje će se smatrati i pribavljanje informacija na protivpravan način, započinjanje sa izdavanjem odnosno emitovanjem javnog glasila pre upisa u registar, blagovremeno neobaveštavanje nadležnog organa o promeni podataka, nečuvanje tonskog i video zapisa i objavljivanje reklama suprutno odredbama ovog zakona.
Zaprećenim kaznama i u ovom članu smatramo da će se postići cilj i svrha kažnjavanja.
U članu 76. utvrđeni su najblaži oblici prekršaja i to ako štampar štampa štampane stvari bez dokaza o njihovom upisu u evidenciju javnih glasila, ako se informacija objavi bez naznake javnog glasila iz koga je preuzeta, i ako se sa odgovorom ili ispravkom objavi komentar.
Takođe vrlo je precizno određena nadležnost organa za prekršaje, utvrđeni rokovi za usmeni pretres, način dostavljanja poziva i odluka i vreme donošenja rešenja kojim se odlučuje u prekršajnom postupku.
Takođe je uređen i izvršni postupak. Rešenja koja su data u pogledu postupka rađena su u skladu sa postojećim prekršajnim i izvršnim postupkom i primerena su našem iskustvu. Uvereni smo da će ove odredbe doprineti efikasnijoj primeni ovog zakona i da će obezbediti da se zakon u potpunosti primenjuje.
Smatramo da je Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini Republike Srbije dostavila na usvajanje ozbiljan i dobar Predlog zakona o javnom informisanju. Mislimo da će on neke probleme, sa kojima smo se u prethodnom periodu suočavali, na najbolji mogući način uspeti da reši. To rešavamo najvišim pravnim aktom, dakle zakonom, koji Skupština ovde može da donese, i smatramo da ćemo u narednom periodu imati obezbeđenje potpuno slobodnog i objektivnog informisanja javnosti, onako kako je to ovim zakonom i kako je to ustavnim normama proklamovano.
Oni koji su i pre nego što je ovaj zakon stigao do narodnih poslanika i u Narodnu skupštinu Republike Srbije već počeli da izražavaju svoje negodovanje, samo zato što će za eventualno objavljivanje neistine, laži, dezinformacije moći konačno da budu kažnjeni, a govore o slobodi javnog informisanja, najmanje imaju prava na to i ponašaju se u najmanju ruku licemerno.
Vlada Republike Srbije je zadovoljna što ovakav zakonski predlog može da predoči narodnim poslanicima na usvajanje i siguran sam i očekujem da će većina narodnih poslanika u Narodnoj skupštini ovakav predlog zakona prihvatiti. Hvala vam.

Zahvaljujem. Ima reč ministar pravde Dragoljub Janković.

Poštovano predsedništvo, cenjeni poslanici,  govoriću o Predlogu zakona o javnom informisanju sa aspekta  njegovog značaja za zaštitu povreda prava ličnosti u sredstvima javnog informisanja.
Sudske statistike beleže pravu poplavu tužbi zbog napada preko štampe i drugih medija, po pravilu i u najvećem broju onih koji sebe naznačavaju kao nezavisne, a kojima se na krajnje bezobziran i do sada nezabeleženo drzak i bezočan način napada na čast, ugled i dostojanstvo građana, po pravilu javnih ličnosti iz oblasti politike i svih drugih oblika javnog delovanja, od privrede do estrade.
Samo u jednom od beogradskih sudova trenutno ima u radu blizu 300 predmeta po tužbama zbog uvrede i klevete, ili radi naknade nematerijalne, moralne štete povodom napisa u sredstvima javnog informisanja.
Ti sudski postupci zbog preopterećenosti sudova drugim predmetima, ali ponajviše zbog složene i komplikovane, spore procedure, koja je propisana Zakonom o krivičnom postupku i Zakonom o parničnom postupku, a oba zakona su saveznog karaktera i Republika praktično nema mogućnosti da ih menja i time utiče na ubrzanje ovih postupaka, traju po godinu, dve, a često i znatno duže.
Mnogi kojima je na ovaj način ukaljan ugled, čast i dostojanstvo, saznavši za dužinu trajanja postupka odustaju od traženja zaštite pred sudom i da nije toga sigurno bi broj ovih postupaka pred sudom bio znatno veći.
Mnogi koji se obraćaju sudovima ovim povodom u tužbama navode da ih zapravo i ne interesuje naplata naknade štete i nagoveštavaju da će ono što na osnovu takvih sudskih presuda budu dobili usmeriti ka određenim humanitarnim potrebama i namenama, već da zapravo žele samo jednu moralnu satisfakciju za nanete im uvrede i klevete.
U poslednje vreme broj ovakvih napada na ljudsko dostojanstvo se umnožava aritmetičkom progresijom, jer se u mnogim glasilima pod oznakama - senzacionalno, ekskluzivno, skandalozno - u stvari iznose neistine o fizičkim i pravnim licima u želji da se poveća tiraž, ne razmišljajući pri tom o posledicama koje iznošenje takvih neistina može imati na miran život građana, njihovih porodica, njihov posao i slično.
Zato je i bilo nužno reagovati i zakonski sprečiti, tačnije sankcionisati takva ponašanja u sredstvima javnog informisanja.
Predlog zakona koji je pred nama u članu 1. proklamuje da je javno informisanje slobodno i da je sloboda javnog informisanja neprikosnovena. Ali, isto tako, u članu 4. zakona obavezuju se javna glasila da su dužna da javnost informišu istinito i da je objavljivanje neistina u stvari zloupotreba slobode javnog informisanja.
Zloupotreba slobode javnog informisanja objavljivanjem neistina kojima se povređuje pravo ličnosti po ovom zakonu predstavlja prekršaj za koji je propisana odgovarajuća novčana kazna. Na prvi pogled ta novčana kazna može izgledati stroga, ali ona zapravo to nije, jer je država dužna da štiti slobode i prava građana i da u slučaju napada na te slobode reaguje odgovarajućim instrumentima zaštite.
Jedan od tih instrumenata propisan je ovim zakonom i zbog značaja koji za čoveka i građanina ima ugled, čast i dostojanstvo, u članu 77. Predloga zakona propisan je postupak u kome će se za ovakve prekršaje postupak morati da okonča u veoma kratkom roku, između 24 i 48 sati.
U tom roku onaj koji je u sredstvima javnog informisanja, odnosno sredstvu javnog informisanja, u kome je takav podatak objavljen, učinio prekršaj u obavezi je da dokaže istinitost objavljene informacije. Ako u tom roku to ne učini biće novčano kažnjen.
Predlog zakona ovlašćuje organ za prekršaje da postupak sprovede i obavezuje ga da ga okonča u roku od 24 časa od dana uručenja poziva i ako je okrivljeni uredno pozvan na način koji je propisan u članu 77. Predloga zakona, a pretresu nije pristupio, bez obzira na razloge nedolaska na pretres.
Za učinjeni prekršaj izriče se novčana kazna koja se mora platiti u roku od 24 sata. Ako kazna ne bude plaćena dobrovoljno pristupa se prinudnoj naplati skidanjem sredstava sa računa, a ako to nije moguće radi namirenja novčane kazne plenidbom imovine koja se na javnoj licitaciji prodaje u roku od sedam dana.
Ovako ostvarena sredstva, od ovih novčanih kazni, uplaćuju se u budžet Republike Srbije. Ovde se, dakle, ne radi niti o zabrani rada medija, niti pak o naknadi štete onome kome je šteta naneta, već o reagovanju države zbog povrede zakona.
Onaj kome je šteta naneta, može u posebnom postupku, pred nadležnim sudom, primenom Zakona o parničnom postupku, koji će se u ovom slučaju primenjivati hitno, tužbom tražiti naknadu štete, čija će se visina od strane suda određivati u svakom konkretnom slučaju, zavisno od vrste i obima nanete štete.
Usvajanjem ovakvih predloženih zakonskih rešenja najzad ćemo stati na put jednoj pojavi, koja se u našem javnom informisanju odomaćila, uzela maha, i koja se svuda u razvijenom svetu drastično kažnjava. Ovaj zakon, dakle, neće sprečavati slobodu štampe i drugih medija, on će se u ovom delu odnositi isključivo na te koji kleveću, koji vređaju, i koji povređuju druge, i samo takvi treba da se brinu i plaše ovog zakona.
S druge strane, ovaj zakon, očekujemo, osiguraće našim građanima miran život i sigurnost da će u slučaju da njihova privatnost bude napadnuta, država reagovati, i to se od države s pravom i očekuje i zahteva. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li narodni poslanik, koji je odvojio mišljenje, Antal Biači, želi reč? (Želi.) Izvolite.

Gospodine predsedniče, cenjeni narodni poslanici, poštovani ministri, kao što ste čuli, izdvojio sam reč, vezano za usvajanje ovog zakona po hitnom postupku. Dozvolite da dam neko obrazloženje. Za određene rečenice u nekim članovima za zlobnog čoveka bi moglo da znači da su te rečenice cinizam i demagogija. Ali, čim su te rečenice pretočene u zakon, u Predlog zakona, koji, ako bude usvojen, treba da funkcioniše u jednoj od najznačajnijih oblasti društva, onda je taj zakon stvarno jako važan.
Pored niza odlika koje ima ovaj zakon, u principu nemam prigovor na određene članove, bar ne u ovoj proceduri, i te odlike smo već i čuli, biće i drugih narodnih poslanika, koji će o njima govoriti, želim da ukažem na neke manjkavosti ovog zakona, na takve manjkavosti, koje bismo mogli popraviti u slučaju da je zakon išao u svoju redovnu proceduru.
Prvo, formalni čin - nisam, barem ja, sa svojim intelektualnim sposobnostima, nisam na vreme mogao da proučim taj tekst, sinoć sam ga dobio. Znači, ovo vreme je kratko da bismo mogli dati konkretne obrazložene amandmane radi poboljšanja teksta.
Šta nedostaje zakonu? Po mom mišljenju, prvo, u zakonu nije predviđena zaštita novinara. Ne smatram, i ova moja rečenica se ne odnosi na fizičku zaštitu, nego zaštitu vezano za to - ako novinar radi svoj posao pošteno, ako prenosi informacije, ako se te informacije objave, po ovom zakonu, i duhu zakona, on je odgovoran nevezano za to - ko, kada, i u kojim slučajevima iznosi te informacije.
Znači, u zakonu nije obrađen jedan dobar deo, vezano za javno informisanje, a to su subjekti koji daju informacije. Jeste da novinar i glavni urednik nisu odgovorni ako prenesu određene informacije državnih organa, čak nisu odgovorni ni onda kada prenesu informacije, odnosno izjave lica koja imaju imunitet, ali odgovorni su onda kada prenesu informacije, ma kakve one bile, političkih lidera, raznih subjekata koji učestvuju dajući informacije, koji su na čelu raznih preduzeća, raznih organa, od posebnog društvenog značaja, a nisu državni organi.
Znači, moja primedba je da zakon ne predviđa odgovornost za izrečenu javnu reč. Međutim, znači, da ja mogu, gde god želim, ako imam imunitet, da kažem ma šta želim, za to me niko neće uzimati na odgovornost, a novinar koji to samo beleži, koji samo prenosi, po odredbama ovog zakona, on je odgovoran.
Član 3. Glava IV i X, naročito ovo vezano za reklame, molim vas pročitajte, ako znate da sredstva javnog informisanja, odnosno lokalna sredstva javnog informisanja, manje više, žive od nekih sitnih davanja, odnosno, sitnih priliva od reklama, a da to, recimo, ne mogu da rade oni koji se bave slobodnim profesijama. Ovi koji su ovde, u ovom zakonu, možda ne, ali ima slobodnih profesija koje su sasvim bezazlene u tom pogledu.
Naravno, takav je i član 29. i član 31. i ostalo, i iz tih razloga smatram da je ovaj zakon mogao biti u redovnoj proceduri dorađen, da bismo mogli dobiti stvarno jedan zakon o javnom informisanju, koji bi mogao da služi za primer, ne samo na Balkanu, nego i u Evropi.

Zahvaljujem.
Ima reč Gorica Gajević, narodni poslanik i šef poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije.

Poštovani predsedniče, uvažene kolege poslanici,         Socijalistička partija Srbije podržava Predlog zakona o informisanju, koji je predložila Vlada Republike Srbije. Dobro je poznato naše opredeljenje za punu slobodu informisanja i za potpunu odgovornost svih subjekata u tom procesu.
Sloboda medija u Srbiji zagarantovana je Ustavom i zakonima. Mogućnosti za slobodno informisanje i koliko te slobode daleko sežu, najbolje potvrđuju podaci o broju medija. U našoj zemlji je registrovano preko dve i po hiljade dnevnih i nedeljnih listova, 86 radio stanica i 18 televizija.
Prava ekspanzija broja medija zabeležena je upravo poslednjih godina, a te ekspanzije ne bi moglo biti bez potpune slobode u njihovom osnivanju i radu. Navedene cifre o broju medija daleko premašuju broj medija u razvijenim zemljama, nama slične veličine i broja stanovnika, a koje za sebe tvrde da su demokratske i svet ih priznaje kao takve.
Ove cifre govore da naš medijski prostor ispunjava broj medija, koji očigledno prevazilazi i stvarne potrebe ovog prostora.
Oni potvrđuju da u svakom delu naše Republike građani imaju u pogledu informisanja velike mogućnosti izbora. U Srbiji sve može da se objavi, napiše i emituje. Granica toj slobodi trebalo bi da bude laž, prava i slobode drugih, ali često ni to nije sputavalo rad medija. Nažalost, ta sloboda često je odlazila u krajnost i zbog toga što nisu precizno utvrđene odgovornosti učesnika u procesu informisanja.
Zna se kako i koliko mediji utiču na svest i formiranje javnog mnjenja i kako medijska industrija sve manje informiše o događajima, a sve više teži da događaje proizvodi prema potrebi onih, koji ih naručuju. Poznato je i kako mediji svoj uticaj, stečen takvim delovanjem, mogu negativno koristiti.
Predlogom zakona o informisanju u punoj meri se i na pravi način afirmiše sloboda medija, sprečava monopol, naglašava i precizira odgovornost svih u procesu proizvođenja vesti, u jednoj razvijenoj i narasloj industriji u Srbiji kakva je medijska. To je osnovna novina ovog zakona. Njome se otklanjaju slabosti u dosadašnjoj regulativi, koje su bile izražene u glomaznim, nepreciznim formulacijama i sankcionišu zloupotrebe, koje su do sada ostajale bez odgovornosti. A to su pre svega neobjektivno informisanje, sumnjivo finansiranje, rad za strane obaveštajne službe, laži usmerene protiv ličnosti i slično.
Ovaj zakon, jednom rečju, slobodu medija štiti od zloupotrebe slobode. Odredbe ovog zakona nikoga ne sputavaju da emituje, piše ono što smatra tačnim i istinitim, ali istovremeno utvrđuje odgovornost, profesionalne i etičke standarde i obezbeđuje zaštitu od laži i dezinformacija. Sa ovakvim zakonskim rešenjima više nećemo biti u situaciji kao pre mesec dana da nas mediji, pokušavajući da izazovu psihozu straha, panike i defetizma, bukvalno bombarduju pretnjama, najavama napada. Sankcije izrečene medijima, koji su to činili, emitujući alarmantne pretnje našem narodu i državi, koji su se upustuli u tehnologiju stvaranja ratne psihoze, širenja straha i defetizma, najblaža su i najmanja kazna, koja ih je zadesila. Prava kazna je to što će dugo u javnosti nositi pečat da su radili protiv interesa zemlje i svog naroda, nosiće sramni beleg, koji se u narodu ne briše. Samo prezira dostojni su mediji, koje od njihovih čitalaca brane oni, koji su se spremali da bombarduju narod za koga pišu i njegovu državu, a u svojoj državi dobro znaju rečnik zabranjenih reči, zatamnjene delove teksta i slično. Ne treba zaboraviti da su ti mediji u manjini, kao što ne treba zaboraviti da su mediji kao Radio televizija Srbija, "Politika", "Borba", "Politika Ekspres", TANJUG itd. visokoprofesionalno, etički objektivno i tačno informisali, istovremeno jačajući patriotsku svest i šireći istinu.
Predloženim zakonom svi mediji su u pogledu osnivanja i rada ravnopravni. Svima je otvoren pristup do čitalaca, gledalaca ili slušalaca. Njihov opstanak i razvoj je u njihovim rukama i zavisi od kvaliteta, objektivnosti, tačnosti i blagovremenosti njihovog informisanja.
Ovaj zakon snažno afirmiše slobodu u informisanju i jasno postavlja odgovornost. Onima, koji do sada slobodu nisu zloupotrebljavali, predviđene sankcije za neodgovorno ponašanje neće predstavljati nikakvu prepreku za dalji rad. Oni, koji su informisanje shvatili kao nešto više od izdavanja novina, pravljenja radio i TV emisija i preko toga pokušavali da kreiraju ono što im nije posao, suprotno interesima profesije, građana i države, neće moći da nastave sa takvim aktivnostima. Sloboda medija može i biće ograničena samo slobodom i pravima onih, o čijem radu i delovanju ti mediji informišu, slobodama i pravima onih, kojima je informacija namenjena. Onda kada ugroze slobodu drugih, interese države i naroda, tada će biti sankcionisana njihova delatnost po jasno propisanom postupku.
Poštovani predsedniče, uvaženi poslanici, Predlog zakona o informisanju i sva rešenja u njemu usklađena su sa vremenom u kome živimo, sa potrebama savremenog, objektivnog, tačnog i nepristrasnog informisanja i potpuno usaglašena sa zakonskim projektima iz ove oblasti savremenih demokratskih država u Evropi i svetu. Ono što kao pozitivna praksa za oblast informisanja važi u bilo kojoj demokratskoj državi važiće ovim zakonom i u Srbiji. Svi oni koji nastoje da svoj rad upodobe sa rešenjima i praksom kakva važe u ovoj oblasti u svetu, koji poštuju svoju profesiju, pozdraviće ovaj zakon, jer je on u interesu učvršćivanja istinske slobode medija i potrebe građana da tačno, nepristrasno i objektivno budu informisani o svemu što se zbiva u našoj zemlji i svetu. To je suština informisanja i osnov poštovanja i dostojanstva novinarske profesije. Ovaj zakon to u potpunosti afirmiše. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Stevo Dragišić, šef poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo, poslednjih dana u javnosti Srbije se vodi oštra polemika o pojedinim rešenjima, koja predviđa ovaj zakon. Ovaj zakon ima ukupno 14 poglavlja, ali suština te polemike se nalazi samo u dva člana. Od 80 članova samo dva člana su izazvala oštru polemiku. Pre svega član 27. koji kaže: Javno glasilo ne može u celini ili delimično prenositi ni odloženo emitovati radio televizijski program političko propagandnog sadržaja na srpskom jeziku i jezicima nacionalnih manjina u Republici Srbiji stranih radio difuznih organizacija, čiji su osnivači strane vlade ili njihove organizacije, izuzev programa koji se emituju ili odloženo emituju na osnovu reciprociteta, utvrđenog među - narodnim ugovorima.
I član 73, koji se logički nastavlja na član 27, koji kaže da onaj, ko prekrši odredbe člana 27, kazniće se za prekršaj i to osnivač, izdavač novčanom kaznom od 250 do 500.000 novih dinara, odnosno odgovorni urednik i odgovorno lice izdavača novčanom kaznom od 50 do 150.000 novih dinara.
To je suština celog spora oko ovog zakona o javnom informisanju. Niko do sada nije osporio ni jedan drugi član iz bilo kojeg od ovih 14 poglavlja. Sve ono što se vodilo po javnim glasilima, po nekim takozvanim nezavisnim medijima, televizijskim stanicama, radio stanicama, organizovane emisije bile su usmerene prevashodno na ove odredbe ovog zakona.
Razlozi su veoma jednostavni. Vlada Republike Srbije, kada je predlagala ove odredbe u novom zakonu o informisanju rukovodila se pre svega bezbednosnim razlozima po državu Srbiju, odnosno SR Jugoslaviju. Jasno je da se SR Jugoslavija nalazi sada u velikom konfliktu, pre svega sa šiptarskim teroristima i onima koji podržavaju taj terorizam na Kosovu i Metohiji. Mi smo imali proteklih nekoliko nedelja zaista ozbiljne pretnje bombardovanjem, ratne pretnje. NATO pakt se ozbiljno pripremio da vojno interveniše u SR Jugoslaviji, čak je izdata i aktivirajuća naredba.
Međutim, za njih nije bila nepoznanica ni naš vojni potencijal, ni ljudstvo, ni naoružanje, ni sa kakvim snagama raspolažemo i kakav bi naš mogući odgovor mogao biti. To su stvari, koje oni veoma dobro znaju. Ono što se nikada ne zna unapred, to je spremnost naroda i stanovništva da se brani. I ta spremnost može da se menja, da se utiče na nju. Može da se povećava, da se pospešuje, da se diže moral, a može i da se utiče u suprotnom pravcu.
U suprotnom pravcu može da se utiče samo preko masovnih medija. Zbog toga su ti masovni mediji veoma značajni u borbi protiv SR Jugoslavije odnosno srpskog naroda. Njime se želi smanjiti spremnost srpskog naroda na odbranu.
To se, kad nisu postojali mediji, radilo špijunima. Dođe nečiji špijun, ima dobre informacije i poseje paniku među onima koji treba da se brane. Danas se to radi televizijom, radijom, štampom i na neke druge načine. Gde je ovde dokaz? Dokaz ove tvrdnje, to što su oni koji su najviše pretili Saveznoj Republici Jugoslaviji, pre svega, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i neke druge zapadne zemlje preko svojih predstavnika u NATO paktu, nominalnog šefa NATO pakta Havijera Solane i glavnokomandujućeg NATO pakta za Evropu od generala Vestlija Klarka, kada su došli u Saveznu Republiku Jugoslaviju, obavili posao zbog kojeg su došli, organizovali sastanak sa glavnim i odgovornim urednicima medija koji su potpali pod udar Uredbe koju je neposredno pre toga propisala Vlada Republike Srbije. Oni koji su trebalo da vode i komanduju bombardovanjem Republike Srbije, rasturanjem naših vojnih ciljeva, uništavanjem naših gradova, naših sela, oni su održali sastanak sa predstavnicima tzv. nezavisnih medija.
Šta vojni predstavnici imaju da razgovaraju sa onima koji ovde predstavljaju tzv. nezavisno novinarstvo? Sem ako nisu u njihovoj službi. Šta jedan general ima da razgovara sa glavnim i odgovornim urednikom neke beznačajne novine, koja ovde u Srbiji čak nema i neki značajniji tiraž? Zaista se postavlja jedno logičko pitanje? Koji je njegov interes da razgovara sa njim? Sem ako nije njegov vojnik, sem ako nije u njegovoj službi. To je logičan odgovor. Dokaz da ti mediji služe onima koji su trebali da bombarduju Srbiju je to što su se oni sastali kada su stavljeni pod udar Uredbe, koja je propisivala ponašanje medija u Srbiji dok nam preti vojna opasnost. Vojna opasnost trenutno je otklonjena. Međutim, nikada se ne zna kada će se ponovo Amerikanci odlučiti da intenziviraju pritisak na SR Jugoslaviju, kada će oni odlučiti da sporazum, koji je postignut, više ne važi, kako će oni tumačiti taj sporazum. Ali, i tog trenutka kada se odluče na te nove pritiske, na nove pretnje bombardovanjem, ponovo će im biti potrebni lojalni mediji, ponovo će im biti potrebni oni koji će, iz tzv. dobro obaveštenih izvora, sejati strah, defetizam, širiti paniku i na taj način uticati na spremnost građana Srbije da brane sopstvenu državu.
Poslanička grupa Srpske radikalne stranke u potpunosti podržava ovaj zakon o informisanju, a oni koji smatraju da im je savest čista i koji su se i do sada ponašali u skladu sa državnim interesima, posebno u novonastaloj situaciji, neće imati posebnog razloga da strahuju da dođu pod udar ovog zakona. Zbog toga sam uveren da će posle donošenja ovog zakona, čvrstina naše odbrane biti još veća i da će SR Jugoslavija, pored toga što imamo one koji su spremni da služe našim neprijateljima, biti još bezbednija (aplauz).

Zahvaljujem.
Ima reč narodni poslanik dr Živorad Đorđević