Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam želeo da moj prvi nastup u ovom časnom domu bude ovakvog karaktera, ali sam prosto prinuđen i moram da kažem sledeće. Tokom prethodnih sednica od strane nekih kolega narodnih poslanika, u nekoliko navrata, veoma ružno je govoreno o mom narodu i predsedniku moje partije, ministru Rasimu Ljajiću. Da kažem onima koji su tako loše govorili o mom predsedniku, da je to čovek koji je svojom političkom edukacijom, svojom prirodnom inteligencijom, pa ako hoćete i svojim izgledom, tipičan predstavnik svog naroda.
Vi veoma ružno govorite o njemu. Ja se izvinjavam, gospodine predsedniče, ali ovde je bilo mnogo odstupanja od dnevnog reda i dozvolite i meni, biću kratak, iskoristiću vreme koje mi je dozvoljeno. Jedna druga stvar koja Vas tera da tako ružno govorite o njemu, ne samo zato što je Rasim Ljajić, je to što on nije jedan koji je po vašoj volji. Vi ste zaista bili naučili u prethodnom periodu da dovodite one, ne samo ispred mog naroda, već ispred ostalih naroda, koji vama odgovaraju. Na vašu žalost, a na moju veliku sreću, to nam se nikada više neće desiti. Što se tiče ružnih govora o mom narodu, o tome će biti reči na narednoj redovnoj sednici kada bude na dnevnom redu.
(Gordana Pop-Lazić, sa mesta: Koji je to tvoj narod?)
Moj narod su Bošnjaci Savezne Republike Jugoslavije.
Neposredno pre početka ove sednice dobio sam telegram od porodica onih koji su oteti tačno pre osam godina, 27. februara 1993. godine, u mestu Štrpce. Imam informaciju da je isti telegram dobio predsednik Skupštine, a on će reći svoje mišljenje o tome.
Godinu dana nakon te otmice, 1994. godine, kada sam povodom jedne nove tragedije mog naroda bio kod tadašnjeg predsednika Republike Srbije, gospodina Slobodana Miloševića, rekao mi je, vezano za tu tragediju, da je svaki kamen prevrnuo u Bosni i Hercegovini, da ih nema ni pod kamenom. Nadam se da će sadašnja vlast shvatiti da to nisu ni zmije, ni gušteri, ni crvi i da ih neće tražiti ispod kamenja, već gde se nalaze svi mrtvi, duboko pod zemljom. Time će omogućiti njihovim nesrećnim porodicama da izvrše ekshumaciju i da koliko toliko ublaže svoj bol. To se nikada ne može zaboraviti.
Ja se, uz sav rizik koji sam preuzeo da budem možda i prekinut zbog ove digresije, i zbog kršenja Poslovnika, izvinjavam, a ujedno se zahvaljujem gospodinu predsedniku što mi je ipak dao reč i dozvolio da ovo kažem, i vama, gospodo kolege, hvala puno.
Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo je da predsednik Narodne skupštine upozori prethodnog govornika. Ja sam jedan od najdisciplinovanijih u ovoj sali. Skoro najviše sedim u poslaničkoj klupi. Nisam čuo da je bilo ko uvredljivo govorio o bilo kom narodu, o bilo kojoj narodnosti ili manjini. Trebalo je, gospodine predsedniče, da zaštitite dostojanstvo Narodne skupštine, to je član 103. Poslovnika, gde kaže: "Narodni poslanik ima pravo da izađe za govornicu". Mi smo baš učinili ono što gospodin nije očekivao, sa pažnjom smo saslušali šta ima da kaže. Ovde se potkrala stara priča upućena srpskom narodu, vi vređate druge narode, vi ste zločinci prema drugim narodima i sa vama niko ne može da živi.
Zato pravimo nove države. Vi ste svi ovde to pročitali. Zašto, gospodo? Gde su sada predsednici poslaničkih grupa? Tvrdim u ime poslanika Srpske radikalne stranke da od kako je gospodin u Skupštini, a to je jedino vreme kada je on mogao da čuje bilo koju uvredu na račun svog naroda, takva uvreda od poslanika Srpske radikalne stranke nije izgovorena. Na koje ste onda poslanike mislili, gospodine poslaniče? Na poslanike DOS-a? Na poslanike SPS-a? Na poslanike Stranke srpskog jedinstva? Ja vas molim da ovde ne optužujete an blok.