Ima reč narodni poslanik Branislav Ivković.

Dame i gospodo poslanici, izuzetno uvažavam kolegu Budišina, ali dva dela njegovih rečenica su me navele da izađem za govornicu. Rekao je da konačno u Skupštini treba da vlada red. I rekao je, na kraju, da treba da završimo diskusiju i da pristupimo glasanju.
Otprilike, da prevedem, rekao je - mi u DOS-u smo odlučili da se ovaj poslovnik usvoji kako je predložen i dajte ljudi da više ne pričamo džabe, biće onako kako je u DOS-u odlučeno.
Dame i gospodo poslanici, prinuđen sam da vas podsetim da je u novembru 1994. godine usvojen Poslovnik o radu Skupštine. Tada je Socijalistička partija Srbije imala 123 poslanika u Skupštini i sa koalicionim partnerom činila je većinu i donela je Poslovnik koji vi sada vašim izmenama, na određen način, činite restriktivnijim značajno u odnosu na ono vreme. Znači, ponavljam, taj poslovnik je bio toliko demokratski orijentisan, toliko je davao prava narodnim poslanicima, da kao predstavnici građana o svakoj tački dnevnog reda i o svakom članu zakona kažu šta misle, pa i ako je taj zakon o Kosovu, ima da svi govore o Kosovu i Metohiji, jer ovde jeste priča i o Kosovu i Metohiji, i o platama prosvetara, i o restrikcijama električne energije, o nesposobnosti koja želi da ima jednoumlje u Skupštini.
Prema tome, u tom i takvom poslovniku, vi koji se smatrate demokratama, sada reducirate prava narodnih poslanika i shvatate i dalje da je demokratski. Onda je onaj prethodni bio zaista i te kako demokratski.
Dame i gospodo, mi smo ovde predstavnici građana. Nas su ovde građani izabrali, da bi se radeći u ovoj skupštini svako od nas maksimalno angažovao. Može i da se greši, mogu i ružne reči da se iskažu, a to pripada onome koji to čini, njegovom vaspitanju, kvarenju ugleda njegovog imena i prezimena i njegove porodice. Ne mogu svi da se trpaju u isti koš. Svako ovde ima zadatak da se maksimalno angažuje i da pomogne da predlagač zakona dobije zaista žestoku kritiku. Nije to samo u njegovom interesu, nego u interesu građana Srbije koji će na osnovu tog zakona morati da se vladaju, koji očekuju da naša zakonodavna rešenja poboljšaju rad privrede, da povećaju standard, da se bolje živi u zemlji, da plate idu redovno. A, gde smo mi? Tema jeste Poslovnik. Tema je Poslovnik i pravo da se govori za ovom govornicom onoliko koliko poslanik proceni da o određenoj tački može da kaže nešto što može poboljšati ono o čemu se govori.
Prema tome, mi smo razgovarali sa predsednikom Skupštine. Predsednik Skupštine je nama predstavnicima Socijalističke partije Srbije izneo određene ideje. Ovde ima dobrih izmena, nužnih izmena zbog zakonskih rešenja. Ali, moramo reći istinu, vi iz DOS-a recite istinu, ovde nema interpelacije. Vi ste se kao opozicija za interpelaciju zalagali. Da objasnimo šta je to interpelacija? Pravo, koje daje, pre svega u ovoj situaciji opozicionoj grupi, pravo da 20 poslanika postavi direktno, bez mišljenja većine u Skupštini, pitanje Vladi o tome šta je, u stvari, plan za jug Srbije? Šta znači sada dolazak OEBS-a? Da li je to stvarno neki novi Vilijam Voker ili neki novi Račak na pomolu ovde? Da li će oni koji su zamutili sad da dođu da rešavaju? Imamo pravo da postavimo pitanje bez vaše dozvole. To je interpelacija. I, obavezu Vlade da dođe u Skupštinu i da objasni da nismo u pravu zbog toga i toga i da budete mirni vi i da budemo mirni i mi. Ili, ako nismo zadovoljni, da kažemo da se glasa o poverenju.
Interpelacije nema. Znači, ovaj poslovnik, pored dobrih izmena, mi to moramo reći, nužnih izmena, ima restrikciju. Restrikcija je, to treba iskreno reći, za koju ste se vi u DOS-u odlučili, u raspravi o pojedinostima. Zabranjeno je svim poslanicima da se jave i dozvoljeno je samo predlagačima amandmana, predlagaču zakonskog projekta, na naš predlog prihvatio je predsednik Skupštine i to je ušlo, može i predsednik poslaničke grupe i šef matičnog odbora. Vi smatrate da je to dosta. Zašto? Zato što ste se u DOS-u unapred dogovorili da se tako radi.
Pozivam vas, apelujem na vas, slušajte i poslanike iz opozicionih grupa, ima tamo znanja, ima dobrih sugestija, nemojte ad hoc, a priori odbijati sve što dolazi izvan DOS-a.

Da li se još neko javlja za reč? (Replika.)

Dame i gospodo, biću vrlo kratak. Nisam rekao to što mi je stavljeno u usta. To me podseća na neka davna vremena Brozova kada su drugi mislili i govorili za mene. Samo sam apelovao da se ovo privede kraju. Nisam rekao ni da se izglasa, ni kako da se glasa. Svi rezultati su bili u komunističkom vremenu poznati unapred. U demokratiji to nije slučaj.

Još nešto, ako je pomenuto Kosovo, znate, gospodo, trebali ste vi to Kosovo staviti u ovoj skupštini na dnevni red, pa bi možda bilo drugačije nego što je sada.

Branislav Ivković, replika.

Izvinjavam se, ali svako od vas može da pogleda stenografske beleške. Gledam kolegu Budišina u oči i tvrdim, rekli ste - vreme je da se uvede red u ovoj skupštini. Takođe, rekli ste - hajde da prestanemo sa diskusijom i da se krene na glasanje. Apel je jasno upućen: prestanite da pričate radikali, nešto malo socijalista i da mi ovo izglasamo i da idemo kući.

Što se tiče Kosova, kolega Vučić se seća, on je bio poslanik, ovde se raspravljalo o Rambujeu, ovde se raspravljalo o planu Ahtisari-Černomirdin. Prema tome, sve što je bilo bitno u državi, ovde se raspravljalo, da čuju poslanici i da čuje narod preko televizijskih ekrana.

Ima reč narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, pre svega bih rekao nešto oko ovih poziva da se završi i oko nestrpljenja koje vlada kod poslaničke većine. Čini mi se da je to zaista neprimereno i ne znam gde se kome žuri, da li mi imamo neku drugu tačku na dnevnom redu, gde treba da raspravimo o situaciji na jugu Srbije, a pošto se ne može menjati dnevni red u vanrednom zasedanju, to govorim zbog građana koji to, verovatno, ne znaju, a nemaju ni obavezu da znaju. Dakle, o tome nećemo raspravljati. Ne znam gde se kome žuri i zašto bismo završavali raspravu koja ne može da donese bolje rezultate. Nemojte da zaboravite da mi u raspravi o pojedinostima tek planiramo da pokušamo da ubedimo da prihvatite neke od naših amandmana, posebno amandman o interpelaciji.
Uzgred da kažem onima koji to ne znaju da nisu dobro primetili, interpelacija nema apsolutno nikakve veze sa izveštajem o radu Vlade, a koji su to ovde sa ove govornice izgovarali, i još nešto, da odgovorim gospodinu Ivkoviću na ovo što je rekao - tačno je, raspravljali smo o situaciji na Kosovu i Metohiji, moglo je to i mnogo češće da se čini, ali moram nešto da kažem, i to je razlika u odnosu na ovo što se danas dešava.
Danas se ne raspravlja gotovo ni o čemu osim o onome što je bilo i kako je bilo. Nema problema, sve vreme može da se raspravlja o tome, sve novine, sve televizijske stanice samo o tome raspravljaju, raspredaju, i to kako im padne napamet i šta im padne napamet, bar pola toga izmisle, dodaju kome stignu, šta stignu, falsifikuju pola toga, ali nije to naročito ni važno. O onome što će se zbivati, o budućnosti zemlje, o onome što su naši problemi, nigde, niko i ništa ne govori, ni o Kosovu i Metohiji. A podsetiću vas, na stranu zašta je sve ko i kako kriv, mi radikali smo bili protiv plana Ahtisari-Černomirdin, ali vi ste u izbornoj kampanji rekli da će se vratiti vojska i policija na Kosovo i Metohiju, je li tačno, i zbog toga ste dobili deo srpskih glasova u Republici Srbiji.
Vojska i policija nisu se vratile na Kosovo i Metohiju. Da vidimo zbog čega, kako ćemo to da rešimo? Valjda ima pametnih ljudi u ovoj Skupštini, koji tu mogu nešto da učine, ili da pomognu, ili da iskažu svoje mišljenje, ili makar protivljenje onome što se dešava u našoj zemlji. Da vidimo šta se dešava na jugu Srbije? Nije to bilo ranije ili bar nije imalo takve razmere. Znalo se da ih ima nešto u Dobrosinu, ali nisu zauzeli toliku teritoriju. To su zauzeli tek u novembru mesecu prošle godine, kada su pučisti već bili na vlasti, u tom trenutku.
Pa da vidimo šta se sada dešava, kakav je to plan, zašto se o tome uopšte ne raspravlja, zašto o tome ne želi niko da govori? To je i suština onoga o čemu sam danas govorio. Dakle, tu mora da se zamažu oči javnosti, da se "baci koska narodu", da razmišlja o tome da li je uhapšen Milanović zbog toga ili nije. Na kraju, kad ga puste, prećutaće sve to, ili neki drugi, ili neki treći, neki peti ili deseti.
Dakle, ne govorim o onima koji su optuženi, i eventualno da se dokaže za ubistvo, već govorim o onome što je očigledno, da su ljudi nevino uhapšeni. Dakle, to je suština - bavite se time, ali nemojte se baviti suštinom problema. To je ono što je zaista istina.
Iskoristio bih ovu priliku, pre nego što krenemo na raspravu u pojedinostima, da zaista apelujem na to da u narednom periodu razgovaramo o važnim stvarima, o ozbiljnim temama, o onome što muči građane Srbije i da se vidi kako tu, i šta možemo mi, kao najviši zakonodavni organ, da pomognemo i na koji način te probleme možemo da rešimo. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Pal Šandor.

Poštovane kolege, dozvolićete mi dve - tri reči oko Poslovnika, mislim da zaslužujem. Ono što bih hteo da kažem je sledeće - mislim da se opstrukcija naše opozicije ovde eventualno mogla rešiti na drugi način, a ne ograničavanjem rasprave na dva ili tri minuta, nego onako kako je uređeno u poslovnicima drugih parlamenata, a to je određivanjem ukupnog vremena za raspravu o pojedinom zakonskom pitanju.

To je moglo da se uradi, da bi se Poslovnikom odredilo, recimo, dva ili tri sata, koje predviđa rasprava i mislim da je možda moguće o tome razgovarati, zato to iznosim javno, da bi Poslovnik garantovao minimalnu raspravu o pojedinom zakonskom aktu, a onda bi svi ostali predlozi eventualno bili stvar rasprave, ali bi ukupno vreme bilo deljeno prema političkoj snazi poslaničkih grupa.

Tako zasigurno ne bismo dolazili u situaciju da opozicija opstruira rad parlamenta, jer će sada pribeći drugoj vrsti opstrukcije, a to je da će svako podnositi pojedinačne amandmane na određeni član zakona, tako da ćemo u stvari biti otprilike u istoj situaciji. Prema tome, zaista mislim da je možda mogao jedan drugi pristup da se uradi.

Što se tiče interpelacije, isto mislim da bi bilo potrebno uvesti interpelaciju, ako smo rekli da će DOS omogućiti kritiku parlamenta i kontrolu Vlade, ali ne da interpelaciju može, recimo, da potpiše deset ili dvadeset poslanika. Taj broj, da bi bila ozbiljna interpelacija, mi smo sa gospodinom Simonovićem predlagali još 1991. godine, recimo, 50 ili 60 poslanika, a to znači da je potrebna neka ozbiljna tema i ozbiljan razlog da se povede rasprava, a niko, koliko znam, od naših opozicionih partnera u ovoj skupštini to nema.

Prema tome, dići cenzus za podnošenje interpelacije bi bilo razložno, bila bi, eventualno, prilika da se i Vlada sama izjasni o nekim pitanjima. Osim toga, moguće je i ono što se zove naručena interpelacija, da mi sami sebi postavljamo interpelaciju, kako bismo dovodili Vladu u situaciju da objašnjava pojedine predmete.

Osim toga, u onom našem predlogu (nažalost, nisam stigao da ga podnesem) zvanično je predviđen prost prelazak na dnevni red i predviđeno je, kao što se može uraditi, glasanje o poverenju Vladi. To je suština svake interpelacije. Onaj ko interpelira, dužan je da u tome navede način na koji bi želeo da se ta interpelacija završi.

Prema tome, mislim da ima razloga da razmislimo o tome da pooštrimo uslove za interpelaciju, da se ona ne izvrgne u svoje ruglo i u ono što joj nije svrha, da tu stavimo potreban broj, dovoljan broj, kvalifikovan broj poslanika, da bi, kada se takva situacija stvori, eventualno o tome mogli razgovarati.

Zbog čega to govorim - govorim zbog toga što ima nas tu, kolega, koji smo bili u prvom, drugom, trećem, četvrtom sazivu, pa smo to stalno pričali, i sada se nalazimo u nezgodnoj situaciji, da budemo protiv sebe. Ono što smo želeli i ono za šta smo se borili svih onih godina, kada smo mislili da parlament nije dovoljno demokratski, bilo bi dobro da to barem omogućimo, ali kažem još jedanput, sa dovoljnom, sa kvalifikovanom većinom, da se povodom bilo kog pitanja, u bilo kom trenutku zaista ne može postavljati interpelacija.

I samo još trenutak, oko člana 39. Predloga, jedna konkretna sugestija, pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima, kaže se ko ima pravo rasprave o pojedinom amandmanu, i tu je izostavljen član Vlade. Nažalost, ovim članom 92. u poslednjem pasusu se kaže da član Vlade ima pravo rasprave kada zatraži. Očigledno je da se član 33. i član 92., poslednji stav, Poslovnika nalaze u međusobnoj koliziji, jer, ako ograničimo, pa kažemo da ima pravo onaj ko je podneo amandman, predlagač akta, izvestilac Odbora, predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe i ovlašćeni predstavnik Vlade, onda smo izbacili običnog člana Vlade, koji po Poslovniku, ako ostane ovako formulisan član 92., ima pravo učešća u raspravi, ili ovaj član 33. treba dodati i dopuniti tako da i član Vlade ima pravo, a biće da je razložno da svaki član Vlade ima pravo učešća u raspravi o pojedinim amandmanima, a ne samo onaj ko je ovlašćen.

Videli smo tu da je bilo pokušaja da se pojedinim članovima Vlade na taj način zabrani ili onemogući učešće u raspravi, to je gospodin Nikolić predlagao, ali zasigurno bi bilo dobro da svaki član Vlade ima pravo rasprave o pojedinom amandmanu. Ako, naravno, prihvatimo da mogu, slažem se s tim da se opstrukcija na taj način smanjuje, da učestvuje predlagač i svi oni koji učestvuju u procesu donošenja, ali i drugim članovima Vlada sprečavati da učestvuju u raspravi o pojedinim amandmanima zaista je loše rešenje, odnosno u koliziji su član 92. Poslovnika i član 33. Predloga o izmenama. Hvala.