Ja bih, prvo, govorio principijelno, a onda izložio jedan stav.
Molim vas, zaista, od 18. marta 1994. godine, kao član Vlade Republike Srbije, pošto smo mi, kao Vlada, uvek prisustvovali sednici Skupštine, zapravo prisustvovali mnogim sednicama Skupštine, u Poslovniku jasno piše: "Po pravilu na početku sednice donosi se odluka". To pravilo na početku nismo iskoristili, nego smo pred kraj sednice doneli odluku.
Do sada se nikad nije dogodilo ovo što se sad događa, odnosno da se predlaže da se razmotri kao mogućnost. Nije ispoštovano pravilo. Doneta je odluka pred kraj sednice. Po Poslovniku, kako je do sada tumačeno, treba da završimo posao u 21 čas.
Drugo, po Poslovniku treba da radimo od 10 časova do 17 časova. Tako je po sadašnjem Poslovniku, koji je još na snazi. Predviđena je pauza u trajanju od sat i po. Moram da primetim da nemamo redovnost te pauze, da se pauza "šeta" u 13 časova, u 14 časova, u 14,30 časova, tako da svaki od nas koji ima druge obaveze, jer imamo različite obaveze po različitim pitanjima, apsolutno ne može da planira kad je sednica Skupštine svoje vreme. Pošto je odluka doneta pre 17 časova, da ćemo završiti u 21 čas, ljudi su na određen način planirali svoje vreme i obaveze.
Nije poštovano pravilo. Doneta je odluka pred kraj radnog vremena, ali je doneta. Želim da kažem da je ovaj posao koji radimo ozbiljan. Ako zaista želite da se to smandrlja kako ste vi rešili, ostaćemo večeras, smandrljaćemo to, ali poštujte ljude koji žele da žive organizovano.
Smatram da je moralna obaveza svakog u Skupštini i gospodina predsednika, koga izuzetno uvažavam, da jasno i glasno kaže da će Skupština, sem nekih užasnih situacija - ratne opasnosti, novog Vokera na jugu Srbije, itd. - ubuduće isključivo zasedati od 10 časova do 19,30 časova i da će se znati, na primer, da je pauza od 13,30 časova do 15 časova i - tačka, da se od toga neće odstupati. Ovako, ljudi se mogu osetiti apsolutno potcenjenim.
Molim da se ispoštuje odluka i da u 21 čas završimo, a da sutra normalno nastavimo u redu i miru. Ako insistirate i ako tako odlučite, ostaćemo ovde, ali ostaje mučan utisak da je sve smandrljano, jer ste vi rešili da bude smandrljano.