Utvrdiđemo kvorum, uz molbu da, po Poslovniku, ubacite svoje identifikacione kartice ili napustite salu.

Kako možete da nam kažete da napustimo salu.

Molim vas da primenjujete Poslovnik, upravo ono na čemu vi insistirate.

Prvo utvrdite ko je prisutan u sali, pa onda ubacujte.

Molim vas da utvrdimo kvorum. Molim poslanike da, u skladu sa Poslovnikom, ubace svoje kartice ili napuste salu.

Nećemo napustiti salu  i ako dođe policija.

Vi ćete Skupštinu napustiti po volji naroda. Policiju sigurno neću zvati zbog vaših kartica.
Konstatujem da imamo kvorum.
Pošto imamo kvorum, možemo da nastavimo rad.
Reč ima narodni poslanik Ljubivoje Slavković, posle njega narodni poslanik Vladimir Garčević.

Koleginice i kolege narodni poslanici, mi već dva dana diskutujemo o paketu ovih zakona, samo bih par razmišljanja na temu izmena i dopuna Zakona o stambenim odnosima. Naime, Fond solidarnosti postoji već nekoliko godina i stanovi solidarnosti, ali poslednjih nekoliko godina oni nisu fondovi solidarnosti, nego su fondovi antisolidarnosti.
Ima puno razloga da ostane fond solidarnosti, bez obzira da li će to biti u kompetenciji Vlade Republike Srbije ili lokalne samouprave, ali taj fond mora na sasvim drugačiji način da funkcioniše. Ako bi se uzeli tačni podaci, došlo bi se do zaključka da su najmanje iz Fonda solidarnosti svoje stambene potrebe rešavali radnici kojima je bilo neophodno potrebno da se reši stambeno pitanje. Najviše stanova iz fonda solidarnosti dobili su oni koji su vrlo jeftino otkupili svoje stanove početkom 90-tih godina, onda te iste stanove ovih meseci, ili godina, prodali, dali učešće za nove stanove, a deo sredstava koji im je ostao zadržali su za sebe.
Iz tih razloga, kao jedan od osnovnih kriterijuma u budućem zakonu o odlukama skupština i lokalnih samouprava moralo bi da stoji, da neko ko je svoju stambenu jedinicu otuđio na bilo koji način ne može da dobije stan iz Fonda solidarnosti. Neosporno je da fond solidarnosti mora da ostane iz dva razloga, po mom mišljenju. Prvi je što su započete investicije u ovoj oblasti, a drugi je što smo ipak u jednom takvom ambijentu da ne možemo svi da rešavamo stambena pitanja na drugačiji način, osim do određenog stepena solidarnosti.
Kada se tiče pitanja zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, takođe bih izneo određene sugestije. Mislim da je Vlada trebala mnogo drastičnije da oporezuje posedovanje i nošenje pištolja, jer mislim da to građanima mnogo manje treba, ali isto je trebalo tako da se svako domaćinstvo koje poseduje jedan lovački karabin ili pušku oslobodi poreza. Pravo da vam kažem da će mojim seljacima na Pešteru, pošto su nam, umesto ovaca, pre 10 godina posadili borove i sad, umesto čopora ovaca, imamo čopor vukova i omogućili bi im da jednom ili dva puta godišnje prave hajku na vukove. Oni to ne mogu ako se oporezuju karabini.
Takođe, smatram da je iz oporezovanja trebalo da se izuzmu čamci koji pripadaju seoskim domaćinstvima. Nemaju naši seljaci vremena da se voze čamcem iz luksuza. Smatram da je to trebalo da se izuzme iz oporezovanja. Tu nisam prepoznao oporezovanje jedne stvari koja je po meni luksuz, a to je skuter koji se kreće i po vodi i po snegu, a smatram da bi trebalo da bude predmet oporezovanja, jer je to po meni luksuz.
Na kraju, čisto jedna stručna sugestija, čini mi se da je vrlo nezgrapno formulisano - porez na upotrebu. Mislim da bi bilo bolje reći - za držanje, za vlasništvo. To čisto pravno-tehnički treba doterati.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Garčević, a posle njega narodni poslanik Nebojša Jović.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, poštovini ministre Đeliću i ministre za urbanizam,  hoću da kažem par reči o ovim zakonima.
Krenuću od Predloga zakona o porezu na upotrebu. Mogu da kažem sledeće. Ima stvari u ovom zakonu koje tu nisu trebalo da se nađu.
Prvo, krenuću da kažem o čamcima i to o čamcima do četiri metra dužine i čamcima koje su napravili ljudi u datom vremenu, kada je ekonomska situacija u zemlji bila bolja, čamcima koji služe da se prolazi Savom, Dunavom, Moravom ili Kokinim Brodom na onom jezeru ili područje Lima itd. Hoću da kažem da se to ne može smatrati za luksuz. Mislim da je to bilo potrebno izbaciti iz ovog zakona. Šta ostaje ljudima gde je jedan član porodice zaposlen, drugi član porodice ne radi, gde su primanja vrlo mala, da plati porez i na taj čamac. Ostaje mu, ili da čamac u vrbaku skloni, da ga ne pronađu poreznici, ili čamac da uruči nekome, a pitanje je kome.
Isto tako mislim da porez koji se predviđa na automobile iznad 10 godina starosti, a da ne govorim o automobilima iznad 15 godina, nema nikakvog opravdanja. Zašto? Mogu reći, jedan deo koji treba kupiti za automobil koji je star 15 ili 20 godina, od 1.600 kubika koji je kupljen za dve hiljade maraka, za taj automobil delovi se traže po otpadima, a nikako novi delovi, jer imovinska moć građana nije tolika da se može novi deo kupiti. Na ovaj način ćemo biti u situaciji da se plaća svake godine po hiljadu maraka poreza i za dve godine taj automobil je faktički ponovo kupljen.
Mislim da u tom delu treba razmišljati. Ne znam kako je na Zapadu, ali pošto naš ministar Đelić zna, sigurno da tamo starost automobila nije 15 i 20 godina, nego verovatno pet, pa se onda proda.
S druge strane, porez na poljoprivredna domaćinstva, postavlja se pitanje da li se sve to može naplatiti. Moram sada da iznesem jedan primer koji se odnosi na posleratni period, gde je trebalo naplatiti porez, a teško je bilo - jer su isti oni koji su i nas sada uništavali, uništavali su od 41. do 45 - pojavi se poreznik, a domaćinstvo ima jednu kravu. Na primer, domaćinstvo gde je samohrana majka sa četvoro dece. Šta je ona uradila? Jednostavno poreznik je došao (kojeg je ona poznavala), nikako nije bio poreznik koji je maskiran i rekla je porezniku, evo, imam jednu kravu, uđite u štalu pa je vodite.
Ušao je poreznik - njoj ništa drugo nije ostalo nego da stavi rezu na vrata, da se poreznik malo ohladi - i ostavio joj kravu. Nećemo li mi biti sada u situaciji da ulazimo u seoska domaćinstva, da ulazimo u stanove i da naplaćujemo ono što se naplatiti ne može. Mislim da taj deo prinude nije trebao da bude.
Preći ću na Zakon o porezu na transakcije. Gospodine Đeliću, želeo bih da vi nama kažete da ide to, za to i to. Znači, striktno namenski. Zašto? Želim, kao poslanik, da vas u februaru, ako ostanete na vlasti, kontrolišem da li ste vi ta sredstava namenski potrošili. Zašto? Hoću i tražim ovde da i onih 19 milijardi, koje su nedefinisane, budu razrađene po stavkama, da Vlada Srbije nama dostavi i da mi, poslanici, pratimo potrošnju tih sredstava. U suprotnom, nema kontrole pa se ne može govoriti o zloupotrebi. Jer, ako premestite iz jednog fonda u drugi, date za drugo nenamenski ili namenski, taj deo se ne može zloupotrebiti. Za mene je zloupotreba samo u sledećoj stvari - ukoliko se neko privatno obogatio, a nikako ako je potrošeno za potrebe države u datom trenutku.
S druge strane, ukida se solidarna izgradnja. Moram da kažem sa ove govornice da svake godine u mom gradu, u kojem živim, izgradi se zgrada od 20 do 25 stanova. Da li je ona namenski podeljena, uvek se može razgovarati. Nije bitno koja je vlast, radi se o ljudima, bilo da je vlast sadašnja ili prethodna. Ljudi su ljudi. Prema tome, ne može se taj deo svoditi, nego se gleda kakvi su ljudi koji treba da odrade određeni posao. Mogu vam reći da bez te solidarne izgradnje nema rešenja ni jednog dela, za radnike. Mi nismo bogati pa da se da stan kao u Australiji, Novom Zelandu, na 50 godina otplate, pa će doći svako do svoje kuće.
Takođe, hteo bih sa ove govornice da kažem, dok ne izađemo iz krize solidarnost mora biti prisutna. Moram reći da ne smeta ništa jedna dnevnica solidarnosti ako je u pitanju povratak Srba na Kosovo, da im se izgrade kuće. Moj predlog je da se nađe rešenje, ako nema drugog rešenja za povratak Srba na Kosovo, izgradnja kuća, jer sve je popaljeno. Ako hoćemo da Kosovo ostane nama, predložite jednodnevnu zaradu, da mesečno i namenski vraćamo ljude koji su raseljeni, da im stvorimo uslove, da ne čekamo da ih NATO vraća.
Što se tiče decentralizacije države, ne možete me ubediti da ste uradili nešto time što ste ostavili opštinama 3,5% na bruto lične dohotke, da ih oni rasporede. Oni su i do sada raspoređivali. Konkretno, pošto poznajem, da se predlog skupštini opštine, namenski - 3% za komunalni deo izgradnje i Vlada Srbije usvoji. Šta je tu smetalo? Da li tu nije opština odlučivala? Da li nije opština odlučivala o upotrebi tih sredstava dalje, odnosno fond? Jeste. S druge strane, ukoliko se pojavi da ima jedna opština na teritoriji Srbije, do usvajanja amandmana, da ima rešeno stambeno pitanje svih radnika, spreman sam da dignem ruku za onaj deo da ostaje tamo vezan za 3,5%. Pošto toga nema, molim vas da se razdvoje te dve stvari, da ostane jedan, neka se izračuna koji je to odnos, pošto je ukupno 3,5%. Kao što je ranije odnos postojao, neka ostane da stambena izgradnja ne zavisi od volje moćnika u opštinama, bez obzira ko je na vlasti u opštinama. Zašto? Iz sledećih razloga: kad pritisnu problemi oko ovoga ili onoga, onda će opštine lepo u svoje budžete. Pogledajte povećanja plata koja su se dešavala ovih dana do novih uredbi koje će stupiti na snagu. Prema tome, razdvojimo to, za stambenu izgradnju, posebno za komunalnu, pa neka opština namenski troši sredstva.
Nisam za uvođenje taksi za autonomnu pokrajinu. Zašto? Pitao bih ministra finansija - da li ćete te takse priznati za plate prosvetnim radnicima, kad im dođe bruto plata tolika i tolika, a nastane novi namet na terenu? Hoćemo li mi smanjivati plate ili će Republika dotirati taj deo novca? To su pitanja o kojima bi mi morali voditi računa. Posebno insistiram na delu za solidarnu stambenu izgradnju i da ostanemo u ovoj zemlji međusobno solidarni, do onog trenutka dok ne budemo ekonomski pojedinačno jaki da možemo sami obezbeđivati stanove. Hvala.