Poštovano predsedništvo, ovde se radi o praktično istom nastojanju da se iz plate, definicije plate izuzmu izdvajanja sredstava zaposlenog na ime troškova socijalnog osiguranja. To nije realno. Ja ne znam da li je 1998. godine bio fond prazan više nego 1996. Znam ono što verujem da znate i vi, a to je da kao političari, kao poslanici sa građanima razgovarate i da vas oni koji imaju problem pitaju šta je sa sredstvima koja sam ja izdvajao iz svog rada na ime zdravstvenog osiguranja.
Zašto bi mi sada nastavili sa poštovanjem takve anomalije, koja je formalno pred zakonom pravila razliku između ostvarene zarade i sredstava koji se iz te zarade izdvajaju, a koja se pri tom ne računaju kao plata radnika. Mi smo prešli na koncept bruto plate i to je deo reformi koju mi moramo sprovesti, da bismo ispravili posledice poluvekovnog pogrešnog sistema u kome smo živeli mi ili naši roditelji.
U svakom slučaju, ne radi se o optuživanju bilo koga, nego o uvažavanju realnosti. Što se tiče zakona o privatizaciji, biće vremena za razgovor o Zakonu o privatizaciji. Ja ću vas podsetiti na jedan veliki problem koji se pojavio u procesu privatizacije, a koji je vršen u skladu sa postojećim Zakonom. To je problem zdravog novca, svežeg kapitala. Tačno je da su deonice deljene među zaposlenima u preduzeću, tačno je da su drugi građani imali prava u skladu sa radnim stažom, 400 maraka čini mi se po godini radnog staža, da raspolažu sa akcijama preduzeća. Tačno je da su penzioneri preduzeća koji su ušli u proces privatizacije takođe raspolagali sa tim akcijama, ali verujem da niko ovde ne može da mi ospori, da niko od njih nije imao svež kapital, na kome su se ta preduzeća mogla pokrenuti.
Tako da je sa ulaskom u jednu takvu situaciju došlo do pojma dokapitalizacije. Korz formu dokapitalizacije, praktično se uradilo ono što će se sada raditi kroz predloženi zakon o privatizaciji, kojim se kaže, tačno, radnici će raspolagati sa 30% akcija, a 70% akcija ide strateškom investitoru, a postaje strateški investitor tako što unosi kapital i samim tim onih 30% akcija čini znatno vrednijim, nego što bi to bio slučaj da radnici raspolažu sa 100% akcija, ali u preduzeću koje ne može da se pokrene.
Veoma je mali broj preduzeća koja mogu praktično takvim zakonom o privatiztaciji sama od sebe da pokrenu proces proizvodnje. Svi traže kapital, a kapitala nema u zemlji, jer znate da smo dužni prema Londonskom klubu 4,6 milijardi dolara, prema Pariskom klubu 2,4, da smo dužni jedni prema drugima, u unutrašnjem dugu 830 milijardi dinara. Nema novca. Novac je na strani strateškog investitora, koji će sa 70% akcija sa kojima raspolaže na osnovu svežeg kapitala, učiniti vrednim i onih 30%, a sasvim sigurno značajno vrednijim, nego što je to bio slučaj sa akcijama koje su podeljene, sa akcijama preduzeća koje su potom propadale.