Reč ima narodni poslanik Dragiša Đoković, a posle njega narodni poslanik Žarko Obradović.

Dame i gospodo, poštovani prijatelji, situacija i trenutak u kome se nalazimo su suviše ozbiljni, tako da bih stvarno apelovao kao čovek koji dolazi sa Kosova, iz Kosovske Mitrovice, na sve da tako i shvatimo ovu današnju raspravu, ovu današnju debatu. Ovo nije prilika za verbalni egzibicionizam, niti za dokazivanje oratorstva. Imaćemo sednicu Skupštine na kojoj ćemo pričati, nadam se i malo duže šta je ko radio i kako je radio, da li je ko doprineo čemu i kako je sve do sada rađeno. Međutim, ono što je sada, i apsolutno podržavam prethodne govornike, primarno, to je da je trenutak vrlo ozbiljan i da ćemo danas usvojiti jednu rezoluciju koja ide prema onome prema kome treba da ide, a to su međunarodni činioci, međunarodni faktori i međunarodna zajednica. Takva rezolucija mora biti ozbiljna i takva rezolucija mora pokazati da smo mi kao Skupština, kao narod i ono što čini, što reprezentuje taj narod i tu skupštinu, njena vlada i njena ministarstva, sasvim odgovorni i sasvim ozbiljni ljudi i da jasno i glasno želimo da kažemo i pokažemo da smo za očuvanje srpskog prostora na Kosovu i Metohiji, za očuvanje srpskog entiteta, srpskih institucija i za poštovanje Rezolucije 1244.
Nažalost, mi dolazimo u jednu apsurdnu situaciju, pa Srbi brane Rezolucije 1244, Srbi se zalažu za poštovanje te rezolucije, a onaj ko je odgovoran za sprovođenje te rezolucije, koji je dužan da sprovodi tu rezoluciju i da je poštuje, a to je međunarodna zajednica, ona je ne poštuje i ne uvažava tu rezoluciju. Kršenje rezolucije počelo je sa dolaskom, sa postavljanjem Bernara Kušnera na čelo misije, jer na šta se svelo, svelo se na genocid nad Srbima. Neću vas podsećati, neću pričati koliko je Srba proterano sa Kosova, koliko je kidnapovano, koliki je jad, beda, tragedija i nesreća porodica tih nestalih, kidnapovanih, kojima se ne zna ni traga ni glasa. Neću vas podsećati koliko je raseljenih, proteranih, koliko je zla naneto Srbima na tom prostoru. Jednostavno, sve se to graniči sa jednim genocidom.
Na delu je, poštovani prijatelji, sprega međunarodne zajednice i Albanaca. Albanci, nije ništa novo, žele svoju državu, oni žele Kosovo kao državu. Oni ne žele ništa zajedničko sa Srbima, ne žele ništa zajedničko sa Jugoslavijom, oni jednostavno žele svoju državu, svoje Kosovo, čak i bez naziva Metohija i što to oni žele nije ništa novo. Mi smo to znali, to su Srbi oduvek znali. Neki to nisu hteli da prihvate, neki su bili za bratstvo i jedistvo ili za ostale forme i fraze, međutim, Srbi znaju šta Albanci žele. Ovde je problem što je međunarodna zajednica ta koja pomaže Albancima u tom svom genocidnom cilju, koja podržava tu njihovu genocidnu ideju.
Gospodo draga, ja ću vas podsetiti da se Bernar Kušner na odlasku svoje misije hvalio da je napravljeno na Kosovu stotine hiljada kuća. Mogu vam reći da ni jedna kuća nije napravljena ni jednom Srbinu, ni jednom pripadniku neke nealbanske zajednice. Sve što je urađeno, urađeno je za Albance. Jednostavno, sve što se radi, radi se u tom pravcu. Gospodin Kušner je suprotno rezoluciji o pravima na Kosovu, uveo i zaveo sve poteze i mere da bi pokidao veze između Jugoslavije i Srbije i provincije Kosovo. U tom cilju on je uveo i posebnu valutu na Kosovu, zatim posebnu oznaku, registarske tablice posebne, ostale službe što nikada nisu bile karakteristične za neku autonomiju, da ne navodim da je tu poseban Telekom, sistem železnice i svega ostalog. Jednostavno sve, jer dobro znaju da što manje Srba na Kosovu i što manje srpske i jugoslovenske države, to više nezavisnosti i više samostalnosti Kosova.
Šta je nama činiti? Nama je da se svemu tome odupremo i svemu tome suprotstavimo. Mislim da danas imamo jednu bolju poziciju, jednu pozitivniju poziciju i mi je moramo iskoristiti. Mi moramo uputiti jasnu poruku međunarodnoj zajednici da je dužna da poštuje pezoluciju koju je sama donela, da je jednostavno Savet bezbednosti taj čija se rezolucija mora uvažiti i mora ispoštovati i ako se kaže da će Kosovo dobiti status autonomije, autonomija je jedno, a država drugo.
Prema tome, ono što je prva obaveza rezolucije pre bilo kakvih okvira, izbora i ostalog to je sloboda kretanja i sloboda života dole. Mogu vam reći, a vi to dobro znate, neko manje, neko više, da Srbi u izolovanim sredinama - a ja nažalost ne volim termin enklava, jer mi smo od naroda svedeni na enklave, što je žalosno i tragično - žive jako teško. Oni imaju slobodu samo do kućnog praga, oni nemaju slobodu da odu do svoje njive, do svoje šume. Ne mogu da obrađuju svoja imanja, da seku svoje šume i da koriste svoje pašnjake i ostalo. To nije nikakva sloboda, to nije nikakav život.
Neko je pominjao građane drugog reda. To je nažalost izvan svakog reda. Prva obaveza međunarodne zajednice, na koju mi moramo stalno podsećati i to će biti obaveza naših vlada, naših ministara, ministarstava i naše diplomatije, da ih podsećamo da je njihova obaveza po rezoluciji da omoguće svima na Kosovu i da im garantuju i osiguraju bezbednost. Jednostavno, ono što je žalosno je činjenica da UNMIK i KFOR ne žele da vraćaju Srbe, da su želeli da ih vrate oni bi ih vratili. Za 15 dana, u jednom stampedu, oni su omogućili da se na Kosovu vrati onoliko Albanaca koliko se vratilo i da dođe pride par desetina ili stotina hiljada onih koji nikada nisu živeli na Kosovu, da bi harali, žarili i palili po srpskom prostoru.
Jednostavno, vi imate primer da je još prošle godine, na Uskrs, formirao gospodin Bernar Kušner Komitet za povratak Srba, na čijem čelu su četiri osnovna stuba na Kosovu. Znači, on kao šef UNMIK-a, zatim šef OEBS-a, zatim šef KFOR-a i šef UNHCR-a, sa još daljim proširenjem i taj komitet nikoga nije vratio na Kosovu, nije jer ne želi. Znate šta nam kažu? Vi morate da razgovarate sa Albancima da bi se Srbi vraćali. Mi da smo mogli da razgovaramo sa Albancima, odnosno da su Albanci hteli da razgovaraju sa Srbima i da su hteli da žive sa Srbima do ovoga ne bi ni došlo, ne bi imalo potrebe da dođe međunarodna misija na Kosovo. Jednostavno, gospodo ih KFOR-a i međunarodne zajednice, gospodine Hakerup, vi niste pitali Srbe da li Srbi žele da vraćaju Albance, već ste Srbe bombardovali i Srbiju uništavali da biste vratili navodno Albance na Kosovo i ostale stvari. To je bilo tada vaše pravo, vaš izbor i o tome nećemo pričati. Istorija i ostale stvari će o tome dati svoju reč, ali od vas tražimo da omogućite povratak Srbima i to je vaša primarna dužnost, vaš zadatak. Zadatak znači međunarodne misije i gospodina Hakerupa, koji je na čelu te misije. Njegov zadatak nije da pravi nezavisnost Kosova, da pravi sve okvire za tu nezavisnost, da omeđava i ovim najnovijim postupkom, jednostavno šta je bio postupak sa carinama i sa svim ostalim.
Mogu vam reći da se UNMIK ponaša jako nekorektno, da oni, neću upotrebiti grubu reč, pričaju mnogo neistina, da unose i iznose mnogo deiznformacija. Navešću vam jedan primer. Ako su došli kod vas kao nekog relevantnog srpskog predstavnika i možda popili kafu ili porazgovarali sa vama, čim se dohvate za kvaku oni će ispričati da su nešto dogovorili o čemu vi možda niste ni čuli, niti ste uopšte upoznati. Prema tome, oni se služe raznim neistinama, raznim lažima i to je naš posao da to razobličimo i da ne nasedamo na takve provokacije koje oni rade i koje su spremni da učine.
Jednostavno su se oni svojim najnovijim potezom oko uvođenja carina zatrčali. Njima je trn u oku kompkatna srpska sredina, severno Kosovo, prostor severnog dela Kosova, Kosova i Metohije, i oni su tu, što bi se reklo, hteli da dođu iza leđa Srbima, pa su probali da taj prostor kao i Merdare, prostor, odnosno administrativnu liniju između ostatka Srbije i Kosova i Metohije na Merdaru da ograniče, da omeđe sa carinicima, koji bi punili budžet i iz koga bi oni, između ostalog, finansirali i Kosovski zaštitni korpus, jer se delatnost proširila, pa mora da deluje i na prostoru južne Srbije, na prostoru Makedonije, pa izgleda da novca ponestaje za sve te aktivnosti.
Prema tome, i taj njihov potez dokazuje koliko je neiskrena međunarodna zajednica, koliko je kvarna u tim svojim namerama i koliko je nekorektna. Naše je, još jednom ponavljam, da im ne damo legitimitet u svim tim njihovim naopakim namerama, u svim tim njihovim lošim zamislima, jer mi sigurno kao odgovoran narod, kao odgovorni predstavnici nećemo dozvoliti da sami sebe uništavamo, da sami sebe proterujemo i da sami sebi potpisujemo nekakve smrtne presude. Nemoj da se zavarava niko, Srbi sigurno u takvim izborima, u takvim pokrajinskim institucijama, neće učestvovati, pa neka bude šta bude. Sigurno, bez povratka Srba, bez garantovane bezbednosti i slobode življenja za Srbe u takvim institucijama, u takvim organizacijama vlasti ili samouprava mi sigurno nećemo učestvovati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a posle njega narodni poslanik Nataša Jovanović.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici i poštovani članovi Vlade, povodom rezolucije o stanju na Kosovu i Metohiji i položaju srpskog naroda, kao poslanik SPS-a hteo bih vašu pažnju da zadržim na dva, po mom mišljenju, izuzetno važna elementa, i za rezoluciju, ali i za ukupno stanje na Kosovu i Metohiji. Prvi, to je nepoštovanje, odnosno sistematsko kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, usvojene juna 1999. godine, dakle, pre nepune dve godine. U ovom proteklom vremenu situacija na Kosovu i Metohiji je sve teža i teža, iz dana u dan. Osnovni uzrok tome je neizvršavanje nijedne ili skoro nijedne preuzete obaveze od strane međunarodnih bezbednosnih snaga i pripadnika civilne misije Ujedinjenih nacija, čija je uloga ovlašćenje, ali i odgovornost, a to je utvrđeno Rezolucijom 1244.
Ciljevi postavljeni u Rezoluciji Saveta bezbednosti, nisu ispunjeni. Nije uspostavljeno bezbedno okruženje radi povratka izbeglica, i raseljenih lica na Kosovu i Metohiji. Na Kosovu i Metohiji nema mira, bezbednosti, tolerancije, potpune slobode kretanja za građane koji ne pripadaju međunarodnim snagama ili albanskoj manjinskoj zajednici. Nije moguć povratak, ni slobodan, ni bezbedan, oko 400.000 Srba i pripadnika nealbanskih etničkih, nacionalnih zajednica, koji su živeli u tom delu Srbije, a koji su pod terorom albanskih terorista sa Kosova i Metohija, ali i albanskih pljačkaša koji su pristigli iz Albanije i Makedonije, morali da napuste svoje domove. Njihov povratak se sprečava, ne samo kroz fizičko nasilje prema porodicama, već kroz terorističke akte u kojima gine narod, koji želi da se vrati ili da poseti svoje bližnje ili napuštene domove.
I ono malo ljudi što je ostalo na Kosovu i Metohiji stalno je izloženo progonu i nasilju. Reakcija KFOR-a i UNMIK-a je do te mere neadekvatna i bezlična da suštinski podstiče terorističke akte i teroriste na nove napade i progone srpskog i nealbanskog življa. Tome doprinose i UNMIK-ove poznate tzv. mere poverenja, koje unose nemir među preostalim srpskim i nealbanskim življem i daju krila albanskim teroristima.
Na Kosovu i Metohiji cveta šverc, trgovina drogom, oružjem, sve je pod okriljem KFOR-a i UNMIK-a. Nije izvršeno razoružanje i rasturanje terorističke Ooslobodilačke vojske Kosova i drugih naoružanih grupa Albanaca. Doduše, zvanično da, ali nezvanično ne, jer su nastavili sa svojim terorističkim akcijama, prema svakom onom ko nije saglasan sa njihovim zahtevima, a to je nezavisno Kosovo i Metohija. Naprotiv, svedoci smo da su osnovani teroristički centri i da je došlo do prelivanja terorizma na jug Srbije i u Makedoniju.
Sa Kosova i Metohije nije proterano oko 250.000 Albanaca, državljana Republike Albanije i Makedonije koji su ilegalno ušli na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije zbog neozbebeđene državne granice. Nije dozvoljen povratak jednog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja na Kosovo i Metohiju, i to čak dve godine posle dolaska međunarodnih predstavnika i preuzimanja odgovornosti za bezbedonosnu situaciju na Kosovu i Metohiji. Da podsetim, u Aneksu 2. Rezolucije 1244, u tački 6, stajalo je - nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije - veza sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbedonosnim prisustvom, obeležavanje, tj. čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine i održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima.
Stanje na Kosovu i Metohiji, odnosno nerad međunarodnih predstavnika odslikava i podatak da je od njihovog dolaska oteto preko 1.300 Srba, za čiju sudbinu se ništa ne zna. Pre njihovog dolaska, prema zvaničnim podacima, taj broj je iznosio oko 300 ljudi. Sliku Kosova i Metohije dodatno upotpunjuje i podatak od oko 50.000 demoliranih do temelja, spaljenih, uništenih ili privremeno zaposednutih kuća.
Međunarodni predstavnici se uopšte ne trude da razjasne sve ove elemente. U takvim uslovima, međunarodni predstavnici su vršili otvorenu reviziju Rezolucije 1244 i to bez saglasnosti Savezne Republike Jugoslavije i bez saglasnosti Saveta bezbednosti, rukovođeni pre svega interesima sila koje su i veštački izazvale probleme na Kosovu i Metohiji, stvarajući time i povod za oružanu agresiju na našu zemlju. Od strane administratora UNMIK-a, kako ranijeg, tako i sadašnjeg, nastavlja se politika svršenog čina, oličena u pritiscima na srpsku stranu da prihvati u osnovi neprihvatljive uslove za uređivanje odnosa na Kosovu i Metohiji.
Nepoštovanje suvereniteta Savezna Republike Jugoslavije kroz donošenje odluka o uvođenju carina, oduzimanju državne imovine i nacionalnih bogatstava, kao i kroz brojne druge postupke, međunarodni administratori donose i nameću rešenja koja ne znače jednakost i ravnopravnost građana Kosova i Metohije, poštovanje osnovnih manjinskih prava, već predstavljaju majorizaciju albanske nacionalne zajednice nad svim ostalim, kao i stvaranje nove države Kosovo.
Prethodni lokalni izbori, kao ni naredni koji se najavljuju, nisu i neće rešiti nijedno od gore navedenih pitanja. Naprotiv, oni su u funkciji stvaranja privida demokratije, koja odgovara isključivo interesima albanske nacionalne zajednice, kao i delu međunarodne zajednice. Drugo, protekli period je potvrdio punu opravdanost stavova SPS-a o tome da albansko pitanje u svojoj suštini nije ni demokratsko, ni manjinsko, ni pitanje ostvarivanje ljudskih prava, već isključivo teritorijalno i državno pitanje.
Nije demokratsko, tako su tvrdili pojedinci iz naše zemlje i inostranstva, jer je danas jasno da u uslovima drugačijeg političkog okruženja u Srbiji i Jugoslaviji, nastalog od jeseni prošle godine, albanska nacionalna manjina, nacionalna zajednica, nije revidirala svoje zahteve. Naprotiv, oni su postali još radikalniji.
Pitanje nije ni manjinsko, jer su predstavnici albanska manjinske zajednice uživali visok stepen manjinskih prava u Srbiji i SRJ. Problem je u stvari bio u selektivnom pristupu same albanske nacionalne zajednice prema sadržaju manjinskih prava i nepoštovanju opšteprihvaćenih načela lojalnosti prema državi u kojoj žive.
Pripadnici albanske zajednice su koristili samo ona prava od kojih su imali neposredne koristi, kao što su - penzije, zdravstveno osiguranje, sredstva za socijalno obezbeđenje, putne isprave, mogućnost obavljanja trgovine, a istovremeno sve što se ticalo njihovih obaveza prema državi, kao što su - porezi, doprinosi i drugo, ili bilo koje mere koje su značile priznanje državnosti Republike Srbije i SRJ, za njih su bile neprihvatljive.
Prvobitno ignorisanje i bojkot rada državnih organa Srbije i SRJ od strane pripadnika albanske manjine prošireno je na nepoštovanje zakona, pokušaj stvaranja paralelnih državnih organa, internacionalizaciju svog manjinskog pitanja, a završilo se otvorenim zahtevom za stvaranjem nezavisne države, zahtevom koji je praćen terorističkim akcijama, ubijanjem pripadnika drugih naroda i manjina i njihovim proterivanjem sa Kosova i Metohije. Naravno, uz podršku jednog dela međunarodne zajednice.
Pitanje je i teritorijalno i državno jer se nastoji da se realizuje vekovni san albanskog naroda o stvaranju velike albanske države na Balkanu. Najpre, u stvari, još jedne nezavisne albanske države, pa posle ujedinjenje sa maticom.
Predstavnici političkih stranaka na Kosovu i Metohiji se ne razlikuju u svom konačnom cilju - nezavisno Kosovo. Tači i Rugova se samo razlikuju u načinu ostvarenja tog cilja, bilo da je reč o sili oružja ili o tzv. hodu kroz institucije.
Kolege poslanici, na kraju, u odnosu na napred izrečene ocene, smatram da se rešenje postojeće situacije na Kosovu i Metohiji može tražiti samo na liniji striktnog poštovanja Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Međunarodna zajednica treba konačno da počne da poštuje odluke koje donosi.
Pod tim podrazumevam da se u uslovima obezbeđenja mira na Kosovu i Metohiji, povratka izbeglica i raseljenih lica, vladavine prava, primene civilizacijska iskustva u rešavanju manjinskog pitanja. Ni manje ni više od toga. UNMIK ne sme da donosi jednostrane proizvoljne odluke, nepoznate u praksi manjinske politike, sa favorizovanjem jedne manjinske zajednice, a na štetu svih ostalih građana Kosova i Metohije. Pogotovu, da ne donosi odluke koje ne znače znatnu samoupravu u okviru SRJ, kako stoji u Rezoluciji 1244, što u stvari znači stvaranje države u državi.
Savet bezbednosti mora jasno oceniti rad UNMIK-a i KFOR-a, njihov rad napokon dovesti u sklad sa Rezolucijom 1244 i dostignutim standardima manjinske politike u svetu. U protivnom, ako tako ne bude, ovo pitanje će ostati dežurno pitanje ne samo u Srbiji i SRJ, nego i na Balkanu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, za svakog srpskog patriotu, za onoga ko brine o svom narodu i svojoj otadžbini, pitanje Kosova i Metohije je pitanje od najvišeg državnog i nacionalnog interesa, a naročito za svakoga od nas koji smo pre mnogo godina upozorili na činjenicu šta će se dešavati ako Amerikanci i njihovi zapadni saveznici budu sledili politiku prema Srbiji i srpskom narodu od momenta kada su počeli  da nam otimaju deo po deo naše teritorije, počev od Republike Srpske Krajine, dela Republike Srpske, a zatim je na red došlo Kosovo i Metohija.
Podsetiću vas na činjenicu da su jedino poslanici SRS u Narodnoj skupštini Republike Srbije posle 78 dana, u istoriji ljudske civilizacije nezapamćene agresije na našu državu i na naš narod, glasali protiv okupacije Kosova i Metohije, protiv Rezolucije 1244 i tzv. Kumanovskog sporazuma.
Jasno je svima danas ovde kada ispred sebe imamo ovaj od Vlade ovako sačinjen predlog rezolucije, da je po pitanju Kosova i Metohije na delu hegemonizam u svom najčudovišnijem i najrazvijenijem obliku.
Šta su posledice dvogodišnje okupacije vekovne srpske zemlje, Kosova i Metohije? To da su preostali Srbi, koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, progonjen i potpuno obespravljen narod, kao i činjenica da vi u rezoluciji koju predlažete zahtevate od UNMIK-a, koji je uz KFOR direktni krivac za sve ovo što se tamo Srbima dešava, da reši pitanje opstanka našeg naroda u južnoj srpskoj pokrajini.
Treba da znate da je UNMIK mozak šiptarskih terorista, šiptarskih bandita, šiptarskih koljača, ubica srpske dece i oni rade zajedno sa Šiptarima na zajedničkom planu otcepljenja Kosova i Metohije. Zapravo cilj im je da istrgnu iz državno - pravnog statusa našu južnu pokrajinu, i to sve zarad projekta na koji smo mi više godina, kroz naša izlaganja i kroz istinsku nacionalnu politiku SRS, ukazivali, da im je cilj da ostvare svoj projekat velike Albanije.
Čak i tragična Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je ostala samo mrtvo slovo na papiru, predviđa da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu SRJ. Mi ovih dana imamo od strane okupatora i njihovih činovnika ultimativno nametanje volje i onoga što po zahtevima Šiptara Hans Hakerup ima nameru koliko sutra da uradi, a to je nametanje izbornog procesa Srbima i tzv. pravnog okvira, što nije ništa drugo nego šiptarski ustav, baš po njihovim afinitetima i po njihovim merilima, a zapadne sile predvođene Amerikancima u sadejstvu sa šiptarskim teroristima pokazuju da su na istom zadatku, da uz pomoć NATO podrepaša iz Srbije i SRJ, zvaničnika iz DOS-ovske Vlade na saveznom i republičkom nivou, kroz pronalaženje poslušnih Srba, završe ono što su odavno planirali, režiranjem nekakvih izbora na Kosovu i Metohiji i protivno našem Ustavu i svim važećim zakonskim propisima, donesu taj tzv. pravni okvir.
Šta je njima pomoglo, a to se sve nije dešavalo preko noći, i mi smo vas sve ove godine upozoravali, da oni sada dođu na korak do tog svog cilja? Koliko sutra, svojom voljom, bez apela, bez oglušavanja na sve ono što su apeli srpskih patriota, pa i na ovu rezoluciju, ovako bledu, za koju ćemo mi srpski radikali da glasamo, Hans Hakerup će uraditi ono što mu je namera i namera NATO pakta.
Ali, šta je njima pomoglo da dođu u ovakvu situaciju, da ovako nastupe i da učine ono što im je namera? Pre svega, to je antidržavna spoljna politika, izrazito antisrpska spoljna politika, koju režim na republičkom i na saveznom nivou sprovodi i opravdavanjem svih mondijalističkih zločina počinjeni nad srpskom državom i srpskim narodom. Zatim, užasavajući nivo poniznosti koji predstavnici vašeg DOS-ovog režima ispoljavaju prema zapadnim nalogodavcima, a koji su već pre nekoliko meseci, odmah po vašem preuzimanju vlasti na saveznom i republičkom nivou, postrojili vašeg potpredsednika Vlade, vašeg ministra inostranih poslova ispod neonacističkog znaka zločinačke vojne alijanse NATO pakta u Briselu, kao poslušne đake.
Celokupna DOS-ovska politika, a to je ono što će prouzrokovati još veću tragediju i konačno ostvarenje cilja Amerikanaca i njihovih saveznika da nam otrgnu Kosovo i Metohiju iz sastava Srbije i SRJ, ta vaša pseudodemokratija, sa intelektualno i moralno inferniornim promoterima, način na koji se vi ophodite prema vašim nalogodavcima, je zapravo zadatak na zatiranju srpske nacionalne svesti i zadatak da prekinete državno - pravni kontinuitet naše zemlje na vekovnoj srpskoj teritoriji.
Vi ste svesni svih obaveza koje imate prema svojim zapadnim mentorima, uz čiju obilatu pomoć, i finansijsku, i svaku drugu, ste došli na vlast u septembru, odnosno u decembru prošle godine, i vi sada na najtragičniji i najbeskrupulozniji način manipulišete tragedijom napaćenog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Tragediju našeg naroda guraju u zapećak i zanemaruju ministri u DOS-ovskoj vladi nacionalnog sunovrata, to ne bih samo ja rekla, nego to primećuje i ogromna većina građana Srbije. I ministri se na sve to oglušuju, poput gospodina Vladana Batića, koji tako nervozno, dok govorim ove činjenice, traži reč da diskutuje, koji zanemaruje sve te patnje i istinske i ljudske tragedije porodica otetih, nestalih, kidnapovanih Srba.
Niste imali vremena da ih primite i samo se pojavljujete kao nekakvi dušebrižnici nad njihovom tragičnom sudbinom, a za sve to vreme dajete takve izjave, poput samog ministra Batića, da Srbija neće više da bude sabirni centar za ratne zločince, samo nije rekao šta su to za njega ratni zločinci. Da li su za njega ratni zločinci srpski heroji, srpski junaci, koji su od šiptarskih koljača, šiptarskih ekstremista, kako ih vi blago nazivate, a u stvari, to su terorističke bande šiptarskih balista, branili srpsku teritoriju, srpske žene i nejač? Da li su to oni koji su se suprotstavljali agresiji NATO pakta?
Očigledno da jesu, jer i sama činjenica da vi želite da sudite pripadnicima Vojske Jugoslavije, zajedno sa vašim NATO saveznicima, za ono što su učinili za vreme agresije, da im ne dozvoljavate mogućnost da se približe tzv. Kopnenoj zoni bezbednosti, govori o tome kakve su vaše stvarne namere.
S druge strane, postavlja se jedno logično pitanje, posle svega ovoga i u ovakvoj situaciji i pod ovakvom pretnjom od strane okupatora, čiji je samo neposredni izvršilac Hans Hakerup, a šta je to DOS-ovska vlada, na čelu sa Vama, gospodine Đinđiću, uradila da zaštiti napaćeni narod na Kosovu i Metohiji, šta ste uradili da povratite suverenitet, za koji je predsednik vaše poslaničke grupe rekao da on postoji, da samo u formalnom smislu okupator, NATO pakt se nalazi na području Kosova i Metohije, i šta ste vi to uradili da se spreči uopšte mogućnost da Šiptari sada gromoglasno govore o donošenju ustava, o predsedniku Kosova i Metohije itd.?
Ništa, ništa niste učinili, osim što ste vrlo poslušni i vrlo kooperativno, kao što nameravate i dalje da činite, rekli da ne želite da se konfrontirate sa, kako vi kažete, tzv. međunarodnom zajednicom. Vi koristite taj termin, a to su u stvari Amerikanci, naši neprijatelji, zapadne sile. I šta ste učinili da poboljšate položaj porodica koje su ostale tamo da žive? Da li se pitate kako je Srbima u Kosovskoj Mitrovici, da li se pitate kako je Srbima u Gračanici, da li se pitate kako je Srbima u Kosovskom Pomoravlju, gde svakodnevno stižu vapaji iz sela Šilovo, Kusce, Ranilug itd. u okolini Gnjilana, gde je pojas onih hrabrih Srba koji žele da ostanu na svojim ognjištima? Kako je njima, ostavljenim bez osnovnih životnih namirnica, ostavljenim na milost i nemilost šiptarskim teroristima, koji svakodnevno, u sadejstvu sa NATO paktom, nasrću na srpsku teritoriju?
Govorite da treba da se ukine tzv. Kosovski zaštitni korpus, a samo do pre nekoliko meseci ili pre dve godine, imali ste samo reči hvalospeva i za tzv. UNMIK, i za dolazak snaga, kako ste rekli, UN, i za formiranje tog tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa, za koji smo mi odmah rekli da nije ništa drugo nego čista legalizacija šiptarskog banditizma i terorizma, jer su ti isti teroristi sada preobučeni u neke druge uniforme, rame uz rame sa NATO paktom, nastavljali da rade na procesu uništavanja Srbije i srpskog naroda.
Niste uradili ništa, samo ste celokupnom vašom politikom ohrabrili američku administraciju i Hansa Hakerupa, koji je samo njihov činovnik, da uspostavi ovo što je uspostavio dole, da izrekne takav ultimatum i da se od tog novog pravnog okvira, kako ga oni nazivaju, zapravo, u pravom smislu reči, napravi institucionalno izdvajanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije i SRJ.
Na kraju, rekla bih da ovo što je tragično i što se dešava na području naše južne pokrajine, nije od juče. To su Amerikanci planirali 10 godina. Želja im je bila da upravo takve, sa takvim stepenom servilnosti, dovedu na vlast u Srbiji i SRJ. I ono što NATO pakt nije uspeo da uradi kroz agresiju, nije uspeo da uradi kroz 10-godišnje iscrpljivanje i uništavanje naše države i naroda, kroz sankcije, a na kraju kroz krvavo bombardovanje, uspeli su svojim paklenim planom krajem prošle godine dovođenjem na vlast vas iz političke grupacije DOS.
Kod pitanja juga Srbije, opština Bujanovac, Preševo i Medveđa, što je druga stavka na redu, i uporedna Amerikancima i NATO paktu, vi ste pokazali da vam uopšte nije stalo do toga da li će i te tri južne srpske opštine ostati u sastavu naše države. I pitanje je - pošto ne želite da prihvatite jedini normalan predlog koji vam je dao dr Vojislav Šešelj - šta će se desiti sutra, pošto posle usvajanja od strane Narodne skupštine Republike Srbije ovakve bledunjave rezolucije, Hans Hakerup, činovnik američke administracije, kaže odlučno ne. Kako ćete izaći pred oči napaćenom srpskom narodu, koji je ostao da živi na vekovnoj srpskoj zemlji, kako ćete da izađete pred građane Srbije i pred sve one birače, kojima ste čvrsto obećali da ćete da uspostavite kompletan suverenitet i da ćete da vratite Srbe na svoja ognjišta na području Kosova i Metohije?
(Vojislav Šešelj traži reč, po Poslovniku.)

Izvolite.

Gospodine predsedniče, po Poslovniku, svaki ministar ima pravo da govori kad god se javi i ima prednost u dobijanju reči, ali i svaki narodni poslanik ima pravo da govori o svakoj tački dnevnog reda.
Ova sednica je nešto specifično, vi ste postigli dogovor sa šefovima poslaničkih grupa, izuzev SRS, da na ovoj sednici važe posebna pravila. Mi smo naknadno to prihvatili, računajući da je bolje da se održi ta sednica i da ona bude koncizna, da se, dakle, završi za kraće vreme, u jednom danu, kako bi se usvojila ova rezolucija, jer smo dovedeni u vremenski cajtnot. To podrazumeva, ako su poslaničke grupe ograničene na samo tri poslanika, a da Vladu predstavlja Zoran Đinđić, da ne dajete reč drugim ministrima. Ako vi budete davali reč i drugim ministrima, onda će se svih 23 poslanika SRS javiti za reč i moraćete im, po Poslovniku, dati reč.
Pozivam vas da poštujete taj dogovor koji ste sami inicirali, a na koji smo mi naknadno pristali, i vi znate na koji smo način pristali. Ako ga prekršite, onda će se svi poslanici javiti i vi nećete smeti da im ne date reč.

Vi ste u pravu, kad sam rekao i zamolio za tolerantnost narodne poslanike zbog prekoračenja dužine izlaganja, kao recimo kod vas, kod gospođe Jovanović, koja je prekoračila tri i po minuta, molili smo za tolerantnost narodne poslanike. Ukoliko vi ističete prigovor da je ovo kršenje dogovora, a formalno jeste, ja gospodinu Batiću neću dati reč. Ukoliko smatrate da to odstupa od dogovora, onda ćemo nastaviti sa diskusijom po utvrđenom redosledu.
Ali, onda molim i druge narodne poslanike da budu toliko korektni, pa da se drže vremena koje je predviđeno za diskusiju, što sam takođe tolerisao kod prekoračenja.
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Mirković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, ja sam poslanik SSJ, Ljubomir Mirković, iz Peći, sa Kosova i Metohije. Izbegao sam sa celom svojom porodicom i svim svojim sugrađanima pred šiptarskim terorom. Moje uvažene kolege sa Kosova, Marko Jakšić, Ljubiša Marković i Vuk Antonijević su imali sreće da žive u Kosovskoj Mitrovici, čiji je severni deo pod kontrolom Srba, a mi iz Metohije morali smo napustiti svoje domove.
U Peći sam imao sve, svoju kuću, svoj posao, svoje lokale. Sve što sam imao zaradio sam svojim poštenim radom. Danas sa svojom petočlanom porodicom stanujem privatno, kao podstanar. Mnogi moji zemljaci žive mnogo lošije od mene, žive u sportskim halama, u kolektivnim smeštajima, mnogi su bez posla i mnogi žive samo od humanitarne pomoći, koja stiže neredovno.
Za prethodnu komunističku vlast, od 1999. godine, mi smo bili građani drugog reda, bez ljudskih prava.
Nažalost, ni ova nova vlast, koja sebe naziva demokratskom, ne vodi mnogo više računa o nama, kao da mi nismo Srbi, kao da smo svojom sopstvenom voljom napustili Kosovo i Metohiju. Nas ima oko 350.000 prognanih Srba, Crnogoraca, Roma i ostalog nealbanskog življa. Svi se osećamo da smo na teretu srpske vlasti i građana Srbije.
Moja stranka, Stranka srpskog jedinstva, i moj predsednik Borislav Pelević, predložili su me da budem narodni poslanik, jer su hteli da ovaj mučenički i izbegli srpski narod ima svog predstavnika u srpskom parlamentu. Braćo Srbi, nemojte dozvoliti da Šiptari i NATO pakt donesu ustav, jer ustav znači nezavisno Kosovo. Ne dajte da Kosovo ima svog predsednika, jer će biti Ibrahim Rugova, ili još gore, Hašim Tači. Ne zaboravite nas, jer i mi smo Srbi, jer i mi imamo samo jednu želju, da se vratimo u svoje domove, da popravimo svoje porušene i spaljene kuće, da ponovo podignemo pravoslavne crkve, da popravimo nadgrobne spomenike koje su Šiptari porušili. Mi samo želimo da budemo svoji na svome, da budemo obični građani naše jedine zemlje Srbije, jer mi drugu zemlju i nemamo. Hvala.