Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, ovaj predlog zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji danas imamo, sigurno je zakon koji su prevashodno već dugo čekali svi zaposleni u oblasti zdravstva, prosvete, sudstva, kulture. Ja neću da kažem, što se tiče plata u lokalnim samoupravama i ovim višim nivoima, sigurno je da je bilo značajne razlike od sredine do sredine, ali koliko znam, prethodni zakon je govorio da je svuda u zdravstvu jednaka plata, u prosveti, u kulturi, u školstvu. Jedina moguća varijacija bila je u onih 30%, ukoliko je poslodavac imao mogućnosti to da da, a uglavnom, u zdravstvu to i nije bilo moguće, jer smo zavisili od sredstava kojih je bilo, kao i danas, vrlo malo u budžetu.
Ja bih htela da kažem da postoje vrlo podeljena mišljenja o tome da li je bolji kolektivni ugovor na koji smo već navikli do sada ili najavljeni platni razredi. I pored podeljenih mišljenja, veći broj zdravstvenih radnika bio je za to uvek pozitivno orijentisan, da će platni razredi doneti nešto što će značajno poboljšati lična primanja u zdravstvu, odnosno da ćemo se i mi, zaposleni u zdravstvu, popeti na neku lestvicu više i približiti se onim primanjima koja su, bar do sada, u našem društvu bila prisutna. Jasno je da to zavisi od para koje će se naći u budžetu. Slažemo se, čuli smo u par navrata i ovde da je rečeno da je siromaštvo prisutno i da siromaštvo treba zajednički podeliti, ali je pitanje kako. Bez obzira što se ovde želi da se povećaju plate i u ostalim oblastima, bar mi to tako zaista očekujemo, ne daj Bože da u platnim razredima plate u zdravstvu budu etalon prema kome će se smanjiti, možda, u nekim preduzećima primanja, kako bi se nadomestila nedostajuća sredstva u ovim oblastima.
Već kad se načulo da će biti ovaj zakon, imali smo saznanja da su postojali neki štrajkovi upozorenja u trajanju od sat vremena, naravno, u onim preduzećima gde su plate daleko, daleko bolje nego u društvenoj delatnosti. Htela bih da kažem da, pre svega kao zdravstveni radnik, željno očekujem da se definitivno reše problemi u zdravstvu i da smo svi mi mnogo očekivali od nove vlade. Ali, istovremeno, moram da kažem i da ukažem na jedno pismo koje je stiglo Odboru za zdravlje, odnosno meni kao predsedniku. Želela bih samo da kažem da li je to stvarno učešće sindikata u razgovorima, jer zapravo, iz ponuđenog zakona postoji jedna dilema - nigde se ne pominje sindikat, iako ne verujem da će bilo ko iz Vlade moći da eskivira 420.000 ljudi koji su svi u nekim sindikatima organizovani. Apsolutno, nigde se ne pominje bar neka orijentacija kolika su ta primanja koja nas ubuduće, verovatno već od 1. juna, čekaju.
Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije, u potpisu je predsednik Stevan Đorđević - oni su, kao što ste verovatno već čuli, najavili protestni skup za 15. (to je u utorak u 11 sati u Domu sindikata), da izraze svoje nezadovoljstvo zbog toga što i Vlada i resorno ministarstvo nisu našli vremena da porazgovaraju i da, zapravo, jedni drugima ukažu šta je to što oni žele, ne bi li uticali na poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u zdravstvu. On kaže: "U obavezi da svojom funkcijom štiti zaposlene, Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije želi da pridonese kvalitetnom rešenju i da pristupa konstruktivno. Iracionalni antagonizam je poražen na septembarskim i decembarskim izborima i nema mu mesta u ponašanju zvaničnika Vlade. Tim pre, proklamovana transparentnost se ne promoviše pokušajem da se krišom menjaju prava zaposlenih, jednostranim aktom Ministarstva zdravlja. Ovo nije činjeno ni u Bojićevoj strahovladi. Ako uvažimo da i Vlada ima pravo na svoje dečije bolesti, to neće umanjiti štetne posledice takvih postupaka.
Polazeći od nespornog, da su poslanici Narodne skupštine izabrani glasovima naših članova i naših pacijenata, uzimamo sebi za pravo da se obraćamo skupštinskom odboru sa zahtevom da izbalansirano pristupa i u istoj ravni zastupa pacijente i zaposlene, narod i državu. Postoji samo jedno pitanje - da li zbog toga nije došlo do susreta ovog sindikata i resornog ministarstva, što se unapred znalo da Sindikat više neće imati pravo potpisnika, niti mogućnosti da učestvuje u formiranju platnih razreda i, zapravo, u ličnim primanjima zaposlenih ovde, pre svega, u zdravstvu". Molim vas da još jednom dobro razmislimo, jer je velika armija ljudi zaposlena upravo u svim ovim društvenim delatnostima. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Rajko Baralić, a sledeći je narodni poslanik, gospodin Milorad Mirčić.

Gospođo potpredsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni novinari...  (Glas iz sale: Tema.) Tema je to da si ti stalno izvan teme.

Vi ste afirmisali princip podele vlasti tokom izborne kampanje i tokom inauguracije predsednika Vlade. Vi ste predloženim zakonom suspendovali ovaj princip. Između ostalog, i zbog toga što zaista nije normalno, nije logično, bez obzira što to može biti praktično, da Vlada Republike Srbije određuje način, utvrđuje način i visinu plata poslanika Narodne skupštine, predsednika Republike i drugih izabranih funkcionera koji su u svakom smislu viša instanca, odnosno druga, različita instanca, ne mora biti viša od Vlade. Čak u članu 7. piše ovako: "U skladu sa aktom Vlade iz člana 5. ovog zakona, visinu koeficijenata u državnim organima utvrđuju: 1) Vlada za lica koja postavlja; 2) funkcioner koji rukovodi državnim organom za zaposlene u tom organu; 3) predsednik Republike, nadležno telo Narodne skupštine, Vlada i Ustavni sud, za zaposlene i postavljena lica u službama tih organa". Ostaje nejasno ko utvrđuje platu predsednika Republike. Pošto se u 1. članu ne kaže da to čini Vlada i pošto se u članu 7. takođe ne kaže da to čini Vlada, već samo predsednik Republike za svoje činovnike određuje platu, onda vas molim da to definišete.

Nije to ključni razlog zbog koga sam želeo nešto da kažem o predloženom zakonu. Očigledno je, već smo o tome govorili prilikom usvajanja nekih drugih zakona, da je kolektivni ugovor, kao jedna od najvažnijih tekovina sindikalne borbe, suspendovan i da se uvode platni razredi o kojima ste vi ranije govorili u pežorativnom kontekstu tokom, kako vi to kažete, 10 godina teške opozicione borbe. Takođe, nije jasno na koji način će jedan ili više sindikata učestvovati u razgovorima, u pregovorima, izvinjavam se, za mene su i pregovori - razgovori. Za civilizovane ljude i pregovori moraju biti razgovori. Zato sam tako i rekao, osim kada se izriču ove opomene, naravno, onda to može da bude i drugačije. Nema nikakve garancije da Vlada mora pregovarati, već samo imamo usmeno obećanje bivšeg sindikalnog funkcionera da će ona to činiti.

Što se tiče lokalne samouprave, dakle, skupština opština i onoga za šta su one nadležne, mi smo ovde ranije predlagali da Ministarstvo lokalne samouprave ne bude ukinuto, da ne bude ni sjedinjeno u Ministarstvo pravde. Mislim da smo bili u pravu. Verovatno bismo danas imali ovde pred sobom ministra lokalne samouprave koji bi dao uvodne napomene i sa kojim bismo mogli normalno da komuniciramo, da sučeljavamo argumente, ali to je bila stvar vaše volje, kao što će stvar vaše volje biti i usvajanje ovakvog zakona.

Do sada su opštine imale mogućnost da biraju, mogle su da se koriste republičkim prosekom ili opštinskim prosekom. Ukoliko je taj prosek bio povoljniji i takva je situacija bila u opštini Čačak, u opštini Gornji Milanovac i u još nekim drugim opštinama. Na ovaj način, opštine u kojima privreda bolje stoji, u kojima drugi zaposleni sugrađani zarađuju više nego neki drugi, u nekim sličnim opštinama, neće ovo pravo moći da koriste. To nije dobro i nije pravedno, zato što se ne može lokalna samouprava posmatrati van konteksta privređivanja i rezultata privređivanja na teritoriji za koju je nadležna.

Što se tiče nekih drugih stvari o kojima je govorio Tomislav Nikolić i nije bio pravilno shvaćen i nepravedno je zaradio jednu meru zbog neujednačenog kriterijuma,... a da li ste mu vi možda advokat? Kaže Tomislav Nikolić da mu vi niste advokat, ne daj Bože.

Zaista je pomalo neozbiljno da mi danas razgovaramo o ovakvom zakonu koji se tiče zarade pola miliona ljudi, pola miliona građana, od čega živi verovatno dva miliona stanovnika ove zemlje, a da ne znamo šta je zaista stav predlagača, da on ovde nije prisutan. Osim ako ne mislite da gospodin Vuk Obradović koji je potpisao ovaj predlog zakona, nije trebalo ovde danas da dođe, ali s obzirom da se žestoko obrukao, nije imao hrabrosti. Evo, nisam zaradio opomenu, zahvaljujem na vašoj pažnji i idem na mesto.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega Joca Arsić.

Dame i gospodo, Vlada je izašla sa jednim zakonskim predlogom koji je u svakom slučaju potreban. Vlada je   njoj svojstvene kriterijume  primenila na ovaj predlog, a ono što začuđuje je da Vlada unapred preuzima na sebe ogromnu odgovornost. Odgovornost na Vladi je što od ukupna tri elementa koja određuju visinu plate, Vlada određuje dva. To su osnovica i koeficijent. I nije suština, možda bi bilo i normalno, već Vlada zadržava to pravo kao diskreciono pravo, pravo koje nije dostupno niti je izraženo u ovom zakonu, a neće biti ni predloženo ovom parlamentu, da vidimo na osnovu kojih parametara se izračunavaju ove osnovice. Koji su to parametri? Kao što je rečeno, koeficijenti se obračunavaju na osnovu nekih uporednih parametara, odnosno na osnovu ovih pet osnovnih razreda ili kategorija, pa je tako trebalo da se da objašnjenje koja je to osnovica. Naravno, ona će se menjati. Mi pretpostavljamo da će ta osnovica biti realna, da će ona realno proisteći iz proseka primanja u Republici, ali u zakonu treba reći šta su i koji su to parametri.
Ono što je Vlada odnosno u ovom slučaju ne predlagač, nego zastupnik Vlade ispred poslaničke grupe izneo, to je da će Vlada pokušati da koliko - toliko bude pravedna kada je u pitanju isplata zarada onih koji se finansiraju iz budžeta. To je apsurdno tvrditi da će Vlada biti toliko pravedna, iz prostog razloga što u samom Predlogu zakona u članu 6. koeficijenti, odnosno kriterijumi na osnovu kojih se koeficijenti obračunavaju, nisu realni i nisu pravedni.
Možete uzeti koji god hoćete primer, ali, u svakom slučaju, Vlada mora imati osnovni etalon, osnovnu funkciju, na osnovu kojeg upoređujući sa ostalima, određuje plate. Ako je to lokalna samouprava onda to mora da bude etalon, ako je to narodni poslanik onda to mora da bude osnovna mera. Ovde je urađeno očito po principu ko više ima uticaja ili ko je medijski više ostavio uticaja na većinsku poslaničku grupu DOS, pa su, recimo, u prvoj grupi organi teritorijalne autonomije i grada Beograda. Za razliku od njih u trećoj grupi su, recimo, predsednici opština preko 60.000 stanovnika. Vlada je naravno i u ovom zakonu, kao što je uobičajeno, rekla da su kriterijumi odgovornost, složenost i uslovi rada. Ako su to realni kriterijumi, a nije kriterijum na osnovu čega bi izašla ova kategorizacija veličina opština, onda nije trebalo ovoliku razliku praviti.
Naravno, upoređivano je sa platom i primanjima narodnih poslanika. Ovo su retki primeri u Evropi, a pogotovo za vas, gospodo, koji navodite da se priključujemo Evropi sa zakonskim projektima. Gde ste vi videli bilo koju zemlju u Evropi da je predsednik pokrajinske skupštine ili lokalni kabadahija, kako to vole da kažu vaši predsednici, gradonačelnici, iznad poslanika u njihovim parlamentima? Nigde, gospodo. Nigde to nema u Evropi. Svuda je u Evropi kao i kod nas čast i nagrada da se čovek nađe u republičkom parlamentu, ali u Evropi je to izregulisano. Vi ovde pokušavate da parametar i uporedbu narodni poslanik stavite kao otprilike najnižu kategoriju. Ispod toga su predsednici, odnosno izabrana, imenovana lica opština ispod 60.000 stanovnika.
Ja vam ovo navodim namerno kao primer, jer očito da je tu bila i zamka, Vlada je unapred računala da ćemo se mi raspravljati ovde, pa će poslanici braniti svoje interese, a predsednici opština svoje interese, a oni koji su najugroženiji nemaju priliku da sa ove govornice kažu, a to su radnici uprave, to su svi oni koji spadaju u grupu od 460.000 zaposlenih koji se finansiraju iz budžeta. Umesto da sačuvate ovo malo što je ostalo radnika u upravi, stručnih ljudi, vi ih sa ovim predlogom zakona stavljate baš bukvalno u poslednju kategoriju.
Sve što je izdefinisano, sve što je napisano u zakonu, u ovom zakonu koji predlažete, koji ćete, pretpostavljam usvojiti kao i sve ovo, kao glasačka mašina, to će biti obaveza Vlade. Sve priče da će to kasnije biti nadoknađeno različitim korekcijama padaju u vodu. Vlada to može, ali po zakonu ne mora. Znači, ako ste vodili računa, kako ovde neki istakoše, u prvom planu i o onima koji su zaposleni u prosveti, morali su da uđu u višu kategoriju, bez obzira što se ne zna koja je to osnovica, bez obzira što su ovako poremećeni koeficijenti, ali ste ih bar morali u zakonskom predlogu zaštiti, ne stavljati u najnižu i poslednju grupu. Koja će njihova osnovica biti? Osnovica prosvetnih radnika će biti ona koju Gaša Knežević u pauzi između dva pijanstva kaže profesorima. Hoće to biti osnovica? On je Vlada, on je predstavnik Vlade. Kovačeviću, šta se hvataš za glavu? Znam da ti je teško, ali ogrezao je u tome, moj Kovačeviću, i tu leka nema za njega.
Ono što je suština i gde je najveća nepravda, a gde Vlada neće da se upusti u obračun i neće da reguliše zakonom, to su javna i javna komunalna preduzeća. Gledajte koji će apsurd da bude. Ostavimo na stranu ovu nepravdu, ali doći ćemo do jednog apsurda. Stručan čovek, izuzetno koristan i potreban za rad uprave u jednoj opštini u lokalnoj samoupravi biće mnogo, mnogo manje plaćen, kao i predsednik te opštine, nego, recimo, direktor javnog komunalnog preduzeća ili javnog preduzeća, kao što su tržnica, Javno preduzeće "Parking" ili Zavod ili javno preduzeće građevinskog zemljišta. Kada pogledate, to je pod ingerencijom lokalne samouprave. Lokalna samouprava na osnovu ovog zakona treba da sačeka za izabrana i imenovana lica da Vlada odredi koeficijent i svezane su joj ruke. I dalje će kapital, odnosno povećanje plata da bude tamo gde su najveće nepravde. Ili da ostavimo lokalnu samoupravu, najbolji primer: tamo gde su direktne ingerencije Vlade u javnim preduzećima kao što su "Srbijašume", Elektroprivreda i Naftna industrija Srbije i druga.
Vlada umesto tu da propiše kriterijume i da kaže - gospodo, vaš maksimum ne može da bude iznad primanja narodnog poslanika ili potpredsednika Skupštine ili predsednika Vlade, a tu razliku u ime solidarnosti ćemo prebaciti za isplatu ličnih dohodaka prosvetnih radnika. Ne, Vlada neće tu da se upušta. Vlada tu pusti da se potpisuju kolektivni ugovori, da se potpiše kolektivni ugovor koji će verifikovati sindikat, naravno sindikat iz tog javnog preduzeća i tu će da se ostvaruju enormno visoki lični dohoci, odnosno zarade, a ovamo gde se finansira iz budžeta ovo malo crkavice biće neravnomerno i neravnopravno raspodeljeno.
Nemojte, gospodo, po svaku cenu da žurite sa predlozima, pogotovo sa usvajanjima zakona. Bolje je i malo razmisliti i doneti dobar zakon. Pošto Vlada ima nameru da na bazi ovog zakona formira i platne razrede, susrešćemo se sa velikim problemima, odnosno vi koji ste u Vladi imaćete velike probleme, a ti problemi neće mimoići ni sve nas koji sedimo u Skupštini. Bolje je razmisliti i napraviti dobar program, dobar zakonski predlog koji će biti i te kako dobra osnova za platne razrede, pa izaći pred parlament da parlament usvoji ovo.
Bezbroj primera je da bi se potkrepilo sve ovo o čemu mi srpski radikali uvek govorimo, bezbroj primera možemo da navedemo. Recimo, za prvu grupu gde su koeficijenti organima teritorijalne autonomije i grada Beograda najviše do koeficijenta za obračun i isplatu plate potpredsednika Narodne skupštine. Evo, recimo, kakva nepravda, najsvežiji primer, Milan St. Protić koji je bio privremeno zaposlen kao predsednik Beograda bi trebalo da ima platu sa svojim zaslugama, sa svojim radom, kao, recimo, potpredsednik Skupštine koji uredno opominje poslanike Srpske radikalne stranke i uredno nastoji da ih izbaci, bez obzira što ona to tako radi, ipak je nepravda. Ili, predsednik skupštine autonomne pokrajine, koji ima mnogo veću platu nego predsednik Skupštine Srbije i predsednik Vlade Srbije, kome ta plata služi da bi promovisao svoje autonomaške ideje zajedno sa još nekima koji sede za stolom predsedavajućeg. Ipak su to i neki očiti primeri da se možemo uveriti, a i vama će biti jasno. Vama čovek dok ne kaže puno ime i prezime ništa vam nije jasno, tako da vam nije jasna ni ova afera što je Đinđić namestio Vuku Obradoviću, dok se ne kažu imena.

Reč ima narodni poslanik Joca Arsić, a posle njega narodni poslanik Stanko Kovačević.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, Predlogom ovog zakona pokušava se da se uredi materija, kako neki tvrde, koja do sada nije bila uređena.

Ja sam malo drugačijeg mišljenja. Čini mi se da je dosta toga iz ove materije koja pokušava da se uredi ovim zakonom već regulisano u sferi javnih službi i službi u državnim organima, bar, zakonima o radnim odnosima ili drugim podzakonskim aktima.

Ovo što je problem u donošenju ovog zakona je osnovni problem, odnosno jedan neodgovorni odnos Vlade prema ovoj skupštini, jer, kao što smo čuli već nekoliko puta, nema predstavnika Vlade koji bi branili ili obrazlagali ovaj zakon, a u potpisu je imenovani Vuk Obradović i ministar pravde Vladan Batić.

Očigledno da oni imaju druga, preča posla nego da ovo što su predložili ovoj skupštini ovim projektom zakona brane. Očigledno je da imaju neka preča i druga posla, što pokazuje jedan ignorantski odnos i ne može da dovede ovu skupštinu u puno poverenje prema predlagaču ovog zakona, prema rešenjima koja su ponuđena u ovom zakonu i prema materiji koja treba da uredi životna pitanja 420 ili 430.000 ljudi. Ovde se pominju različiti podaci, u materijalu je navedeno da je 420.000.

Ono što meni lično smeta to je što Vlada pokušava da ovim zakonom stavi sebe iznad Skupštine, iznad najvećeg zakonodavnog tela, što menja ustavna rešenja, ako Vlada bira Skupštinu ovim predlogom zakona. Mislim da ćemo verovatno očekivati i jedan takav zakonski projekat u novom zakonu o izborima, onda ćemo birati Vladu koja će imenovati skupštinu i predsednika Republike, jer im određuje platu ovim zakonom.

Onaj ko vas bira taj će vam i odrediti platu. Umesto da bude obrnut sistem, da ova skupština izmenom člana 5, kao i članova 3. i 7. reguliše koeficijente i odnose koji će da regulišu ovu materiju, a da Vlada onda to uredi za nadležna ministarstva, za resorne organe, za aparat koji pokriva i radi posao za Vladu i u javnim službama, u državnim organima, s tim da to bude u skladu sa koeficijentima koje bude odredila Skupština.

Ovako imamo ovim predlogom početak od sredine. Uređuje se prvo predsednik grada Beograda i njegova plata srazmerno potpredsedniku Republike, potpredsedniku Skupštine Srbije, dalje sve ide prema tome do samostalnog savetnika u Vladi Republike Srbije koji uređuje činovnički aparat.

Na ovoj drugoj strani nemamo ko će odrediti platu predsednika Republike, ko platu predsednika Skupštine, a ko platu predsedniku Vlade i ministrima u Vladi. Ovde se kaže da će to Vlada uređivati. Molim vas, Vlada ne može da uređuje ono što se nje ne tiče. Ne tiče se, zato što se ovde mešaju stvari. Mešaju se tako da onaj organ koji bira drugi organ, daje veću vlast nego što mu pripada i to je osnovni problem u ovom zakonu. Ako bi dali u izmenjenim predlozima članova 3, 5. i 7. koeficijente i osnovice gde bi Skupština utvrdila od predsednika Republike do dole, onda bismo imali uređene odnose i mogli bismo jasno da vidimo kako to izgleda dalje.

Još jedan limitirajući faktor postoji, a niko ga ne pominje. Molim vas, mi smo doneli budžet Republike Srbije. On je determinisao sve u platama i platnim razredima i dao okvire. Mi možemo praviti samo u okviru tih donetih rešenja u budžetima ministarstava i budžetima javnih službi, plate dalje, ali ne znamo od čega treba da počnemo.

Kao što sam rekao - počinjemo iz sredine. I, još jedna vrlo značajna stvar. Mi ovim zakonom brišemo član 9. stav 1. Zakona o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike, koji smo usvojili i objavili u "Službenom glasniku" 11 od 2001. godine. To pravo koje smo mu dali, da ima četiri ili pet prosečnih ličnih dohodaka kao osnovicu svoje plate sada ovim zakonom brišemo. Kao što sam rekao - pre nepunih mesec dana smo ovaj zakon imali na dnevnom redu. Zašto smo davali takvo rešenje izmenama i dopunama Zakona o pravima predsednika Republike?

I, na kraju, potrebno je sigurno urediti ovu materiju. Potrebno je urediti na jedan demokratski način ali ovim redom koji sam predložio, ne potcenjujući ni poslanike ove skupštine ni lica koja su izabrana neposredno voljom građana Srbije, a Vlada i svi organi su birani posrednim putem.

Prema tome, ovde treba da leži sistem koji će urediti kompletne odnose, ali kao što sam rekao, od početka. Molim vas, jer na ovakav način uvodimo jednu drugu praksu. Kažemo svi da smo doveli demokratiju. Mislim da ovakvim zakonskim projektima nismo je ni raspakovali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih pre svega da ukažem na jednu političku činjenicu koja postaje sve očiglednija svima u Srbiji, a ona govori o tome da se ingerencije i prerogativi vlasti Narodne skupštine sve više prelivaju u ruke Vlade Republike Srbije, suprotno Ustavu Republike Srbije kao ledž superior-u, odnosno najvišem pravnom aktu naše zemlje.
Naime, osim toga što Narodna skupština gubi svoj dignitet time što će predsedavajući oduzimati reč Tomislavu Nikoliću u deset sekundi, uz tri opomene i to ni zbog čega, osim što time pokazuje da postoje određene poslaničke grupe koje treba da budu sklonjene u stranu ili koje treba da imaju neuporedivo manja prava od poslaničkih prava ostalih grupa u Narodnoj skupštini, ukazao bih zbog čega se ovim zakonom direktno krši Ustav Republike Srbije i šta je ono što je problematično u predloženom tekstu vladinog zakona.
Očekivao sam da će predsednik Skupštine reagovati na ovu činjenicu kao što je svojevremeno reagovao na uredbu Vlade Republike Srbije kojom je ona uvela monopol na uvoz derivata nafte, poslovanje nekim drugim akciznim robama i tako dalje. Tada je bio u pravu a i danas bi bio u pravu, ali njegova intervencija i intervencija većine drugih ovog puta je izostala.
Naime, čl. 82. Ustava Republike Srbije, najvišeg pravnog akta u hijerarhiji pravnih akata, kaže da Narodna skupština uređuje svoj rad i organizaciju, način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika. Da neko ne bi pogrešno razumeo, možda će Vlada dati narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini, odnosno odrediti neuporedivo veća primanja od onih koje bi sama Narodna skupština odredila svojim narodnim poslanicima.
Ali, ovde se radi o direktnom negiranju legislativne vlasti, o direktnom negiranju onoga koji bi trebalo ne samo da kontroliše izvršnu vlast, već onoga koji bi trebalo da donosi sve političke odluke, sve meritorne odluke, a Vlada kao jedan od izvršnih organa vlasti, jer mi imamo bicefalnu izvršnu vlast, te odluke da sprovodi. Ovde, na žalost, imamo jednu defakto promenu, ako hoćete i ustavnih nadležnosti i ingerencija, pre svega zbog činjenice da Vlada na sebe preuzima ono što nikako ne može biti u njenoj nadležnosti.
Ni u kom slučaju ovakve odluke, ovakvi zakoni ne mogu biti i ne mogu spadati u prerogative vlasti Vlade Republike Srbije ili bilo kog drugog izvršnog organa vlasti, predsednika Republike itd. Potpuno je očigledno da zakon kojim se uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, izabranih, postavljenih i zaposlenih lica, može doneti samo Narodna skupština koja treba da odredi, ako već govorite u tekstu zakona o platnim razredima, da odredi koji su to platni razredi, koji su rasponi, od najnižih do najviših primanja, u zavisnosti od složenosti i obima poslova koji se obavljaju. To je nešto što određuje Narodna skupština. To su njene zakonodavne ingerencije i to je nešto što ona mora da obavi. Dakle, suštinska razlika i naša suštinska primedba jeste u tome da nešto što kao ingerencija ili nadležnost pripada Narodnoj skupštini prelaze na Vladu Republike Srbije, suprotno Ustavu Republike Srbije i suprotno čak i elementarnim načelima i principima logike, kao nauke o ispravnom mišljenju.
Naime, Vlada Republike Srbije je sebi dala za pravo da utvrđuje osnovicu za obračun i isplatu plata, ali istovremeno, Vlada Republike Srbije je dala sebi za pravo, dakle, i sebi stavila u nadležnost, da ona određuje visinu koeficijenta u državnim organima.
E sada, postoje vrlo nejasne stvari u članu 7. Predloga zakona koji je ovde Vlada donela ovde pred narodne poslanike, a to je da se utvrđuje alternativno ko ima pravo i mogućnost da određuje koeficijente. Dakle, to nije više kumulativno, već alternativno određivanje. Mi opet ne znamo kada, u kom trenutku i u kom slučaju će neko imati prava da o tome donosi odluku ili na koji način će se to utvrđivati.
To su pre svega Vlada, zatim funkcioner koji rukovodi državnim organom, za zaposlene u organu, i treće je predsednik Republike, nadležno telo Narodne skupštine, Vlada i Ustavni sud, za zaposlene i postavljena lica u službama tih organa.
Dakle, da li to znači, pošto to nije potpuno jasno iz Predloga zakona, da će predsednik Republike određivati koeficijente za platu svih onih koji su zaposleni u Predsedništvu Republike Srbije, svih stručnih službi, svih onih koji pripadaju tom organu, da li će to činiti Ustavni sud, da li će to činiti neki organ ili neko telo Narodne skupštine Republike Srbije?
Zašto sve to nije precizirano zakonom? Ovde je govoreno o tome da ćemo imati reformske zakone, da ćemo imati demokratske političke promene, a ja bih rekao da ovo nema nikakve veze sa reformama, jer ništa nije ovim zakonom promenjeno, osim što je sve rečeno i sve dato u ruke Vlade Republike Srbije koja treba da odlučuje o svemu i svačemu, i o onome što treba da odlučuje i o onome što treba da radi, ali i o onome o čemu ne može i ne treba da odlučuje.
Ne može da odlučuje, ne zato što mi želimo da otmemo te ingerencije Vlade Republike Srbije, zato što nam se ne dopada Vlada Republike Srbije, ne zato što smo poslanička manjina ili opozicione političke stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, već iz prostog razloga što to Ustav Republike Srbije ni u kom slučaju ne dopušta. I to je nešto što, čini mi se, ne može da se prenebregne.
Takođe bih rekao da ćemo na ovakav način dovesti do stvaranja svemoći Vlade Republike Srbije, da će Vlada postajati najvažniji državni organ, neuporedivo važniji, ne samo u izvršavanju zakona, već i u stvaranju, pravljenju i sprovođenju zakona, i od Narodne skupštine Republike Srbije, ali i od svih ostalih organa sa kojima ona mora da deli, ako hoćete, čak i prava izvršne vlasti, jer ona nije jedini izvršni organ u Republici, ali je ona preuzela na sebe sve moguće ingerencije i postaje jedan pravi, kao nekada partijski levijatan, danas državni levijatan, koji o svemu odlučuje, nikome ne dozvoljava da se meša u njegove ingerencije i niko ne može da utiče na njen rad.
Ono što bih želeo da istaknem to je činjenica da ponovo ovde nemamo predstavnika predlagača.
Očekivali smo da će biti, pošto smo danas imali slučaj da smo promenili dnevni red, odnosno, određene tačke ostavili za kasnije, zbog nemogućnosti prisustva ministra Vlade Republike Srbije (u tom slučaju je bilo reči o ministru zdravlja Vlade Republike Srbije koji je imao neka važnija posla od sednice Narodne skupštine Republike Srbije), ali očigledno je da su i neki drugi ministri Vlade Republike Srbije imali preča posla, nego da predstavljaju vladine akte u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Jer, u krajnjoj liniji, baš ih briga šta će reći narodni poslanici, ne sekiraju se oni mnogo zbog toga, to gotovo da ih i ne interesuje i ne misle da je nešto naročito važno ili ne misle da će bilo šta pametno čuti.
Možda neće, ali elementarni red je da pokažu poštovanje, da uvaže dostojanstvo ovog visokog doma i da saslušaju sve ono što će pre svega njihovi politički protivnici reći, jer, pretpostavljam, od poslaničke većine neće čuti kritike, jer ne bi ni izlazili sa ovakvim predlogom zakona.
Nema ni gospodina Batića, nema ni gospodina Obradovića. Za gospodina Obradovića pretpostavljamo šta je u pitanju (pošto je on potpisao, kao potpredsednik, ovaj predlog zakona), posle ovih afera o kojima je bilo reči, mada sam ja uvek tu skeptičan kada vidim kakva se medijska hajka vodi i očigledno je da se radi o nekim nameštenim stvarima, očigledno je da je ušao nekima ...
Ja ne kažem o svemu, niti ću da ga štitim za ono što je možda negde neko i počinio, ali je očigledno da se radi o činjenici da je ušao u zabrane nekim predstavnicima političkih partija, predstavnicima Vlade, pre svega predsedniku Vlade, ali to je tema za neki drugi put.
Želeo bih samo da pozovem poslaničku većinu da ne prihvati kršenje Ustava, kao najvišeg pravnog akta ove zemlje. Nisu u pitanju, dakle, prava narodnih poslanika i to da li će narodni poslanici imati veću platu, da li će imati viši ili niži koeficijent, već je u pitanju nešto čime mi otvaramo Pandorinu kutiju, ovoga puta širom, a ranije smo to činili onako diskretno i krišom.
Dakle, ovoga puta otvaramo Pandorinu kutiju, rekao bih, širom. Postoji mogućnost da Vlada Republike Srbije uzme, kao potpuno normalno, sebi pravo da krši Ustav redovno, da uzima sve veće i sve šire ingerencije vlasti u svoje ruke, sve veće prerogative vlasti, a to je nešto čime će se u potpunosti narušiti princip podele vlasti, kao nešto što predstavlja temeljnu političku suštinu Ustava Republike Srbije, kao ledž superior-a, i mislim da će to predstavljati katastrofalnu pogrešku za našu zemlju u celini, možda čak i sa nesagledivim posledicama.
Hvala.

Ima reč gospodin Miroslav Martić, po Poslovniku.