Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, cenjeni gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da komentarišem neke od delova ustavnog okvira za privremenu samoupravu i sa tim u vezi predložene zaključke od strane Vlade Republike Srbije.

U preambuli se kaže da, podsećajući da se Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 predviđa uspostavljanje i razvoj nacionalne samouprave na Kosovu, u očekivanju konačnog dogovora, da uvažavajući istorijski, pravni i ustavni razvoj Kosova i uzimajući u obzir legitimne težnje stanovništva Kosova da živi u slobodi i u miru i prijateljskim odnosima sa ostalim stanovnicima u regionu (komešanje u sali) ... Dakle, ovakva intonacija kroz svesno prenebregavanje činjenice da se autonomija obezbeđuje u okviru SRJ, a ne u okviru međunarodne uprave na teritoriji Jugoslavije, direktno utiče na suverenost i suverenitet Jugoslavije na ovoj teritoriji. Dalje se kaže: "Naglašavajući da je od svog uspostavljanja privremena administrativna misija UN na Kosovu i Metohiji pružala podršku i pomagala stanovništvu Kosova". Kažem da se ovde radi o cinizmu, iz prostog razloga, što pomagala jeste, ali šiptarskom stanovništvu. Što se tiče srpskog stanovništva, šta im je pomogla. Svedoci smo da im je ovih dana i zvono "uhapsila", jer je zvono iritiralo Šiptare. Tako pomažu Srbima.

Treće: "uzimajući u obzir da će na osnovu napora koje preduzima UNMIK i na osnovu dostignuća, uključujući i vredan doprinos stanovništva Kosova, itd." Znači, očekuje se da stanovništvo učestvuje na Kosovu na slobodnim i pravednim izborima. Kažem opet da slobodnih izbora ne može biti dok na Kosovu ne bude slobode, a pravednih izbora ne može biti nikako dok se na Kosovo ne vrate oni koji su sa Kosova prognani. Jer, valjda je pravda da se ti stradalnici vrate na svoja ognjišta. Dalje se u preambuli kaže: "Određujući da se u okviru oganičenja koje definiše rezolucija , odgovornost je preneta na privremene institucije samouprave, itd." Kaže se, kako bi se omogućilo utvrđivanje budućeg statusa Kosova jednim odgovarajućim procesom, u budućoj fazi u potpunosti će se voditi računa o svim relevantnim faktorima, uključujući i volju stanovništva.

Tim stavom se na jedan neprihvatljiv i protivrečan način stvaraju preduslovi za utvrđivanje budućeg statusa Kosova i Metohije, naglašavam Kosova i Metohije, a ne Kosova, jer se s jedne strane poziva na Rezoluciju, što izvorno podrazumeva dogovor o konačnom statusu Kosova i Metohije u okviru SRJ, ali se takođe, uključivanjem volje stanovništva kao bitnog faktora, stvara jedan politički pravni osnov za sprovođenje referenduma o budućem statusu Kosova i Metohije, a to znači secesije.

Dalje, svuda se ovde govori o Kosovu. Nisam čuo da je bilo ko od govornika, koji su bar danas bili za ovom govornicom, izgovorio to Kosovo, nego Kosovo i Metohija. Dakle, toga u zaključicima nema. Ili je Kosovo i Metohija, ili je samo Kosovo, ali da se dogovorimo šta je i zbog čega je to tako, ako je tako. Osnovnim odredbama poglavlja 1. Kosovo i Metohija se definišu kao entitet pod privremenom međunarodnom upravom, koji sa svojim stanovništvom ima jedinstvene istorijske, pravne, kulturne i jezičke atribute, a zatim se govori o nepodeljenoj teritoriji koja se sastoji od opština koje su osnovne teritorijalne jedinice lokalne samouprave. Dakle, ni malo slučajno su ovim stavom definisana tri osnovna elementa državnog suvereniteta. To su: stanovništvo, teritorija i državna vlast, što i na sasvim jasan način negira i isključuje suverenitet SRJ na tom delu teritorije i direktno je u suprotnosti sa Rezolucijom.

Posebno hoću da komentarišem poglavlje 9, podsećajući da Skupština prema ovom predlogu ima 122 člana. Od tih 122, 100 se bira proporcionalno, a to znači - Albanci kao većinsko stanovništvo će imati to, deset članova će imati Srbi, deset će imati svi ostali. Onda, u predsedništvu od sedam je samo jedan Srbin, jedan od drugih narodnosti, ostali su Šiptari. Mislim da ne treba sada bilo šta da pričam i da komentarišem kakav će biti status Srba u takvoj zajednici i šta oni u okviru takve zajednice mogu da očekuju. Ako je sad sve to tako, onda se naravno, postavlja pitanje zaključaka koji su nama ovde predloženi. Neću posebno da komentarišem zaključak 1 o kome je bilo dosta reči, ali želim samo da apostrofiram da ovaj okvir, ne samo što ne predstavlja dobru osnovu, nego ne predstavlja bilo koju osnovu koja bi zaštitila Srbe i omogućila im da žive kao ljudi i u okviru ljudskih prava na Kosovu.

Što se tiče zaključka 2, ne zalažem se da se preporuči gospodinu Hekerupu da još jednom razmotri mogućnost i vidi šta će da uradi, nego mi moramo insistirati da se napravi revizija ovog okvirnog sporazuma. Ne da on to razmotri, nego da napravi reviziju u duhu Rezolucije 1244.

Zaključkom 6, je rečeno: "Pre izlaska na izbore Srbi na Kosovu i Metohiji treba da zahtevaju da civilne ..." itd. Nema šta da zahtevaju. Uslov da Srbi izađu na izbore treba da bude taj plan kako da se oni tamo bezbedno vrate i kako da oni bezbedno žive, pa onda da idemo na izbore. U tom svetlu, član 7, koji kaže da naši organi sarađuju sa organima UNMIK-a, je gotovo nepotreban. Jer, ako se obezbede uslovi da se naši vrate tamo, sasvim je razumljivo da ovo treba da se radi, kao što se zna da ne treba golim rukama hvatati za ogoljene provodnike električne energije.

Što se tiče zaključka broj 8, u kome se kaže: "Preduzeće se konkretne mere za ostvarivanje funkcija nadležnih državnih organa na Kosovu i Metohiji u domenu poreza itd.". Ako se revizija ovog okvirnog sporazuma napravi na osnovu naših primedbi, to ko, šta, carina itd. treba da bude rešeno u okviru tog dokumenta, a ne iza toga. Konačno, nadležni državni organi će se dogovoriti i definisati organizaciju Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju. Vrlo je uopšteno koji su to nadležni organi, šta će, kada će, kako, itd.

Hteo bih da podsetim da zadatak Skupštine nije da kaže kako, nego da kaže šta. Kako, to je tehnika. Kako, to sprovodi onaj ko je servis Skupštine, to je u ovom slučaju Vlada. Skupština kaže šta hoće. Kako, gospodo iz Vlade i ostali koji su u izvršnoj vlasti, nađite rešenje. Nije dobro da sad kažemo - kažite vi nama kako. Ako mi sad to kažemo kako, onda znači da mi radimo vaš posao, a poslovi i nadležnosti su ipak podeljeni. Kome onda treba ovakav okvir? Svakako treba Šiptarima, koji su oduvek želeli da imaju svoju državu. Svakako treba i onima koji su njihovi mentori i koji im sve to omogućavaju, a zovu se međunarodna zajednica iliti, čitaj, Sjedinjene Američke Države. Jedan od razloga je možda i to što, čuli smo i čitali u štampi, bi Bonstil trebalo da bude najveća američka baza na evropskom tlu. O tome nisu razgovarali i nisu se dogovarali ni sa kim iz ove vlade.

(Vojislav Šešelj, sa mesta: Otkud znaš?)

Prema onome što mi znamo. Dakle, nisam pročitao da je bilo ko iz ove vlade rekao - vi možete tu teritoriju za to koristiti. Dakle, mi onda treba nekom drugom da damo legitimitet da bismo se sa njim dogovorili o korišćenju te teritorije, a to može samo ako on o tome bude mogao da odlučuje.

Konačno, danas je za ovom govornicom bilo reči o tome šta to sadašnja vlada radi kada je u pitanju pomoć Kosovu. Čuli smo nešto od gospodina Veselinova. Dakle, to je sad samo deo onoga što se inače radi, ili je ova prethodna vlada radila to. Ne samo to, nego i besplatne knjige i obezbeđenje prevoznih sredstava i obezbeđenje zdravstvenih pomagala, itd.

(Predsednik: Vreme.)

Prema tome, niko razuman neće zameriti niti pitati gospodina Đinđića zašto, kako je on rekao, 100 hiljada ljudi živi od budžeta ove republike i ove vlade. Naprotiv, biće mu zamereno ako intenzitet pomoći tim ljudima i onim koji su ostali na Kosovu ne bude bar na nivou one prethodne vlade. Na kraju, zamolio bih da ovu govornicu ne koristimo više lamentirajući zbog toga šta je bilo, lamentirajući u odnosu na neko loše nasleđe. Mi smo ozbiljni ljudi. Oni koji su dolazili na vlast i koji su zbog toga izabrani, valjda su znali ili pretpostavljali šta sve mogu da očekuju i za to su imali rešenja. Gospodo, ubuduće očekujemo rešenja, a ne lamentiranje šta je bilo i što je bilo.

Reč ima ministar pravde, gospodin Batić, a posle njega narodni poslanik Dragan Pavlović.

Zaista ne vredi lamentirati nad prošlošću, ali ću samo podsetiti, istine radi, kada je reč o suverenitetu na Kosovu i Metohiji, gospodo, molim vas još jednom da pažljivo pročitate Rezoluciju 1244. Ona nijednom rečju ne pominje Republiku Srbiju. Nema pomena od Republike Srbije u Rezoluciji 1244. Da ne podsećam već na ono što sam rekao da je u nju inkorporiran i deo Sporazuma u Rambujeu, bez obzira što ga SRJ ili Srbija, odnosno njeni predstavnici nisu potpisali.
Dakle, slažem se da je ovo tema oko koje ne treba politizirati, gde se ne treba baviti nekakvim stranačkim interesima i gde, kako to reče na sastanku koji je održan kod predsednika SRJ sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije vladika Artemije - ne vredi neprestano pozivanje na prošlost, ne vredi ni neprestano isticanje razlika i podela. Dakle, dosta je razlika i podela iz prošlosti. Potrebno nam je, kada je reč o Kosovu i Metohiji, jedinstvo u budućnosti, bez obzira na partijske i stranačke razlike. Mi imamo jedan objektivno sužen manevarski prostor. Ali, dajmo da ga u duhu najboljih namera u pogledu vraćanja suvereniteta i integriteta na Kosovu zaista iskoristimo, bez obzira koliko mali bio.
Ne lažnim inatom, ne prkosom, nego pameću, umom, razmevanjem, politikom, diplomatijom. Šta hoću da kažem? Treba insistirati na onome što je realno i što je obaveza međunarodne zajednice, a to su bezbednost, povratak prognanih, ali ne puka retorika, nego da se stvarno vidi da je međunarodna zajednica učinila da se ljudi vrate na Kosovo, da im se stvori ambijent, da im se izgrade porušene kuće, da se poprave oštećene, da se stvori ta elementarna mikro klima, elementarna infrastruktura i da ljudi mogu zaista da se vrate tamo odakle su prognani. Tek onda će međunarodna zajednica pokazati da i Rezolucija 1244 i sve priče o multietničkom Kosovu nisu puka fraza nisu prazna priča, nego zaista afirmacija sistema UN.
Ovako se dolazi u neprestanu koliziju. Mi veličamo Rezoluciju 1244, ona nije idealna, a čak se ni ona ne ispunjava. Dakle, tražimo ono na šta imamo pravo, bezbednost, povratak prognanih, razotkrivanje i rasvetljavanje sudbine nestalih, kidnapovanih, otetih. Dakle, to je ono što je minimum, uz stalno insistiranje na traženju revizije, bez obzira da li imamo ovlašćenja po Rezoluciji 1244 ili ne, dakle revizije ustavnih okvira za Kosovo i normalno da će Vlada prihvatiti svaku dobronamernu sugestiju u tim relacijama. Prema tome, dajmo da nađemo jedan zajednički imenitelj. U protivnom, možemo raspredati ovde nedelju dana bez ikakvog efekta.

Gospodine predsedniče, povredili ste član 88. stav 6. Poslovnika koji jasno kaže "Ostalim članovima Vlade predsednik Narodne skupštine daje reč kada je zatraže, a njihovo izlaganje može trajati dva puta duže od vremene određenog za izlaganje narodnih poslanika". Čak i ako to tako široko tumačite da jednom ministru svaki put date reč kada zatraži, ukupno ne može da goviri više nego samo dva puta duže od vremena određenog za izlaganje narodnog poslanika. Gospodin iz "Galenike", koji uvek zastupa srpske neprijatelje, ovde je zastupao interese Hansa Hekerupa, a nije imao pravo da dobije reč. Vi zaista treba da brinete o tome imaju li poslanici ovde pravo u Skupštini  ili ministri. Po mom mišljenju, u ovoj skupštini prava imaju samo poslanici. Naše pravo je ograničeno na 10 minuta, jednom da se javimo, pravo ministra na 20 minuta i jednom da se javi. Ne može ovde svaki minitar kad god mu padne na pamet da dobije reč. Može kada god mu padne na pamet, ali samo jednom i ne može da govori dva puta duže od vremena određenog za izlaganje poslanika.
Ako smo mi dužni da sažmemo svoje izlaganje u 10 minuta, ministar je dužan kao pametniji od nas, vredniji, šta znam, našao bih već neke osobine, da to uspe u dva puta dužem vremenu i gotovo, nema više. Predsednik Vlade ima pravo da to uradi kao i svaki predlagač, pošto nam je označen predsednik Vlade kao predlagač, tri puta i mi ćemo to pravo da poštujemo poštovaćemo pravo i na repliku, iako ministri ovde u ovoj sali nemaju pravo na repliku. Ali baš toliko, gospodine predsedniče, da svakog dana kada vam ukažemo na povredu Poslovnika koju vrši isključivo jedna ministar u ovoj skupštini, i to onaj za koga ni 89 poslanika nije htelo da glasa da ostane ministar, nego samo 88, valjda je to vama dovoljan znak da on ovde, kada naiđe i ako sme da naiđe, treba da sedi skrušen. Tačno pola DOS-a. To je to njegovo, pola DOS-a.

To vi na vašem izvršnom odboru rešite, na Centralnoj otadžbinskoj upravi, a što se Poslovnika tiče, to smo prodiskutovali bar šest-sedam puta juče, odnosno prekjuče, upravo po ovoj stvari. Zaista nismo uspeli da popravimo sve što ste vi pokvarili. Ovo je stari Poslovnik i ovo nije menjano u Poslovniku. Mi smo ovaj poslovnik nasledili. O ovome smo već odlučivali i biću prinuđen da poštujem slovo Poslovnika onako kako piše, a sigurno da će biti potrebe da  ova radna grupa koja je formirana,  ovaj deo Poslovnika veoma dobro precizira. Ovde zaista nije precizno, ali  moram davati reč kada god član Vlade zatraži, a pokušavam da to vreme suzbijem na ono vreme dozvoljeno, a to je ukupno 20 minuta. Gospodin Batić je govorio tri minuta i nešto. Dvostruko vreme je 20 minuta. To će biti otprilike to, ukoliko smo dovoljno tolerantni, pogotovo kada je ovakva tema na dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović, a posle njega narodni poslanik Stevan Kesejić.

Dame i gospodo stanje na Kosovu i Metohiji ne daje nam  pravo na velike govore, krupne reči, busanje u grudi, skupljanje političkih poena na nečemu što, ipak se svi slažu, je nacionalna tragedija i u sadašnjosti i u budućnosti veliki problem naše države. Lako je bilo nekada, lako je i danas reći u Beogradu, Kosovo je naše, ne damo Kosovo, ako građani koji su živeli na Kosovu ne mogu da kažu da je Kosovo njihovo ili ako građani koji tamo sada žive se tako ne osećaju. U okviru teme o kojoj danas razgovaramo isprečila se ispred nas Rezolucija 1244, o kojoj je najviše bilo reči.
Nije dovoljno samo reći kriv je neko što se ne sprovodi Rezolucija u jednoj tački, potrebno je videti i kakvi problemi u njoj postoje. Jedan od problema, a o tome je valjda trebal da vode računa oni koji su potpisivali, jeste što je ona na izvestan način kontradiktorna. Tačno je da u jednoj odredbi kaže - suverenitet Srbije, ali je tačno da u sledećim tačkama ona ima one odredbe koje taj suverenitet narušavaju. Faktičko stanje je da mi na delu teritorije imamo ograničeni suverenitet, da je on posledica politike i države koju smo imali i da je to okvir u nutar koga je moguće delovati. Ni pravni okviri koji su predviđeni ovim rešenjem ne isključuju prava Srba na Kosovu. Naprotiv, postoje odredbe koje o njima govore, postoje garancije i specijalni postupci kada su ugrožena prava etničkih zajednica. Međutim, problem je što ima loših iskustava, što nema dovoljno poverenja i problem je što mi ne verujemo da su to dovoljne garancije da će ta prava biti ostvarena i da će biti poštovana.
Takođe, kaže se prvo povratak prognanih na Kosovo, kao da je to stvar određene odluke. Znate, donese se odluka - sutra povratak. Prisustvovao sam jednom vrlo brutalnom pokušaju povratka kada je posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma krenula kolona izbeglih lica, Srba sa Kosova, pokušaja koji su krenuli iz Beograda, pokušaja bivše vlasti da nasilno vrati te ljude. Prisustvovao sam toj drami, tom razočarenju ljudi u njihovu matičnu državu. Prisustvovao sam izjavama ljudi koji kažu da su bili naterani na isterivanje Albanaca iz svojih kuća, da nema šanse da se vrate tamo i to je problem povratka.
Znači, prvo, da li svi ljudi žele da se vrate. Ne želim da ubijem nadu onima koji imaju emocije i koji žele. Mnogi ne žele da se vrate. Da li je važno, a sigurno da je važno zaštitim imovinu ljudi, oštećenu, neoštećenu, njihova prava po tom osnovu. Svaki problem treba individualizovati, za sva izbegla lica treba rešavati pojedinačno i naravno, svima onima koji žele treba učiniti sve da se vrate, ali nemojmo pričati o nekakvim masovnim povratcima, jer sumnjam da postoji čak i raspoloženje toliko.
Kada sam pitao jednog građanina, našeg Srbina sa Kosova, zašto je napustio Kosovo, on mi je rekao, znate, kada uđemo u autobus i ne čujemo naš jezik, imam problem i rešio sam da promenim sredinu. Mi ne možemo na silu promeniti nepovoljan etnički sastav na Kosovu. Mi smo imali i bez KFOR-a i bez UNMIK-a situaciju na Kosovu da su u institucijama vlasti sedeli Srbi, a da je postojala paralelna vlast, paralelna država, paralelne bolnice. To je bila jedna iluzija koja je trajala godinama i nije obezbeđivala ništa, iako smo faktički sedeli u institucijama vlasti. Naprotiv, ona je dovela do još većeg konflikta. Jedna od važnih stvari je i mehanizam rešavanja konflikta i više puta je ovde bilo reči da li je jedna od važnih stvari za to da se konflikt rešava sa relevantnim snagama u konfliktu.
Cenim položaj svih nacionalnih zajednica, Egipćana, ali oni nisu relevantni i ne mogu bitno uticati na položaj Srba i Albanaca na Kosovu. Druga stvar je politički moral. Da li se konflikt iskoristi za politički obračun sa unutrašnjim neprijateljem ili političkim neistomišljenicima, i tako sam postane još veći problem, ali se ostvari jedan drugi cilj, a to je cilj elite na vlasti.
Još jedna iluzija, koje mislim da treba da se oslobodimo, a to je pravo bilo koje partije da ima ekskluzivitet u zastupanju nacionalnih interesa. Znate, to automatski podrazumeva, analogno, da su politički protivnici neprijatelji. Mi smo tu situaciju imali. Nacionalni interes ne može biti nešto što se može monopolisati i mislim da, naročito kada su prelomni trenuci, to predstavlja najširi mogući konsenzus, a ne pravo koje može, da tako kažemo, da političke protivnike diskvalifikuje, kao što smo to imali i ranije.
Na kraju, mislim da smo bili taoci jednog nacionalno- socijalističkog programa, koji se u osnovi zasniva na uspostavljanju apsolutne vlasti, pre svega oslanjajući se na manipulaciju nacionalnim osećanjima i na one etničke teritorije u Srbiji, u bivšoj Jugoslaviji, koje su bile mešovite. Seleći konflikt sa jedne teritorije na drugu, da ne nabrajam, dakle, sve više vlast se učvršćivala, a zemlja je ekonomski i nacionalno propadala i, ako je bio 5. oktobar, uzroke treba tražiti u takvoj politici.
Mislim da jedna od promena koju građani očekuju sastoji se u tome da nova vlast - a ovde je bilo spomenuta diplomatska inicijativa na preciziranju obaveze i države, i međunarodne zajednice na otklanjanju nejasnoća - u tom pravcu treba da ide, a ne na huškanje, ne na prebrojavanje zločina ili priču o tome da li treba goniti zločince ili treba goniti one koji otkrivaju zločine. Znate, i po međunarodnom pravu, i po zakonu, i po pravoslavnoj veri, ne možemo svoja prava ostvarivati preko zločina, a otkrivanje zločina nije bacanje ljage na vojsku ili na narod, nego upravo skidanje ljage sa naroda i sa vojske. A ako je u tome učestvovao ili su učestvovali pojedinci iz samog državnog vrha, onda je to njihov problem i to ne sme biti razlog za guranje pod tepih nečega što jeste opasnost za kolektivnu krivicu i za ono što se nama dešava.
I na kraju, jedini merljivi kriterijum uspeha jedne vlasti su rezultati i oni koji su konzumenti te vlasti, a to su građani koji su u tom odnosu. Dosta je bilo politike - jedna država, jedan narod, jedan čovek, dve partije, jedna koja je na vlasti, a druga koja je samo partner u podržavanju te vlasti, a čitav višestranački sistem se sastoji u borbi za to drugo mesto.
Mislim da smo iz te faze izašli i da ćemo ući u bolji period.

Reč ima narodni poslanik Stevan Kesejić, a sledeći prijavljeni za diskusiju je narodni poslanik Miroljub Veljković.

Dame i gospodo narodni poslanici,  nisam imao uopšte nameru da se danas obraćam ministru, niti sam imao nameru da se obraćam premijeru, hteo sam da govorim o rogovima, o rogovima u vreći koji su pre 150 dana strpani u tu vreću i kada sam  poručio premijeru da će imati velikih problema zbog tih rogova. Evo,  današnji ovaj predlog zaključka upravo potvrđuje da se radi o rogovima u vreći, jer je  ovako nakaradan predlog zaključaka pred nama narodnim poslanicima, od kojih se danas traži da u jednoj toleranciji, nestranački, raspravljamo o jednom veoma važnom problemu koji je zadesio srpski narod i našu državu.

Mi, srpski radikali, smo ovaj problem shvatili kao naš nacionalni problem. Međutim, izgleda da Vlada nije postigla konsenzus po pitanju nacionalnog interesa. Taj nacionalni interes, na koji se pozivaju uglavnom svi DOS-ovski predstavnici za ovom govornicom, samo deklarativno ovde iskazuju i predstavljaju, ili kao neki glumci, svirači i patriote. U isto vreme, sve ono što čine i što govore kasnije u svojim izlaganjima, govori upravo suprotno onome za čega se zalažu.

Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji je odgovor na Rezoluciju narodnih poslanika, ovih ovde, koju smo doneli 5. maja. Taj odgovor od strane Hansa Hekerupa je odgovor američke administracije i on će, bez obzira kako se ovde danas govorilo, osporavali mi blažim ili oštrijim tonom ovaj ustavni okvir, biti donet. To je na određeni način u svom izlaganju i premijer rekao. Ali, mi bismo morali da kažemo da postoje određene metode i mere koje bi ipak malo pokolebale međunarodnu zajednicu, kada bi se suprotstavili na jedan ne ovako snishodljiv način, ne na ovako jedan metiljav način a to šta je metiljav način, najbolje zna ministar za poljoprivredu koji nije sada ovde, a koji je odmah iskoristio priliku da se u ovako jednom konfuznom zaključku nađe i njegov interes. Njegov interes se upravo ogleda u tome što on smatra, ako šiptarski teroristi mogu da seku šumu, da je on nadležan u svom ministarstvu kao resorni ministar, zašto ne bi on sutra mogao sa svojim separatistima u Vojvodini da tražim da isključivo kosi pšenicu i da tu pšenicu trpa u svoje džepove.

Dakle, takvu jednu konfuziju koju očekuje Vlada Republike Srbije, jedva su dočekali pojedini članovi Vlade koji su odmah gledali svoj interes, kako na severu Srbije, tako i na jugu Srbije. Danas, kada govorimo o problemu Kosova i Metohije i o zaključcima koje je donela Vlada, moramo da govorimo o kvalitetu tih zaključaka i šta ti zaključci eventualno mogu da doprinesu da bi se stanje na Kosovu i Metohiji popravilo. I, moramo se složiti, da se malo šta sada može učiniti u konkretnom slučaju i u poboljšanju uslova života Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, a posebno ne možemo očekivati ni skori povratak Srba, jer se kroz predloge ustavnih okvira za privremenu samoupravu, predviđa da na teritoriji Kosova i Metohije bude multietnička policija, sastavljena uglavnom od Šiptara.

Dakle, od onih koji su do juče bili teroristi, preobukli su se u srpsku odeću i oni bi sada trebalo da čuvaju srpske glave i srpske domove.

To nije sigurno nikakva garancija onim Srbima koji su odlučili da se vrate ili koji su ostali na svojim ognjištima. Zbog toga taj ustavni okvir nije uopšte dobar, ali ne može se tako blagonaklono i snishodljivo obraćati autoru ovoga ustavnog okvira. U zaključku bi, naravno, trebalo pisati pre svega o onim tačkama (a ima ih 9, smatram da ni jedna nije prihvatljiva) u kojima se gotovo i ne spominju prava Srba na Kosovu, a Vlada je bila svesna kada je pisala ovaj zaključak. Moraju se redefinisati, moraju se napisati, nekako bi to napisala DOS-ovska većina, nego onako kako bi to zaista uslovilo administratore u Americi da završe svoj pakleni plan koji su započeli.

Dakle, to je neprimenjivanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Nije dovoljno reći u članu 3. - od organa i predstavnika međunarodne zajednice se zahteva striktno poštovanje Rezolucije Saveta bezbednosti, nego treba tražiti od međunarodne zajednice i sankcije za one koji ne primenjuju Rezoluciju 1244. Isto kao što se zahtevaju sankcije kod Srba, tako isto treba zahtevati da se primene iste te sankcije i protiv onih koji su tu rezoluciju potpisali, i da se onda, ukoliko je i sami ne poštuju, primereno kazne.

Dakle, treba tražiti od UN da se, ako je u pitanju Hans Hekerup, a ne primenjuje Rezoluciju 1244, odmah povuče, kao specijalni izaslanik UN, a ako je to samovoljno učinio, da se pošalje u Hag i da odgovara za zlodela, koja je već do sada učinio srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.

I ne samo Hans Hekerup, on je samo produžena ruka američke administracije, a plašim se da produžena ruka američke administracije ne sedi i u ovim prvim redovima. Dakle, ako pogledamo sve ove tačke zaključka, onda gotovo možemo biti i uvereni da ovako jedan konfuzan i nedorečen predlog zaključaka govori u prilog ovome što sam rekao, da su produžena ruka u stvari svi oni koji su sastavljali ovakve zaključke.

Odmah, na samom početku današnje sednice, predsednik Skupštine je rekao - evo, imamo jedan zaključak, koji treba promeniti u gotovo polovini tačaka, koje su pred nama. I onda se postavlja pitanje - da li je Vlada Republike Srbije uopšte razmatrala ovaj zaključak i ko je ovaj zaključak uopšte pisao?

Mislim da je ovaj zaključak pisao lično Hans Hekerup i zbog toga danas smatram da poslanici, pre svega SRS, sasvim opravdano, nepristrasno, nepolitički obojeno, govore o opštem nacionalnom srpskom interesu, koji treba da je interes svih poslanika koji sede u srpskom parlamentu.

Međutim, s obzirom na nepoznavanje materije i na to da se politički pokušavaju opirati donošenju jednog radikalnijeg zaključka, koji se ne bi zvao zaključak, nego rezolucija, koji bi tražio od međunarodne zajednice da poštuje pre svega Rezoluciju 1244, da to neće učiniti, jer očekuju da državu rasparčaju, jer je američka administracija dobro savladala srpsku istoriju, i znaju, čuli su za Aganliju, Mulu Jusufa, Kučuk Aliju, Hočić Mehmed Agu. I sada, kada se bude raspala ova naša država, pojedini ministri žele da zamene ove "vitezove". Hvala.

Ima reč narodni poslanik Miroljub Veljković.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlog Vlade Srbije povodom ustavnih okvira za Kosovo i Metohiju, govor predsednika Vlade Zorana Đinđića tim povodom i govor ministara u Vladi Republike Srbije mogli bi se okarakterisati sa tri reči - mlitavo, snishodljivo i neodgovorno. U najmanju ruku, neodgovorno sa stanovišta državnog i nacionalnog interesa.
U dosadašnjoj diskusiji imali smo predlog dve političke grupacije u ovoj skupštini, da se predloženi nacrt zaključaka povodom Hekerupovog ustava za Kosovo i Metohiju popravi u nekoliko tačaka. Prvi predlog je dao gospodin Branislav Ivković, ispred poslaničke grupe SPS-a. Predložene popravke sa njegove strane su čisto kozmetičke prirode i one se mogu okarakterisati kao čista demagogija jedne opozicione političke partije.
Njegov predlog je takav da suštinski ništa ne menja, a motiv je - prikazati građanima Srbije navodnu brigu za državu i odbraniti propalu politiku upravo te partije prema Kosovu i Metohiji u prethodnom periodu.
Drugi predlog za izmene zaključaka, koji nam je dostavila Vlada, došao je od narodnog poslanika Maršićanina, a u ime poslaničke grupe DOS-a. I ove predložene popravke bih ocenio kao čistu kozmetiku. Ako je ono što je predložio Ivković opoziciona demagogija, ovo što je predložio Maršićanin je vrhunska državna demagogija, u maniru njegovog partijskog šefa i predsednika Jugoslavije, gospodina Koštunice.
Koštunica nam to iz dana u dan demonstrira već punih osam meseci.
Dame i gospodo narodni poslanici, odnos prethodnih režima prema Kosovu i Metohiji (kad kažem - prethodnih režima, tu mislim na onaj kralja Aleksandra, na onaj Titov i na kraju na Miloševićev režim) je takav da nismo imali nikakvu promišljenu, dugoročnu i državnu strategiju prema možda najvažnijem nacionalnom i državnom pitanju.
U rešavanju ovog problema, nas Srbe su često sputavale istorijske međunarodne okolnosti, često su nas sputavali ideološki razlozi i vrlo često su to bili i čisto partijski interesi, toliko karakteristični za eru Slobodana Miloševića, npr. banalan razlog - krađa glasova.
No, svim tim prehodnim režimima se ne mogu osporiti pokušaji, pa i postignuti rezultati u očuvanju Kosova i Metohije, kao korena Srbije i srpskog naroda, kao integralnog dela ostatka Srbije. Setimo se, mi smo Kosovo i Metohiju gubili i u vreme otomanske invazije, pa smo ga vratili, mi smo Kosovo i Metohiju gubili za vreme Prvog svetskog rata, pa smo ga vratili, i na kraju, mi smo Kosovo i Metohiju izgubili i za vreme Drugog svetskog rata, pa smo ga vratili.
Ponovo je okupator na Kosovu i Metohiji, ponovo sveta srpska zemlja nije u sastavu matice. No, ovog puta smo u opasnosti da trajno izgubimo Kosovo i Metohiju. Na vlast u Srbiji je došla tzv. prozapadna i verovatno najkooperativnija vlada naspram Amerike i zapadnih sila.
Ovakva mlaka reakcija na Hekerupov ustav Kosova, izjave Čovića o podeli Kosova i Čede Jovanovića o nekakvoj kantonizaciji Kosova i Metohije, mirišu na konačnu istorijsku kapitulaciju Srba.
Gospodo iz DOS-a, moram da vas upozorim - vi mandat predaka, mandat naroda i mandat potomaka za to niste dobili.
Amerika i Hekerup mogu da donesu ovaj ustav. Mogu da ga sprovedu, mogu oni da izaberu i predsednika Kosova, vladu, dardan kao sredstvo plaćanja, mogu oni u ovom trenutku sve. Ova skupština može i mora danas da kaže Americi i međunarodnoj zajednici, gospodo mi ne prihvatamo i ne priznajemo. To je izuzetno značajno. Ovakvim predlogom Vlade, čak i sa ovim poboljšanjima gospodina Ivkovića i Maršićanina mi to dobrovoljno prihvatamo i priznajemo. Mi sto istorijski izgubili Kosovo i Metohiju.
Naša generacija jednostavno mora ostaviti mogućnost i šansu našim potomcima da vrate Kosovo i Metohiju u sastav matice. Nadam se da ćemo to uraditi u vrlo kratkom periodu i nadam da ćemo to uraditi mirnim i diplomatskim putem. Čini mi se da je predsednik Vlade malopre rekao da bez obzira kakav zaključka ovde da donesemo to neće pogoršati položaj Srbije i Jugoslavije.
Čime se mi to inatimo sa međunarodnom zajednicom? Ako to neće pogoršati položaj Srbije, zar u ovom zaključku ne bi moglo da se stoji, umesto npr. dokument tačka 1, dokument ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji ne predstavlja dobar pravni osnov zaštite slobode i prava Srba. Možemo da kažemo, Skupština Republike Srbije ne prihvata ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji iz poznatih razloga. Ili u tački 6. možemo reći, Skupština Republike Srbije poziva Srbe na Kosovu i Metohiji da bojkotuju izbore, dok se ne garantuje bezbednost za sve građane, razjasni sudbina otetih i nestalih i omogući povratak izgnanih. Mi to možemo i moramo uraditi.
Gde je tu inaćenje? A posebno u kontekstu izjave premijera Đinđića da to neće otežati položaj Republike Srbije. To bi bio ozbiljan državni odgovor na taj njihov ustav. Verovatno ove naše zaključke, što kaže premijer Đinđić, u ovakvoj formi oni ne bi prihvatili, ali ni mi kao država ne bi dobrovoljno prihvatili kapitulaciju. Ovakav odgovor bi bila naša tapija na Kosovu i Metohiji. Ponavljam, jedan ovakav odgovor, bi bila naša tapija na Kosovo i Metohiju. Budite uvereni, a sada se obraćam svim građanima Srbije, da ćemo mi Kosovo i Metohiju vratiti matici. Sasvim sigurno ćemo je vratiti matici. Ne znam kada, verovatno kada to dozvole istorijske okolnosti, ali ćemo ga vratiti.
Za ovakve kapitulantske zaključke ne mogu i neću glasati. Ne mogu to uraditi zbog predaka i potomaka, ne mogu to uraditi zbog svih palih heroja za odbranu Kosova i Metohije, ne mogu to uraditi zbog 30 hiljada rezervista iz Kraljeva, Vrnjačke Banje i Raške, a koji su na Kosovu i Metohiji branili ovu državu od NATO zlikovaca i koji vojnički, a to napominjem, nisu izgubili ni milimetar državne teritorije. Ne mogu to uraditi zbog našeg naroda koji je ostao na Kosovu i Metohiji i, na kraju, ne mogu to uraditi zato što sam srpski radikal. Sasvim na kraju, gospođo Kolundžija, ovo definitivno niti je guslarsko veče, a niti literalna sekcija, a da ste više slušali gusle u svom životu, sigurno ne bi pripadali Čovićevoj partiji i ne bi ovako govorili o Kosovu i Metohiji.