Molim vas da privedete kraju.

Evo, završavam, ne da bude ustavni okvir, već da bude pravni osnov kakav je bio u nacrtu ovog akta.
Treće, da bez ispunjenja zahteva iz člana 9. Rezolucije, nema izbora na Kosovu i ne mogu biti priznati nikakvi izbori i rezultati izbora od strane ni jednog našeg relevantnog faktora. I da se, od Saveta bezbednosti, pošto ne verujem da će gospodin Hekerup šta učiniti, tražiti da se Ustavni okvir u ovom smislu izmeni, da se upodobi prema Rezoluciji 1244 i onda realizuje ispravno. Izvinjavam se za prekoračenje vremena i hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, a posle njega narodni poslanik Miloš Nešović.
Molio bih narodne poslanike, ukoliko ima još neko da nije podneo prijavu, odnosno da želi da govori a nije podneo prijavu, da bismo imali sliku i eventualno da možemo da postignemo dogovor u vezi sa tim, da podnesu prijave, a za sada ima otprilike još 20 prijavljenih narodnih poslanika. Govorilo je 43 poslanika.

Pre nego što pređem na ovaj deo koji govori o ustavnim okvirima za Kosovo i Metohiju, bio je jedan deo diskusije koji je pokušavao da stvori kontekst priče da je neko odgovoran i kriv iz prethodne vlasti za ovo što se dešava sada i ovog momenta, pri čemu je ukazivano i na sužen prostor. Priznajem, zaista, da je prostor jako sužen, da nam je nametnut kao takav i pitanje je gde je granica tog sužavanja, kao i prava Srba, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i mnogih drugih pitanja. Ali, radi javnosti i radi znanja za sve poslanike i građane Srbije, ispred sebe imam tekst privremenog sporazuma za mir i samoupravu na Kosovu i Metohiji, predloženog u Rambujeu. Taj sporazum nisu potpisali ni svi međunarodni predlagači, ali su ga Šiptari odmah potpisali. Gde je problem kod ovog sporazuma? Problem je u vojnim aneksima. Znači, ovde se govori o sledećem, a ja ću navesti samo nekoliko tačaka, neću dugo, ali su mnogo važne i bitne.
Znači, status multinacionalnih snaga za implementaciju ovog sporazuma. On je značio sledeće, da trupe NATO pakta uđu na teritoriju cele Savezne Republike Jugoslavije, pa u tački 6. kaže se ovako - NATO neće podleći ni jednom zakonskom postupku, građanskom, administrativnom ili krivičnom. To je pod a).
Pod b) osoblje NATO-a će u ovim okolnostima i uživati imunitet jurisdikcije Savezne Republike Jugoslavije. Dalje - osoblje NATO-a će uživati imunitet u pogledu bilo kog hapšenja, istrage, pritvora od strane organa Savezne Republike Jugoslavije. To je u tački 7.
U tački 8. se kaže - osoblje NATO-a će uživati, zajedno sa svojim vozilima,plovilima, vazduhoplovima i opremom, slobodan i neometan prolaz, i nesmetan pristup širom SRJ, uključujući i odgovarajući vazdušni prostor i teritorijalne vode. To znači ta okupacija.
Dalje, u tački 11. se kaže - NATO-u će biti dato pravo na korišćenje aerodroma, puteva, železnice i luka, bez naplate troškova, poreza, dažbina i nekih drugih naplata za korišćenje. I na kraju, cinizam u svemu tome, kada je neko bogat, on hoće od siromaha da uzme i ono malo što ima, pa kaže - strane će pomoći NATO u pribavljanju, po najnižoj ceni, potrebnih komunalnih usluga, kao što su električna energija, voda, gas i drugi resursi. I niz drugih ovde ima začkoljica i detalja, koji su suštinski bili razlozi za odbijanje tog dokumenta.
Pitam vas, da li ima neko ovde ko je sada spreman da digne ruku za to? Zar je moguće? Da ste vi u to vreme bili na vlasti, da li bi prihvatili ovako nešto? Naravno da ne bi, i tada ste bili u ovoj skupštini i rekli ste ne. Prema tome, nemojmo o tome ko je kriv, ima dobar deo istine u onome što je rekao premijer Đinđić - danas je ovo ovako. I svi smo bili saučesnici onog vremena, samo nemojmo ovde da sa nekim jeftinim političkim porukama tražimo nekog krivca. Mi, ovde u Srbiji, u zadnjih sto godina, uz razne vrste vlasti i razne oblike vlasti, imali smo istu boljku i danas smo ponovo na toj istoj temi. Hajmo korektno da probamo da izvučemo maksimum iz onoga što se nalazi pred nama kao problem. Problem je sledeći - mi možemo reći da Kosovo nije okupirano, ako želimo tako da kažemo, a da li jeste ili nije, to je sada granica i crta oko koje možemo da se sporimo. Činjenica je da nam srpski narod živi samo u jednoj enklavi, na severu, da nam narod živi na delu teritorije gde je i dalje izložen raznoraznim mukama, živi kao u getu, nema ljudska prava, privreda ne radi. I onaj deo srpske privrede koji je bio na teritoriji Kosmeta, sećate se dobro da su tamo vozila KFOR-a i svi ostali ušli i zaplenili tu privredu, ljudi ne rade.
Bitna je podrška Vlade Srbije tom narodu da ostane i dalje da živi na tom prostoru, da sačuvamo onaj srpski entitet koji je na neki način formiran, koji postoji i funkcioniše. I prave su diskusije ovih ljudi sa Kosova koji kažu da treba o tome povesti računa. Međutim, u ovom dokumentu ima još jedna rečenica koja kaže - mi možemo angažovati i građane Srbije za naše potrebe, odnosno stvoren je legitimitet, da se može uzeti neki Srbin ili njemu neko sličan, koji će raditi ono što se od njega traži za neke pare. Problem je kako dalje, i gde je granica, i koja je to granica, i koji je to odgovor srpskog naroda, i ima li uopšte odgovora srpskog naroda na bilo koju temu, kada je u pitanju svekoliki interes srpskog naroda.
Nama se kroz istoriju, ne bih o tome, ovde su govornici o tome često govorili i vraćali se na 1389. godinu, pa i na ove godine unazad, ali definitivno stoje činjenice koje same po sebi govore gde smo sada u odnosu na međunarodnu zajednicu. Da li smo mogli izvući manje ili više, samo pitam sebe kao građanina Srbije, a pitam i vas, pitam i građane Srbije, hoće li nam neko, ovo što sam pročitao sada i počeo da čitam, tražiti dalje, hoće li nam tražiti u Nišu kasarnu, hoće li nam tražiti niški aerodrom i šta ćemo tada da kažemo? Mislim da sada treba da kažemo da ove zaključke treba apsolutno da modifikujemo, pa neka ostane zapisano u istoriji, pošto neki hoće da njihove diskusije budu zapisane u ovoj istoriji, da kažemo da Srbi ne treba da izađu na izbore. Nikako ne treba da izađu, jer neće im biti stvoreni uslovi da ravnopravno mogu da ostvare svoje makar biračko pravo. To neće moći na teritoriji samouprave, a neće moći ni u rasejanju ovde kod nas. Neće moći da normalno školuju svoju decu, a da ne govorimo o pružanju lekarskih usluga, o stvaranju elemenata državnosti, koji su sadržani u ovim okvirima. Nisu to elementi državnosti, to su elementi za buduću državu.
Ako su izbori 17-og, šta se dešava oko Nove godine? Oko Nove godine će neko da prizna tu državu. Ona će dobiti sve elemente državnosti. Hoćemo li mi moći tome da se suprotstavimo? Teško. U ovom odnosu jedinstva srpskog naroda, jedinstva političkih partija, dogovora na ovu temu i potrebe pojedinaca da odavde lamentiraju na sebi samo svojstven način. Nemamo potrebu, zaista ne mislim da imamo potrebu to tako da pričamo. Imamo potrebu jedni drugima da priznamo da smo u teškom problemu i treba zajednički da ga rešavamo. Kako? Tako što ćemo dati apsolutnu podršku našim Srbima koji žive tamo i nema veze iz koje su političke partije. To su naši sugrađani, naš narod i oni moraju imati našu podršku.
Nije ovo nova priča. Sada je tema Kosovo, a tako je isto bilo i u Srpskoj Krajini, u zapadnoj Slavoniji, u istočnoj, u dobrom delu entiteta u Bosni i Hercegovini, gde je recimo Drvar, 95% srpskog življa dobilo izbore, ali ne mogu da dođu tamo, imaju problem kako da priđu toj teritoriji. Znate, kroz ovu Srbiju putuju svi živi. Nijedan auto nijednog Hrvata nije razbijen ni dan danas, ni bilo kog drugo. Ali, problem je kada Srbin krene odavde ka hrvatskoj granici, ima problem da li će mu se nešto desiti. Problem je odnosa kako mi posmatramo njih, a kako oni posmatraju nas. Mi nismo osvetnički narod, a ovde ima potrebe da to neko predstavi kao osvetnički narod. Zar je moguće, i to iz reči Srba. Da budemo malo tolerantni, bar u toj meri.
Na kraju, tražio sam da uđe nekliko zaključaka. Prvi zaključak je da Srbi uopšte ne izađu na te izbore. Drugi, da uopšte ne učestvujemo u popisu stanovništva. Sa kim to treba da se popisujemo? Sa onima koji u zadnjih 20 godina nemaju državljanstvo ove države, sa onima kojih ima negde od 250 do 300.000, već koliko ih ima, koji su sada ušli na područje naše države, još uvek suverene države, bar još neki dan, uz podršku međunarodne zajednice i uz sva ona prava da lamentiraju na srpskim kućama, srpskim imanjima, srpskim gradovima i na srpskim grobljima.
Naravno da priča ima dva kraja, što ne kažu javno da su ovih dana poslali 280 mladih Šiptara na obuku u neku bazu u Italiji. Ova se gospođa smeje. Mnogo je smešno, gospođo, ovo što pričam. Poslali su ih. Zašto su ih poslali? Treba im vojska za neko naredno vreme. Mi ne želimo Šiptarima ništa loše, garantujem da nijedan Srbin ne želi ništa loše, samo se pitam što oni to nama žele. I na kraju, bilo bi dobro da se ne sporimo oko ovih zaključaka, da im damo pravo ime i prezime i da kažemo makar formalno, bez političkog verbalizma, bez potrebe da ovde lamentiramo na patriotizmu, na bilo koji način da jednostavno kažemo da mi nećemo da prihvatimo da Srbi budu građani drugog reda na području Kosova i Metohije. Nećemo priznati šiptarsku državu, nećemo da učestvujemo na nepoštenim izborima, nećemo ući u popis sa vama. Ono što je važno, da zaključak Vlade bude pravi, da pružimo maksimalnu pomoć tom narodu da ostane da živi za neka buduća vremena.

Po Poslovniku, gospodin Vukšić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ponovo reklamiram povredu Poslovnika, član 98.,  koji kaže da govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu. Poučen mojim iskustvom pratio sam izlaganje mog prethodnika i utvrdio da sedam ili osam minuta nije govorio o temi koja je na dnevnom redu ili o pitanju koje je na dnevnom redu, a da je to prošlo neopaženo, da ga niste opomenuli, za razliku od mene koji sam govorio o temi o kojoj je reč i koji sam spreman da priložim moje izlaganje, a pritom sam dobio dve javne opomene, koliko sam razumeo, jer je gospođa predsedavajući podlegla pritisku onih koji ne žele da čuju istinu.
To da se ovde ne želi da čuje istina bila je i suština izlaganja mog prethodnika. Dakle, kada mi želimo, mi ćemo govoriti o tome šta mi želimo, kada mi želimo, onda ćemo mi vas proglašavati NATO plaćenicima, izdajnicima, onima koji su želeli da se ova zemlja bombarduje, a kada mi želimo, onda nemojmo o tome razgovarati. Morali bismo naći minimum saglasnosti. Kada mi želimo, onda ćemo reći da je Sporazum iz Rambujea dobar ili loš.

Gospodine Vukšiću, ovo je sada rasprava. Saslušao sam vas i po drugi put reklamirate istu povredu. Odgovoriću vam.

Gospodine predsedniče, u tome i jeste suština, šta ko govori i šta doprinosi da narodni poslanici i javnost sazna konačno istinu. Ispalo je da NATO ima velika prava po Sporazumu iz Rambujea. Međutim, ta ista prava, i sa tom konstatacijom završavam, a i još neka druga, mnogo veća, NATO ima po Vojno tehničkom sporazumu iz Kumanova i mislim da to ova javnost treba da zna, nezavisno šta vi mislite, gospodine predsedniče, šta ja mislim ili bilo ko od ovih poslanika u Narodnoj skupštini ili što će neko prekoračiti malo vreme ili neće, ili što će se možda udaljiti od teme ili neće. Dakle, ta istina stoji svima nama nad glavom kao Damaklov mač i mi ćemo se sa njom morati pre ili kasnije suočiti.

Sada sam  makar, ako ništa drugo, stekao utisak da je koleginica bila u pravu kada nisam bio u sali, jer sada ste prekršili Poslovnik. Što se tiče držanja teme, po ovoj temi je teško odrediti šta je na dnevnom redu, a šta nije. Mi smo se unazad vraćali i mislim da smo najdalje otišli negde do rođenja Isusa Hrista, pa silaska sa Karpata, pa Kosovske bitke, Prvi balkanski rat, Drugi balkanski rat. To, naravno, neposredno nije tema, ali tu čovek mora da bude koliko-toliko fleksibilan, ali vas molim da sa ovom polemikom završimo i da nastavimo sa radom.
Reč ima Miloš Nešović, posle njega narodni poslanik Slobodan Janjić.

Gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, osećam potrebu,         više kao čovek koji je proveo tri i po godine na Kosovu i Metohiji, da danas kažem neka svoja viđenja o Ustavnom okviru za Kosovo, nego kao republički poslanik.       
Znam da ima tu ljudi koji su predlagali mnoga rešenja za Kosovo i Metohiju, vidim da takođe ima poslanika koji sve znaju i, jednostavno, misle da je to lako rešivo. Ima ljudi koji će nam reći, i meni lično - vi ste bili u prethodnoj vlasti, vi ne treba ništa da govorite, prepustite nama. Tačno je, bio sam tri i po godine na Kosovu i Metohiji, inače, iz Kraljeva sam, dve godine kao načelnik okruga, i godinu i po, prethodno, kao zamenik načelnika.
Moram da vam kažem da se ponosim tim radom koji sam tamo obavljao, i koji sam izuzetno dobro obavljao, i mislim da možete u kontaktima sa Albancima i sa Srbima i Crnogorcima dobiti jednu takvu informaciju. Moje izlaganje neće ni biti u pravcu datih rešenja - šta uraditi za Kosovo, šta promeniti, već u jednom drugom pravcu, za koji smatram da bi mogao da bude koristan za Skupštinu.
Scenaristi i protagonisti naše kosovske nesreće smišljeno su u poslednje vreme podizali tenziju u opštinama sa albanskim življem na jugu Srbije, i time pažnju državnih organa i šire javnosti usmerili na ovo područje, dok je pitanje Kosova i Metohije nekako ostalo u drugom planu.
Problemima u ovoj pokrajini nismo se bavili u potrebnoj meri, niti na pravi način, niti u Vladi Republike Srbije, niti u Skupštini Republike Srbije. Dok preostali deo srpskog i ostalog nealbanskog naroda na Kosovu i Metohiji getoiziran, jedva bitiše, uz nedovoljnu i uvek rizičnu zaštitu međunarodnih snaga, drugi, veći deo, onaj prognani, potuca se po zemlji Srbiji i Crnoj Gori, u nevoljama svake vrste i u krajnjoj neizvesnosti, a za to vreme mi smo u ovom domu arčili vreme, mi smo u ovom domu arčili energiju na često banalna stranačka prepucavanja, nadmudrivanja i politički egzibicionizam, sa svih strana.
Tako smo ovih dana zatečeni i suočeni sa, po nas, pogubnim dokumentom gospodina Hekerupa, eufemistički nazvanim "Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu", u kome nigde, ni u naznakama, nema ni Srbije, ni Jugoslavije, a Kosovu se daju svi prerogativi, sa institutima zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.
Još u preambuli ovog dokumenta eksplicitno se kaže da će se kod utvrđivanja budućeg statusa Kosova, pored ostalog, voditi računa o volji stanovništva (čitaj - volji Albanaca). Time su već otvorena vrata katastrofičnoj projekciji nezavisnog Kosova. Ne treba biti nikakav ekspert, da bi se videlo šta to znači za Srbe i sav ostali nealbanski živalj, s obzirom na mehanizam odlučivanja, bez prava veta.
Očito je da u takvoj konstelaciji nema povratka prognanih, ni opstanka preostalih Srba na Kosovu i Metohiji. Gospodo, u Kraljevu ih ima 35.000. Kraljevo ima takođe veliki problem, i ja to uvek ističem, Kraljevo je mali grad, i to vrši veliki pritisak na kompletnu infrastrukturu. I u zadnje vreme se oseća veliko nezadovoljstvo i kod građana Kraljeva, a i kod prognanih građana sa Kosova i Metohije.
Da li se to, gospodo narodni poslanici, suočavamo sa mogućim gubitkom Kosova i Metohije, da li smo to na putu da po ko zna koji put, a u ovom slučaju i definitivno, poništimo najveći deo vekovnih napora, rezultata i žrtava srpskog naroda? Pa mi bismo u tom slučaju postali najsramnije koleno u istoriji srpstva.
Istorija i naše potomstvo će ovoj generaciji oprostiti sve naše druge poraze, zablude, lutanja, gluposti, ali nam gubitak Kosova i Metohije nikada neće oprostiti. Zato moramo raditi i brzo, i mudro. Nema nam druge. Emocije kojima sam, nažalost, i sam obuzet, neće nam biti dobar savetnik u ovom poslu, koji zahteva maksimalni smisao za realnost i racionalno prosuđivanje o mogućem, bez jalovih iluzija i projekcije pustih želja, uz našu emancipaciju od isprazne mitologije, naivnih floskula o nebeskom narodu, kosmičkoj pravdi i drugim nebesanjima.
Više nema ni vremena, ni smisla, lamentirati nad propuštenim, niti ispostavljati račune - ko je i koliko kriv. Možemo danima raspravljati ili citirati na našim sednicama, ali problem tako nećemo rešiti. Zato bi valjalo odmah sačiniti telo od najodgovornijih, dakle čelnih ljudi u državi, zatim predstavnika najodgovornijih i najuglednijih institucija, Akademije nauka, Srpske pravoslavne crkve, Univerziteta, kao i najumnijih pojedinaca, da utvrde - šta i kako valja dalje činiti po pitanju Kosova i Metohije?
Što pre moramo imati jasan i realan redosled prioriteta interesa u vezi sa Kosovom, pa da to svi poštujemo kao Bibliju. Pored ofanzivnijeg angažovanja naše diplomatske mreže, valjalo bi najuglednije i najumnije ljude razaslati na sve četiri strane sveta, da kucaju na sva moguća vrata i sve koriste da spasavaju ono što se na Kosovu i Metohiji može spasiti.
Ja to tako vidim, jer, danas je pitanje Kosova, valjda se slažemo, najvažnije ne samo istorijsko, nacionalno, državno, ekonomsko i duhovno, već i bitno etičko pitanje našeg naroda, pred kojim svi polažemo veliki moralni ispit. Zarad ovog moramo prethodno ostvariti potpuni konsenzus svih relevantnih društvenih činilaca, organa, institucija, pa i pojedinaca, i na Kosovu, i van Kosova.
Da bismo to postigli, poštovane kolege narodni poslanici, moramo biti mnogo ozbiljniji, bolji, odgovorniji, nego što smo se do sada legitimisali u ovom visokom domu. Možda je, makar zbog ovog istorijskog izazova i strašnog iskušenja, potrebno bar privremeno zaboraviti na poziciju i opoziciju, zaboraviti na međusobne stranačke i lične surevnjivosti i zađevice, bez obzira na postojeće ideološke i političke razlike.
Konačno, pitanje Kosova i Metohije više i nije prevashodno političko pitanje, već, par ekselans, nacionalno i državno pitanje.
I na kraju, znam da je ovo vrlo lako reći, a veoma teško ostvariti, pa ipak valja imati na umu ono veliko geslo Ive Andrića, da krivu Drinu nećemo nikada ispraviti, ali častan čovek nikada ne sme da prestane da je ispravlja. Hvala.