Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2001. godini.
Obaveštavam vas da prema službenoj evidenciji današnjoj sednici prisustvuje 128 narodnih poslanika.
Molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Miodrag Stamenković, Dušan Petković, Dušan Budišin, Dragoljub Vojinović, Dragan Šormaz, Milan Radulović, Ljubomir Mucić, Ljubivoje Slavković, Branislav Grubački, Zoran Bošković, Ištvan Išpanovič, Karolj Kermeci, Anton Biači, Vladan Jovičić i Veselin Janković.
Samo pre podne: Dušan Ilić i Neda Arnerić.
Zakašnjenje su najavili: Milutin Prodanović, Dragan Jočić, Jon Čizmaš i Čedomir Jovanović.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKLjUČKA POVODOM PROGLAŠENjA "USTAVNOG OKVIRA ZA PRIVREMENU SAMOUPRAVU NA KOSOVU I METOHIJI" (nastavak)
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Branislavu Blažiću, želim da vas obavestim da ćemo se sastati u pauzi u sali na II spratu, odnosno da će se sastati radna grupa da sačini tekst deklaracije, rezolucije ili zaključaka, onako kako se budemo dogovorili da se dokument zove.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija, srpska rana koja ne zarašćuje, mit na kome smo se vaspitavali, učili ljubavi prema sopstvenom narodu i sopstvenoj državi, ali i izvor novih zabluda, promašaja, propusta, kakva se politika vodila poslednjih decenija.

Istorijske greške nas nisu baš puno naučile, to vidimo u poslednjim danima, u raspravama i zaključcima koji su nam ponuđeni. Najveći problemi možda i nastaju tamo 1945. dolaskom komunista i davanjem nečega što nikada nijedna nacionalna manjina, niti je neki narod imao u nekoj drugoj državi. Godine 1974. Kosovo i Metohija dobija ustav, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, postaje država veća od same države u kojoj se nalazi.

Međutim, da priča nije u tome pokazuju i demonstracije 1981. godine, gde se jasno vidi da šiptarski separatisti pokušavaju da odvoje taj deo srpske države i pripoje ga velikoj Albaniji. U 1990. i 1991. godini možda je mogla biti prekretnica, kada smo mogli da rešimo kosovsko pitanje. Mogli smo da rešimo u kombinaciji, s jedne strane da definitivno odredimo koji su to državljani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane privatizacijom, da pokrenemo neke mehanizme koji bi sigurno sprečili sve ono što će se kasnije dešavati.

Međutim, te 1990/1991. godine Kosovo više služe režimu za dobijanje izbora u sledećim godinama i ponovo je na delu jedna priča da među nama nema tog nacionalnog, definisanog interesa, nema te osnovne crte ispod koje nećemo ići, nego se sve, ipak, svodi na uskopartijske i stranačke interese.

I, dolazi 1998, kada smo pokušali da odbranimo što se odbraniti može, kada smo pokušali da spasemo što se spasti može. Ali, ono što mi kao narod nismo znali da definišemo kao nacionalni interes, novi svetski poredak je znao da definiše kao neki svoj interes. Došlo je do poklapanja interesa terorista na Kosovu sa interesima novog svetskog poretka.

Novi svetski poredak, definišući zaštitu građanskih i nacionalnih manjina, pokušava da utemelji sve to u Ujedinjene nacije, a za egzekutora uzima NATO pakt. Potirući praktično i sabirajući interese šiptarskih terorista i NATO terorista, dolazi do brutalne agresije na našu zemlju u trajanju od 78 dana, ali mi tada možda dolazimo do jedne istorijske prekretnice kao generacija, da i tada imamo šansu da spasemo Kosovo i Metohiju i da to definitivno rešimo.

Međutim, nije bilo dovoljno iskrenosti u onima koji su odlučivali o tome da li će se potpisati kapitulacija ili će se nastaviti borba do kraja, borba za ono što je sveto i za šta se vredi boriti, jer je jedino vredno za to se boriti, a ne za nešto malo i bezvredno. Tako dolazi do potpisivanja, do podmetanja u ovoj skupštini da se potpiše jedan sporazum, Ahtisari-Černomirdin, od strane poslanika SPS-a i SPO-a, ovde. Tako mi sada dolazimo u jednu situaciju da imamo tri dokumenta pred sobom, potpisan Sporazum Ahtisari-Černomirdin, Kumanovski sporazum i na kraju Rezolucija 1244.

Prema tome, propuštene su neke stvari koje su nastale na bazi građenja jedne države koja očigledno nije imala temelje i ona nam se definitivno srušila na glavu.

Da li ćemo sada nastaviti sa tim greškama, ponovo da stvaramo jednu državu bez temelja, da će sutra neki drugi deo krova, da li je to Vojvodina ili Sandžak, ponovo pasti na glavu srpskog naroda ili ćemo se definitovno jednom opametiti i shvatiti da samo stvaranjem svoje nacionalne srpske države za neka buduća pokolenja i vremena možemo ostaviti sigurnost i stabilnost za življenje i obezbediti trajniji mir do koga je svima vama i nama stalo, da definitivno jednom zavlada na Balkanskom poluostrvu.

Šta je sad u ovom momentu ono bitno što moramo uraditi i šta je to što bi trebalo da se podvede pod diplomatiju, pod državni i pod nacionalni interes ili pod državnu i nacionalnu odgovornost? Ovo što danas vlast radi, sigurno to nije. Ni u jednom momentu nema te agresivnosti u nastupima da se kaže - gospodo iz međunarodne zajednice, koji ste došli, od vašeg dolaska je bilo 5.400 terorističkih akcija. Vašim dolaskom napravljeno je veliko zlo, jer je 1.300 ljudi proterano i ne zna se gde su. Ubijeno je 1.100 ljudi. Vi ne poštujete ono što ste potpisali i obećali. To mora biti prva rečenica, prvi nastup u svakom razgovoru koji vodimo sa međunarodnom zajednicom. Moramo im jasno reći - gospodo, ovog momenta ima nešto što je nacionalno poniženje koje nećemo dozvoliti, ima nešto što je državni suverenitet koji nećemo dozvoliti. Mi možemo vama da priznamo da ste nam okupirli tu teritoriju, da ste jači, da imate sve ono što koristite u nehumane svrhe i regulisanje novog svetskog poretka, ali vam ne možemo priznati da je to pravda i ne možemo budućim generacijama ostviti da im u tom nekom novom potpisanom ugovoru budu vezane ruke, zatvorena sva vrata i srušeni svi mostovi.

Prema tome, i kada nam se dalo ovo da pogledamo, definisano je kao zaključci. Gospodo, ovde ne možemo govoriti o zaključcima. Ovde možemo doneti samo jednu rezoluciju i to u samo jednoj tački. Rezoluciju u kojoj ćemo jasno reći - ovo što nam nudite, gde se ne spominje Srbija, gde se ne spominje Jugoslavija, je akt okupacije koji mi možemo samo prihvatiti kao prisilu, ali nikako ga ne možemo u Skupštini verifikovati na bilo koji način. Prema tome, ovo je nešto što je ispod državnog interesa, nešto što je poniženje za svaku naciju. Ono što je mlitavo, što je snishodljivo, što je bledo u ovoj današnjoj diplomatiji, ako je tako možemo nazvati, današnje vlasti, je i dokaz kako ona odgovara kad UNMIK predloži da se na granici Kosova i ostalog dela Srbije postave carine. Tu se odgovara - nemojte carine, stavite takse. To nije zaštita državnog interesa.

Oni nijednom rečju ne kažu zašto nema carina prema Albaniji, zašto nema carina prema Makedoniji, da Albanci normalno prolaze kao da je to jedinstvena država. Zašto uvode carine unutar jedne države? Suviše je to mlako, a pogotovo nema jasne strategije kako na bilo koji način obezbediti bar delimičnu jurisdikciju na nekom delu Kosova i Metohije. Posebno je značajno što se pokazuje da, kao što nismo imali nacionalnu strategiju, tako je nemamo ni danas. Nacionalna strategija nove vlasti apsolutno ne postoji. Nijednom rečju se ne definiše ono što će obavezivati pojedine ljude na Kosovu i Metohiji koji odlučuju, pre svega Srbe, i nas ovde, na neki način u neku zajedničku priču. Mi smo pre trebali da razgovaramo o tome šta je nacionalna strategija danas prema Kosovu i Metohiji, šta je minimum nacionalnog intresa, šta je crta ispod koje nećemo ići, nego da pričamo o nekim zaključcima koji blage veze sa nacionalnim interesom nemaju.

Mi moramo definisati tu nacionalnu strategiju, pre svega i prema ljudima koji tamo žive. Ne može Rada Trajković da ide i da putuje sa Tačijem i Rugovom, samo zato da bi uzimala neke devizne dnevnice i pričala kako štiti nacionalni interes. Ne može vladika Artemije da priča jednu priču koja je samo vezana - šta kažu Amerikanci, to treba prihvatiti. A na trećoj strani da imamo ljude ovde, koji su izlazili sa Kosova i koji su rekli - branićemo taj severni deo Kosova do kraja, zato što je to naša zemlja, zato što tu živimo i što moramu tu opstati, jer je to i naš interes i interes Srbije.

Znači, mi na tom delu teritorije, koja je sada u tako jednoj teškoj situaciji, nemamo zajedničku strategiju. Svi pričaju neku drugu priču, jer nema priče u Beogradu koja ih vezuje. Dok god tako razjedinjeni budemo bili, ne možemo govoriti ni o diplomatiji, ni o zaštiti svog nacionalnog i državnog interesa. Prema tome, ono što je bitno i o čemu treba razmišljati, jeste - šta je to budućnost, a gde se danas nalazimo. Mi smo imali prošlost i pričali smo o toj prošlosti. Nažalost, nije nas puno naučila.

Ali, šta ćemo u budućnosti ostaviti? Da li ćemo ostaviti dokument koji će vezati ruke svim budućim generacijama ili ćemo reći - mi smo generacija koja je rekla - okupirali ste nas, jedan je to prostor, a šta će sutra biti, videćemo. Međunarodni odnosi mogu da se promene, može da dođe do nekih novih priča u svetu, kada ćemo biti spremni svakog momenta da se vratimo na to Kosovo. To im treba otvoreno reći. Oni moraju tako razmišljati i moraju pred sobom, kad donose ovakve ustavne okvire, kako su ih nazvali, da razmišljaju da sutra može da se desi da ćemo ponovo to tražiti i da ćemo se tamo vratiti. Ništa večno na ovom svetu nije. Kad je svojevremeno Pilat sudio Hristu, on je mislio da će Rimsko carstvo biti večito, da je to ta svetinja na kojoj će se sve buduće generacije učiti, koje će biti nešto što je sveto. Međutim, ispostavilo se da se Rimsko carstvo raspalo, da je Pilat nestao, a od Hristovog učenja ostalo baš ono što je sveto, iako ga je stavio na krst i poslao na Golgotu.

Zbog toga želim da kažem da ovo moramo odbiti. Ali, odbiti jednom pričom koja ne nosi u sebi želju da se mi sa njima sad svađamo, da ratujemo. Nikom to nije stalo. Ali, treba im reći jasno, odlučno - gospodo, imamo rezoluciju, imamo strategiju i mi ne možemo ispod toga ići. Vi razmislite zašto kršite ono što ste potpisali. I odgovornost i lopta mora biti u njihovom dvorištu, jer oni su prvi ti koji su potpisali , koji su odgovorni za stanje na Kosovu. Oni su odgovorni za 1.300 nestalih, oni su odgovorni za 1.100 ubijenih, oni su odgovorni za sve ovo što se dešava, popaljene kuće, proterani ljudi.

(Predsednik: Vreme.)

Prema tome, oni kad reše tu svoju odgovornost, kad reše ono što su potpisali, a oni to moraju da rade, oni su međunarodna zajednica, nije dobro da krše ono što govore, onda možemo dalje nastaviti priču i onda možemo dalje nastaviti neki razgovor o daljem statusu Kosova i Metohije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vuko Antonijević, posle njega narodni poslanik Sreten Mitrović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ako danas pričamo o ustavnim okvirima, to je nešto što smo mogli da očekujemo, iako smo mi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili da nikakvo veće zlo ne može da nam se desi posle gospodina Kušnera.  Nažalost,  desilo se nešto mnogo gore. Gospodin Hans Hekerup ništa nije bolja varijanta od gospodina Kušnera. Gospodin Kušner, kad je prihvatio mirovnu misiju, rekao je da razume šiptarski revanšizam. Iza toga su usledili strašni šiptarski zločini i desilo se ono najgore što je moglo da se desi na Kosovu i Metohiji. Šiptari su možda propustili jednu istorijsku šansu da zaista naprave državu, da nisu proterali Srbe i da nisu napravili zločin nad Srbima i nad srpskim svetinjama. Oni više nemaju to moralno pravo i svet to mora da shvati i mora da uvaži, posle toliko zločina koji su se desili u prisustvu toliko međunarodnih predstavnika, u prisustvu NATO pakta, tzv. međunarodne mirovne misije. Znači, da onaj koji je ranije bio od tih istih identifikovan kao žrtva, postaje zločinac. Oni su to bili i ranije, ali sada je to sasvim jasno.
Da pričamo o Ustavnom okviru, svi smo se složili, bio je sastanak Savezne vlade, Republičke vlade, predstavnika Srba sa Kosova, Srpske pravoslavne crkve, predstavnika političkih partija. Ono oko čega smo se jedino usaglasili, da je taj Ustavni okvir za Srbe i za ostale nealbanske etničke zajednice na Kosovu i Metohiji neprihvatljiv.
Mi treba da vidimo šta treba dalje da uradimo. Ono što nam je najveća opasnost, to je prodaja srpskih imanja, srpskih kuća i srpskih stanova na Kosovu i Metohiji. Jer, očajni Srbi nemaju drugo šta nego posle dve godine, kad ne vide više perspektivu da mogu da se vrate, počinju sa prodajom svojih domova. Tu bi država mogla da učini puno. Država bi mogla da formira jedan fond za Kosovo, a to je tolika trgovina koju naša država ima sa Šiptarima, sa Kosovom, da bi bilo dovoljno samo 5% od toga što ide na Kosovo i Metohiju da odvoji za jedan fond. Jer, niko ne može nikome da spreči da proda kuću i imanje. To je njegovo pravo, ali država to može da otkupi i da to bude vlasništvo države Srbije i Jugoslavije. Na taj način da za jedan period sačuvamo taj naš prostor.
Ono što se na Kosovu i Metohiji dešava, mislim da se nikome u svetu ne dešava i da ne postoji narod koji više pati nego što trenutno srpski narod na Kosovu i Metohiji pati. Mi znamo da je Kosovo gotovo getoizirano. Znamo svu tragediju, ali Srbi su ostali. Na sreću, ima nas od Šarplanine do Kosovske Mitrovice, do Kosovskog Pomoravlja. Najkompaktniji deo na Kosovu i Metohiji je taj severni deo. To je 10% teritorije koju Srbi u tom delu drže.
Imamo kompaktnu teritoriju i kompaktno stanovništvo i mislim da se gotovo živi isto kao u Srbiji. Najveći je problem, što ovih dana međunarodna zajednica pokušava da nam mimo Rezolucije 1244 da uvede carinske punktove. Tu isto država može puno da uradi. Mi smo očekivali da država neće da prihvati da predstavnici Republičke i Savezne vlade pregovaraju iza naših leđa i da se dogovore da carinske punktove postave na administrativnoj liniji između južne i centralne Srbije. Na žalost, mislim da danas je već bilo poziva sa Kosova i Metohije, da se očekuje uspostavljanje carinskih punktova. Bez obzira što neko priča da će tamo da se naplaćuju poreske takse, sve što se na graničnoj liniji naplaćuje, a da li se zove taksa, carina, akciza ili bilo kako, za nas je to isto.
Nama je najveći problem što ne želimo da nas odvoje od naše matice, mi smo definitivno izgubljeni. Mi hoćemo da pripadamo i hoćemo ovoj državi Srbiji da plaćamo porez. To što je država tobože oslobodila srpski narod od poreza na promet, to još govori da ta ista naša država priznaje faktički da se, jer roba izvozi, pa se oslobađa poreza na promet. Znači, jedino nam je pomogla da ne bismo dva puta plaćali porez na istu robu, da se izbegne dvostruko oporezivanje.
Roba koja ide na Kosovo i Metohiju oslobođena je poreza sa pričom da eto to čine za Srbe sa Kosova i Metohije. Mala je to nama pomoć. Mi više volimo da našoj državi plaćamo te iste poreze, jer od naše države dobijamo te plate i sve ono što se od tih poreza izdvaja. To je onaj nit koja nas veže za našu maticu. To nije trebalo da nam uradite. Trebalo je da pregovarate i trebalo je da Vlada, a meni je žao što nema ovde nikoga iz Republičke vlade, kaže ko je pregovarao i ko se dogovorio da se posle 35 dana srpskih protesta, srpskih barikada, po kiši i po lošem vremenu, ipak ponovo uspostavljaju carinski punktovi.
To nije korektno. U nekom narednom periodu, država može da uradi isto puno, može da sve one institucije države Srbije, sve one stubove državnosti što više ojača. Nije istina da državu Srbiju demontiramo mi sami, u stvari kada UNMIK uđe sa novcem, on nađe Srbe koji prihvataju, te moderne, kooperativne, evropske Srbe, koji prihvataju sopstvenu državu da demontiraju sa kosovskometohijskih prostora zarad stvaranja nekog novog multietničkog društva, u stvari, tamo se ipak stvara jedna nova nakazna fantomska šiptarska država. Srbi treba da budu dekor. Ono što je osnovno po Rezoluciji 1244 međunarodna zajednica nije ispunila, a to je bezbednost za Srbe i za ostale. Osim za Albance, na Kosovu i Metohiji ne postoji bezbednost. Ne postoji sloboda kretanja, jer Srbi iz enklava mogu slobodno da se kreću samo kada je dobra volja međunarodne zajednice da obezbedi pratnju, da se snabdeju sa najosnovnijim životnim namirnicama.
Znači, pored bezbednosti, ključni momenat je da sačuvamo taj najsrpskiji deo prostora, a to je povratak. Međunarodna zajednica ne želi da se Srbi vrate, ne želi ili možda nije sposobna da to uradi. Možda neće da se zamere svojim dojučerašnjim saveznicima, Šiptarima. Bez povratka, računajte da i naš opstanak, iako je severni deo kompaktna teritorija, dolazi u pitanje. Ako ne krene povratak, i to ne onaj simbolični, kako to Amerikanci predviđaju, sa 50 ljudi, to onda ne znači ništa, to je jednostavno neostvariv projekat. Ako ništa drugo, država može da doseljava rubne delove, jer ko sprečava državu Srbiju ili Jugoslaviju da pravi tranzitne centre i da te naše nesrećnike, koji trenutno žive po nekim kolektivnim centrima, vratim tamo, barem da budu bliže Metohiji i centralnom Kosovu. Mogu Srbi da se vraćaju u severni deo, da se prave tranzitni centri i da se polako vrši pritisak na međunarodnu zajednicu. Oni su dužni, oni su se hvalili kako su za nedelju dana vratili 700, 800 hiljada Šiptara, a prethodno su naravno bombardovali ovu nesrećnu državu, polomili su je, mada, veliki i naravno, mi ne tražimo da neko bombarduje Šiptare da bi vratio Srbe. Tu obavezu su preuzeli Rezolucijom 1244, iako ta rezolucija nije nešto zbog čega smo mi srećni. Možda je dobra polazna osnova za rešenje ove teške kosovske krize.
Ono što država može još da uradi i što je vrlo važno, tiče se prosvete. Mi smo imali dosta problema jer prosveta pokušava da se tobože uklopi u srpsko obrazovanje, da pređe u neko UNMIK-ovo obrazovanje, a što su i prethodnici rekli, da je to samo prelazna forma, to šiptarsko obrazovanje. Zdravstvo takođe. Mi to nismo dali u severnom delu. Dve godine smo goloruki odolevali pritisku i Šiptara i međunarodnih snaga, jer nismo dali svoje škole, i svoje fakultete i bolnice i to nas je održalo. Međunarodna zajednica nije baš toliko sposobna da demontira sve te institucije srpske državnosti tamo, iako prepušta Šiptarima da vrše zločine, da vrše skrnavljenja i svetinje da potiru i sve što je bilo srpsko na tim prostorima. Nisu sposobni, i oni su to pokazali da ni bivšu lokalnu samoupravu, iako su bili alergični na socijalističku vlast, dve godine nisu mogli da raspuste. Raspustili su je onda kada su pridobili naše ljude, sa kojima su mogli da manipulišu, naravno sa nekom pričom da se pravi neko novo, moderno, kosovsko civilno društvo, a u kome nas otpočetka već tretiraju u sopstvenoj državi. Ali mi smo nacionalna manjina, mi smo građani drugog reda tamo.

Vreme.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sreten Mitrović, a posle njega narodni poslanik Goran Cvetanović.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko međunarodna zajednica prihvati dokument nazvan Ustavni okvir za samoupravu na Kosovu, to znači da ne samo da je uskratila pravo Srbima i drugim nealbancima na miran život i zaštitu svojih prava, nego da je odustala od cilja koji je sama proklamovala - demokratsko i višenacionalno Kosovo. Hans Hekerup je sa Albancima napravio sporazum koji predstavlja osnovu za nezavisnu državu Kosovo, a što je u suprotnosti sa Rezolucijom 1244. Ovakav sporazum Srbi i Crnogorci sigurno neće i ne smeju prihvatiti. Pre donošenja i proglašenja od strane Hansa Hekerupa tzv. privremenog ustava Kosova i Metohije, do koga je došlo tako što su odbijeni svi srpski amandmani, a prihvaćeni svi šiptarski zahtevi, došlo je do sastanka između nekih relevantnih faktora, srpskih partija i grupa sa Kosova i Metohije sa najvišim državnim vrhom.
Kosmetski Srbi održali su sastanak sa predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, gde su bili prisutni još i Zoran Žižić predsednik Savezne vlade, Zoran Đinđić, predsednik Republičke vlade i resorni ministri Vladan Batić i Obren Joksimović. Ono što je imponovalo u tim razgovorima je apsolutna jedinstvenost predstavnika svih političkih opcija, grupacija i udruženja Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije i vrha države, da se u cilju opstanka Srba na Kosovu i Metohiji i u cilju očuvanja teritorije države Srbije, ustavni okvir nikako ne može prihvatiti, jer je u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Izražen je visok stepen saglasnosti da se ne može pristupiti potpisivanju bilo kakvog dokumenta, niti izaći na bilo kakve izbore dok se ne obezbede posebni uslovi od strane KFOR-a i UNMIK-a. Treba obezbediti najpre slobodu kretanja za sve građane, ličnu imovinsku bezbednost, povratak prognanih na svoja ognjišta i utvrditi sudbinu kidnapovanih i nestalih lica. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, dame i gospodo, kao što znamo, prošlo je dve godine posle potpisivanja mirovnog sporazuma i od dolaska mirovne misije na Kosovu i Metohiji, koja je trebalo da uspostavi red i mir u ovoj srpskoj pokrajini. Ta misija je omogućila i uspostavila takvu vladavinu nasilja i terora, kakvu srpski narod do sada nije doživeo i pored mnogih stradanja u svojih hiljadu godina, dugoj istoriji.
Od prvih dana, ta misija se pretvorila u svoju suprotnost i deklarisala kao otvoreni zaštitnik šiptarskih separatista i terorista. Iza te takozvane mirovne misije ostale su samo do sada katastrofalne posledice. Oko 350.000 prognanih Srba i Crnogoraca, i drugih etničkih grupa, nealbanske pripadnosti, preko 50.000 demoliranih, do temelja spaljenih i od Albanaca zaposednutih njihovih kuća, stanova, ekonomskih zgrada i drugih objekata. Što je najteže i što je najtragičnije, blizu pet hiljada ubijenih, ranjenih, pa i otetih lica, za čiju se sudbinu, za njih oko 1.500, danas ništa ne zna.
Za te dve nepune godine albanski teroristi demolirali su, razrušili do temelja i spalili stotinu crkava, manastira i drugih srpskih bogomolja. Istovremeno, uništili su preko 10.000 ikonostasa, ikona, drugih crkvenih relikvija i sakralnih predmeta. Spalili su i na drugi način uništili oko tri miliona knjiga srpskih i inostranih autora štampanih na srpskom jeziku. To je, dame i gospodo, rezultat međunarodnih mirotvoraca, u kojima albanski teroristi s pravom vide svoje zaštitnike. Najtužnije i najtragičnije u svemu tome jeste što oni koji su nas do toga doveli, a među kojima su najbrojniji oni koji su nas punih 78 dana bombardovali, sada nastoje da naše žrtve pretvore u dželate, a sebe u žrtve i mirotvorce. Sada ti mirotvorci nastavljaju sa realizacijom svojih planova na Kosovu i Metohiji, koji su suprotni svemu onome što stoji u rezoluciji i drugim dokumentima srpske organizacije na Kosovu i Metohiji.
Dva su njihova osnovna pravca tog monstruoznog delovanja. Dalje etničko čišćenje Kosova i Metohije od svega što nije albansko i izvlačenje Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog sistema Srbije i Jugoslavije. Obavili su svoje lokalne izbore, a sada pripremaju takozvane parlamentarne i predsedničke izbore.
Ova skupština, dame i gospodo, treba da digne jači glas protiv ove podvale srpskog naroda i svetske organizacije.
Što se tiče slobode kretanja, dame i gospodo, dolazim dole iz centralnog Kosova i, za razliku od mojih kolega, koji su na severnom delu Kosova, moram reći da je situacija u centralnom delu Kosova i dalje, posle dve godine, veoma kritična. Srbi i Crnogorci u srpskim enklavama mogu da se kreću samo u tim enklavama gde žive. Kreću li se van tih enklava, svakog trenutka im je život u opasnosti. Svako kretanje van enklava je uz pomoć vojnika KFOR-a ili UNMIK policije. Teško se to može rečima opisati. Onaj ko to ne doživi, ne može da sjvati.
Izneću samo jedan primer preostalih 37 đaka, koji žive u Prištini, svakog dana putuju do osnovne škole u Lapljem Selu, a to je šest-sedam kilometara od grada, idu uz pratnju italijanskih karabinjera i grčkih specijalnih jedinica, ide jedan autobus napred, pozadi po dva oklopna vozila i sa obe strane dva oklopna transportna vozila policajaca. Svi mi koji hoćemo da dođemo do centralnog dela Srbije, moramo da se prijavimo 72 sata unapred. Zamislite, kako mnogi imaju rodbinu i žele da posete svoje prognane i rodbinu, i to u centralnom delu Srbije, ukoliko ne uspeju da se prijave, rizikuju svoj život, a mnogi su tako i nestali.
Ovde je dosta rečeno od prethodnih mojih kolega sa Kosova i Metohije što se tiče imovine, a to je u ovom trenutku, dame i gospodo, jedan od najtežih problema na Kosovu i Metohiji. Srpska imovina je uzurpirana od strane Albanaca i u srpskim stanovima i u srpskim kućama danas žive Albanci, a međunarodna zajednica i posle dve godine do danas nije ništa uradila da oslobodi srpske stanove. Najtragičnije je u svemu tome ta masovna prodaja. Albanci strateški kupuju srpska imanja i srpske stanove i tako osvajaju srpske teritorije. Ovaj dom i ova skupština moraju da učine nešto, ukoliko želimo da sačuvamo prostore Kosova i Metohije. Ono što albanski teroristi ne uspevaju pritiskom, kao i raznoraznim načinima, to sada uspevaju uz pomoć međunarodne zajednice, koja daje ogromna sredstva da bi se otkupila srpska imanja.
Na sastanku kod predsednika Koštunice i sa ostalim državnim rukovodiocima rečeno je da je prisustvo države na prostoru Kosova i Metohije, od dolaska DOS-ove koalicije na vlasti, sasvim zanemarljivo, sem predsednika Komiteta, odnosno Saveznog komiteta koji je odozdo sa Kosmeta i dole, dame i gospodo. Nijedan predstavnik državne vlasti nije došao da obiđe i poseti ovaj kosovski narod da vidi kako tamo živi. Možda su bili u severnom delu Mitrovice, ali u centralnim, u ovim južnim i u delovima Brezovice koji su etnički čisti, sigurno da nisu.
Svakodnevni problemi su, dame i gospodo, pored ovih koje imamo od strane Šiptara i UNMIK-a, i problemi koji su među nama koji dole obavljamo državne institucije. Država Srbija mora da ima svoje jasne stavove, a ovde su prethodnici izneli probleme u funkcionisanju državnih institucija. Znači, u funkcionisanju zdravstva, u funkcionisanju obrazovanja, u funkcionisanju lokalne samouprave, koju, dame i gospodo, dole još niko nije razrešio, a znamo da lokalni izbori na Kosovu i Metohiji nisu bili. Moram da naglasim, dame i gospodo, tamo se neovlašćeno i nezakonski vrše kadrovske promene. Ne bih želeo da to otvaram na ovom sastanku, gde se raspravlja o sudbini Kosova i Metohije, i zato molim predstavnike Savezne i Republičke vlade da što brže formiraju svoje timove koji će u skladu sa zakonom da pomognu Srbima da ostanu na ovim prostorima.
Još jedno je dogovoreno, da samozvani lideri koji nastupaju i predstavljaju srpski narod, a nemaju podršku ni svojih porodica, ubuduće ne razgovaraju i ne potpisuju nikakve dokumente u ime srpskog naroda. Što se tiče potpisivanja i razgovora sa predstavnicima UNMIK-a i KFOR-a i odlučivanja državničkim pitanjima, tu smo se dogovorili da moraju da razgovaraju legitimni državni predstavnici.

Molim vas da privodite kraju.

U nadi da će ovaj dom sigurno shvatiti ovaj veoma težak problem Srba, prevashodno Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiji, i u cilju povratka onih koji su proterani, nadamo se da će radna grupa zauzeti čvrste i jače stavove i da ćemo na Kosovu i Metohiji dočekati lepše dane. Hvala.